Хиландарски типик
| Хиландарски типик | |
|---|---|
| Аутор | Свети Сава |
| Земља | Средњовековна Србија |
| Језик | Старословенски |
| Текст | Хиландарски типик (Викизворник) |
Хиландарски типик је средњовековни спис на пергаменту. Написао гa је Свети Сава 1200. године након писања Карејског типика. Свети Сава је типиком одредио норме монашког живота у манастиру, као и организацију манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типика константинопољског манастира Богородице Благодатељице.[1]
Није сачуван оригинал, већ рани препис у облику пергаментног кодекса у Хиландару и вероватно потиче из двадесетих година XIII века.[2]
Садржај типика
[уреди | уреди извор]Хиландарски типик је средњовековни спис на пергаменту. Типик почиње реченицом : Писмени указ живота у манастиру Пресвете Богородице[3]. У самом уводу увиђамо да се ради о организацији живота унутар манастира. „Свети Сава је одредио норме калуђерског живота у манастиру, као и организацију манастирске управе. Сви монаси су морали строго поштовати своја три завета: девичанства, сиромаштва и послушности. Међусобни односи су били под духовним и дисциплинираним надзором игумана односно духовника, при чему се нарочито настојало да се однегује дух љубави и помоћи.“[4]
Хиландарски типик садржи прописе за духовни живот у манастиру и организацију разноврсних служби манастирске заједнице. Манастиром управља игуман са широким овлашћењима, али у договору са сабором стараца. Свака функција је у манастиру "служба" и сваки рад је "послушање", па ни власт игумана није могла да буде неограничена.Поред дужности да се о свему договара са старцима, игуман се морао ослањати и на друге манастирске улоге: економа, еклисијарха, дохијара и др. Игумане већих манастира бирали су краљ и Архиепископ заједно, из чега проистиче не само висок друштвени углед овог звања него и статус монаштва и манастира у средњовековној Србији, какав је изградио Свети Сава и организационо поставио својим типиком. Сви монаси су морали строго поштовати своја три завета: девичанства, сиромаштва и послушности. Међусобни односи су били под духовним и дисциплинираним надзором игумана односно духовника, при чему се нарочито настојало да се однегује дух љубави и помоћи. Старање о болеснима довело је и у српским манастирима до стварања првих правих, мада затворених болница.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Мојсиловић Игор, МАНАСТИР ХИЛАНДАР, Приступљено 23. 1. 2014.
- ^ Свети Сава:Сабрани преписи, Приступљено 28. 1. 2014.
- ^ Свети Сава, Хиландарски типик
- ^ Текстови о житијама, похвалама, повељама и правним документима
Литература
[уреди | уреди извор]- Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит.
