Хиландарски типик

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Хиландарски типик је средњовековни спис на пергаменту. Написао ге је Свети Сава 1200. године након писања Карејског типика. Свети Сава је типиком одредио норме калуђерског живота у манастиру, као и организацију манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типика константинопољског манастира Богородице Благодатељице.[1]

Није сачуван оригинал, већ рани препис у облику пергаментног кодекса у Хиландару и вероватно потиче из двадесетих година XIII века.[2]

Садржај типика[уреди | уреди извор]

Хиландарски типик је средњовековни спис на пергаменту. Типик почиње реченицом : Писмени указ живота у манастиру Пресвете Богородице[3]. У самом уводу увиђамо да се ради о организацији живота унутар манастира. „Свети Сава је одредио норме калуђерског живота у манастиру, као и организацију манастирске управе. Сви монаси су морали строго поштовати своја три завета: девичанства, сиромаштва и послушности. Међусобни односи су били под духовним и дисциплинираним надзором игумана односно духовника, при чему се нарочито настојало да се однегује дух љубави и помоћи.[4]

Хиландарски типик садржи прописе за духовни живот у манастиру и организацију разноврсних служби манастирске заједнице. Манастиром управља игуман са широким овлашћењима, али у договору са сабором стараца. Свака функција је у манастиру "служба" и сваки рад је "послушање", па ни власт игумана није могла да буде неограничена.Поред дужности да се о свему договара са старцима, игуман се морао ослањати и на друге манастирске улоге: економа, еклисијарха, дохијара и др. Игумане већих манастира бирали су краљ и Архиепископ заједно, из чега проистиче не само висок друштвени углед овог звања него и статус монаштва и манастира у средњовековној Србији, какав је изградио Свети Сава и организационо поставио својим типиком. Сви монаси су морали строго поштовати своја три завета: девичанства, сиромаштва и послушности. Међусобни односи су били под духовним и дисциплинираним надзором игумана односно духовника, при чему се нарочито настојало да се однегује дух љубави и помоћи. Старање о болеснима довело је и у српским манастирима до стварања првих правих, мада затворених болница.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]