Зоран Маркуш

Из Википедије, слободне енциклопедије
Зоран Маркуш
Датум рођења (1925-01-19)19. јануар 1925.
Место рођења Земун
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти 25. мај 1996.(1996-05-25) (71 год.)
Место смрти Београд
СФР Југославија

Зоран Маркуш (Земун, 19. јануар 1925Београд, 25. мај 1996) је био српски историчар уметности и ликовни критичар.

Биографија[уреди]

Дипломирао је Историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1952. године. Бавио се истраживањима из новије историје уметности, посебно авангардама и зенитизмом, и ликовном критиком у дневним новинама Борба (19741984) и Политика (19841995). Од 1950. године објављивао је текстове у бројним југословенским и иностраним часописима: Младост, Летопис Матице српске, Савременик, Одјек, Дело, Књижевност, Књижевна критика, Књижевне новине, Књижевна реч, Уметност данас, НИН, Поља, Les Beaux Arts, Syntheses, др. Писао је за Радио Београд од 1960. до 1970. Радио је у филмском предузећу УСУФ 19541955. и Комисији за културне везе са иностранством од 1955. до 1960. и као стручни саветник Југословенског тријенала уметности. Боравио је на специјализацији у Паризу 1961.

Сарађивао је у организацији југословенских изложби у иностранству и иностраних у земљи: Српска средњовековна уметност у Копенхагену и Венецији, Хенрија Мура у Београду и Загребу, Савремена француска уметност, Намачка графика, Пет југословеских скулптора на Међународном вајарском бијеналу у Миделхајму и др.

Написао је неколико сценарија и режирао документарне филмове о нашој уметности: Живот фресака (са проф. Светозаром Радојчићем), Кроз Југославију и др.

Био је члан Међународног удружења ликовних критичара (AICA) и Удружења ликовних критичара Србије (чији је био и председник).

Критичарска делатност[уреди]

Зоран Маркуш је био један од наших најангажованијих ликовних критичара друге половине прошлог века. Добро образован, посвећен и са истинском наклоношћу према истраживачком и аналитичком у тој професији написао је велики број текстова - новиских написа, судија, есеја, приказа и осврта пре свега о актуелној уметности, али и о нашој традицији која јој је претходила. Од почетка шесте деценије, када је естетика социјалистичког реализма замењена слободнијим уметничким формама и либералнијим тумачењима уметичког стваралаштва он је континуирано пратио збивања на нашој ликовној сцени чврсто остајући доследан истим принципима тумачења и оцењивања уметничког дела током целе своје каријере. Практично је дочекивао сваку генерацију уметника тачно уочавајући њехове битне особине и креативне квалитете. Кадкада је показивао и одређена неслагања са појавама које су излазила, или била радикална у односу на главу линију развоја наше уметности, посебно седамдесетих и осамдесетих година, али је тај став компензовао проналажењем припадника истих генерација који су више одговарали његовим схватањима уметности и циљевима које је она постављала пред себе у одређеним временским периодима. Велики допринос је дао и изучавању српске авангарде са почетка двадесетог века, а посебно је истраживао феномене и ауторе окупљене око зенитизма. По томе је спадао у најзначајније стручњаке за тај део историје српског модернизма. Бројне радове је објављивао и у страној периодици те је стога био познат и у међународним круговима уметничких критичара.

Библиографија[уреди]

Књиге и монографије[уреди]

Критике (избор)[уреди]

Ауторске изложбе[уреди]

  • 1972 Зенитизам. Предлог за једну изложбу, Салон Трибине младих, Нови Сад
  • 1972 Критичари су изабрали, (коаутор), Галерија Културног центра Београда, Београд
  • 1974 Бранко Ве Пољански, Галерија „Јован Поповић“, Опово
  • 1978 Зенит - Љубомир Мицић (1985-1971): Зенитистичка конструкција, Музеј савремене уметности, Београд
  • 1979 Критичари су изабрали, (коаутор), Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд
  • 1982 Избор 82, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд

Извори[уреди]

  • Документација Музеја савремене уметности, Београд
  • Зоран Маркуш, Страст и сумња, Clio, Београд, 2004