Портал:Медицина/Изабрани чланак
Изабрани чланци [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Џет лег (енгл. Jet lag) је десинхронизација, (дисритмија) у организму човека, настала као последица летења авионом кроз више часовних зона, најчешће након међукотиненталних летова. Тако је за врло кратко време путник изложен другојачијем циклусу дан-ноћ у поређењу с оним у месту поласка, и у складу са тим различитом физиолошком циклусу дан-ноћ на који је навикао. Последица тога је промена или обртање фаза између географског и физиолошког циклуса који је праћен привременим, клиничким синдромом који се јавља као одговор на ремећење физиолошких, биолошких (циркадијалних) ритмова у организму и најчешће је праћен неспецифичним симптомима као што су умор, несаница, губитак апетита, раздражљивост и други поремећаји. Приликом летења у источном правцу циклус напредује, а када се лети у правцу запада, он се одлаже. Зато је за адаптацију на ново локално време организму потребно неколико дана од завршетка путовања - све док се два циклуса физички и физиолошки не ресинхронизују.
Неки аутори џет лег називају „болест путовања“, што је погрешно. Џет лег је привремено клиничко-физиолошко стање, а не болест. Ако овај термин применимо на пилоте и остало летачко особље, које у преко 90% случајева наводи да пати од овог поремећаја, могли би погрешно закључити да су животи путника у авионима у рукама „болесних пилота“.
Фебруар[уреди извор]
Аспирин или ацетилсалицилна киселина (Acidum acetylsalicylicum) је лек из породице салицилата, који се често користи против блажих болова, као антипиретик (против грознице), и против запаљења. У малим дозама делује као антикоагуланс (спречава згрушавање крви), па се користи у секундарној превенцији инфаркта миокарда. Аспирин је један од најсвестранијих лекова у медицини, и један од најстаријих (прва употреба лекова сличних аспирину забележена је у Античкој Грчкој). Почетни материјал потребан за синтезу аспирина, салицилна киселина, је релативно јефтин, јер се може добити процесом карбоксилације фенола са угљен диоксидом. У индустријској производњи аспирина најчешће се користи процес естерификације.
Име Аспирин је сковала немачка компанија Бајер. У неким земљама се ово име користи као име за лек, а не као заштићено име. У земљама у којима је Аспирин и даље заштићeно име, користи се скраћеница ASA (енгл. acetylsalicylic acid), ASS (нем. Acetylsalicylsäure) или AAS (шп. ácido acetilsalicílico). У земљама бивше Југославије лек је познат и као Андол. Аспирин се може наћи у више од 100 комерцијалних лекова широм света (Анацин, Ексцедрин, Корицидин, Мидол итд.). Иако је раније аспирин чинио више од 90% целокупног тржишта комерцијалних аналгетика, данас се поред њега све више могу наћи лекови на бази ацетаминофена (40%), ибупрофена (26%) и напроксена (6%).
Аспирин је један од првих лекова из групе нестероидних антиупалних лекова. Салицилати сачињавају мањи део те групе. Моги од њих имају сличне ефекте и инхибирају синтезу циклооксигеназе као свој основни механизам деловања. Данас је аспирин још увек један од најраспрострањенијих лекова у свету, са отприлике 40.000 тона потрошње сваке године. Због повезаности аспирина и Рејевог синдрома, аспирин се више не користи за контролисање симптома налик грипу код деце до 12 година.
Дуготрајна употреба аспирина у малим дозама неповратно блокира стварање тромбоксана А2 у тромбоцитима, што производи инхибиторни ефекат на агрегацију тромбоцита, што се користи у секундарној превенцији инфаркта миокарда, можданог удара или стварања крвних угушака код особа које су изложене том ризику. У Србији су у ту сврху регистровани лекови који садрже 100 mg ацетилсалицилне киселине. Високе дозе аспирина се такође дају одмах након акутног срчаног удара.
Неколико стотина фаталних случајева од предозирања аспирином се догађају годишње (летална доза износи 0,2-0,5 грама по килограму телесне масе), али је његова употреба у оквиру терапеутских доза оправдана. Примарни нежељени ефекти, посебно у већим дозама, су гастроинтестинални болови (укључујући чир и крварење у стомаку) и тинитус. Још један споредни ефекат, усред антикоагулантских својстава аспирина, је продужено протромбинско време, па је контраиндикован за ублажавање менструалних болова код жена. По америчким стандардима (ФДА), сви лекови који садрже више од 0,325 g аспирина морају бити помешани са повезујућом супстанцом. Таква процедура је неопходна због негативног утицаја аспирина на слузокожу органа у пробавном систему.
Март[уреди извор]
Камен у бубрегу, бубрежни конкремент, бубрежна калкулуза нефролитијаза је појава чврстих или трошних агломерација (накупина кристала) растворених минерала у мокраћи у облику камена, каменова или песка у бубрежној карлици, чашицама и паренхиму бубрега. Реч нефролитијаза (nephrolithiasis) изведна је из (грч. [речи “nephros” (бубрег) i “lithos” (камен) што на крају чини реч nephrolithiasis] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ))
Они варирају у величинии облику од малих кристала попут зрна песка до великих каменова као лоптица за голф. Камен у бубрегу производ је мултифакторијалног процеса који се састоји од: социо-економских, генетских и конституционалних фактора. Од ове болести није поштеђено становништво ниједног географског подручја, етничка група, нити једно животно доба. Клинички је најманифестнији између треће и шесте деценије живота.
Камен у бубрегу обично спонтано напушта тело измокравањем урина. Међутим ако њихова величина нарасте и формира релативно велику формацију (пречника више милиметара), настаје опструкција уретера и застој у излучивању мокраће из бубрега што може да изазове појаву јаких једностраних болова у горњем делу трбуха и препони, и друге симптоме са преваленцом од 40 до 10 посто.
Април[уреди извор]
Витамин Ц (L-аскорбинска киселина, L-аскорбат) је витамин код људи и више животињских врста. У живим организмима аскорбат делује као антиоксиданс, те штити тело од оксидатовног стреса. Он је исто тако кофактор у најмање шест ензимских реакција, међу којима је неколико реакција колагенске синтезе, чија дисфункционалност се манифестује симптомима скорбута. Код животиња су ове реакције посебно важне при зарастању рана и за спречавање крварења из капилара.
Аскорбат (јон аскорбинске киселине) је неопходан у низу есенцијалних метаболичких реакција код свих животиња и биљака. Њега формира велика већина живих организама, са приметним изузетаком групе сисара, међу којима је већина слепих мишева, заморци, капибаре, и један од два главна подреда примата, антропоиди (сувоносни мајмуни) (тарсијери, мајмуни, човеколики мајмуни, и људи). Аскорбинску киселину исто тако не синтетишу поједине врсте птица и риба. Свим врстама које немају способност синтезе витамина Ц, неопходно је да га унесу путем исхране. Дуготрани дефицит овог витамина се манифестује развојем скорбута. Витамин Ц је један од најшире коришћених прехрамбених адитива.
Ширина опсега његовог дејства, као и препоручљива дневна доза, су теме текућих дебата. Препоручене дозе се крећу у опсегу од 45 до 400 mg на дан.
Мај[уреди извор]
Лечење дијабетесног стопала је сложен и мукотрпан процес и може се обавити на примарном нивоу здравствене заштите, најбоље у специјализованим амбулантама за дијабетесно стопало при саветовалиштима за дијабетес, ординацијама за хипербаричну медицину, а делом на одељењима за васкуларну хирургију. Лечење обухвата читав низ мера и поступака. Једном настала, узнапредовала промена на стопалу дијабетичара, повећава ризик да се сличне или теже промене понављају код истог болесника, зато болесник мора бити регистрован и подвргнут даљим редовним мерама контроле и праћења промена у његовом организму.
Хируршко лечење заузима сигурно значајно место, међутим могућности овог лечења су са значајним ограничењима, те стога постоје различити терапијски приступи, као и неусаглашени ставови у појединостима. Зато према најновијим схватањима лечење дијабетесног стопаламо мора бити мултидисциплинарно што захтева сталне консултације дијабетолога, васкуларног и ортопедског хирурга неуролога и специјалисте хипербаричне медицине, а врши се највећим делом на примарном нивоу у специјализованим амбулантама.
Јуни[уреди извор]
Физиологија одржавања равнотеже је сложен процес прилагођавања који се заснива на систему међусобних садејстава више органа који утичу на просторну оријентацију тела. Биоелектрични сигнали који се при покрету тела генеришу у полукружним каналима и отолитском апарату, ува преносе се вестибуларним живцем до вестибуларних једара, а потом интегришу и модулирају активностима других неуролошких структура. Имајући у обзир комплексност ове интеракције, не изненађује чињеница да минималан патолошки варијетет може изазвати поремећаје равнотеже. Вестибуларни апарат је најзначајни део физиолошког система у стварању моторног одговора који је од важности за дневно функционисање и преживљавање у условима свакодневног кретања кроз простор.
Јули[уреди извор]
Флегмона од грч. [речи φλεγμονη - повишена температура, упала] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ) целулитис (лат. phlegmona, celulitis) је један од облика акутног дифузног, пурулентног (гнојног) запаљења које захвата све слојеве ткива или органа, без јасно одређених граница између здравог и упаљеног ткива, по чему се разликује од апсцеса (који има јасне границе). Иако се класична флегмона сматра инфекцијом без формирања апсцеса или гнојења и без улцерација, у клиничкој пракси, подела између флегмоне и апсцеса понекад није сасвим јасна. Често, макуларни еритем код флегмоне коегзистира са подручјима улцерација, чворићима и са формирањем апсцеса.
Упаљен орган је у целости топао, задебљан отечен, болан, влажан, црвен, а уколико је ексудат гној, његова боја прелази у жућкасту или зеленкасту. Иако се може јавити у свим ткивима и органима она је најчешће акутно дифузно запаљење коже и поткожног везивног ткива. Флегмону углавном изазвају аеробне и анаеробне патогене бактеријае, које понекад могу бити удружене са мешовитом сапрофитном флором.
Август[уреди извор]
Дезоксирибонуклеинска киселина (ДНК) је нуклеинска киселина која садржи упутства за развој и правилно функционисање свих живих организама. Заједно са РНК и протеинима, ДНК је један од три главна макромолекула који су есенцијални за све познате форме живота. Сва жива бића свој генетички материјал носе у облику ДНК, са изузетком неких вируса који имају РНК (рибонуклеинску киселину). ДНК има веома важну улогу не само у преносу генетичких информација са једне на другу генерацију, већ садржи и упутства за грађење неопходних ћелијских органела, протеина и РНК молекула. ДНК сегмент који преноси ова важна упуства се назива ген.
У еукариотима, организмима као што су животиње, биљке, гљиве и протисте, највећи део ДНК молекула се налази у нуклеусу ћелије, а мањи део је у органелама, као што су митохондрије или хлоропласти. У прокариотима (нпр. бактеријама) ДНК се налази у цитоплазми ћелије. За разлику од ензима, ДНК молекул не утиче директно на друге молекуле, већ различити ензими сарађују са ДНК и копирају информације било у облику дуплог ДНК молекула или у облику протеина. Овакав однос је део централне догме молекуларне биологије.
Ћелије садрже ДНК организован у дуге структуре које се зову хромозоми. Током ћелијске деобе хромозоми се дуплирају процесом репликације ДНК, тако да свака од новонасталих ћелија има комплетан сет хромозома. У хромозомима хроматински протеини, као што су хистони, организују ДНК на такав начин да молекул постаје веома компактан и може да стане у ћелије које су на хиљаде пута мање од ДНК молекула. Ове компактне структуре условаљавају интеракције између ДНК и других протеина, и помажу у контролисању делова ДНК који се транскрибују...
Септембар[уреди извор]
Дискоидни еритемски лупус (ДЕЛ), дискоидни лупус, кожни лупус, је аутоимуна болест и једна од три главне врсте лупуса. Дискоидни еритемски лупус (ДЕЛ) чини око 10% случајева лупуса и обично је много мање озбиљнији (бенигнији) од системског еритемског лупуса јер се промене јављају само на кожи у виду осипа који се појављује на лицу, врату и кожи главе, и обично није праћен променама на унутрашњим органима. Болест код мање од 10% болесника са дискоидним еритемским лупусом (ДЕЛ), може прећи у системски облик, али нажалост за сада не постоји начин да се то предвиди или спречи напредовање болести.
Октобар[уреди извор]
Радарско зрачење је електромагнетно зрачење и један од облика нејонизујућег зрачења које нема довољну енергију фотона (јер је мања од 12,4 eV) да би извршили јонизацију у биолошком материјалу али и поред тога својим дејством, фреквенције од реда 100 kHz (300 kHz) до 300 GHz, може имати негативан утицај по здравље човека и његову животну средину.
Како је примена радара широко распрострањена њиховим зрачењем је „покривен“ већи део Земљине површине (види слику десно). Са радарским уређајима непосредно ради човек али под његовим утицајем могу бити не само оператери или руковаоци радара и мехатроничари, већ и становништво и животна средина у њиховом окружењу.
Како на принципу предострожност почива један од основних принципа политике заштите животне средине и људског здравља, научници многих струка и грана медицине непрестано истражују по човека, његово здравље и животну средину опасности од радарског (и других облика) зрачења и ако их има које су и колике су њихове последице. Сходно томе они откривају сигурно незанемариве опсности од нејонизујућег зрачења и помажу у доношењу позитивних законских прописа, предузимању одговарајућих заштитних мера и других мера медицинске превенције и здравствене заштите, ...а услови и дозвољеност коришћења извора радарског зрачења-радара, од посебног интереса, се одређују и цене према користи коју њихово коришћење пружа друштву у односу на потенцијалне ризике наступања штетног дејства услед њиховог коришћења...
Новембар[уреди извор]
Лапароскопска трансплантација бубрега је минимално инвазивна хируршка метода за трансплантацију бубрега. Употребом лапароскопа (танких флексибилних цеви са хладним светлом, камером са пратећом видео опремом), и друге високософистициране опреме у трбух, преткодно анестезираног пацијента, уводи се неколико хируршких инструмената, уз помоћ којих се на минимално инвазиван (безболан и деструктиван) начин уклања оболео бубреге и уместо њега имплантира бубрег донора. Зато лапароскопска трансплантација бубрега све више добија на популарности. Лапароскопска нефректомија (вађење бубрега) може да се обавља само на живим, не и кадаверичним донорима.
Децембар[уреди извор]
Грип или инфлуенца је веома заразна болест, која се најчешће карактерише тешким поремећајима општег стања уз слабије изражене поремећаје горњих респираторних путева. Грип узрокују вируси, који се преносе капљицама у ваздуху насталим кијањем или кашљањем заражене особе. Јавља се обично у мањим или већим епидемијама, а у интервалима од приближно 30 година и у светским пандемијама. Тада се обично јављају и тешки облици болести са израженим компликацијама, које могу бити смртоносне. Већина заражених се ипак опоравља у року од недељу дана, али код старијих особа и оних са астмом, срчаним и плућним болестима могу се јавити компликације у облику бронхитиса или упале плућа.
Осим код људи, грип се јавља и код свиња, коња и других сисара, као и код дивљих и домаћих птица. Неки типови грипа могу се преносити с једне врсте на другу, као нпр. птичји грип узрокован вирусом H5N1.
Сваке године више милиона људи оболи од ове болести, а смртност је мања од 1%. У САД-у од грипа годишње умре око 20 000 људи. Пандемија 1918. године ("шпански грип") била је најгора до сада, а познате су и пандемије 1957. или „азијски грип“ и 1968. године или "Хонг Конг грип“.