Свргавање Слободана Милошевића — разлика између измена

Протести у Србији
	; Мапа битних локација за време демонстрација
Време	29. септембар — 5. октобар 2000
Место	Београд, Нови Сад, Ниш и други градови у Србији
Акција	Демонстрације, нереди
Повод	Изборна крађа; Цензура медија; Аутократска владавина; Партократија
Исход	Победа ДОС-а; Свргавање режима Слободана Милошевића; Војислав Коштуница постао 7. октобра Председник Савезне Републике Југославије;
Сукобљене стране
Датотека:DOS logotip.jpg Демократска опозиција Србије (ДОС); Отпор! ; ; Подршка: САД	Влада Републике Србије Министарство унутрашњих послова; Служба државне безбедности;
Команданти и вође
Датотека:DOS logotip.jpg Војислав Коштуница; Датотека:DOS logotip.jpg Зоран Ђинђић; Датотека:DOS logotip.jpg Велимир Илић; Датотека:DOS logotip.jpg Млађан Динкић; Датотека:DOS logotip.jpg Ненад Чанак; Датотека:DOS logotip.jpg Чедомир Јовановић; Милорад Улемек; Душан Спасојевић	Слободан Милошевић; председник СР Југославије; Момир Булатовић; председник Републике Црне Горе; Влајко Стојиљковић
Јачина
200.000+	10.000
Жртве и губици
1 погинулих и 150 повређених	100 повређених

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 29. август 2017. у 02:29

Свргавање Слободана Милошевића уследило је након демонстрација 5. октобра 2000. у Београду, након чега је Слободан Милошевић прихватио резултат избора за председника Савезне Републике Југославије 24. септембра који је објавила Демократска опозиција Србије. Овај догађај је у српској јавности познат и као Петооктобарска револуција, Петооктобарска контрареволуција, Петооктобарски државни удар, Демократске промене или Булдожер/багер револуција (у зависности да ли о догађају говоре његове присталице или противници).

Позадина догађаја

Након објављивања спорних резултата избора по којима је опозициони кандидат Војислав Коштуница на председничким изборима добио 48% гласова (2% мање од потребног) и да ће бити одржан други изборни круг, Демократска опозиција Србије позвала је грађане да се 5. октобра 2000. године окупе испред Савезне скупштине како би се супротставили великој изборној крађи коју је Савезна изборна комисија спровела по налогу Слободана Милошевића. ДОС је ултимативно затражио да Слободан Милошевић до четвртка, 5. октобра, у 15 часова, призна изборну вољу грађана изражену на савезним, председничким и локалним изборима одржаним 24. септембра 2000. Такође је захтевано и да генерални директор, главни уредник и уређивачки колегијум Радио-телевизије Србије поднесу оставке, а да РТС промени уређивачку политику и омогући објективно информисање о збивањима у Србији. ДОС је захтевао и да се сви ухапшени пусте на слободу и да се повуку потернице и кривичне пријаве покренуте против оних који су протестовали за поштовање изборне воље грађана Србије.

„Другог круга неће бити“

Протест је започео штрајковима рудара у рудницима Колубаре 29. септембра, што је довело до већег застоја производње струје у Србији^[3]. Председник Савезне изборне комисије Милисав Миленковић је обавестио председнике изборних комисија изборних јединица да су „приведене крају припремне радње“ за други круг председничких избора, 8. октобра. Наступили су бројни протести грађана Србије против изборне крађе. Војислав Коштуница је затражио од Слободана Милошевића да призна пораз у првом кругу председничких избора и указао на опасност избијања отворених сукоба у Србији: „Ми ни у какав други круг не можемо да идемо, јер бисмо тиме постали саучесници у крађи бирачких гласова. Превара из првог круга не може се поништити другим, петим или ко зна којим кругом“.

Обраћање јавности Слободана Милошевића се десило између два круга избора за председника СРЈ, који су расписани 24. септембра 2000. године. Главни противкандидат Слободану Милошевићу (СПС) на председничким изборима 2000. године је био кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС-а), председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница. После првог круга избора, по првим прелиминарним званичним резултатима Савезне изборне комисије, Коштуница је освојио 48,22%, а Милошевић 40,23% гласова.

Представници ДОС-а, нешто касније и кандидат Војислав Коштуница, сматрали су да Савезна изборна комисија није рекла тачне резултате, сматрали су да је кандидат Војислав Коштуница победио у првом кругу избора. Затим су представници ДОС-а позвали своје симпатизере на протестни митинг 5. октобра 2000. године у Београд, претходно тражећи од Слободана Милошевића да призна изборну вољу грађана изражену на савезним, председничким и локалним изборима одржаним 24. септембра 2000. године.

После радикалних протеста који су се десили 5. октобра 2000. године у Београду, до другог круга председничких избора, који је требало да се деси 8. октобра, није дошло.

Делови говора Слободана Милошевића 2. октобра 2000. године

Обраћање јавности почиње речима:

Поштовани грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверинитета или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интензитет тих притисака умножавао се како је време пролазило. Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва - све је то примењено на нашу земљу и народ. Догађаји који су организивани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву.

Даље, у обраћању јавности, Слободан Милошевић изражава сумњу у позадину организовања „организоване групације“ странака под именом Демократска опозиција Србије, напомињући да делују под утицајем земаља са запада које су учествовале у рату против Југославије и Србије. Затим, наводи да су обећања ДОС-а лажна и да до брзог раста стандарда грађана и економског просперитета неће доћи, напротив. Затим каже да би нова, како каже „марионетска власт“ имала ограничени утицај и да би под притиском земаља НАТО алијансе били настављени притисци на земљу и покушаји да се земља даље дезинтегрише, слаби. Сматра да би под тим западним притисцима и попуштањима „нових“ власти, Срби могли да дочекају судбину сличну Курдима, а Црна Гора би имала судбину државе под контролом мафије. Напомињући пример земаља источне Европе, где је велика подела друштва на велику већину сиромашних и мањину богатих, Милошевић каже да би и Србију задесила слична судбина. То искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе.

Мањина богатих била би састављена од шверцерске мањине, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. Јавна и друштвена својина би се брзо трансформисале у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, би по правилу били странци. Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу у покорношћу која из измешта из сфере елемнтарног, и националног и људског, достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца, а они који су да сад њима управљали, чинили би то, у овим измењеним приликама, као службеници страних фирми у сопственој држави. Уз национално понижење, растурање државе и социјалну беду, нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије, међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка већ искуство свих земаља које су прошле тај пут који ми избегавамо по сваку цену. Престонице европског криминала већ скоро деценијама нису на Западу, као што је некада било, већ на Истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада јер смо дуго, од Другог светског рата до 90-их година, живели у друштву које за криминал тако рећи није знало.

У обраћању младим научницима, стручњацима и интелектуалцима, каже:

Нарочито желим да нагласим, због младих људи, интелектуалаца, научних радника, да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стравалаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри, велике моћи, финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата.

Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте, немају их као самосталне субјекте, већ као испоставе централе која им контролише све, а нарочито домашаје у ставаралачком мишљењу и раду. Ти домашаји се морају кретати у границама које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне или еманципације.

При крају обраћања јавности, Милошевић наводи да се пред други круг избора, новац уноси у земљу и поткупљују грађани, да се користи за штрајкове, застрашивање, жеља је да „стане живот“, и др. Један број грађана учествује у разним субверзивним делатностима за које каже да тиме свесно учествују у поробљавању сопствене земље са погубним последицама, али и да: „...сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом и живот своје деце. И многе друге људе.“

Грађани могу да ми верују, а и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће моћи никада да се отклоне.

На крају свог обраћања јавности, Слободан Милошевић вели:

Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије. Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије. Моја савест у том погледу је савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам. Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други, најопаснија је заблуда и главни је разлог моје одлуке да се обратим грађанима Југославије. Хвала.

Протести 5. октобра

Присталице ДОС-а долазиле су у Београд од раног јутра, организовано из више праваца, из целе Србије, а предводили су их лидери ДОС-а. Око 15 часова грађани окупљени на митингу испред Скупштине СРЈ покушали су да уђу у зграду Скупштине где се припремао изборни материјал за најављени други круг избора.

Демонстранти испред Скупштине

Група људи је око 15.35 кроз прозор ушла у југословенски парламент. Полиција је успела да великом количином сузавца растера знатан број људи са платоа испред Скупштине СРЈ.

Више десетина грађана ушло је око 16 часова у Савезну скупштину, док су се полицајци који су до тада чували зграду повукли. Из десног крила Скупштине вијорио се густ, црни дим, а готово сва стакла на згради су полупана. Демонстранти су демолирали неколико полицијских возила у Косовској улици иза југословенског парламента. Током сукоба полиције и демонстраната чула се и пуцњава из ватреног оружја. Командир београдске полиције око 17 часова затражио је разговор са представницима ДОС-а. Око 18 часова припадници полицијске станице у улици Мајке Јевросиме положили су оружје и прикључили се демонстрантима. У Ургентни центар је примљено више десетина грађана са лакшим и тежим повредама. Полиција је бацила сузавац и у близини зграде Радио-телевизије Србије, док је група демонстраната на багеру кренула да се пробије до улаза.

Однето је око 90 слика, од којих је 35 враћено током наредних неколико година, апеловано је да се врате и преосталих 55 слика.^[4]^[5]^[6]

РТС у пламену

Зграда РТС-а у Таковској улици је потом запаљена, а редовни програм РТС-а је престао да се емитује после 17 сати. На сва три програма државне телевизије емитовани су спотови, рекламе и снимљене емисије. Радио-телевизија Студио Б од послеподне је почела да емитује редовне вести о збивањима на улици. Касније, једна за другом и све остале телевизије почињу да извештавају о стварним догађајима на београдским улицама. Једини електронски медиј у Београду који је и пре и у току 5. октобра слободно и професионално извештавао о постизборној кризи и протестима, био је Радио Индекс.

Ноћ између 5. и 6. октобра

Новоизабрани председник СРЈ Војислав Коштуница обратио се предвече грађанима са терасе Скупштине града Београда, а потом и преко РТС-а. Демократска опозиција Србије је формирала кризни штаб за кључне функције у земљи у координацији са новим председником, а представници ДОС-а разговарали су током ноћи са челницима државне и јавне безбедности. Испред Скупштине града јутро је дочекао велики број људи.

Признавање пораза

6. октобра се Слободан Милошевић обратио народу преко телевизије и званично је признао пораз на председничким изборима. 7. октобра је Др Војислав Коштуница положио председничку заклетву пред посланицима Савезне Скупштине као први демократски изабрани председник Југославије.

Види још

Референце

^ Stewart, Susan (2012). Stewart, Susan, ур. State Democracy Promotion and the 'Colour Revolutions'. ISBN 9780415689687.
^ waEYQ46gH08 на сајту YouTube
^ http://sindikatkolubara.rs/o-nama
^ „Апел за враћање слика однетих 5. октобра”. Политика. 6. 12. 2009. Приступљено 5. 10. 2014.
^ „Вратите украдене слике”. Политика. 8. 12. 2009. Приступљено 5. 10. 2014.
^ „Потрага за украденим сликама - галерија (МУП Србије)”. Приступљено 5. 10. 2014.

[1] Stewart, Susan (2012). Stewart, Susan, ур. State Democracy Promotion and the 'Colour Revolutions'. ISBN 9780415689687.

[2] waEYQ46gH08 на сајту YouTube

[3] ttp://sindikatkolubara.rs/o-nama

[4] „Апел за враћање слика однетих 5. октобра”. Политика. 6. 12. 2009. Приступљено 5. 10. 2014.

[5] „Вратите украдене слике”. Политика. 8. 12. 2009. Приступљено 5. 10. 2014.

[6] „Потрага за украденим сликама - галерија (МУП Србије)”. Приступљено 5. 10. 2014.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

@@ Ред 55: / Ред 55: @@
 {{револуција сајдбар|прошири=Примери}}}}
-'''Свргавање/збацивање Слободана Милошевића''' уследило је након демонстрација [[5. октобар|5. октобра]] [[2000]]. у [[Београд]]у, након чега је [[Слободан Милошевић]] прихватио резултат [[Избори за председника Савезне Републике Југославије 2000.|избора за председника Савезне Републике Југославије]] 24. септембра који је објавила [[Демократска опозиција Србије]]. Овај догађај је у [[Србија|српској]] јавности познат и као '''Петооктобарска револуција''', '''Петооктобарска контрареволуција''', '''Петооктобарски државни удар''', '''Демократске промене''' или '''Булдожер/багер револуција''' (у зависности да ли о догађају говоре његове присталице или противници).
+'''Свргавање Слободана Милошевића''' уследило је након демонстрација [[5. октобар|5. октобра]] [[2000]]. у [[Београд]]у, након чега је [[Слободан Милошевић]] прихватио резултат [[Избори за председника Савезне Републике Југославије 2000.|избора за председника Савезне Републике Југославије]] 24. септембра који је објавила [[Демократска опозиција Србије]]. Овај догађај је у [[Србија|српској]] јавности познат и као '''Петооктобарска револуција''', '''Петооктобарска контрареволуција''', '''Петооктобарски државни удар''', '''Демократске промене''' или '''Булдожер/багер револуција''' (у зависности да ли о догађају говоре његове присталице или противници).
 == Позадина догађаја ==