Ђоко Јованић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ЂОКО ЈОВАНИЋ
Nh jovanic djoko.jpg
Ђоко Јованић
Датум рођења (1917-10-09)9. октобар 1917.
Место рођења Суваја, код Доњег Лапца
 Аустроугарска
Датум смрти 29. мај 2000.(2000-05-29) (82 год.)
Место смрти Београд, Србија Србија
 СР Југославија
Професија војно лице
Члан КПЈ од 1936.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411977.
Чин генерал-пуковник
Народни херој од 20. децембра 1951.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден југословенске звезде
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
совјетска одликовања:
Орден Кутузова другог степена

Ђоко Јованић (Суваја, код Доњег Лапца, 9. октобар 1917Београд, 29. мај 2000), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 9. октобра 1917. године у селу Суваји, код Доњег Лапца (Грачаца), у Лици. Године 1922. његова породица се преселила, из Лике у село Жедник, код Суботице. После основне школе коју је завршио у Жеднику, похађао је четири разреда гимназије у Суботици.

Пети и шести разред гимназије, завршио је у Бијељини од 1933. до 1935. године. За време школовања у Бијељини стекао је основне појмове о марксизму и повезао се са комунистичким покретом, који је имао дубоке корене у бијељинској гимназији. Седми разред гимназије похађао је у Суботици. У Жеднику се одмах се повезао са комунистичким покретом и укључио у рад са омладином на селу и у гимназији. У чланство Савеза комунистичке омладине Југославије примљен је 1935, а у чланство Комунистичке партије Југославије 1936. године.

Када су настала велика хапшења комуниста у целој земљи, крајем 1935. и почетком 1936. године, био је проваљен и Ђоко Јованић, јер је одржавао везе и дописивао се са познаницима из бијељинске гимназије. Фебруара 1936. године ухапшен је и осуђен на девет месеци затвора. Истовремено је био кажњен искључењем из свих школа. После издржаног деветомесечног затвора, послат је на одслужење војног рока у Ниш.

После завршетка војске, јуна 1939. године, поново је на партијском и друштвено-политичком раду у Жеднику. Учествовао је у оснивању актива СКОЈ-а у селу, октобра 1939. године, а нешто касније, када је услед наглог прилива чланова, образован Месни комитет СКОЈ-а, био је његов секретар. Са преко 90 чланова то је била једна од најмасовнијих сеоских организација СКОЈ-а у Југославији.

Крајем 1940. године на Окружној конференцији СКОЈ-а Ђоко је изабран у Биро Окружног комитета СКОЈ-а за северну Бачку, чије је средиште било у Жеднику. У то исто време био је предвиђен за члана ПК СКОЈ-а за Војводину, али је тај план омело његово ново хапшење, 9. јануара 1941. године. У затвору је био до почетка рата.

Народноослободилачка борба[уреди]

После окупације Југославије, у другој половини маја, са породицом се сели у свој родни крај у Лици. У Србу се одмах повезао са комунистима, који су ту доспевали из појединих крајева земље, при чему се посебно ослањао на комунисте повратнике из Жедника и осталих места Војводине. Преко њих, а посебно преко браће Пере и Милутина Мораче, народног хероја, је успоставио везу са партијским руководством у Дрвару. Са њима се договарао и о заједничким припремама устанка. На Ђокову иницијативу још почетком јуна 1941. године, у Србу је основан Револуционарни одбор, који је преузео задатак да организује и припреми народ за борбу. Непосредно пред почетак народног устанка стварају се герилски одреди, осам у србској и два у зрмањској општини, са око 400 бораца.

Као главни организатор и командант Штаба герилских одреда Ђоко Јованић је непосредно руководио устаничким снага ма на дан 27. јула 1941. године (Овај датум се сматра почетком оружаног устанка народа Босне и Херцеговине). Већ у току прва два дана устанка одреди су ослободили Срб и сва села у општини, започели борбе са непријатељем око Отрића и у близини Грачаца и обезбедили прилазе од Доњег Лапца и Книна. Нешто касније Ђоко је постао политички комесар II батаљона „Слободе“, који је деловао на подручју србске и доњи-лапачке општине у оквиру Дрварске устаничке бригаде. Од средине септембра је командант јуришног одреда "Чапајев", који је био језгро за нешто касније формирани I партизански батаљон, у Хрватској, "Марко Орешковић", новембра 1941. године.

Као спретан организатор устаничких јединица, Ђоко Јованић је већ у првим устаничким данима стекао велику популарност у народу овога краја. Посебно је био омиљен међу борцима, којима је импоновао својом храброшћу и тиме што је настојао да све своје захтеве и ставове поткрепљује личним примером. Прочуо се разним акцијама: на Човки, заробљавањем и ликвидацијом усташко-домобранске моторизоване групе, са пуковником Матегићем на челу, октобра 1941; учешћем у ликвидацији усташких злочинаца у Смиљану и другим местима у западној Лици; у савлађивању усташке страже на мосту у Лешћу, децембра 1941; у борбама са италијанским окупатором на Шијановом Кланцу; у борбама око Коренице и за ослобођење Доњег Лапца, 27. фебруара 1942. године, када је рањен.

Априла 1942. године постаје командант Трећег партизанског личког одреда, а од септембра исте године је помоћник команданта Главног штаба НОП одреда Хрватске. У том својству је био и командант другог сектора у време IV непријатељске офанзиве (јануар-март 1943). Од марта 1943. године, па до завршетка рата, био је командант Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла“. Са том прослављеном дивизијом прошао је све борбе од Лике, Гацке долине и северне Далмације, преко Босне, Црне Горе и Санџака, до Србије, учествовао је у борбама за ослобођење Београда, затим у борбама на сремском фронту и у његовом пробоју до операција за ослобођење Загреба и завршних борби за коначно ослобођење Југославије, маја 1945. године.

За Ђоку Јованића, као команданта, нарочито су биле тешке борбе у Дрвару и сламање немачког десанта, којим је Хитлер хтео да уништи Врховни штаб НОВЈ и маршала Тита, 25. маја 1944. године. Затим сталне борбе са елитним немачким и другим непријатељским јединицама кроз Босну и Црну Гору, посебно на Дурмитору (лето 1944), у западној Србији и око Београда (октобра 1944), око Шида и у Босутским шумама (јануар-март 1945), око Врбање, пресецање одступнице немачке армије „Е“, на реци Илови, око Чазмине (април-мај 1945) и друго. Као командант осдликовао се смислом за маневарско ратовање, смелим замислима, иницијативом и великом борбеношћу.

За успешно командовање Шестом личком пролетерском дивизијом примио је неколико похвала од Врховног команданта маршала Тита. Од посебног су значаја Јованићеви захтеви да се, после борби на Дурмитору, одвоји од Дванаестог војвођанског корпуса и са својом дивизијом крене у Србију што је Врховни командант одобрио, затим успешне борбе против четника Драгољуба Михаиловића око Ужичке Пожеге и на Јеловој гори.

Био је члан Иницијативног одбора и првог Извршног одбора ЗАВНО Хрватске, од његовог оснивања 13. јуна 1943. године.

Послератна каријера[уреди]

Биста Ђоке Јованића у Апатину.

После ослобођења налазио се на разним војним дужностима у ЈНА. Завршио је Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москви. Био је начелник Војно-историјског института, уредник војно-теоретског органа ЈНА „Војно дело“, начелник Општег војног факултета у Војној академији, начелник Треће, Друге и Прве управе у Генералштабу и заменик начелника Генералштаба. Од 1967. до 1974. године био је командант Загребачке војне области. Од септембра 1974. до краја 1977. године, када је пензионисан, био је подсекретар у Савезном секретеријату за народну одбрану.

Био је више пута биран за члана највишег руководства организације СКЈ у ЈНА. На Десетом конгресу СКЈ, 1974. године, изабран је за члана ЦК СКЈ. Био је командант параде „Победе“, одржане 9. маја 1975. године, у Београду, поводом 30-годишњице ослобођења Југославије и победе над фашизмом.

Умро је 29. маја 2000. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Литература[уреди]