Милан Ст. Протић

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Милан Ст. Протић (економиста).
Милан Ст. Протић
Milan St. Protic-mc.rs.jpg
Биографија
Датум рођења(1957-07-28)28. јул 1957.(64 год.)
Место рођењаБеоград
 ФНР Југославија
РелигијаСрпска православна црква
РодитељиСтојан Протић (новинар) (отац)
Љиљана Протић (мајка)
ПородицаСтојан Протић (прадеда)
Антун Џони Рачић (очух)
ОбразовањеПравни факултет Универзитета у Београду Универзитет Калифорније (Санта Барбара)
Професијаправник, историчар
УниверзитетУниверзитет у Београду
Политичка
странка
Демохришћанска странка Србије (2001–2010)

Нова Србија (1998–2000)

Демократска странка Србије (1992)
5. октобар 2000 — 20. март 2001.
ПретходникВојислав Михаиловић
НаследникДраган Јочић

Милан Ст. Протић (Београд, 28. јул 1957) је српски историчар, правник и бивши политичар и дипломата. Обављао је многе функције после пада Слободана Милошевића — био је председник Скупштине града Београда, односно градоначелник (2000-2001), амбасадор СР Југославије у САД (2001) и амбасадор Републике Србије у Швајцарској и Лихтенштајну (2009-2014).

Порекло и породица[уреди | уреди извор]

Рођен је 28. јула 1957. године у Београду. Отац Стојан Протић је био новинар, уредник спортске рубрике "Политике Експрес" и радио је у згради Политике у Македонској улици, недалеко од Влајковићеве улице у којој су становали. Са очеве стране, Милан је праунук Стојана Протића, првог председника Министарског савета Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и првака Народне радикалне странке.

Мајка Љиљана се касније удала за Антуна Џонија Рачића, унука Николе Пашића, кога је крстио др Милан Стојадиновић, председник Министарског савета Краљевине Југославије и оснивач Југословенске радикалне заједнице. О Рачићу је Протић написао књигу Пепео над морем, у којој поред његове биографије, даје описе заједничких дружења и разговора, из којих показује утицај очуха на његово сазревање.

Образовање[уреди | уреди извор]

Као тинејџер био је несташан па је након завршене прве године гимназије имао забрану уписа у свим београдским средњим школама. Срећом, тетка му је живела у Новом Саду, те је он завршио другу годину у гимназији у Новом Саду. Те забране уписа трајале су по годину дана па је он 3. и 4. годину завршио у Трећој београдској гимназији. По завршеној Трећој београдској гимназији, уписао је студије права на Правном факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је 1980. године на правно-филозофском смеру код професора Радомира Лукића.

Магистрирао је 1982. године на Одељењу за модерну европску историју Универзитету Калифорније у Санта Барбари (САД). Ту је и докторирао 1987. године, код професора Димитрија Мите Ђорђевића, члана ван радног састава Српске академије наука и уметности.

Академска каријера[уреди | уреди извор]

По стицању магистарске титуле, постао је асистент на Универзитету Калифорније и тамо радио до 1984. године. Наредне године је постао истраживач сарадник Балканолошког института САНУ, по препоруци његовог оснивача и директора академика др Васа Чубриловића. Од 1991. до 2017. године, радио је као научни сарадник на институту.

Радио је и као професор по позиву на својој матичној катедри Универзитета Калифорније током школске 1991/1992. године., када је одлучио да се врати у Београд и укључи у политичка дешавања.

Од 1995. до 1998. био је директор Центра за српске студије у Београду.

Био је директор и предавач на Академији за дипломатију и безбедност у Београду (2007/2008).

Као гостујући предавач, био је ангажован на Универзитету у Торонту, Хувер Институту у Станфорду, Универзитету у Паризу IV, Кембриџ Универзитету, Лондонској школи за економију, Џон Ф. Кенеди школи при Харвард универзитету, Фондацији Оназис у Атини, Џорџтаун универзитету у Вашингтону, Универзитету у Солуну, конференцији о хришћанско-исламском политичком дијалогу у Истанбулу, летњем семинару Харвард-Јејл...

Политичка делатност[уреди | уреди извор]

Укључио се у политички живот одмах по повратку из Сједињених Америчких Држава. У том тренутку, познавао је већину опозиционих лидера, међу којима су били др Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница, на чији предлог и улази у страначки живот.[1]

Постао је један од оснивача Демократске странке Србије 1992. године и члан њеног Главног одбора. Учествовао је у писању првог програма странке, али ју је напустио због одсуства солидарности са Вуком Драшковићем, лидером Српског покрета обнове, након што га је полиција претукла.

Од оснивања опозиционе коалиције Савез за промене 1998. године, постао је члан Председништва коалиције.

Одбио је предлог Весне Пешић да преузе председништво над Грађанским савезом Србије, када је она одлучила да се повуче са његовог чела 1999. године. Уместо тога, помогао је Горану Свилановићу да преузме водећу функцију у тој странци. Придружио се Новој Србији и био њен копредседник од 1999. до 2000. године.

Био је члан Председништва Демократске опозиције Србије (ДОС) 2000. године. На савезним изборима 24. септембра 2000. године је био носилац изборне листе "ДОС - др Војислав Коштуница" у изборној јединици Нови Београд-Земун и кандидат за одборника Скупштине града Београда. Тада је постао савезни посланик у Већу грађана Скупштине Савезне Републике Југославије и градски одборник.

У демонстрацијама 5. октобра 2000. године, када је срушена власт Слободана Милошевића, Протић је држао говор испред зграде Савезне скупштине, након чега су се демонстранти сукобили са полицијом и заузели скупштинску зграду. Током вечерњих часова, лидери ДОС-а су одржали седницу Скупштине града у Старом двору и изабрали Протића за њеног председника, што је заправо била функција у рангу градоначелника Београда. Протић је остао на тој функцији до 20. марта 2001. године. Сам је рекао да је поднео оставку јер се није слагао са појединим стварима које су се тада радиле у Београду( нпр. промена урбанистичког плана Београда и продаја луке Београд). Тиме је начињен преседан јер практично ниједан српски политичар није поднео оставку ни пре ни после њега.

Од 2001. до 2010. године, Протић је био заменик председника Демохришћанске странке Србије. Странци је приступио због пријатељства са њеним председником Владаном Батићем, а напустио ју је непосредно по његовој смрти.

Кратко је током 2003. године обављао дужност директора Дирекције за дијаспору Владе Републике Србије, а био је и стручни саветник Уставне комисије Народне скупштине Републике Србије 2004. године.

Иако се 2010-их повукао из политике, редован је гост у медијима у којима критикује владавину Српске напредне странке од 2012. г.

Залаже се за чланство Србије у ЕУ.

Дипломатска каријера[уреди | уреди извор]

Протић је био амбасадор Савезне Републике Југославије у САД, од фебруара до августа 2001. године. Формални разлог смене са места амбасадора јесте што је за патријарха Павла приредио пријем у амбасади, у оквиру кога су просторије амбасаде освештане, а што је према оцени министра спољних послова Горана Свилановића наводно било неспојиво са принципом одвојености цркве и државе. Реалан разлог је како он тврди то што је новој америчкој администрацији која је дошла на власт после избора 2000. предложио план решавања питања Косова таквог да ако Косово жели независност 2/3 посланика у парламенту Косова мора да гласа за независност Косова, при чему би 600.000 Срба који имају порекло на Косову имали право гласа и били уписани и на бирачки списак АП Косова и Метохије, што би по Протићевом прорачуну било сасвим довољно да српских посланика у параменту АП КиМ има 1/3 или више, па да та 1/3 посланика гласа у скупштини против проглашења косовске независности. Коштуница је то протумачио као прећутно признање независности Косова, па је тако наста све озбиљнији сукоб између Коштунице и Милана, те се тај сукоб завршио сменом Милана са места амбасадора.

Токо службовања у Вашингтону сматрао је Колина Пауела, државнога секретара у Бушовој администрацији, и Хенрија Кисинџера, бившега државнога секретара, као људе који би могли да помогну СРЈ. Међутим, из Београда му нису дали даље да иде путем њих двојице.

Амбасадор Републике Србије у Швајцарској и Лихтенштајну је био 2009. године.

Појављивања у серији и на филму[уреди | уреди извор]

У једној епизоди серије Отворена врата, Протић се појављује на самом крају и игра самог себе.

У филму Душана Ковачевића Професионалац из 2003. године, појављује се у једној сцени заједно са Предрагом Марковићем.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Навијач је СД Црвена звезда. Пошто је изразити антикомуниста, његов предлог, као великог навијача СД Црвена звезда, јест да то спортско друштво промени име из Црвена звезда у Звезда како би се отклонило повезивање с комунизмом. Он такође сматра да из грба треба да се измени црвена боја и да званични грб буде бела звезда. Слично томе, као велики љубитељ фудбала (а отац му је био чувени спортски новинар), он сматра да фудбалска репрезентација Србије у фудбалу треба да промени грб и уместо оцила (који је као символ украден од Византије и уоште није изворно српски) стави белог орла, да им примарна боја буде бела, а да надимак буде бели орлови, а не орлови (јер је орао символ и других народа /нпр. Албанаца/, а бели орао је изворно српски).

Протић се декларише као десничар, монархиста и родољуб. По политичкој позицији он је политичар десног центра.

Ожењен је и има три кћерке, а само му је једна кћер, најстарија, остала да живи у Србији.

Поред матерњега српског, течно говори енглески и француски језик. Од малих ногу је учио француски језик и велики је франкофил.[2] Један од узора у франкофилству му је био Јован Дучић којега изузетно цени.[3]

Дела[уреди | уреди извор]

Ст. Протић је раније писао углавном историјске анализе. Међутим, 2010-их је почео да пише и романе. Све публикације углавном је писао у ћириличком писму, али је само Пун круг Л. Д. Троцког издао на гајици, како тврди, из личних разлога.

  • Радикали у Србији — идеје и покрет 1881-1903. (1990)
  • Успон и пад српске идеје (1994, 1995)
  • Огледи о распаду Југославије (1995)
  • Ми и они (1996)
  • Нова историја српског народа
  • Изневерена револуција — 5. октобар 2000. (2005)
  • Изневерена револуција 2 - Лица и наличја (2006)
  • Разумети историју и други есеји (2015)
  • Велика илузија. Живот и смрт Југославије (2016)
  • Синајско јеванђеље (2017)
  • Земља Виљема Тела (2018)
  • Пун круг Л. Д. Троцког (2019)
  • Роман о пораженима (2021)

Аутор је образовне телевизијске серије „Мала српска читанка“.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Одбио Харвард због Београда”. Политика. 25. новембар 2017. 
  2. ^ Dokumentarne Emisije Balkan (21. 8. 2021). „BALKAN INFO: Milan St. Protić - Francuzi bi glasali za mrtvog De Gola, ali je on znao da je dosta!”. Јутјуб. Приступљено 18. 10. 2021. 
  3. ^ Dokumentarne Emisije Balkan (16. 3. 2021). „BALKAN INFO: Milan St. Protić - Jovan Dučić je decenijama bio izbrisan iz srpskih čitanki!”. Јутјуб. Приступљено 18. 10. 2021. 
Претходник:
Војислав Михаиловић
Председник Скупштине града Београда
5.10.2000 - 20.3.2001.
Наследник:
Радмила Хрустановић