Хрватски ослободилачки покрет
Хрватски ослободилачки покрет (ХОП) је била усташка терористичка организација коју је основао Анте Павелић у Буенос Ајресу 1956. године[1]. Иста група је данас организована и регистрована као политичка партија у Хрватској.
Аргентински период
[уреди | уреди извор]Ова организација, скраћено ХОП, је била војна организација усташа после Другог светског рата[2]. Видну улогу у ХОП-у, са циљем очувања усташтва какво је било, је имала Павелићева кћи Вишња. У то време су Израелци захтевали од Аргентине изручење Павелића. После атентата, Павелић је тада, са породицом, побегао преко Чилеа у Шпанију, где је добио заштиту генералисимуса Франсиско Франка[3]. Усташа Срећко Пшеничник, зет Павелића, је преселио седиште ХОП-а из Буенос Ајреса у Торонто након Павелићеве смрти, 1960. године. Пшеничник је тада постао нови вођа ХОП-а и наставио је са издавањем листа ХОП-а, „Независна Држава Хрватска“. Овај лист је, у складу са усташком политиком, наставио са публиковањем антијугословенских памфлета[4].
ХОП у Северној Америци
[уреди | уреди извор]Неколико чланова ове организације је учествовало у терористичким нападима на простору Југославије за шта су 25. јуна 1964. осуђени на затворске казне због почињених убистава и диверзија.[5]
На чело огранка у Сједињеним америчким државама је био постављен Стјепан Хефер, бивши усташки министар „сељачког господарства и прехране“. После Хеферове смрти је овај огранак ХОП-а преузео Антон Боначић, аташе за културу у министарству спољњих послова Независне Државе Хрватске. У јавности је Боначић позирао као писац и антикомунист, држећи говоре и подносећи резолуције о продужавању борбе за Независну Државу Хрватску[6]. На челу америчког ХОП-а је Боначић остао до октобра 1981[7].
Активности ХОП-а у Аустралији
[уреди | уреди извор]Океанијски огранак ХОП-а је основан 1963. године са седиштем у Аустралији. На чело овог огранка је постављен Срећко Ровер, усташа који се доселио у Аустралију 1948. године[8].
Ову терористичку групу је након Павелићеве смрти у Аустралији 1967. поново организовао нови вођа усташа, Стјепан Хефер. У току следећих неколико година ХОП је извршио неколико атентата и напада на југословенска дипломатска и ЈАТ-ова представништва у Аустралији.[9] Хефер је био на челу ХОП-а све до своје смрти 1973. године[10]{[11]
ХОП-ове терористичке активности и снимљене заједничке војне вежбе са групом Грађанске војне снаге Аустралијске армије су навеле аустралијског сенатора са Тасманије, O'Byrne, да поведе кампању против ХОП-а у Аустралијском парламенту који је тада контролисала владајућа аустралијска Либерална партија раних 1970-их. Многи чланови ХОП-а су били чланови Либералне странке Аустралије, што је, заједно са хладноратовском атмосфером у свету, обезбеђивало политичку и легалну заштиту ХОП-ових активности у Аустралији.[12]. Након доласка на власт Аустралијске лабуристичке партије, аустралијски јавни тужилац је одобрио прислушкивање осумњичених терористичких вођа Срећка Ровера и Фабијана Ловоковића. У то време Ловоковић је био вођа ХОП-а[13]. За тренинге својих терориста ХОП је у Аустралији користио камп аустралијске војске у Водонги у држави Викторија[14][15].
ХОП, заједно са Хрватским народним одпором, се заносио идејом о успостављању хрватске нео-фашистичке државе 1980-их. Обе терористичке групе су заговарале освету над Србима и биле су инфилтриране у добротворна и културна друштва хрватских имиграната у свету.[16]
ХОП, Одпор, и друге нацистичке и терористичке организације су инфилтрирале Светску антикомунистичку лигу како би замаскирале своје терористичке активности по свету[17].
1990-е и распад Југославије
[уреди | уреди извор]ХОП је био тужена страна у познатом случају Алперин против Ватиканске банке пред судом Северног дистрикта Калифорније у Сједињеним Америчким Државама. Група лица која је преживела Холокауст је тврдила да су Ватиканска банка, фрањевачки ред Католичке цркве у Хрватској и ХОП били укључени у и профитирали од криминалних активности усташа у Другом светском рату. Исти суд је 2003. одбио тужбу против ХОП-а тврдећи да суд нема јурисдикцију над овим судским случајем. Девети окружни апелациони суд Калифорније је потврдио одлуку нижег суда 2006. године[18].
У току распада СФР Југославије, раних 1990-их, ХОП се преселио у Загреб где се 1991. званично регистровао као политичка партија.[19]. Вођа ове политичке партије, након регистрације, је био усташа Срећко Пшеничник, зет Анте Павелића.
Ова партија крајње деснице и јавно проусташка, је маргинална политичка партија у Хрватској[20]. Изазвала је пажњу светских медија плаћањем мисе задушнице Анти Павелићу 1997. године у римо-католичкој цркви св. Дује у Сплиту.[21].
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Dorril 2002, стр. 354.
- ^ Janke & Sim 1983, стр. 115.
- ^ Fischer 2007, стр. 211.
- ^ Off 2004, стр. 32.
- ^ Degenhardt 1988, стр. 418.
- ^ Anderson & Anderson 1986, стр. Z-76, 42.
- ^ American international law cases, Volume 1; Oceana Publications, inc Oceana, 2003 Alperin vs.Vatican bank article. стр. 268.
- ^ Hocking 2004, стр. 123–124.
- ^ Johnstone 2002, стр. 152.
- ^ Maoláin 1987, стр. 424.
- ^ Matković 2002, стр. 264.
- ^ Parliamentary debates, Senate weekly Hansard, Volume 53, Australia. Parliament. Senate By Authority., (1972). стр. 1077.
- ^ Mate Nikola Tokić: Party Politics, National Security, and Émigré Political Violence in Australia, 1949–1973 чланак у зборнику
Wilhelm Heitmeyer, Heinz-Gerhard Haupt, Stefan Malthaner: Control of Violence: Historical and International Perspectives on Violence in Modern Societies; Springer Verlag, Nov 2, (2010). стр. 395. - ^ Documents on the 1973 ‘raid’ at A.S.I.O., the Australian Security Intelligence Organisation; I. Notes of Meeting at A.S.I.O. Regional Directorate, Canberra, Australian Capital Territory March 15, 1973
- ^ The Wiener Library bulletin, Volumes 17-19;Wiener Library pp. 18.
- ^ Hockenos 2003, стр. 10.
- ^ Anderson & Anderson 1986, стр. 40–41.
- ^ Reuben Hart: Property, War Objectives, And Slave Labor Claims: The Ninth Circuit's Political Question Analysis in Alperin v. Vatican Bank, Golden Gate University Law Review, San Francisco. стр. 20 [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2016), Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Партијска страница Хрватског ослободилачког покрета Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јануар 2017), Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Anti-Semitism and Xenofobia Today: Croatia [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јул 2013), Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Velikonja 2003, стр. 273.
Литература
[уреди | уреди извор]- Memorandum from the Croat Liberation Movement to All Governments, Leading Statesmen and Publicist of the World Regarding the Struggle of Croatia for Independence, Croatian Liberation Movement (Buenos Aires), 1971
- Janke, Peter; Sim, Richard (1983). Guerrilla and Terrorist Organizations: a World Directory and Bibliography. Harvester Press. ISBN 978-0-02-916150-0.
- Anderson, Scott; Anderson, Jon Lee (1986). Inside the League: The Shocking Exposé of how Terrorists, Nazis, and Latin American Death Squads Have Infiltrated the World Anti-Communist League. Dodd, Mead. ISBN 978-0-396-08517-1.
- Maoláin, Ciarán Ó (1987). The radical right: a world directory. Longman. ISBN 978-0-87436-514-6.
- Degenhardt, Henry W. (1988). Revolutionary and dissident movements: an international guide. Longman. ISBN 978-0-582-00986-8.
- Dorril, Stephen (2002). MI6: Inside the Covert World of Her Majesty's Secret Intelligence Service. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-1778-1.
- Johnstone, Diana (2002). Fool's Crusade - Yugoslavia, NATO and Western Delusions. New York: Monthly Review Press. ISBN 978-1-58367-084-2.
- Matković, Hrvoje (2002). Povijest Nezavisne države Hrvatske. Naklada Pavičić. ISBN 978-953-6308-39-2.
- Hockenos, Paul (2003). Homeland Calling: Exile Patriotism & the Balkan Wars. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4158-5.
- Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press.
- Off, Carol (2004). The Ghosts of Medak Pocket: The Story of Canada's Secret War. Random House of Canada, Limited. ISBN 978-0-679-31293-2.
- Terror Laws: ASIO, Counter-terrorism and the Threat to Democracy. UNSW Press. 2004. ISBN 978-0-86840-702-9.
- Fischer, Bernd Jürgen (2007). Balkan Strongmen: Dictators and Authoritarian Rulers of South Eastern Europe. Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-455-2.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
