Јулије Маканец

С Википедије, слободне енциклопедије
Јулије Маканец
Датум рођења(1904-09-19)19. септембар 1904.
Место рођењаСарајево
  Аустроугарска
Датум смрти7. јун 1945.(1945-06-07) (40 год.)
Место смртиЗагреб
  ФНРЈ
Занимањеполитичар, учитељ, филозоф и писац

Јулије Маканец (Сарајево, 19. септембар 1904Загреб, 7. јун 1945[1]) био је хрватски политичар, филозоф и писац. Током Другог светског рата био је министар образовања Независне Државе Хрватске и и високо рангирани члан усташа.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Макенец је рођен у Сарајеву, образовао се у Осијеку и Бихаћу, а студирао филозофију на Свеучилишту у Загребу, где је докторирао 1927. године.[1][1] Између 1929. и 1940. године био је гимназијски професор у Бјеловару, Копривници и неколико других градова у Хрватској, као и у Србији, односно Лесковцу.[1] У новембру 1940. године као члан Хрватскњ сељачке странкае постао је градоначелник Бјеловара.[3] Имао је улогу у Бјеловарској побуни када је након побуне Хрвата у војсци Краљевине Југославије током првих дана инвазије на Југославију прогласио „васкрснуће хрватске државе“.[1][4][5]

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Према његовом извештају, положио је усташку заклетву у априлу 1941. године, неколико дана након успостављања Независне Државе Хрватски, али историчари верују да се Маканец усташама придружио много раније, крајем 1939. или почетком 1940. године.[3][6] Убрзо након формирања усташке владе, служио је као ађутант у штабу хрватске војске у Билогори, у Бјеловару.[7] Од 1942. године био је шеф духовног одгоја у усташкој омладини. У марту 1943. именован је професором филозофије на Филозофском факултету у Загребу.[1] У октобру 1943. године постоао је министар образовања у Независној Држави Хрватској.[1]

У брошури из 1942. године под насловом Усташке врлине, Маканец је написао: „[...] свака заједница има право да истреби, уништи или бар учини безопасним оне појединце који је ослабе и доведу до пропасти због свог потпуног изражавања недостатка врлине.”[8][9][10] Дана 6. маја 1945. године, пре него што су југословенски партизани ушли у Загреб, Маканец је побегао из града у групи од шеснаест владиних министара. Дана 17. маја исте године предали су се Британцима у Тамсвегу, Аустрија и изручени су југословенским властима. Након једнодневног суђења пред војним судом у Загребу 6. јуна, Маканец је осуђен на смрт због велеиздаје и ратних злочина, а погубљен је стрељачким водом ујутру наредног дана.[2][11]

Радови[уреди | уреди извор]

Књига:[12]

  • Марксистичка филозофија природе (Загреб, 1938)
  • О подријетлу и смислу државе (Загреб, 1939)
  • Поглавник о бољшевизму (Загреб, 1942)
  • Усташке врлине (Загреб, 1942)
  • Велико раскршће (Загреб, 1942)
  • Развој државне мисли од Платона до Хегела (Загреб, 1943)
  • Хрватски видици (Загреб, 1944)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Karaula & Miškulin 2014, стр. 81.
  2. ^ а б Macut 2013, стр. 147.
  3. ^ а б Macut 2013, стр. 149.
  4. ^ Macut 2013, стр. 148.
  5. ^ Yeomans 2013, стр. 92.
  6. ^ Karaula & Miškulin 2014, стр. 82.
  7. ^ Macut 2013, стр. 152.
  8. ^ Jakovina 2016.
  9. ^ Macut 2013, стр. 156.
  10. ^ Milekic 2016.
  11. ^ Karaula & Miškulin 2014, стр. 80.
  12. ^ Macut 2016, стр. 184–185.

Литература[уреди | уреди извор]