Turakovi

С Википедије, слободне енциклопедије

Turakovi i srodinici
Vremenski raspon:
Oligocen - holocen, 24–0 Ma
Possible Early Eocene record
Tauraco persa (captive - Birds of Eden).jpg
Gvinejski turako (Tauraco persa) u volariju Rajske ptice, Južna Afrika
Naučna klasifikacija e
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Kladus: Otidimorphae
Red: Musophagiformes
Seebohm, 1890
Porodica: Musophagidae
Lesson, 1828
Rodovi
Sinonimi
  • Apopempsidae Brodkorb, 1971b
  • Veflintornithidae Kašin, 1976

Turakovi sačinjavaju ptičiju familiju Musophagidae (doslovno „jedači banana”), koja obuhvata ptice koje se hrane plantanime i one u rodu Corythaixoides. U južnoj Africi su ove ptice uglavnom poznate kao lorije. One su poluzigodaktilne - četvrti (spoljni) nožni prst može se pomerati napred-nazad. Drugi i treći nožni prst, koji su uvek usmereni prema napred, spojeni su kod nekih vrsta. Musofagidi često imaju istaknute kreste i duge repove; turakovi su poznati po čudnim i jedinstvenim pigmentima koji im daju njihovo živo zeleno i crveno perje.

Tradicionalno, ova grupa je bila udružena sa kukavicama iz reda Cuculiformes, ali Sibli-Ahlkvistova taksonomija podiže ovu grupu do punog red Musophagiformes. Predloženo je da se oni povezuju hoacine sa ostalim postojećim pticama,[1] ali to je kasnije osporeno.[2] Nedavne genetske analize snažno su podržale rangiranje reda Musophagiformes.[3][4][5]

Musophagidae su jedna od retkih porodica ptica endemskih za Afriku,[6] kao što je slučaj i sa mišjakinjom, Colliidae. Sve vrste su frugivorne, mada one jedu i lišće, pupoljke i cvetove. Smokve su važan deo njihove ishrane. Ove ptice imaju zaobljena krila i duge repove i snažne noge, što ih čini slabinim letačima, ali dobrim trkačima.[6]

Morfologija[уреди | уреди извор]

Većina turakova su ptice srednje veličine - izuzetak je veliki plavi turako - sa dugim repovima i kratkim, zaobljenim krilima. One rastu u opsegu dužina od 40 do 75 cm (16—30 inča). Let im je slab, ali one su snažni penjači i sposobne su da se kreću po granama i kroz vegetaciju. Mlade ptice imaju kandže na krilima koje im pomažu da se penju.[7][8][9] One imaju jedinstven raspored stopala, gde se četvrti nožni prst može dovesti do stražnjeg dela stopala, gde gotovo dodiruje prvi nožni prst, ili se može izvući tako da je blizu drugog i trećeg. Uprkos ovoj fleksibilnosti, nožni prst se obično drži pod pravim uglom u odnosu na osovinu stopala.[10]

Evolucija i sistematika[уреди | уреди извор]

Fosilni rod Veflintornis[11] je poznat iz srednjeg miocena u Griv-Sen-Albanu (Francuska). Osnovan je kao Apopempsis od Pirsa Brodkorba 1971. godine, ali ovo je preokupirano Šenklingovom upotrebom tog imena iz 1903. godine za neke insekte. „Apopempsis” africanus (rani miocen Kenije) takođe može pripadati tamo.[12]

Veliki plavi turako
Corythaeola cristata

Za rano eocenski rod Promusophaga u početku se verovalo da je najstariji zapis o turakovima; na kraju je utvrđeno da se radi o dalekom rođaku noja i sada je u porodici nojevki Lithornithidae. Filholornis iz kasnog eocena ili ranog oligocena u Francuskoj povremeno se smatra musofagidom, ali njegove relacije su uvek bile sporne. U novije vreme se uglavnom više ne smatra turakom i sinonimno je predstavljen kao pretpostavljenim ždral Talantatos, mada je neizvesno da li će to postati široko prihvaćeno.[12]

Filogenetska analiza koju je sprovela kompanija Fild & Sjang (2018) pokazala je da je eocenska (vasačijanska) vrsta Foro panarium, poznata iz fosilnog nalazišta formacije Zelene reke (Vajoming, Sjedinjene Države), bio matični turako.[13]

Filogenija[уреди | уреди извор]

IOC Svetski spisak ptica (verzija 10.1) prepoznaje 23 vrste turakova u šest rodova.[14] Međutim, filogenetska analiza Perktasa et al (2020) utvrdila je da je rod Tauraco polifilski i predložena je revidirana klasifikacija zasnovana na molekularnoj, morfološkoj i biogeografskoj analizi.[15] Ova studija prepoznala je 33 taksona na nivou vrste u sedam rodova što odgovara glavnim kladama. Sledeće filogenetsko stablo zasnovano je na ovom predlogu i koristi njihova predložene imena rodova i vrsta.[15]

Corythaeolinae

Corythaeola cristata

Criniferinae

Crinifer leucogaster

Krinifer

Crinifer piscator

Crinifer zonurus

‑{sensu stricto}‑

Crinifer personatus

Crinifer concolor

(krinifer sensu lato)[а]
Musophaginae
Gallirex[ж]

Gallirex porphyreolophus

Gallirex chlorochlamys[б]

Gallirex kivuensis[б]

Gallirex johnstoni

Menelikornis[е]

Menelikornis ruspolii

Menelikornis leucotis

Menelikornis donaldsoni[б]

Musophaga

Musophaga macrorhynchus

Musophaga verreauxii[б]

Musophaga violacea

Musophaga rossae

Tauraco
Proturacus[ђ]

Proturacus bannermani

Proturacus erythrolophus

Proturacus leucolophus

Tauraco

Tauraco emini[в]

Tauraco hartlaubi

Tauraco persa

Tauraco buffoni[б]

Tauraco fischeri

Tauraco reichenowi[г]

Tauraco corythaix

Tauraco livingstonii

Tauraco schuettii

Tauraco chalcolophus[д]

Tauraco schalowi

Tauraco marungensis[д]

Tauraco loitanus[д]

‑{sensu stricto}‑
‑{sensu lato}‑

Notes:[15]

  1. ^ Predložena je šira definicija Crinifer, jer je Corythaixoides leucogaster svrstan sa Crinifer vrstama umesto sa drugim Corythaixoides vrstama.
  2. ^ а б в г д Predložene vrste su podeljene po principu filogenetskih vrsta.
  3. ^ Predložena je promocija bivših podvrsta u nove vrsta jer je utvrđeno da je Tauraco schuettii polifiletičan.
  4. ^ Predložena je promocija bivših podvrsta u nove vrsta jer je utvrđeno da je Tauraco livingstonii polifiletičan.
  5. ^ а б в Predložene vrste dele Tauraco schalowi kompleks u četiri vrste na bazi principu filogenetskih vrsta.
  6. ^ Predloženo je priznavanje roda Proturacus za kladu sa Tauraco bannermani, Tauraco erythrolophus i Tauraco leucolophus.
  7. ^ Predloženi su rodovi za bivše Taurico vrste
  8. ^ Predložen je rod za kladu bivših Taurico i Ruwenzorornis vrsta

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hughes & Baker (1999)
  2. ^ Sorenson et al. (2003)
  3. ^ Ericson, P.G.P.; et al. (2006). „Diversification of Neoaves: integration of molecular sequence data and fossils” (PDF). Biology Letters. 2 (4): 543—547. PMC 1834003Слободан приступ. PMID 17148284. doi:10.1098/rsbl.2006.0523. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 7. 3. 2008. 
  4. ^ Hackett, S.J.; et al. (2008). „A Phylogenomic Study of Birds Reveals Their Evolutionary History”. Science. 320 (5884): 1763—1768. PMID 18583609. doi:10.1126/science.1157704. 
  5. ^ Jarvis, E.D.; et al. (2014). „Whole-genome analyses resolve early branches in the tree of life of modern birds”. Science. 346 (6215): 1320—1331. PMC 4405904Слободан приступ. PMID 25504713. doi:10.1126/science.1253451. 
  6. ^ а б Holzman, Barbara A. (2008). Tropical forest biomes. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-33840-3. OCLC 470649845. 
  7. ^ Fain, Matthew G. & Houde, Peter (2004). „Parallel radiations in the primary clades of birds” (PDF). Evolution. 58 (11): 2558—2573. PMID 15612298. doi:10.1554/04-235. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 09. 07. 2017. Приступљено 8. 7. 2016. 
  8. ^ „Violaceous Touraco” (PDF). rosamondgiffordzoo.org. 1. 3. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 05. 01. 2011. Приступљено 8. 7. 2016. 
  9. ^ „TURACO TAG HUSBANDRY MANUAL” (PDF). aviansag.org. 18. 8. 1998. Приступљено 8. 7. 2016. 
  10. ^ Turner, Donald (1997), „Family Musophagidae (Turacos)”, Ур.: del Hoyo, Josep; Elliott, Andrew; Sargatal, Jordi, Handbook of the Birds of the World. Volume 4, Sandgrouse to Cuckoos, Barcelona: Lynx Edicions, стр. 480–508, ISBN 978-84-87334-22-1 
  11. ^ Geobios2:p. 157
  12. ^ а б Mlíkovský (2002)
  13. ^ Daniel J. Field; Allison Y. Hsiang (2018). „A North American stem turaco, and the complex biogeographic history of modern birds”. BMC Evolutionary Biology. 18 (1): 102. PMC 6016133Слободан приступ. PMID 29936914. doi:10.1186/s12862-018-1212-3. 
  14. ^ Gill, F.; Donsker, D.; Rasmussen, P. (ур.). „Family Musophagidae”. IOC World Bird List. 10.1. International Ornithological Congress. Приступљено 19. 6. 2020. 
  15. ^ а б в Perktaş, Utku; Groth, Jeff G.; Barrowclough, George F. (april 2020). „Phylogeography, Species Limits, Phylogeny, and Classification of the Turacos (Aves: Musophagidae) Based on Mitochondrial and Nuclear DNA Sequences”. American Museum Novitates. 2020 (3949): 1—61. ISSN 0003-0082. doi:10.1206/3949.1. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]