Војислав Ђурић (историчар књижевности)
| Војислав Ђурић | |
|---|---|
 Фотографија академика Ђурића | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 17. јануар 1912. |
| Место рођења | Мало Крчмаре, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 27. јул 2006. (94 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
Војислав Ђурић (Мало Крчмаре, 17. јануар 1912 — Београд, 27. јул 2006) био је српски историчар књижевности, академик и универзитетски професор. Био је оснивач Катедре за општу књижевност и теорију књижевности на београдском Филозофском факултету (једном од претеча Филолошког факултета) и данашњег Института за теорију књижевности и уметности.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Завршио је гимназију у Крагујевцу 1931. године.[2] Завршио је књижевност у Београду (1935), где је и докторирао 1939. године.[2] Радио је на Филозофском факултету у Београду, 1956. године је изабран за редовног професора, а после оснивања Филолошког факултета (1960) прешао је да ради на њему. Оснивач је Центра (данас Института) за теорију књижевности и уметности (1950) и његов директор, у периоду од 1960. до 1966. године.
Дописни члан Одељења литературе и језика САНУ постао је 21. децембра 1961. године, а за редовног члана је изабран 16. децембра 1965. године. Био је на месту секретара Одељења литературе и језика, у периоду од 01.03. 1963. до 19. децембра 1974. године, када је постао генерални секретар САНУ. Ту дужност је обављао до 15. децембра 1977. године, када је изабран за потпредседника САНУ и на том месту се налазио до 19. новембра 1981. године.[1]
Био је члан неколико одбора САНУ:
- Одбор за књижевне теорије (једно време председник)
- МАО за југословенске народне умотворине (једно време председник)
- Хиландарски одбор (једно време председник)
- Одбор за критичка издања српских писаца
- Одбор за проучавање историје књижевности
- Одбор за балканске народне умотворине
Саставио је „Антологију народних јуначких песама“ чије прво издање је било 1947. године. Књига је имала већи број издања, а од 2001. се штампала под називом „Антологија српских народних јуначких песама“. Издању из 2013. године придодат је поговор који је написао књижевник Милорад Ђурић (1937—2013), његов син, чији је то био последњи текст.[3][4]
Војислав Ђурић је преминуо 27.07. 2006. године у Београду.
Награде
[уреди | уреди извор]Војислав Ђурић је добио низ награда и признања:[1]
- Седмојулска награда Србије (1969)
- Плакета САНУ поводом 100 годишњице
- Изузетна Вукова награда (1994)
- Награда Српске књижевне задруге (1994)
- Орден рада са златним венцем (1961)
- Орден рада са црвеном заставом (1964)
- Орден Републике са сребрним венцем (1983)
- Почасни члан српског ПЕН центра (1998)
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ”. sanu.ac.rs. Приступљено 26. 1. 2022.
- ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 187.
- ^ Драго камење српске епике („Политика“, 7. јун 2013)
- ^ Đurić, Vojislav (1982). Lirika u svetskoj knjizevnosti. Beograd: Beograd. стр. 37—45.
