August Forel

August Forel
Lični podaci
Datum rođenja	(1848-09-01)1. septembar 1848.
Mesto rođenja	Morž, Švajcarska
Datum smrti	27. jul 1931.(1931-07-27) (82 god.)
Mesto smrti	Ivorne, Švajcarska

August Forel (nem. Auguste Forel; Morž, Švajcarska, 1. septembar 1848 — Ivorne, Švajcarska 27. jul 1931) bio je švajcarski lekar koji je imao doktorate iz medicine, prava i filozofije.

Biografija

August Forel je rođen 1. septembra 1848. godine na imanju „La Gracieuse“ u Moržu, (Švajcarska). Otac Forelov, Viktor Forel, neobičnog zdravlja, vrlo srdačan, ali besprimerno uporan i konzervativan, preneo je na svog sina zdravlje, neiscrpnu snagu i izdržljivost. Zdravlju i telesnoj svežini Forel je od svoje majke dodao bogatsvo duha i neizmernu dobrotu duše. Majka Forelova, rođ. Moren, bila je nadaleko čuvena po svom milosrđu i širokom dobročinstvu. Uspomena na visoko društvenu ličnost njegove majke bila jedan od najsnažnijih i najuspešnijih podstreka u njegovom društvenu stvaranju.

August Forel je svoju mladost proveo u vrlo socijalnoj sredini. Tu se Forel zapojio visokom društvenom ljubavlju, koja, crpena sa samog životnog izvora, predstavlja njegovu najjaču odliku. U takvoj sredini Forel nije imao vršnjake i ovako zrela okolina razumljivo ga je nagonila na samoću i na razmišljanja, razvijajući, na taj način, naročito unutrašnji, misleni život njegove ličnosti. Forel iz najranije mladosti misli. Religija, o kojoj mu majka često govori, izaziva u njegovoj duši čitavu buru misli koja se sve više uobličavaju u strah od smrti i pakla. Zbog toga u svojoj osmoj godini prirodno izjavljuje: „Voleo bih, da se nisam nikad rodio“.

U gimnaziju u Moržu stupio je u svojoj 14. godini. On je u to doba toliko bio lično obrađen, da mu je škola, sa svojim zabludama i jednostranim programom, izgledala pravo mučenje. Forel još od tada počinje c borbom i naporom da ostvaruje svoju visoku ličnost. Tih, povučen, uvek zamišljen, on je u školi bio izuzetak, koji je privlačio pažnju drugova: zvali su ga „svecem“, zadirkivali, a često i ružili. Za vreme odmora dok su se drugovi preganjali u igri, Forel je obično posmatrao pauke, kako grade svoju mrežu. Bio je vrlo slab učenik, jer nije mogao da uči „na pamet“: svemu je još onda želeo da pronađe uzrok. Sam Forel priznaje, da je škola za njega bila prava tamnica i da je jedva polagao ispite. I pored pretrpanog školskog programa, koji obećava mnogo, a daje malo, - njegovu je ličnost velikim delom stvorila i dala joj onu nenadmašnu oznaku njegova majka, koja ga je naučila da istinu poštuje iznad svega.

Nije preterano reći, da je stvaranju Forelove društvene ličnosti u mnogom doprineo život jedne male životinje, koju je Forel do krajnosti proučio i u čijoj je suštini našao klicu razumnog društvenog uređenja. Mravi su Forelu najizrazitije prikazali uzorni oblik društvene jedinke sa potpunim odricanjem samoživog razvoja. Još od svoje 6. godine Forel počinje da posmatra mrave. U 11. godini učinio je prvo otkriće u običajima jedne vrste mrava (Salenopsis fugax).

Mladost

Od tog doba on ne napušta proučavanje ovih zanimljivih životinja, koje on mnogo puta uzima za ugled i stavlja ih pred ljude kao uzorni oblik radnih i korisnih jedinki u jednoj dobro uređenoj zajednici. Proučavanje mrava sačinjava za Forela jedno od glavnih zanimanja. Korisno je zbog toga istaći na ovom mestu, da je u mladosti na Forelovo vaspitanje najmanje uticala škola, a najviše dva činioca: majka i entomološko proučavanje.

Tako se u Forelu, još od rane mladosti, ispoljava snaga njegove ličnosti. Cilj mu postaje istina, a oružje rad. Nigde nije želeo da stvarnije oseti istinu nego u religiji, koju u 16. godini pretresa i u nju se udubljuje c najvećom voljom. To proizvodi u njemu unutrašnju krizu i on otvoreno izjavljuje svešteniku, na dan konfirmacije, da ne može prići hrišćanskoj veri, koja velikom delom počiva na dogmatiziranim pretpostavkama. Pri toj odluci ostaje celoga svog života, što mu donosi vrlo često mnoge porodične neprijatnosti.

Ni Forel nije izbegao doba melanholije i pesimizma. U jednoj svojoj pesmici, koju je napisao u 17. godini, mladi Forel gorko se jada da je „istina samo jedan san, a vrlina samo prazna reč“. Ali to ostaje samo jedna privremena pogrešna orijentacija duha, kojoj nema mesta u zdravoj prirodi Avgusta Forela, jer i pored te svoje pesimističke izjave on ne zavaljuje očajno glavu među ruke i ne rida, nego se bori i želi da pobedi licemerstvo, nerad, laž i svako drugo društveno zlo. Forelova deviza postaje „Labor omnia vincit“.

Ispit zrelosti polaže u Lozani 1866. god, a od 1866. do 1871. godine uči medicinu u Cirihu. Naučni rad Forelov nesumnjivo počinje na entomološkom polju i prvo delo je napisao 1869. godine: Posmatranje običaja kod Salenopsis fugax. Švajcarsko društvo prirodnih nauka je raspisalo 1870. godine konkurs za rad o švajcarskim mravima. Forel se baci svim svojim žarom na proučavanje tog predmeta i kao ishod tog marljivog i duboko naučničkog rada 1874. godine ugledalo je sveta veliko delo „Švajcarski mravi“, koje je nagradilo i Švajcarsko prirodnjačko društvo i Francuska Akademija Nauka. Dovoljno je reći, da je Forel ovim svojim delom utro neobično sigurnu naučničku stazu.

Za vreme Francusko-pruskog rata 1871. godine, Forel je c jednom grupom svojih drugova učestvovao kao dobrovoljac u Erikuru u Gornjoj Saoni.

Karijera

Medicinu je završio u Cirihu. Najviše ga je zanimala psihijatrija i proučavanje nervnog sistema. Ta ga je grana medicine naročito oduševljavala, jer mu je izgledalo, kako on kaže, da će u mozgu naći dušu, a ne na nebu, kao što su ga u školi učili. Od 1873. do 1878. godine bio je u Minhenu asistent profesora anatomije Bernarda don Gudena, a docnije i privat-docent. Na tom položaju izumeo je naročiti instrument za proučavanje mozga, koji je omaškom dobio ime Gudenovog mikrotoma. Forel je u anatomiji mozga dao vrlo mnogo, i zahvaljujući njemu iscrpno su poznati mnogi predeli mozga (subtalamična oblast, Lisovo telo itd.).

Po povratku c jednog puta po Zapadnoj Indiji 1879. godine, gde je proučavao mrave, Forel je postavljen za redovnog profesora psihijatrije na Ciriškom Univerzitetu i za upravnika ludnice Birghelcli. Na tom položaju ostao je blizu 20 godina, do 1898. godine. Kao upravnik ludnice svojom neiscrpnom energijom uspeo je da tu ustanovu, koja se nalazila pre njegova dolaska u vrlo velikom neredu, dovede u zavidljiv red. Na upravi je bio u odluci nesalomljiv, u primenjivanju neustrašiv, u ponašanju do krajnosti strog, u ophođenju neobično pravedan. Samo c tim osobinama mogao je savladati često neprebrodne teškoće. Za vreme uprave u ludnici vodi poreklo i događaj, koji za Forela znači datum. Po podstreku jednog običnog obućara, Jakova Bosara, Forel je postao apstinent. Po pričanju Herko-a to se desilo ovako: U ludnici, gde je Forel bio upravnik, radio je obućar Bosar. Pijanice, koje su izlazile iz ludnice, ubrzo se opet odavale piću i Forel je u tome bio nemoćan. Međutim Bosar, koji je bio apstinent, koga god je primio na lečenje kod svoje kuće, izlečio ga je vrlo uspešno. Forela je to neobično unižavalo. Stoga jednog dana Forel upita Bosara, na koji način leči pijanice. Bosar mu da kratak odgovor: apstinencijom, pomoću ličnog primera. Tako Forel uvodi apstinenciju u svoju ludnicu i postepeno postaje apostolom antialkoholičarskog pokreta. U toj borbi pomaže ga njegova žena Ema rođ. Stenel, c kojom se upoznao u Minhenu, a kojom se oženio u svojoj 36 godini. Uostalom i sam Forel vrlo živo crta uticaj, koji je na njega vršila njegova žena: „Koliko skromna i pametna, toliko i odana, vešta i radna, moja žena je sve oživljavala svojim dubokim osećanjem za muziku i umetnost. Njena uvek živa dobrota zračila je sama od sebe oko nje, na bolesnike, na našu decu, na nove pridošlice apstinente, na osoblje, podrazumevajući tu i lekare. Njena prijatna, stalna i tiha veselost, koja je bez i jadne reči nametala mir, imala je na mene vrlo veliki uticaj. Moju ženu su svi zvali Mamicom, majkom svih“. G-đa Forel nesumnjivo predstavlja jedinstvenog sadruga. Forel je uvek pita za savet, čita joj svoje radove i prvo mišljenje od nje traži, gotov, često, da ga usvoji i da svoje radove ispravlja.

Kao profesor, Forel je bio neobično privlačan svojim prosto izloženim, a međutim duboko naučničkim predavanjima. Oko sebe stvarao je, kao magijskim uticajem, čitave krugove učenika i, na taj način, nadaleko zračio svojim naučničkim sposobnostima.

I pored profesure i upravništa ludnice, Forel neumorno radi i izvan dužnosti. Dnevni rad mu dostiže 16 do 18 časova. On radi čak i za vreme obeda, nedeljom i najvećim praznicima. Bavi se anatomijom mozga i 1879. godine nezavisno od Hisa postavlja teoriju neurona. Od neobične su mu važnosti radovi iz teologije i metafizike, a Bernhajmovim otkrićima na hipnotizmu. Forel je dao poleta i samo tom poletu pridaje se uspeh, što hipnotizam zauzima danas mesto u nauci. Uz to, on i dalje produžava proučavanje mrava ne samo u Švajcarskoj, nego i u Bugarskoj, Alžiru, Indiji, Kolumbiji, Severnoj Americi itd.

Pored naučničkog rada, Forel stiže da učestvuje i u javnom životu. Stiže na sve strane; njegovim podsticajem niču mnogobrojne ustanove i društva, on rukovodi, daje savete, putuje, drži predavanja i nikad ne malaksava ni u jednom svom pokušaju. U Forelu počiva besprimerna energija, volja, a naročito izdržljivost. Kao vrhunac svega dolazi njegova obilna lekarska praksa, jer mu, kao specijalisti, dolaze bolesnici iz svih krajeva sveta. Svojim radom, svojim odnosom prema ljudima, svojim neizmernim organizatorskim duhom, kojim stvara od sebe i svoje kuće glavno središte mnogog pokreta, Forelov život je dobio, zbilja, oblik mravinjaka, gde se živi u šumnom pokretu neprestanog i korisnog rada i gde se nijedan trenutak ne propušta i ne baca uzalud.

Avgust Forel:Polno pitanje (naslovna stranica drugog srpskog izdanja)

Nesumnjivo, da je najveći deo Forelove energije odlazio na apstinentski pokret. Govoriti o njegovu udelu u tom pokretu značilo bi pisati istoriju antialkoholne ideje, jer je Forelovo ime prisno vezano za svaki njen uspeh. Dovoljno će biti — da bismo ostali u okviru ovog predgovora — reći, da je Forel bio i ostaje duša antialkoholnog pokreta u Evropi, duša neobične istrajnosti, nesalomljive vere, humanog optimizma, koji odlikuje Forela od ostalih ljudi.

1897. godine Forel napušta profesuru i upravništvo ludnice Birghelcli. U njemu se razvija nezajažljiva želja za širokim reformatorskim društvenim radom. Samo silina tog visokog osećanja mogla je da otrgne Forela od profesorske katedre u 50 todini života. On se prvo nastanjuje u Šinji-u kod Morža, a od 1907. godine stalno živi u Ivornu (kod Egla).

Po svom dolasku u Šinji Forel odmah počinje da privodi u delo svoje ideje o reformi društva. Osniva na prvom mestu sa najuglednijim ljudima Ligu za moralni rad, postavljenu na potpuno demokratskoj osnovi sa širokim moralnim programom. Forel u toj ustanovi jasno izlaže svoje misli o odnosu nauke i morala, morala i vere. Pokušava da iznese potrebu za skladnim razvijanjem svih tih duševnih tekovina. Kroz mnogobrojna Forelova predavanja u toj Ligi izbijaju u svoj svojoj jasnoći njegove ideje o pedagogiji, o moralu, o filozofiji, o pravima itd. Tu je izložen najizrađeniji program celokupnog njegovog rada.

Rad u Ligi bio je neobično plodan, pretvarajući tu ustanovu u pravo ognjište jedne neizmerne radne snage, u izvor mnogih korisnih tekovina. Ona postaje rasadnik mnogih drugih ustanova. Na prvom mestu osniva se Narodni Dom („Maison du peuple“) u kome se razvija neobično koristan rad na narodnom prosvećivanju pomoću besplatnih predavanja, koncerata itd. Zatim se ređaju jedno za drugim razna druga udruženja i ustanove: Društvo za staranje nad umobolnicima, Materinsko Udruženje, Savez društava za narodno prosvećivanje sa mnogobrojnim seoskim sekcijama, i pod Forelovim manje više neposrednim uticajem niču mnogobrojna humana društva, i suviše mnogobrojna da bi se mogla ovde izređati. Dve su od tih ustanova bile neobično velikog društvenog zamaha: Neutralni red Dobrih Hramovnika (Gut-templera) i Međunarodni red za moralno vaspitanje(I. O. E. K.). - Sva ta društva ostaju toliko privezana za Forelovu ličnost, kao da su sastavni delovi njegova života. On ih hrabri, savetuje, pomaže i svi osećaju koliko prostrana Forelova duša može da obuhvati i sadrži u sebi.

Udubljujući se sve više u društveni moral, u Forelu se uobličavaju dve ideje: socijalistička i pacifistička. Forel je odvajkada privrženik socijalizma, integralnog socijalizma (samo je kao takav mogao sve ovo da učini), ma da je u organizovanu partiju ušao tek 1916. godine. Poslednji krvavi ratovi i pokolj čovečanstva učinio je od njega još vatrenijeg pacifistu i on, nezavisno i pre Vudra Vilsona, predlaže Ligu naroda.

Ovolika delatnost na javnom polju nimalo nije sprečila naučni rad. 1900. godine napisao je knjigu Osećaji insekata (sa otkrićem topohemijskog čula kod insekata), zatim, knjigu Duša i nervni sistem, potom izdaje Zbirku anatomskih ispitivanja mozga i nesumnjivo najvažniji svoj rad Polno pitanje. Poslednje delo stvarno predstavlja duboku sintezu svih njegovih moralnih, naučnih i društvenih pogleda, samo oličenje celokupne njegove duševne ličnosti.

Ovoliki ispolinski napor, udružen sa ličnim brigama i porodičnim udarima nisu, razume se, ostavili njegovo zdravlje nedirnuto. Forel je izgubio jednu kćer i jednog sina Eduarda, koji je bio pri kraju svojih medicinskih studija. Svemu tome treba dodadi i artritično nasledstvo i onda se može potpuno razumeti uzrok arterioskleroze, od koje Forel boluje. 1912. godine snalazi ga moždana apopleksija, koja mu donosi paralizu desne strane i teškoću u govoru. Njegovu gvozdenu energiju ni to nije moglo da zaustavi u njenu poletu. On ubrzo, u dubokoj starosti, uspeva da dosta jasno piše levom rukom. Ta nesrećna bolest bila bi nesumnjivo uzrok neizlečivog očajanja i pesimizma većine ljudi dok kod Forela i njegova sopstvena bolest postaje izvor rada: tri godine posle udara on piše neobično zanimljivu studiju o svom sopstvenom slučaju „Subjektivna posmatranja, duševne i nervne sposobnosti posle moždane tromboze (apopleksije)“. Takvi primeri nesalomljivog uma preretki su u ljudskoj istoriji. Forel u svakom svom postupku pokazuje koliko malo prava polaže na sebe sama i koliko želi da pripada čovečanstvu. Ne samo što je opisao lično osećanje u svojoj bolesti, nego je sve pripremio, da se njegov mozak, odmah po smrti, secira i ispita.

Pokret trezvenosti u Kraljevini Srbiji

U Kraljevini Srbiji je 1901. godine zaslugom dr Jovana Danića prvog srpskog neuropsihijatra, dr Miloša Đ. Popovića i dr M. Miljkovića osnovano “Društvo za suzbijanje alkoholnih pića”. Nije utvrđeno kada je (najverovatnije preko dr Jovana Danića) ono stupilo u vezu s dr Avgustom Forelom i Dobrim hramovnicima, ali je karakteristično da je od početka usvojena organizacija Dobrih hramovnika (uspostavljanje loža) i pravilo apstinencije (potpunog uzdržavanja), a odbačeno pravilo temperencije (povremenog i umerenog pijenja). Ko bi pristupio pokretu obavezivao bi se da alkohol neće ni uzimati, ni spravljati, ni drugome davati. Zahvaljujući materijalnoj pomoći Dobrih hramovnika štampan je niz prevedenih i originalnih knjiga i brošura (između ostalih „Alkoholizam i ludilo“ od dr Jovana Danića, „O alkoholizmu u Srbiji“ od dr Miloša Đ. Popovića) u kojima se ukazivalo na svu pogubnost pijenja alkohola, i vezu između alkohola i zaraznih bolesti, posebno, tuberkuloze. Uz materijalnu pomoć Dobrih hramovnika pokrenuta su dva časopisa „Trezvenost“ 1908. pod uredništvom dr J. Danića, i „Saveznik“ 1910. pod uredništvom dr M. Đ. Popovića. Prevođeni su, ili pisani, kratki poučno propagandni pozorišni komadi, koje su izvodile tadašnje đačke družine („Kobna čaša“, „Mrtvaci a pijete“ itd.).

Tako je u broju 5. „Saveznika“ iz Marta 1912. godine, objavljena jednočinka „Crvena zastavica“, koju je s francuskog prevela učenica 7. razreda gimnazije Vera Petrovićeva. Jedno od četvoro lica u ovoj predstavi je Majka (najvatrenija gutemplerka, koja će se napraviti starom posuvši kosu brašnom ili puderom; na glavi ima maramu, šal koji joj je prekršten, ima dugačku suknju, pristojnu kecelju.) Opis svedoči da je tekst bio namenjen bilo kojoj đačkoj družini.

Trezvenjački pokret brzo se širio među srednjoškolskom i studentskom omladinom. 1912. godine brojao je 80 kola sa 8.000 članova (a Srbija je tada imala nešto više od 2.500.000 stanovnika). Na listi najuglednijih trezvenjaka bio je kralj Petar Prvi Karađorđević koji je i materijalno pomagao pokret. Za njim Ljuba Jovanović-Čupa, urednik lista „Pijemont“. 1910. godine, u okviru Srpskog lekarskog društva, osnovano je Društvo srpskih lekara apstinenata. A posebna loža osnovana je i na beogradskom Univerzitetu. Prvi kongres trezvene omladine održan u Kragujevcu 22, 23. i 24. aprila (po julijanskom kalendaru), odmah po Đurđevdanu, prerastao je u nacionalno slavlje.

„Pa ipak sam i ja bio u stanju da se oduševim – mada tvrde da to kod nas apstinenata nije moguće – pa makar i za kratko vreme, glavno je da je to oduševljenje bilo tu i to istinsko, od srca, koje odavno nije tako zakucalo i nateralo mi rumen u inače bledo lice... I u vozu, na povratku, raspoloženju uz zvuke violina, flauta i lepih pesama ne beše kraja sve do Lapova, gde se odvojismo od braće i sestara sa niške pruge... Nikad, nikad neću zaboraviti najlepši uranak u mom životu.“ Napisao je bezimeni učesnik.

Prema listu „Saveznik“ Forel je lično došao u Beograd da bi osnovao Veliku srpsku ložu Dobrih hramovnika, i za starešinu postavio dr Jovana Danića. U „Savezniku“ je Forel predstavljen kao doktor medicine, prava i filozofije, dugogodišnji upravnik bolnice za duševne bolesti u Cirihu, univerzitetski profesor i autoritet na području hipnoze. Doslovce evo kako:

„PROFESOR D-R MEDICINE, PRAVA I FILOZOFIJE AVGUST FOREL. STAREŠINA MEĐUNARODNE LOŽE DOBRIH HRAMOVNIKA (GUT-TEMPLERA)

„Prof. Forel čiju sliku danas donosimo, pre tri godine dolazio je u Beograd radi osnivanja oblasne srpske lože. Po rođenju je Švajcarac (rođen 1848. gofine) svršio je medicinski fakultet i bio dugo godina upravnik bolnice za duševne bolesti i profesor za iste bolesti u Cirihu. Sem ove svoje struke bavio se ispitivanjem hipnotizma u čemu važi kao prvi autoritet. Kao prirodnjak i ispitivač prava takođe je stekao svetskog glasa i priznanja. Ali kao borac protiv alkohola stekao je najveće zasluge. Pre 6 godina osnovao je neutralni gut-templerski red kome pripada srpska velika loža i savez trezvene mladeži. Radi ovog posla proputovao je gotovo ceo stari svet. Danas Forel živi u Ivornu u Švajcarskoj i neumorno radi na našoj velikoj ideji. Prof. Forel naročito može poslužiti omladini kao ugled čoveka od rada, poštenja, istrajnosti i neobične volje. Ni najveće nesreće koje su ga u životu snalazile, kao gubitak odraslog sina koji je takođe postao lekar, nisu mogle slomiti njegovu divovsku snagu i volju. Po njegovim rečima, blagodareći apstinenciji od alkohola on je u svojoj dubokoj starosti u 66-toj godina izdržljiv i sposoban za rad bolje nego mnogi današnji mladići.“

Sredinom septembra 1913. u Milanu je održan 14. Međunarodni kongres protiv alkohola, na kome je dr Miloš Đ. Popović održao predavanje “Alkohol u balkanskom ratu”, koje je imalo ogroman odjek. Iste godine ono je objavljeno na francuskom i nemačkom jeziku, a po naročitom pozivu krajem septembra Popović ga je ponovio u Sen-Galenu, u Švajcarskoj, pa, krajem novembra u Budimpešti u velikoj Lojdovoj dvorani, na poziv Velike mađarske lože Dobrih Hramovnika. Već u Milanu britanski general ser Džon Evalt i prof. dr Avgust Forel predložili su da se to predavanje prevede na sve evropske jezike i kao knjižica besplatno dodeljuje svakom vojniku.

U Kraljevini Srbiji trezvenjački pokret, zahvaljujući dr Milošu Đ. Popoviću, ubrzo postaje osnova za nastanak skautskog; što je posebna tema. Jer je, po rečima samog Miloša Đ. Popovića, trezvenjačkom pokretu, ipak, nedostajao sadržaj (navika je po svojoj prirodi nepovratna: ne može da se smanji pa iščezne, može samo da je istisne neka druga).

Ratovi – dva Balkanska i Prvi svetski (1912—1918) – nepovoljno su uticali na rad i trezvenjaka i skauta, ali su dejstvovanja u tom pravcu – zahvaljujući dr Milošu Đ. Popoviću – ipak nastavljena i u egzilu, u Severnoj Grčkoj, tokom 1917. godine, među izbeglicama, i pripadnicima srpske vojske na Solunskom frontu. Ovoga puta, što je i razumljivo, bez pomoći Dobrih Hramovnika, i samog dr Avgusta Forela.

U to doba engleski jezik je u Srbiji je bio malo poznat, te se umesto engleskog „gud“, koristila nemačka reč „gut“ a templari izgovarali i pisali kao templeri.

Rad Avgusta Forela

A. Forel na novčanici od 1000 švajcarskih franaka

Rad Avgusta Forela na nauci predstavlja neverovatno bogatu riznicu najrazličnijih tekovina. On se prihvata proučavanja najraznovrsnijih pitanja i sva ih pobedno dovodi rešenju. I pored te raznovrsnosti rada Forel ostaje uvek isti. To je mogućno samo zbog toga, što kroz svako preduzeće govori njegova altruistička, društvena ličnost. Otud je vrlo lako poznati Forela kroz svako njegovo delo, ma iz koje oblasti ono bilo.

Najvidnija, najličnija odlika Avgusta Forela kao naučnika jeste njegova stalna i dragocena težnja, da naučne tekovine, pa ma one bile i najapstraktnije prirode, dovede odmah u vezu c društvenim životom, c praksom, c ljudima. Sgoga svi njegovi radovi ubrzo izlaze iz umrtvljenog oblika jedne laboratorijske i nedokučne tekovine. On želi da socijalizuje nauku, a naročito one, koji na njoj rade, a koji su obično, vrlo zatvoreni i u svom radu ograničeni na najuži krug ljudi.

Mozak je za Forela, čovek u čoveku. On je organ, a njegova funkcija: duševna ličnost, postupci čoveka, iz kojih niče ceo kulturni život. Spomenuli smo ranije, da je Forel mnogo radio na anatomiji mozga. Ali njega je naročito zanimao život, fiziologija mozga. U toj oblasti Forel postavlja neobično važnu teoriju o psihofiziološkom identitetu. Duša i moždana aktivnost su jedno isto. Duša nije neka jedinica, nezavisna od tela. Monizam ostaje za njega neoboriv, dokle god se ne dokaže da ima duše bez mozga ili živog mozga bez duše. Zbog toga Forel svom svojom energijom nastoji, da se psihologija uvrsti u red prirodnih nauka, a da se naročito oslobodi zlokobnog uticaja koji na psihologiju onako štetno i razorno vrši metafizika i teologija.

Niko nije jasnije od Forela izneo, da su mnogobrojne bolesti samo nepravilnosti moždanih radnji i da se, kao takve, ne mogu lečiti i izlečiti materijalnim lekom, nego duševnim: hipnotizmom. Forelu pripada, kao što smo rekli, velika zasluga što je hipnotizam ušao u red naučnih tekovina.

Forelov naučni rad na ispitivanju posledica alkoholizma predstavlja s društvenog gledišta neocenjivu vrednost. Naučničkoj sposobnosti Forel je pridružio besprimernu ljubav za sve, što je dobro i što osigurava bolji život i napredak čovečanstva. Niko više i iskrenije ne želi da oslobodi čovečanstvo alkoholnog zla, u kome Forel gleda izvor, najglavniji izvor bede i degeneracije. On ne priznaje umerenost, već apstinenciju smatra kao jedino do kraja uspešno sredstvo u borbi protiv alkohola. U toj oblasti Forel jasno postavlja pojam blastoftorije, koja se sastoji u trovanju i propadanju zametnih ćelija, naše klice.

Forel je o mravima napisao preko 250 članaka i knjiga, Pored njihove geografske podele i klasifikacije (odredio je oko 3000 novih jedinki), Forel je mnogo radio na anatomiji njihova mozga, usnih delova itd. I kod njih Forela najviše zanima njihov mozak, i naročito njihova duša. On veruje, da insekti misle i to svoje ubeđenje podupire mnogo brojnim ogledima: njihovi i suviše inteligentni postupci ne mogu se objasniti instinktom, već razvijenom dušom. Na taj način, postojala bi neprekidna spona između životinjske i čovečje duše ili tačnije: među višeg i nižeg oblika duše. Po svemu, Forel je dublji od francuskog entomologa Fabra, kome nedostaje Forelov kriticizam i duboka naučnička analiza. Ali glavna prevaga se sastoji u tome, što Forel stvari, proučene u mravljoj psihologiji, prisno vezuje za ljudsku psihologiju, i na taj način, baca novu svetlost na mnoge dosta složene pojave u našem društvu.

Kao naučnik Forel nesumnjivo dolazi u najveće umove našeg doba. Neobično razvijene inteligencije, on ima izvanrednu moć asimilacije, koju kruniše gvozdena volja. Sve, što je počeo, svršavao je do kraja i duboko obrađivao, što je retko, kad se čovek bavi raznovrsnim stvarima. Ne treba smetnuti c uma, da je Forel doktor medicine, prava i filozofije. Ta raznovrsnost mu je samo pomogla da izbegne uskost vidika i da jednom vezom poveže razne oblasti nauke. Njegovo potpuno razvijeno altruističko osećanje toplo je zadahnjivalo svako novo otkriće, svaki novi rad. Kroz psihologiju mrava vidi čoveka, kroz alkoholizam vidi njegovo zlo, kroz prostituciju njegovu nesreću, kroz ratove i pogrešno zakonodavstvo njegovu neobrađenost, kroz ljudski um i kroz celu dušu mogućnost popravke -jednom rečju, kroz ceo život i rad Forel vidi čoveka. Forel želi korisnog čoveka, želi više socijalno biće. Zato on ostaje, nesumnjivo, jedan od najvećih društvenih ideologa, koje je zemlja ponela.

Forel je, pored toga, izvanrednog naučničkog morala: on ne poznaje u tom pravcu ličnu korist. Svakad voljan da čuje i poštuje tuđe mišljenje, on je neobično sklon da popavi svoje. Nikad ne zaboravlja tuđe zasluge, a naročito nikad ih ne prisvaja: uvek navodi izvor, odakle je crpeo. Za Forela istina je iznad svega. Njegove filozofske i moralne ideje savršeno su u skladu c njegovim naučnim radom. On svugde ostaje visoko društvena ličnost. U ljudskoj misli najviše ga zanima religija i moral. Prema njegovu mišljenju, metafizika nema prava, da se meša c naukom, jer nije u stanju da bude izvor našeg pozitivnog znanja i da nam objasni i pokaže ono, što je iznad naše prirodne moći. Metafiziku Forel zamenjuje sociologizmom. Forel je determinista i priznaje ono što prima nauka, ne tražeći apsolutni početak. Forel je monista i veruje u psiho-fiziološki identitet, ne odvajajući dušu od tela.

Prirodno je, da Forel na dogme, teologiju i hrišćanska verovanja gleda skladno svom filozovskom i moralnom pravcu. Crkvu ne priznaje u ovakvom obliku i najžustrije brani moral od teološkog i crkvenog uticaja. Teolozi moraju da se potčine nauci i da odbace sve ono, što je nedokučno i što je veštački stvoreno uznemirenom maštom grešnih ljudi, koji se boje kazne. Moralni karakter je vrlo nizak kod verovanja, da ćemo na nebu biti nagrađeni za ono, što radimo na zemlji. Rad na zemlji ne sme očekivati nikakve nagrade, jer onda radimo za tu nagradu, što nas čini i suviše samoživim i ko ristoljubivim stvorovima. Moral može da postoji nezavisno od religije i visoko moralni ljudi mogu biti najveći bezbožnici.

Forel apostolski propoveda i lično ispunjuje svoju religiju društvenog dobra, čiju primenu olakšava nauka i naš lični napor da savladamo zlo u sebi i van sebe. Ne treba prizivati u pomoć nikakvu natprirodnu silu, nego jedino rad i sposobnost rada. Popravku sveta ne smemo očekivati od nekog božanstva, nego samo od sebe samih. Njegovo je jevanđelje jevanđelje rada. Mnogo bi mesta uzelo da na ovom mestu iznesemo njegovu Molitvu, srž cele njegove društvene religije kao i njegove 33 moralne zapovesti. „Njegov nezavisan moral osniva se na psihološkoj sociologiji, to će reći: relativan je, ne prima apsolutnu slobodu, ni religijske predrasude o grešnosti polnog života, upravljen je sav na dobro našeg potomstva, za koje smo odgovorni, bavi se samo ovim svetom“.

Pored reforme religije i morala, Forel traži reformu škole i vaspitanja, kako bi se stvorila mogućnost da dete, u mesto što uči na pamet često nepotrebne stvari, slobodno razvije svoju volju, um i osećanje. Oduševljeno predlaže i prikazuje pokret za novom školom („Landerziehungsheime“). Forel traži reformu pravosuđa i zakonodavstva. On ustaje protiv ovakvog oblika kazne, pri čijem se izricanju ne vodi računa o ljudskoj prirodi, psihologiji, nego o nekoj apsolutnoj odgovornosti, koju ne priznaje. Cilj bi sudskih postupaka bio da zaštiti društvo od opasnih ličnosti i od uzroka, koji te ličnosti stvaraju opasnim. Osim toga u reformisanom zakonodavstvu traži priznanje potpune emancipacije i ravnopravnosti žene.

Forel traži reformu u političkoj ekonomiji, gde treba uvesti mesto zaštite i štednje mrtvih stvari (novca, ruda, šuma, industrije itd.) zaštitu i štednju živih bića, ljudi. Treba pojam blaga i bogatstva okrenuti više živoj snazi, živom čoveku. Forel hoće reformu medicine pomoću većeg razvoja rasne higijene i eugenike, ukidajući individualno, pojedinačno lečenje. Forel proglašava reformu polnog pitanja kao životnu pogodbu, kao bitnu okolnost ljudske popravke. Polni nagon je moralan, čist i pošten. Polni čin uzvišena i sveta radnja, koju treba dobro poznavati. Vanbračna deca imaju podjednako pravo na život kao i bračna. On traži rani brak svih mladih i zdravih ljudi. Radi sprečavanja degeneracije najenergičnije zahteva regulisanje trudnoće, a naročito zabranu trudnoće kod roditelja, nesposobnih za zdrav porod zbog bolesti ili kakve rđave navike (alkoholizma). Forel izrično zahteva prestanak ratova i Ligu Naroda. Živo predstavlja moral militarizma, u kom se nikad ne može da pronađe krivac rata: provodi se dragoceno vreme u optuživanju drugog, a u pranju svoje ličnosti.

Forel propoveda ne samo ekonomski, nego integralni socijalizam. Forel iznosi reformu celog društva i postavlja osnovu za novo društvo. Za to Forel c punim pravom, mislim, zaslužuje ime jednog od najvećih društvenih reformatora. Ako Forel vodi veliki broj ljudi za sobom to nije iz ambicije, da se bude vođa, nego zbog stvarne potrebe jednog buđenja iz ovog stanja, koje sve više ponire u kal, a koje i njega iskreno tišti. Forel ne pokazuje samo put, nego i on lično ide njime, gotov da zajedno sa ostalim žrtvuje mnogo od samog sebe, kako bi se ostvario visoki društveni ideal, za koji se tako neumorno bori celog svog života. U toj borbi, koja na prvom mestu traži pobedu nad samoživim nagonima, Forel je, zbilja, u stanju, da nam, svojom neizmernom i toplom ljubavlju za čovečanstvo, otkravi i zagreje naše zamrzle samožive duše.

Literatura

• Dr. Aleksandar Kostić, predgovor II izdanju Forelovog dela Polno pitanje, Beograd, 1924.