Reka

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Reka (višeznačna odrednica).

„Rijeka” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Rijeka (višeznačna odrednica).

Južna Morava kod sela Moravca

Samur (reka) u Azerbejdžanu

Reka (ijek. rijeka) veliki je prirodni vodotok, koji sačinjavaju usečeno korito i vodena masa koja se u njemu kreće od izvora do ušća u drugu reku, jezero ili more. Reke primaju vodu od pritoka i podzemnih tokova i tako se "hrane". Proučavanjem reka i rečnih tokova bavi se zasebna nauka — potamologija, dok limnologija generalno izučava vodu u unutrašnjosti kopnenih oblasti.

U nekim slučajevima reka teče u podzemlje i isušuje se na kraju svog toka bez dosezanja do nekog drugog tela vode. Male reke se obično nazivaju potocima. Ne postoji zvanična definicija za generički termin reke u smislu geografskih svojstava, mada je u nekim zemljama ili zajednicama potok definisan po njegovoj veličini. Mnoga imena za male reke su specifična za geografske lokacije. Ponekad se reka definiše kao vodeni tok koji je veći od potoka, mada to nije uvek slučaj, jer jezik može da bude nejasan.

Reke su deo hidrološkog ciklusa. Voda se generalno sakuplja u rekama iz precipitacije kroz drenažni basin iz površinskih tokova i drugih izvora kao što su obnovljena podzemna voda, izvori, i ispuštanja vode zadržane u prirodnom ledu i nakupinama snega (npr., iz glečera).

Topografija

Topljenje Atabaska glečera, Nacionalni park Banf, Alberta, Kanada

Reka Lobok u Boholu, na Filipinima

Vajmakariri reka na Južnom ostrvu Novog Zelanda je isprepletana u najvećem delu njenog toka.

Reka Kolorado kod velikog potkovičastog zavoja u Arizoni

Mesto na kojem reka počinje da teče naziva se izvor. Najmanji vodotok naziva se curac i on predstavlja vodeni mlaz koji se kreće kroz erozione brazde na nekom nagnutom terenu. Znatno veći je potočić, čijim spajanjem sa drugim potočićima nastaje potok. Dva ili više potoka sačinjavaju rečicu. Reka, kao najveći vodotok nastaje spajanjem potočića, potoka i rečica, a u kraškim terenima i od vode iz vrela.

Reka obično počinje na nekoliko izvora, sledi svoj kurs i završava se u ušću ili ušćima. Voda je u reci obično ograničena kanalom, koji se sastoji od rečnog korita smeštenog između obala. Kod većih reka obično postoji i šire poplavno područje oblikovano poplavnim-vodama pri preopterećenju kanala. Poplavna područja mogu da budu veoma široka u odnosu veličinu rečnog kanala. Ova razlika između rečnog kanala i plavne ravnice može da bude zamagljena, posebno u urbanim područjima gde poplavna područja rečnog kanala mogu da budu u velikoj meri razvijena u stambene i industrijske oblasti.

Reke mogu da teku niz planine, kroz doline (depresije) ili duž ravnica, i mogu da kreiraju kanjone ili klisure.

Termin uzvodno se odnosi na smer ka izvoru reke, tj. nasuprot smeru protoka. Slično tome, termin nizvodno opisuje pravac ka ušću reke, u kome struja ide.

Termin leva obala se odnosu obalu sa leve strane u gledano u smeru protoka reke, dok je na suprotnoj strani desna obala.

Rečni kanal tipično sadrži jedan tok vode, mada neke reke teku kao nekoliko međusobno povezanih tokova vode, formirajući isprepletanu reku. Ekstenzivno isprepletane reke su u današnje vreme prisutne u samo nekoliko regiona u svetu, kao što je Južno ostrvo Novog Zelanda. One se isto tako javljaju na peneplenovima i u ušćima nekih većih reka. Anastomozne reke su slične isprepletanim i veoma su retke. One imaju višestruke sinusoidne kanale i nose velike količine sedimenta. Postoje retki slučajevi rečne bifurkacije pri čemu se reka deli i rezultantni tokovi završavaju u različitim morima. Primer toga je bifurkacija reke Nerodimke na Kosovu.

Pogled na reku Kem sa mosta Zelenog dragona, Kembridž (Britanija)

Reka koja sledi svoj kanal je izvor energije koji deluje na rečni kanal i oblikuje njegov oblik i formu. Godine 1757, nemački hidrolog Albert Brahms je empirijski uočio da je potopljena težina objekata koji mogu da budu nošeni rekom proporcionalna šestom stepenu brzine rečnog protoka. Ova formulacija se ponekad naziva Erijevim zakonom. Stoga, ako se brzina udvostruči, protok će ukloniti objekte sa 64 puta većom potopljenom težinom. U planinskim bujičnim zonama ovo se može uočiti u vidu erozionih kanala kroz tvrde stene i stvaranja peska i šljunka od destrukcije većih stena. Rečna dolina koja je stvorena iz lednjačke doline u obliku slova „U“, često se lako može identifikovati po kanalu u obliku slova „V“ koji je reka uklesala. U središnjim delovima gde reka protiče preko ravnog zemljišta, meander se može formirati putem erozije rečnih obala i depozicije na unutrašnjosti krivina. Ponekad reka prekida petlju, skraćujući kanal i formirajući mrtvaju ili bilabong. Reke koje nose velike količine sedimenta mogu da razviju upečatljive delte na svom ušću. Reke čija su ušća u slanoj osečnog vodi mogu da formiraju estuare.

Duž toka reke, ukupna zapremina vode koja se transportuje nizvodno često će biti kombinacija slobodnog protoka vode zajedno sa znatnim zapreminom koja teče kroz podzemno kamenje i šljunak koji se nalazi ispod reke i njenog poplavnog područja (što se naziva hirorhejskom zonom). Za mnoge reke u velikim dolinama, ova nevidljiva komponenta toka može znatno premašiti vidljivi tok.

Podzemni tokovi

Većina, ali ne i sve reke, teku na površini. Podzemna reka teče pod zemljom u pećinama ili kavernama. Takve reke često se nalaze u regijama sa krečnjačkim geološkim formacijama. Podglacijalni tokovi su isprepletane reke koje teku na koritu glečera i ledenih ploča, omogućavajući istopljenoj vodi da bude ispuštena iz ledenika. Zbog gradijenta pritiska proizvedenog težinom ledenika koji leži nad njima, takvi tokovi mogu čak ići uzbrdo.

Trajnost toka

Glavni članak: Povremena reka

Povremena reka (ili efemeralna reka) samo povremeno teče i može da presuši po više godina. Ove reke se nalaze u regionima sa ograničenim ili visoko varijabilnim padavinama, ili se mogu javiti zbog geoloških okolnosti kao što je visoko porozno rečno korito. Neke efemerne reke teku tokom letnjih meseci ali ne zimi. Takve se reke tipično napajaju iz krednih akvifera koji se opskrbljuju zimskim padavinama. U Engleskoj se takve reke nazivaju borns i po njima su nazvana mesta kao što su Bornmut i Istborn. Čak i u vlažnim regionima, lokacija gde tok počinje u najmanjim pritokama generalno se pomera naviše u odgovoru na precipitaciju i naniže u njenom odsustvu, ili kad aktivna letnja vegetacija preusmeri vodu Evapotranspiracijom.

Voda iz rastopljenih padavina iz velikih gradonosnih oluja može da kreira ledeni mulj od vode, grada i peska i zemljišta, formirajući privremene reke.

Tipovi rečnih tokova

Vodotoci se u zavisnosti od osobenosti geografske sredine mogu podeliti na sledeće četiri grupe:

• Stalni vodotoci — javljaju se u oblastima gde je iznos ukupnog proticanja vode u koritu veći od svih gubitaka. Za njihovo obrazovanje potrebna je godišnja visina padavina od preko 250 mm (umereni predeli), 500 mm (suptropski predeli), odnosno više od 1.000 mm.
• Periodični vodotoci — javljaju se u oblastima gde režim padavina omogućuje samo u određenom periodu godine veći proticaj od gubitaka. Ovakvi tokovi se u narodu nazivaju: sušice, suvaje, rečine i rekavice, a u Italiji su u upotrebi nazivi — torente i fiumare. Periodični vodotoci su karakteristični za stepe.
• Povremene vodotoci — javljaju se u sušnim predelima gde je samo u izuzetnim prilikama priticanje veće od gubitaka. Karakteristični su za pustinjske predele, a nazivaju se vadi (Azija, Afrika) i kriks (Amerika, Australija).
• Ponornice ili ponikvice su poseban tip vodotoka. Javljaju se u kraškim predelima i njihovi tokovi se gube u ponorima. Voda ponornica se najčešće javlja u vidu vrela u drugim dolinama.

Elementi rečnog toka

Elementi rečnog toka

Mesto odakle počinje vodotok naziva se izvor ili glava reke. Izvor može biti vrelo, jezero, močvara ili lednik. Ako reka nastaje od dva vodotoka (sastavnice) onda se mesto njihovog sastajanja naziva sutok, koji se smatra za početak tog toka. U potamologiji se u ovakvom slučaju za izvor uzima glava duže sastavnice (npr. za Drinu to je Tara, jer je duža od Pive).

Mesto gde se reka uliva u neku drugu reku, jezero, more ili okean naziva se ušće. Sutok je naziv za mesto spajanja dve veće reke, dok se u slučaju dva veća potoka ono naziva stava. Posebni oblici ušća su delte koje nastaju taloženjem rečnog nanosa i stvaranjem više rukavaca, a mogu se podeliti na: isturene (Nil, Dunav), prstaste (Misisipi), kljunaste (Tibar), udvojene-složene (Gang i Bramaputra). Poseban tip ušća su i estuari, koji nastaju na mestima gde su velike razlike između plime i oseke.

Rastojanje između izvora i ušća naziva se dužina vodotoka (L) i izražava se u kilometrima. Najmanja moguća dužina (Lmin) reke je prava linija koja spaja njen početak i kraj. Poređenjem, tj. deljenjem ova dva podatka dobija se koeficijent razvitka rečnog toka (K).

Ukupan pad (h) reke predstavlja visinsku razliku između kote izvora i kote ušća i izražava se u metrima. Prosečna pad (Ј) je odnos između ukupnog pada i dužine vodotoka i izražava se u m/km, tj. u promilima. Zbir svih padova na reci naziva se uzdužni rečni profil'. Na još nerazvijenim vodotocima gde su padovi neusaglašeni javljaju se brzaci, slapovi i vodopadi.

Rečni sistem i rečna mreža

Glavni članak: Drenaža (geomorfologija)

Glavna reka sa svim svojim pritokama sačinjava rečni sistem. Klasifikacijom rečnih sistema bavili su se Gravelijus, R. Horton, Štaler i Šreve.

Sve reke u okviru neke regije, teritorije, države ili kontinenta čine rečnu mrežu, koja je deo hidrografske mreže u koju ulaze još i sva jezera, močvare i lednici.

Gustina rečene mreže (D) predstavlja odnos između ukupne dužine svih vodotoka (ΣL) i površine sliva. Čestina vodotoka je odnos između broja reka (N) i površine rečnog sliva (F).

Tipovi rečne mreže

Tipovi rečne mreže. Legenda: 1. dendroidni, 2. pravougli, 3. dijagonalni, 4. rešetkasti, 5. radijalni, 6. centripetalni

Postoji nekoliko tipova rečne mreže čiji izgled zavisi od brojnih faktora:

• Dendroidni tip — podseća na stablo sa granama i javlja se u horizontalnim terenima;
• Pravougli tip — razvija se duž tektonskih raseda pod uglovima od skoro 90°;
• Rešetkasti tip — čini ga više skoro paralelnih tokova sa pritokama, karakterističan za postpleistocene predele;
• Radijalni tip — razvija se oko uzvišenja, gde se nalazi izvor, a zatim se reke razilaze sa padina;
• Centripetalni tip — karakterističan je za vulkanske kaldere, gde se svi tokovi ulivaju u formirano jezero.

Razvođe i vododelnica

Uzvišenje koje deli sve vode izlučene u obliku padavina i usmerava ih da se slivaju u različite reke, mora, jezera ili okeane naziva se razvođe. Postoji nekoliko tipova razvođa:

• Glavno razvođe Zemlje (svetsko razvođe) — predstavlja uzvišenja sa kojih se vode slivaju u Atlantski okean, sa jedne, Tihi i Indijski okean sa duge i Severni Ledeni okean sa treće strane;
• Okeanska (morska) razvođa — su uzvišenja koja razdvajaju oticanja između dva mora ili okeana;
• Rečna razvođa — uzvišenja koja dele padavinske vode između dva i više rečnih sistema.

Ako se vode odlivaju u neko jezero unutar kontinenata (Kaspijsko, Aralsko), onda se tu radi o unutrašnjem tj. egzoeričnom odvodnjavanju. Vododelnica je geometrijski pojam i često se poistovećuje sa razvođem, što nije tačno. Ona je zapravo linija koja spaja najviše tačke na razvođu i određuje se na topografskim kartama.

Bifurkacija

Pojava da se tok reke račva u dva sliva, tj. da je razvođe u tolikoj meri neodređeno da se vode odlivaju u dva različita hidrografska sistema, naziva se bifurkacija'. Najbolji primer za bifurkaciju je reka Kasikijara, u slivu Orinoka, dok je kod nas to Nerodimka, koja je ipak veštački napravljena. U Makedoniji su napravljene dva veštačka račvanja — reka Radika i Mutnica. Poseban tip račvanja predstavlja i jezerska bifurkacija koja je svojstvena za Mazursko pojezerje u Poljskoj i Veliko jezero u Lici, gde se vode slivaju u dva sliva.

Takođe, u kraškim terenima je svojstvena i podzemna bifurkacija. Takva je Trebišnjica u Popovom polju i Dunav kod Imendingena i Meringena, gde ponire na dužini od 8 km i jedan deo se javlja u vrelima reke Aah, pritoci Bodenskog jezera.

Rečni sliv

Površina kopna, ograničena vododelnicom u okviru koje sve padavine otiču nekim rečnim sistemom u jezero, more, okean ili neku drugu reku, naziva se rečni sliv. Merenje površine sliva (F) na kartama vrši se planimetrom. Dužina sliva ($L_{s}\,$) se takođe određuje merenjem na karti na dva načina — dužinom prave (za elipsoidne slivove) i dužinom medijane (za nepravilne slivove). Odnos površine i dužine sliva naziva se prosečna širina sliva.

Za preciznije podatke o nekom slivu pristupa se izračunavanju brojnih koeficijenata — asimetrija sliva ($k_{a}\,$), punoća sliva ($k_{p}\,$), pošumljenost sliva ($k_{s}\,$) i dr.

Rečna dolina

Dolina je dugo i relativno usko i krivudavo udubljenje u kopnu sa padom prema koji je usmeren ka izlasku u neku drugu dolinu. Svaka dolina se sastoji iz sledećih elemenata:

• strana doline — obično je konkavna, ali može biti i konveksna (kod planinskih potoka). Na njenim stranama mogu se naći rečne terase, blago nagnute u pravcu toka. Mogu biti erozione i akumulacione, a najniža terasa koja reka najčešće plavi se naziva aluvijalna terasa.
• dno doline — čine je dolinska ravan iznad koje se izdiže najniža terasa. Najniži deo dolinske ravni je aluvijalna ravan, u narodu poznata i kao poloj.
• rečno korito — usečeno je u aluvijalnoj ravni i prema izgledu podseća na umanjenu rečnu dolinu. Rečno korito ima svoju levu i desnu obalu, koja se određuje od izvora prema ušću, prostor udaljen od reke nalazi se sa leve ili desne strane reke.

Tipovi dolina

Prema dubini usecanja, položaju i drugim morfološkim odlikama razlikujemo sledeće tipove dolina:

• tesnac ili pukotina — nastaje vertikalnom erozijom, vrhovi im se često nadnose nad rekom. Nastaju u otpornim stenama, kod nas je primer za to tesnac Zvonačke reke.
• kanjon — rečna dolina, čija je dubina veća od polovine raspona (raspon rečne doline je rastojanje između dve lokalne vododelnice) (Kanjon reke Kolorado);
• klisura — rečna dolina, čija je dubina približno jednaka polovini raspona;
• normalna dolina — rečna dolina čija je dubina znatno manja od polovine raspona. Imaju male padove, plitke su i prostrane (Tisa, Sava).

Rečno korito

Rečno korito je usečeno u aluvijalnoj ravni, ili u dolinskom dnu (ako nema aluvijalne ravni). Ono predstavlja žleb kojim protiče vodena masa. Rečno korito svojim izgledom podseća na umanjenu dolinu - ima svoje strane, obale i dno.

Korito se sastoji iz više dubljih i plićih delova. Ta udubljenja se najčešće nalaze na konkavnim obalama i nazivaju se hodovi. Formiraju se radom bočne erozije. Sa druge strane materijal se taloži na suprotnoj konveksnoj strani u vidu sprudova. Naizmeničnim radom i pomeranjem hodova i sprudova formiraju se meandri, tj. rečne okuke. Između jednog i drugog meandra u koritu se formiraju šljunkovite i peščane kose. One su po pravilu najplići delovi rečnog korita, i tu je reka najpogodnija za prelazak sa obale na obalu.

U koritu reke formira se nekoliko akumulativnih oblika reljefa, a to su grede, dine i mangure.

• Grede su akumulacije peščanog nanosa koje menjaju svoj oblik pod uticajem rečnog toka i premeštaju se nizvodno. Pružaju se od jedne do druge obale i njihova dužina veće aj od širine toka.
• Dine su takođe podvodne akumulacije peska, ali manje od greda. Pokretljivije su i imaju lučni oblik. Nizvodna strana je strmija od uzvodne. Najčešće dimenzije dina su do jednog metra u visinu i 6-8 m u dužinu.
• Mangure su sekundarne peščane akumulacije na samim dinama i gredama. Nisu više od 15-30 cm, a dužina im je maksimalno jedan metar. Kada se proticaj smanji i nivo reke opadne mangure se gube i nestaju.

Najduže reke na svetu

br.	reka	dužina u km	površina sliva u hilj. km²	srednji protok na ušću u hilj. m³/s	maksimalni protok na ušću u hilj. m³/s
1	Amazon (sa Ukajalijem)	7100	5965	120,00	360,00
2	Nil	6671	2870	2,30	6,40
3	Jangcekjang	6300	1818	34,00	90,20
4	Misisipi - Misuri	5969	3229	19,00	59,00
5	Hoangho	5464	752	1,50	22,00
6	Ob (sa Irtišom)	5410	2990	12,70	43,00
7	Parana	4380	2970	15,00	65,00
8	Mekong	4500	810	12,00	30,00
9	Amur (sa Argunom)	4440	1855	10,90	40,00
10	Lena	4400	2490	17,00	200,00
11	Kongo (sa Lualabom)	4320	3691	40,00	75,00
12	Makenzi (sa Pis Riverom)	4240	1760	14,00
13	Niger	4160	2092	12,00	35,00
14	Jenisej (od izvora Malog Jeniseja)	4102	2580	19,80	154,00
15	Volga	3530	1360	7,70	52,00
16	Ind	3180	960	3,80	30,00
17	Jukon	3180	900	6,30
18	Dunav	2850	817	6,40	20,00
19	Orinoko	2730	994	29,00	55,00
20	Gang (sa Bramaputrom)	2700	2055	38,00
21	Zambezi	2660	1330	16,00

Vidi još

• Spisak reka

Literatura

• Garde, R. J. (1995). History of fluvial hydraulics. New Age Publishers. ISBN 978-81-224-0815-7. OCLC 34628134. 
• Hawkes, H.A. (1975). River zonation and classification. River ecology. Blackwell. str. 312—374. 
• Wetzel, R. G. (2001). Limnology: Lake and River Ecosystems (3rd izd.). Academic Press. ISBN 978-0-12-744760-5. 
• Dukić, D. i Gavrilović Lj. : Hidrologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstav. . Београд. 2006. ISBN 978-86-17-13110-2. 
• Jacobs, Jeffrey W. „Rivers, Major World”. Water Encyclopaedia. 
• Leopold, Luna B. (1994). A View of the River. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-93732-1. OCLC 28889034.  — a non-technical primer on the geomorphology and hydraulics of water.
• Middleton, Nick (2012). Rivers: a very short introduction. New York: Oxford University Press. ISBN 9780199588671. 
• Walther, John V. (2013). Earth's Natural Resources (na jeziku: engleski). Jones & Bartlett Publishers. str. 308. ISBN 9781449632342. 

Spoljašnje veze

• Death of the world’s rivers
• World Water Assessment Programme (WWAP)
• How are our rivers?