FK Arsenal

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Arsenal (višeznačna odrednica).

FK Arsenal
Puno imeArsenal Football Club
NadimakTobdžije (The Gunners)
Osnovanoktobar 1886. god.; pre 137 godina (1886-10)
StadionStadion Emirejts, London
Kapacitet60.704
VlasnikKroenke Sports & Entertainment
TrenerŠpanija Mikel Arteta
LigaPremijer liga
2022/23.2.
Veb-sajtwww.arsenal.com
Domaća oprema
Gostujuća oprema
Treća oprema

Fudbalski klub Arsenal (engl. Arsenal Football Club) profesionalni je engleski fudbalski klub iz Londona, koji se takmiči u Premijer ligi. Jedan je od najuspešnijih klubova u engleskom fudbalu, trinaest puta je bio šampion Engleske, takođe četrnaest puta je osvojio FA kup. U sezoni 2003/04. Arsenal je postao jedini klub koji je uspeo da završi sezonu bez poraza u Premijer ligi, tako da sa 49 uzastopnih utakmica bez poraza drži rekord Premijer lige. Osnovan je 1886. godine, a 1893. godine je postao prvi klub sa juga Engleske koji se priključio fudbalskoj ligi Engleske.

Od 1913. do 2006. godine, Arsenal je igrao na stadionu Hajberi, a od 2006. godine igra na Emirejts stadionu. Tridesetih godina 20. veka klub je osvojio pet titula prvaka Engleske i dva FA kupa. U sezoni 1970/71. osvojena je dupla kruna, a devedesetih i u prvoj deceniji 21. veka osvojio je još dve duple krune i 2006. godine je stigao do finala UEFA Lige šampiona. Rekorderi su sa 14 osvojenih trofeja u FA kupu.

Arsenal ima dugogodišnje rivalstvo sa Totenhemom sa kojim igraju derbi severnog Londona. Arsenal je treći najvredniji fudbalski klub na svetu prema podacima iz 2010. godine, sa procenjenom vrednošću od 1,2 milijarde dolara.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Istorija FK Arsenala (1886—1966) i Istorija FK Arsenala (1966—danas)
Vulvič Arsenal (u tamnim dresovima) igraju protiv Njukasl junajteda (prugasti dresovi) u polufinalu FA kupa na stadionu Viktorija graund u Stouk na Trentu.

Arsenal je osnovan pod imenom Dajl Skver (Dial Square) 1886. godine od strane radnika Kraljevskog Arsenala (Royal Arsenal) u Vulviču, u jugoistočnom Londonu, ali je brzo promenio naziv u Kraljevski Arsenal.[2] Klub ponovo menja ime i to u Vulvič Arsenal i stiče status profesionalnog kluba 1891. godine. Klub je ušao u fudbalsku ligu 1893.[3] gde je u početku nastupao u Drugoj diviziji, a borio se za ulazak u prvu ligu krajem 1904. godine. Ipak, geografska izolacija, slaba posećenost u odnosu na druge klubove, dovelo je do ozbiljnih finansijskih problema i proglašavanje stečaja 1910, kada je klub kupio Henri Noris[4] Noris je imao nameru da preseli klub, pa je 1913. posle ispadanja iz prve divizije klub preselio na Stadion Hajberi u severni London. Vulvič je izbačen iz imena naredne godine.[5] Arsenal je završio na petom mestu 1919. godine, ali su dobili dozvolu da se pridruže Prvoj diviziji (koja je produžena za dve nove pozicije). Činjenica da Arsenal od tada nije ispadao iz najvišeg ranga govori da klub ima kontinuitet, a ne samo povremeno dobre rezultate.[6]

Godine 1925, Arsenal je postavio za menadžera Herberta Čepmana. Čepmen je do tada dva puta osvojio ligu sa Hadersfild taunom 1923/24. i 1924/25, pa je iskustvo koje je imao doprinelo prvim velikim uspesima za klub. Njegova revolucionarna taktika i trening politika, zajedno sa potpisivanjem zvezda kao što su Aleks Džejms i Klif Bastin, bili su osnova za dominaciju u engleskom fudbalu u tridesetim godinama.[7] Pod njegovim vođstvom Arsenal je osvojio svoj prvi veliki trofej - FA Kup u sezoni 1929/30 i dve šampionske titule 1930/31 i 1932/33. Čepmen je bio odgovoran za preimenovanje lokalne metro stanice iz „Džilespi Roud“ u „Arsenal“, što je jedina stanica nazvana po fudbalskom klubu.[8]

Čepmen je iznenada umro od upale pluća, početkom 1934. godine, ali su Džo Šo i Džordž Alison nastavili sa dobrim radom koji je on počeo. Pod njihovim vođstvom Arsenal je osvojio još tri titule, 1933/34, 1934/35 i 1937/38 i jedan trofej u FA kupu 1935/36. Takmičenje u engleskom profesionalnom fudbalu je suspendovano početkom četrdesetih zbog Drugog svetskog rata.[9][10][11]

Nakon rata, pod vođstvom Toma Vitakera Arsenal je prošao kroz drugi period uspeha, osvojivši ligu u sezoni 1947/48. i 1952/53 i FA kup 1949/50. Međutim, sreća ih je napustila, pošto klub nije uspeo da privuče igrače istog kalibra kao one tridesetih, pa je 50-ih i 60-ih ostao bez ijednog trofeja.[11][12][13]

Arsenal je počeo ponovo da osvaja trofeje posle iznenadnog imenovanja klupskog fizioterapeuta Berti Mia za menadžera 1966. godine. Nakon što su izgubili dva finala Liga kupa, osvojili su Kup sajamskih gradova, njihov prvi evropski trofej u sezoni 1969/70. Sledeća sezona je bila još uspešnija, jer su osvojili svoju prvu duplu krunu.[14] Ipak, ekipa koja je osvojila duplu krunu je bila rasturena i sledeće decenije je osvojen samo jedan trofej. Završili su na drugom mestu u ligi u sezoni 1972/73, izgubili su tri finala FA kupa, 1971/72, 1977/78. i 1979/80, i izgubili na penale u finalu Kupa pobednika kupova. Jedini uspeh kluba u tom periodu je osvajanje finala FA Kupa u sezoni 1978/79, kada su u poslednjim minutima meča sa 3:2 pobedili Mančester junajted.[11][15]

Dolazak bivšeg igrača Džordža Grema za trenera 1986. dovelo je do trećeg perioda slave. Arsenal je osvojio Liga kup u sezoni 1986/87, u svojoj prvoj sezoni, pod vođstvom Grema. Nakon toga ekipa je osvojila ligu 1988/89, golom u završnici meča u poslednjem meču protiv direktnog rivala Liverpula. Pod vođstvom Grema Arsenal je osvojio drugu titulu prvaka u sezoni 1990/91 sa samo jednim porazom, Liga i FA kup 1992/93 i drugi evropski trofej, Kup pobednika kupova u sezoni 1993/94.[11][16] Gremova reputacija je bila narušena nakon što se saznalo da je prihvatio mito od agenta Rune Hauge za potpisivanje određenih igrača,[17] pa je zbog toga otpušten 1995. godine. Njegova zamena je bio Brus Riok, ali se na mestu trenera zadržao samo jednu sezonu zbog sukoba sa upravom.[18]

A group of people on a red open-topped bus wave to a crowd of onlookers.
Arsenalovi igrači i navijači proslavljaju šampionsku titulu osvojenu 2004. godine.

Uspesi kluba krajem 90-ih i početkom novog veka došli su sa dolaskom francuskog trenera Arsena Vengera 1996. godine. Venger je doneo novu taktiku, novi režim treninga i nekoliko stranih igrača sa velikim talentom u engleski klub. Arsenal je osvojio duplu krunu u sezoni 1997/98 i triplu krunu 2001/02. Klub je takođe stigao do finala Kupa UEFA u sezoni 1999/00, ali je izgubio na penale od Galatasaraja. FA kup je osvojen u sezonama 2002/03 i 2004/05, a u sezoni 2003/04 Premijer liga je osvojena bez poraza, pa je ekipa dobila nadimak „Nepobedivi“.[19] Serija je nastavljena i sledeće sezone do 49 utakmica bez poraza što predstavlja i rekord u engleskom fudbalu.[20]

Arsenal je pod vođstvom Vengera završio kao prvi ili drugi u ligi u osam od jedanaest sezona.[11] Oni su jedna od pet ekipa koja je osvojila Premijer ligu od njegovog osnivanja 1992, ali nije uspeo da je odbrani ni jednom.[21] Donedavno, Arsenal nije prošao dalje od četvrtfinala Lige šampiona, ali je u sezoni 2005/06., stigao do finala, postavši prvi londonski klub kome je to uspelo u istoriji ovog takmičenja, ali je izgubio 2:1 od Barselone. U julu 2006, klub se preselio na novi Emirejts stadion, posle 93 godina igranja na Hajberiju.[22]

Arsenal je igrao finale Liga kupa 2007. i 2011. godine, ali je poražen od Čelsija i Birmingem sitija.[23] Nakon 9. godina klub je ponovo osvojio trofej, pobedom u finalu FA kupa nad Hal sitijem sa 3:2 nakon produžetaka, i ako su gubili sa 2:0.[24] Nakon tri meseca osvojen je novi trofej. Na otvaranju sezone 2014/15 u FA Komjuniti šildu igrači Arsenala su ubedljivo pobedili Mančester siti sa 3:0.[25] Devet meseci nakon osvajanja Komjuniti šilda, Arsenal je drugu godinu za redom osvojio FA Kup pobedom u finalu nad Aston Vilom od 4:0 i tako postao najuspešniji klub u istoriji sa 12 osvojenih pehara u kupu.[26] Na otvaranju nove sezone Arsenal je pobedio Čelsi golom Okslejd-Čejmberlena u 24. minutu i odbranio titulu u Komjuniti šildu.[27]

U sezoni 2016/17 pobedom protiv Čelsija od 2:1 u finalu FA kupa Arsenal je osvojio 13. put ovo takmičenje i ponovo postao rekorder, pošto je u međuvremenu Mančester došao do dvanaestog trofeja.[28] Na početku sledeće sezone osvojili su još jedan Komjuniti šild pobedom protiv Čelsija nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca.[29]

Arsen Venger je 20. aprila 2018. godine objavio da će na kraju sezone napustiti poziciju menadžera kluba.[30] Pred početak poslednje utakmice na Stadionu Emirejts, koju je Arsenal igrao protiv Bernlija i pobedio rezultatom 5:0, Venger je održao oproštajni govor navijačima, a kojem je prisustvovao i veliki broj bivših igrača Arsenala koji su nastupali dok je on bio trener.[31][32]

Tako je nakon 22 godine Arsenal promenio menadžera, a na to mesto došao je Unai Emeri 23. maja 2018. godine. Pod vođstvom Emerija, Arsenal je završio 5. u Premijer ligi i igrao finale Lige Evrope gde je izgubio od gradskog rivala Čelsija 4:1.[33][34] Arsenal je otpustio Emerija 29. novembra 2019. zbog serije loših rezultata.[35] Nakon što je Fredrik Jungberg nekoliko utakmica vodio tim kao privremeni trener, 20. decembra je Mikel Arteta zvanično postao trener Arsenala, potpisavši ugovor na 3,5 godine.[36]

Pozicija Arsenala od 1893. godine.

Arsenal u evropskim takmičenjima[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: FK Arsenal u evropskim takmičenjima

U istoriji evropskih takmičenja dugoj više od osam decenija FK Arsenal je sa uspehom nastupao od 1963. u Kupu sajamskih gradova, pa zatim u Kupa pobednika kupova, UEFA kupu i Ligi šampiona.

Ažurirano 6. maja 2021.
Takmičenje Od. P N I GD GP GR %
Liga šampiona / Evropski kup 201 101 43 57 332 217 +115 050,25
Kup pobednika kupova 27 15 10 2 48 20 +28 055,56
UEFA kup / UEFA liga Evrope 76 44 13 19 152 77 +75 057,89
Kup sajamskih gradova 24 12 5 7 46 19 +27 050,00
UEFA superkup 2 0 1 1 0 2 −2 000,00
Ukupno 330 172 72 86 578 335 +243 052,12

Prve utakmice u evropskim takmičenjima Arsenal je odigrao 1963. u Kupu sajamskih gradovau, utakmicom protiv selekcije Kopenhagena i pobedio 7:1.

Arsenalova evropska priča u takmičenjima pod okriljem UEFA počela je utakmicom sa Laciom iz Italije u Evrokupom I 1971/72 današnjoj UEFA ligi šampiona.

Grb[uredi | uredi izvor]

Ovaj amblem je klub koristio između 1949. i 2002. god.
Prvi klupski grb iz 1888. god.

Prvi grb Arsenala iz 1888. godine imao je tri topa koja su bila okrenuta ka severu, gledana odozgo, slično kao što je bio grb Gradske opštine Vulvič.[37] Grb je zamenjen kada se Arsenal preselio na Hajberi 1913. godine. Godine 1922, Arsenal je usvojio prvi put grb koji je imao samo jedan top koji je usmeren ka istoku. Tada klub dobija nadimak tobdžije (engl. The Gunners), a taj natpis je napisan ispod grba. Grb će važiti samo dve godine, jer već 1925. usvaja se nov na kome je top usmeren prema zapadu i imao je tanku cev.[37]

Arsenal 1949. usvaja nov modernizovan grb na kome se nalazio jedan top, grb gradske opštine Ajlingotn, ime Arsenala ispisano gotikom, a iznad grba se nalazio latinski moto Victoria Concordia Crescit (pobeda dolazi iz harmonije) koju je napisao Heri Homer, urednik klupskog programa.[37] Po prvi put grb je izrađen u boji i konačno postaje crven sa zlatnom i zelenom bojom. Zbog brojnih izmena na grbu, Arsenal nije mogao da ga zaštiti autorskim pravima. Iako je klub uspeo da registruje grb kao zaštitni znak, vodio je (i na kraju dobio) veliku pravnu bitku sa lokalnim prodavcem, koji je prodavao „nezvaničnu“ Arsenalovu robu.[38] Godine 2002. godine predstavili su novi grb koga karakterišu moderne krive linije i pojednostavljen stil koji je zaštićen autorskim pravima. Top je ponovo okrenut ka istoku, a ime kluba ispisano u beserifni ispisano je iznad topa. Zelena boja zamenjena je tamnoplavom. Novi grb kritikovan je od strane nekih navijača; Nezavisno udruženje navijača Arsenala „tvrdi da se klub odrekao istorije i tradicije takvim modernim dizajnom i da navijači nisu konsultovani na pravi način o tom pitanju“.[39]

Do 1960-ih igrači su nosili bedž, samo na utakmicama u velikim takmičenjima, kao što je finale FA kupa, obično u obliku monograma inicijala kluba u crvenoj boji na beloj pozadini, koji je bio prišiven na dres u visini grudi.[40]

Tema monograma razvijena je u art deko stilu. Na grbu je u prvom planu slovo A dok su pozadini slova F i C izrađena u crvenoj boji. Ovaj rani primerak korporativnog logotipa, predstavljen je kao deo rebrendiranja kluba od strane Herberta Čepmena 30-ih godina. Korišćen je ne samo na dresovima u finalu kupa, već i kao deo dizajna stadiona Hajberi. Ovaj logo se nalazi iznad glavnog ulaza stadiona, kao i na podovima.[41] Od 1967. godine beli top je redovno nošen na dresovima, dok ga nije zamenio grb kluba ponekad praćen nadimkom „Tobdžije“ devedesetih godina.[40]

U sezoni 2011/2012, Arsenal je slavio 125 godina od osnivanja kluba. Proslava je uključivala i modifikovanu verziju sadašnjeg grba koji je klub nosio cele sezone. Grb je bio bele boje, sa desne strane okružen sa 15 hrastovih listova, dok je sa desne strane bio okružen sa 15 lovorovih listova. Hrastovo lišće prestavlja 15 osnivača kluba koji su se sastali u kafani Royal Oak (Kraljevski hrast). Petnaest lovorovih listova predstavlja dizajnerski detalj preuzet sa kovanice od šest penija, koliko su osnivači plaćali prilikom osnivanja kluba. Lovor takođe predstavlja i snagu. Na kraju kako bi kompletirali grb stavili su godine 1886. i 2011. sa strane grba, dok je ispod grba kao deviza bio slogan „Napred“.[42]

Boje[uredi | uredi izvor]

Prvobitne boje Arsenala.

Tokom istorije uglavnom su dresovi bili jarko crvene boje sa belim rukavima i belim šorcevima. Izbor crvene boje bio je kao zahvalnost za donaciju koju je pružio Notingem forest, ubrzo nakon osnivanja Arsenala 1886. godine. Dvojica osnivača kluba Fred Berdsli i Moris Bejts preselili su se iz Notingema u Vulvič zbog posla. Pošto je to bio prvi klub u okolini nisu mogli da nađu dresove, pa su Berdsli i Bejts zatražili pomoć od Notingema i dobili su komplet opremu i jednu loptu.[2] Majice su bile tamnocrvene, šorcevi su bili beli a čarape plave boje.[43]

Godine 1933, Herbert Čepmen je odlučio da igrači budu obučeni drugačije, pa je odlučio da rukavi budu bele boje, a boja majice crvene boje. Poreklo belih rukava nije poznato, ali postoje dve priče. Prva je da je jednom Čepmen primetio da navijač nosi crvenu jaknu preko bele košulje, a druga da je bio inspirisan od animatora Toma Vebstera, koji je bio golf partner Čepmena.[44]

Bez obzira na to koja je verzija tačna, crveno-beli dres postao je zaštitni znak Arsenala i igrači ga i sada nose sa izuzetkom dve sezone. Prvi je bio 1966/67, kada je ekipa nosila crvene boje dresova.[43] Ovo se pokazalo nepopularno i beli rukavi su vraćeni naredne sezone. Drugi je bio u sezoni 2005/06, poslednje sezone kada je Arsenal igrao na Hajberiju, pa su zbog toga u znak sećanja nosili slične dresove iz 1913. godine kada je Arsenal prvi put igrao na Hajberiju. Klub je vratio svoje dresove u sezoni 2006/07.[44]

Domaći dresovi Arsenala poslužili su kao inspiracija za dresove najmanje tri kluba. Godine 1909, Sparta Prag je usvojila tamnocrvene dresove koje je nosio Arsenal u to vreme.[44] Hibernijan je 1938. preuzeo dizajn dresova Arsenala (crveni sa belim rukavima) i prilagodio je svojoj zeleno-beloj kombinaciji.[45] Trener Brage je 1930. godine nakon utakmice na Hajberiju promenio zelene boje dresova u indetične crvene sa belim rukavima i belim šorcevima. Zbog ovoga je klub dobio naziv Os Arsenalistas.[46] Svi klubovi i dalje koriste iste dresove.

Gostujući dresovi Arsenala su tradicionalno žuto-plavi, mada su nosili zeleno-teget dresove od 1892. do 1894. godine.

Proizvođači dresova su bili: Bukta (1930—1970), zatim Umbro (1970—1986), Adidas (1986—1994) i Najki (od 1994). Kao i ostali klubovi i Arsenal je na majicama nosio imena raznih sponzora. Prvi sponzor je bio JVC (1982—1999), zatim Sega (1999—2002), O2 (2002–2006) i Emirejts (od 2006).[43][44]

1886—1895
1895—1896
1896—1933
1933—1965
1965—1967
1967—1994
1994—1996
1996—1998
1998—2004
2004—2005
2005—2006
2006—2008
2008—2010
2010—2011
2011—2012
2012—2014

Stadion[uredi | uredi izvor]

Severna tribina stadiona Hajberi

Veći deo vremena provedenog u južnom Londonu, Arsenal je igrao svoje utakmice na Manor graundu, osim tri godine, u periodu od 1890. do 1893. kada su igrali na Invikta graundu. Manor Graund je bio samo teren, ali je klub postavio tribine za njihov prvi ligaški meč u septembru 1893. godine. Arsenal je igrao na ovom stadionu narednih dvadeset godina, sve do preseljenja u severni London 1913. godine.[47][48]

Stadion Hajberi je bio dom Arsenala u periodu od septembra 1913. do maja 2006. godine. Stadion je dizajniran od strane renomiranog fudbalskog arhitekte Arčibalda Liča, i imao je sličan dizajn kao i veliki broj stadiona u Ujedinjenom Kraljevstvu, sa jednom pokrivenom i tri otvorene tribine.[49] Tridesetih godina 20. veka stadion je obnovljen: dodata je fasada na istočnoj i zapadnoj tribini, dodat je krov na severnoj i južnoj tribini.[49] Kapacitet stadiona je bio 57.000 gledalaca, mada je mogao da primi i do 60.000 navijača. Promena pravila i zabrana stojanja na tribinama doprinelo je da se kapacitet Hajberija od sezone 1993/94 smanji na 38.419 posetilaca.[50] U sezonama 1998/99 i 1999/00 u Ligi šampiona Arsenal je utakmice igrao na stadionu Vembli na kojem se skupljalo i po 70.000 navijača.[51]

Emirejts stadion

Pošto je zabranjeno proširivanje Hajberija zbog blizine zgrada, klub je 1999. odlučio da se izgradi nov stadion Ešbarton grouv (kasnije preimenovan u Emirejts stadion) koji je trebalo da ima kapacitet 60.000 gledalaca na oko 500 m jugozapadno od Hajberija.[52]

Projekat je odlagan zbog administrativnih procedura i stalno rastućih troškova[53], ali je stadion završen u julu 2006, na vreme za početak sezone 2006/07.[54] Stadion je dobio ime po sponzoru, avio-kompaniji Emirejts, sa kojim je klub potpisao najveći sponzorski ugovor u istoriji engleskog fudbala, oko 100 miliona funti.[55] Međutim neki navijači odbijaju da stadion zovu po sponzoru, već ga nazivaju Ešbarton grouv, kako je bilo u planu da se prvobitno nazove.[56] Stadion će se zvanično zvati Emirati do 2028, a avio-kompanija će se kao sponzor na dresovima Arsenala nalaziti do kraja sezone 2018/19.[55] Tribine se od sezone 2010/11. nazivaju North Bank, East Stand, West Stand i Clock end.

Teren za treninge se nalazi u Šenliju u posebno izgrađenom objektu koji je otvoren 1999. godine.[57] Rezerve (drugi tim) igraju utakmice na stadionu Anderhil na kojem igra i nižerazredni Barnet.[58]

Navijači[uredi | uredi izvor]

Arsenal i Totenhem u derbiju Severnog Londona u novembru 2010.

Navijači Arsenala sebe nazivaju „tobdžije“. Arsenal ima veliki broj vernih navijača. Svaki meč na domaćem terenu je rasprodat. U sezoni 2006/07. Arsenal je imao drugi najveći prosek gledalaca u Premijer ligi (60.045, što predstavlja 99,8% od kapaciteta stadiona),[59] i četvrti po posećenosti u istoriji.[60] Arsenal je u Evropi sedmi po broju posećenosti navijača iza Barselone, Borusije Dortmund, Mančester junajteda, Real Madrida, Bajern Minhena i Šalkea 04.[61][62][63] Navijači dolaze iz bogatih oblasti Kanonberija i Barnsberija, mešovitih naselja kao što su Ajlington, Kamden, Holovej i Hajberi i radničkih naselja kao što su Finsberi Park i Stouk Njuvington.

Kao i ostali veliki klubovi u Engleskoj i Arsenal ima veliki broj navijača, uključujući i Arsenal Football Supporters Club koji sarađuje sa klubom i Nezavisna asocijacija navijača (Arsenal Independent Supporters' Association) koja je nezavisna od kluba. Takođe navijači objavljuju časopise: The Gooner, Highbury High, Gunflash i Up The Arse. Pored uobičajenih engleskih navijačkih himni, Arsenalovi navijači pevaju i pesmu One-Nil to the Arsenal (Jedan nula za Arsenal), melodija od pesme Go West i Boring, Boring Arsenal (Dosadan, dosadan Arsenal) koja je nekad bila provokacija od protivničkih navijača, a sada je pevaju navijači Arsenala kada klub igra dobro.[64]

Najduže i najveće rivalstvo Arsenal ima sa Totenhemom, a utakmice između ova dva kluba se nazivaju derbijem Severnog Londona.[65] Utakmice protiv ostalih londonskih klubova, kao što su Čelsi, Fulam i Vest Hem su isto derbiji, ali rivalstvo nije toliko jako kao sa Totenhemom. Arsenal ima rivalstvo na terenu i sa Mančester junajtedom od kasnih osamdesetih pa nadalje, koji su intenzivirani od 1993. godine otkako se dva kluba direktno takmiče za titulu u engleskoj Premijer ligi.[66]

Arsenal ima veliki broj pristalica i izvan Londona i Engleske.

Vlasništvo i finansije[uredi | uredi izvor]

Matično preduzeće Arsenala, Arsenal Holdings AD (Arsenal Holdings plc) posluje kao akcionarsko društvo, ali vlasništvo Arsenala se znatno razlikuje od ostalih fudbalskih klubova. Samo 62.117 akcija su izdate kojima se trguje na specijalizovanim berzama.[67][68] Zaključno sa 31. avgustom 2010. cena jedne akcije je 10.250 funti, a to znači da je tržišna vrednost kluba je oko 637,74 miliona funti.[69] Klub je ostvario profit (bez transfera igrača) od 62,7 miliona funti, na dan 31. maja 2009, a sezonu koja se završila 31. maja ostvarili su prihod od 313,8 miliona funti.[70]

Najveći deoničar Arsenala je američki tajkun Sten Kronke koji je prvi put kupio akcije kluba 2007. godine[71], a 2009. povećao svoje vlasništvo i sada poseduje 18.594 akcija (29,9%).[72]

Proizvođači opreme i glavni sponzori[uredi | uredi izvor]

Period Proizvođači opreme Glavni sponzori
1930—1970 Bukta /
1971—1980 Umbro
1981—1986 ЈВЦ
1986—1994 Adidas
1994—1999 Najki
1999—2002 Drimkast / Sega1
2002—2006 O2
2006—2014 Emirejts
2014— Puma

1 Dreamcast logo se nalazio na prvoj i trećoj garnituri dresova, a sega na drugoj garnituri.

Statistika i rekordi[uredi | uredi izvor]

Arsenal je 13 puta bio prvak Engleske, što je treći rezultat posle Mančester junajteda sa 20 i Liverpula sa 19 titula prvaka Engleske.[73] Sa 14 osvojenih FA kupova nalazi se na prvom mestu po broju osvojenih trofeja.[74] Arsenal ima osvojene tri duple krune (Premijer liga i FA kup) koje je osvojio 1971, 1998 i 2002. godine, a indentičan rezultat ostvario je samo Mančester junajted.[11][75] Godine 1993, postali su prva ekipa u Engleskoj koja je osvojila u istoj sezoni i FA kup i Liga kup.[76] Takođe bili su prvi londonski klub koji je igrao finale Lige šampiona u sezoni 2005/06, ali je od njih bila bolja Barselona sa 2:1.[77]

Arsenal je samo sedam puta završio ispod četrnaestog mesta i imaju najbolju prosečnu poziciju u ligi za period od 1900—1999. koja iznosi prosečno 8,5 mesto.[78] Pored toga su jedna od ekipa koja je osvojila dva puta za redom FA kup, i to u dva navrata, 2002. i 2003, a kasnije 2014. i 2015. godine.[79] Arsenal drži rekord za najduži niz u Premijer ligi bez poraza, a koji iznosi 49 utakmica, a takođe su sezonu 2003/04 u Premijer ligi završili bez poraza i tako postali jedini tim kome je to uspelo.[80]

Rekord po broju nastupa za Arsenal drži Dejvid O’Liri koji je odigrao 772 meča u periodu od 1975. do 1993. godine. Na drugom mestu se nalazi centarhalf i bivši kapiten Arsenala Toni Adams koji je 669 puta nastupao za klub. Rekord među golmanima drži Dejvid Siman sa 564 nastupa.[81]

Tijeri Anri je najbolji strelac kluba sa 228 golova u svim takmičenjima u periodu od 1999. do 2012. godine.[82] On je u oktobru 2005. oborio rekord koji je do tada držao Ijan Rajt sa 185 golova.[83] Treći po broju golova je Klif Bastin koji je postigao 178 golova.[84] Anri sa 176 golova takođe drži rekord po broju postignutih golova u ligi,[82] a koji je do februara 2006. držao Bastin.[85]

Najveća poseta na domaćim utakmicama Arsenala bila je 73.707 gledalaca na meču Lige šampiona protiv Lansa 25. novembra 1998. na Vembliju zbog ograničenja kapaciteta Hajberija. Rekord po broju gledalaca na Hajberiju postignut je na meču sa Sanderlandom koji je odigran 1935. i koji je završen 0:0, a na kome je prisustvovalo 73.295 gledalaca.[81] Na novom Emirejts stadionu rekord je postavljen na meču sa Mančester junajtedom koji je završen 2:2, 3. novembra 2007. a kome je prisustvovao 60.161 navijač.[86]

Arsenal je takođe postavio rekord Lige šampiona u sezoni 2005/06 sa deset utakmica bez primljenog gola, oborivši prethodni rekord Milana od sedam mečeva. Ukupno 995 minuta bez primljenog gola prekinuo je Samjuel Eto kada je u 76 minutu finalne utakmice postigao izjednačujući gol za Barselonu.[87]

Igrači[uredi | uredi izvor]

Trenutni sastav[uredi | uredi izvor]

Ažurirano 1. septembra 2022.[88]
Br. Pozicija Igrač
1 Engleska G Aron Ramsdejl
3 Škotska O Kiran Tirni
4 Engleska O Bendžamin Vajt
5 Gana S Tomas Partej
6 Brazil O Gabrijel Magaljais
7 Engleska S Bukajo Saka
8 Norveška S Martin Edegor
9 Brazil N Gabrijel Žezus
10 Engleska S Emil Smit Rou
11 Brazil N Gabrijel Martineli
12 Francuska O Vilijam Saliba
14 Engleska N Edi Nketija
Br. Pozicija Igrač
16 Engleska O Rob Holding
17 Portugalija O Sedrik Soares
18 Japan O Takehiro Tomijasu
21 Portugalija S Fabio Vijera
23 Belgija S Albert Sambi Lokonga
24 Engleska S Ris Nelson
25 Egipat S Mohamed el Neni
27 Brazil N Markinjos
30 Sjedinjene Američke Države G Mat Tarner
31 Estonija G Karl Hein
34 Švajcarska S Granit Džaka
35 Ukrajina O Oleksandr Zinčenko

Igrači na pozajmici[uredi | uredi izvor]

Br. Pozicija Igrač
— Engleska G Artur Okonkvo (Kru Aleksandra do 30. juna 2023)
— Island G Runar Aleks Runarson (Alanjaspor do 30. juna 2023)
— Španija O Pablo Mari (Monca do 30. juna 2023)
— Portugalija O Nuno Tavares (Marselj do 30. juna 2023)
Br. Pozicija Igrač
— Sjedinjene Američke Države O Oston Trasti (Birmingem Siti do 30. juna 2023)
— Engleska S Ejnsli Mejtland Najls (Sautempton do 30. juna 2023)
— Engleska N Florijan Balogan (Rems do 30. juna 2023)
— Obala Slonovače N Nikolas Pepe (Nica do 30. juna 2023)

Stručni štab[uredi | uredi izvor]

Pozicija Ime
Menadžer Mikel Arteta
Asistent menadžera Stiv Raund
Trener Migel Molina
Trener drugog tima Nil Banfild
Trener juniora Per Mertezaker
Trener golmana Injaki Pavon
Kondicioni trener Šad Forsit
Fizioterapeut Džordan Ris
Asistent fizioterapeuta Dejvid Vels
Sejmon Harland
Doktor Geri O'Driskol
Skaut Stiv Rovli
Šef omladinske škole Liam Brejdi

Igrač godine[uredi | uredi izvor]

Igrač godine je nagrada koja se od 2006. godine dodeljuje igraču na osnovu glasova navijača Arsenala.[89]

Godina Pobednik
2006 Francuska Tijeri Anri
2007 Španija Sesk Fabregas
2008 Španija Sesk Fabregas
2009 Holandija Robin van Persi
2010 Španija Sesk Fabregas
2011 Engleska Džek Vilšir
2012 Holandija Robin van Persi
2013 Španija Santi Kazorla
2014 Vels Aron Remzi
2015 Čile Aleksis Sančez
2016 Njemačka Mesut Ozil
2017 Čile Aleksis Sančez
2018 Vels Aron Remzi
2019 Francuska Aleksandar Lakazet

Uspesi[uredi | uredi izvor]

Nacionalni[uredi | uredi izvor]

  • Prva liga Engleske / Premijer liga
  • Druga liga Engleske
  • FA kup
    • Osvajač (14–rekord) : 1929/30, 1935/36, 1949/50, 1970/71, 1978/79, 1992/93, 1997/98, 2001/02, 2002/03, 2004/05, 2013/14, 2014/15, 2016/17, 2019/20.
    • Finalista (7) : 1926/27, 1931/32, 1951/52, 1971/72, 1977/78, 1979/80, 2000/01.
  • Liga kup
    • Osvajač (2) : 1986/87, 1992/93.
    • Finalista (6) : 1967/68, 1968/69, 1987/88, 2006/07, 2010/11, 2017/18.
  • FA Komjuniti šild (16 samostalnih trofeja i 1 zajednički – 1991)
    • Osvajač (17) : 1930, 1931, 1933, 1934, 1938, 1948, 1953, 1991, 1998, 1999, 2002, 2004, 2014, 2015, 2017, 2020, 2023.
    • Finalista (7) : 1935, 1936, 1979, 1989, 1993, 2003, 2005.

Međunarodni[uredi | uredi izvor]

Ženski fudbalski klub Arsenal[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: ŽFK Arsenal

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Arsenal”. Forbes. 21. 4. 2010. Arhivirano iz originala 25. 04. 2010. g. Pristupljeno 25. 4. 2010. 
  2. ^ a b Soar & Tyler 2005, str. 23.
  3. ^ „Royal Arsenal becomes Woolwich Arsenal”. Andy Kelly's Arsenal Resource Website. Arhivirano iz originala 1. 3. 2012. g. Pristupljeno 13. 10. 2010. 
  4. ^ Soar & Tyler 2005, str. 32–33.
  5. ^ Soar & Tyler 2005, str. 40.
  6. ^ It has been alleged that Arsenal's promotion, on historical grounds rather than merit, was thanks to underhand actions by Norris, who was chairman of the club at the time; see History of Arsenal F.C. (1886–1966) for more details. These allegations range from political machinations to outright bribery; no firm proof of any wrongdoing has ever been found. A brief account is given in Soar & Tyler (2005). The Official Illustrated History of Arsenal. str. 40.  A more detailed account can be found in Spurling, Jon (2004). Rebels for the Cause: The Alternative History of Arsenal Football Club. Mainstream. str. 38–41. ISBN 978-1-84018-900-1. 
  7. ^ Soar & Tyler 2005, str. 18.
  8. ^ „London Underground and Arsenal present The Final Salute to Highbury”. Transport for London. 12. 1. 2006. Arhivirano iz originala 27. 10. 2012. g. Pristupljeno 12. 8. 2011. 
  9. ^ „Arsenal clinch a hat-trick of titles”. Arsenal F.C. Pristupljeno 27. 11. 2009. 
  10. ^ Brown 2007, str. 6–7.
  11. ^ a b v g d đ „Arsenal”. Football Club History Database. Richard Rundle. Pristupljeno 23. 10. 2009. 
  12. ^ „Post-War Arsenal – Overview”. Arsenal F.C. Pristupljeno 27. 11. 2009. 
  13. ^ Brown 2007, str. 7.
  14. ^ Galvin, Robert. „Bertie Mee”. Football Hall of Fame. National Football Museum. Arhivirano iz originala 28. 2. 2009. g. Pristupljeno 23. 10. 2009. 
  15. ^ A 2005 poll of English football fans rated the 1979 FA Cup Final the 15th greatest game of all time. Reference: Winter, Henry (19. 4. 2005). „Classic final? More like a classic five minutes”. Daily Telegraph. Arhivirano iz originala 21. 06. 2008. g. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  16. ^ Clarke, Andy (26. 3. 2009). „Top Ten: Title Run-ins”. Sky Sports. Arhivirano iz originala 20. 03. 2017. g. Pristupljeno 7. 12. 2009. 
  17. ^ Graham was banned for a year by the Football Association for his involvement in the scandal after he admitted he had received an "unsolicited gift" from Hauge. Reference: Collins, Roy (18. 3. 2000). „Rune Hauge, international man of mystery”. The Guardian. Pristupljeno 11. 8. 2008.  The case is given a detailed treatment in Bower, Tom (2003). Broken Dreams. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7434-4033-2. 
  18. ^ Moore, Glenn (13. 8. 1996). „Rioch at odds with the system”. The Independent. Pristupljeno 23. 10. 2009. 
  19. ^ Hughes, Ian (15. 5. 2004). „Arsenal the Invincibles”. BBC Sport. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  20. ^ Fraser, Andrew (25. 10. 2004). „Arsenal run ends at 49”. BBC Sport. Pristupljeno 27. 8. 2008. 
  21. ^ Ross, James M. „FA Premier League Champions 1993–2007”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  22. ^ Aizlewood, John (23. 7. 2006). „Farewell Bergkamp, hello future”. The Times. UK. Pristupljeno 23. 10. 2009. 
  23. ^ Gilbert, Mark (15. 9. 2011). „Cesc Fabregas: Arsenal Title Drought is Far From Over”. The Sun. UK. Pristupljeno 15. 9. 2011. 
  24. ^ FA kup: Arsenal posle devet godina osvojio trofej
  25. ^ Komjuniti šild: Arsenal demolirao Siti i osvojio prvi trofej u sezoni
  26. ^ Taylor, Daniel (30. 5. 2015). „Alexis Sánchez inspires Arsenal to win over Aston Villa”. The Guardian. UK. Pristupljeno 31. 5. 2015. 
  27. ^ „Arsenal odbranio Komjuniti Šild!”. Sport Klub. 2. 8. 2015. Pristupljeno 25. 4. 2019. 
  28. ^ McNulty, Phil. „Arsenal beat 10-man Chelsea to a win record 13th FA Cup”. BBC Sport. Pristupljeno 27. 7. 2017. 
  29. ^ „Arsenal osvojio Komjuniti šild”. rts.rs. Pristupljeno 2. 5. 2019. 
  30. ^ „Merci Arsène”. Arsenal F.C. 20. 4. 2018. 
  31. ^ „FULL Arsene Wenger Emirates farewell speech to the fans”. Youtube.com. Pristupljeno 25. 4. 2019. 
  32. ^ McNulty, Phil (6. 5. 2018). „Arsenal 5-0 Burnley”. BBC Sport. Pristupljeno 25. 4. 2019. 
  33. ^ Premer League Tables 2018/19
  34. ^ Chelsea win the 2019 UEFA Europa League
  35. ^ Unai Emery Leaves Club
  36. ^ „Mikel Arteta joining as our new head coach”. www.arsenal.com (na jeziku: engleski). 20. 12. 2019. Pristupljeno 20. 12. 2019. 
  37. ^ a b v „The Crest”. Arsenal F.C. Arhivirano iz originala 12. 8. 2008. g. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  38. ^ Free, Dominic (4. 6. 2003). „Arsenal v. Reed in the Court of Appeal”. Michael Simkins LLP. Arhivirano iz originala 6. 11. 2013. g. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  39. ^ „Arsenal go for a makeover”. BBC Sport. 1. 2. 2004. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  40. ^ a b „The Arsenal shirt badge”. Arsenal F.C. Arhivirano iz originala 30. 10. 2009. g. Pristupljeno 24. 1. 2010. 
  41. ^ „The Art Deco crest”. Arsenal F.C. Pristupljeno 24. 1. 2010. 
  42. ^ „125th anniversary crest”. Arsenal F.C. Pristupljeno 1. 5. 2011. 
  43. ^ a b v „Arsenal”. Historical Football Kits. D & M Moor. Pristupljeno 8. 12. 2006. 
  44. ^ a b v g „Arsenal Kit Design”. Arsenal F.C. Arhivirano iz originala 19. 10. 2008. g. Pristupljeno 8. 11. 2008. 
  45. ^ „Hibernian”. Historical Football Kits. D & M Moor. Arhivirano iz originala 21. 8. 2008. g. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  46. ^ Pereira, Rui Matos (21. 10. 2005). „Secret of Braga's success”. UEFA. Arhivirano iz originala 25. 8. 2017. g. Pristupljeno 23. 1. 2011. 
  47. ^ Inglis 1996, str. 16–17.
  48. ^ „Suspension of the Plumstead Ground”. The Times. 7. 2. 1895. str. 6. 
  49. ^ a b „A Conservation Plan for Highbury Stadium, London” (PDF). Islington Council. februar 2005. Arhivirano iz originala (PDF) 8. 6. 2011. g. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  50. ^ „Highbury”. Arsenal F.C. Arhivirano iz originala 11. 1. 2008. g. 
  51. ^ „Arsenal get Wembley go-ahead”. BBC Sport. 24. 7. 1998. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  52. ^ „Arsenal unveil new stadium plans”. BBC Sport. 7. 11. 2000. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  53. ^ „Arsenal stadium delay”. BBC Sport. 16. 4. 2003. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  54. ^ „Bergkamp given rousing farewell”. BBC Sport. 22. 7. 2006. Pristupljeno 23. 8. 2007. 
  55. ^ a b „Arsenal name new ground”. BBC Sport. 5. 10. 2004. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  56. ^ Dawes, Brian (2006). „The 'E' Word”. Arsenal World. Footymad. Arhivirano iz originala 8. 10. 2006. g. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  57. ^ Taylor, David (21. 10. 1999). „Arsenal gets a complex”. The Architects' Journal. Pristupljeno 20. 1. 2010. 
  58. ^ „Get to Underhill Stadium”. Arsenal F.C. Arhivirano iz originala 16. 9. 2008. g. Pristupljeno 7. 9. 2008. 
  59. ^ Kempster, Tony. „Attendances 2007/08”. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  60. ^ „All Time League Attendance Records”. NUFC.com. Arhivirano iz originala 29. 10. 2007. g. Pristupljeno 11. 8. 2008.  Please note that some pre-war attendance figures used by this source were estimates and may not be entirely accurate.
  61. ^ „Spanish La Liga Stats: Team Attendance – 2010–11”. ESPNsoccernet. Arhivirano iz originala 03. 04. 2013. g. Pristupljeno 25. 03. 2012. 
  62. ^ „German Bundesliga Stats: Team Attendance – 2010–11”. ESPNsoccernet. 
  63. ^ „Barclays Premier League Stats: Team Attendance – 2010–11”. ESPNsoccernet. 
  64. ^ Noble, Kate (22. 9. 2002). „Boring, Boring Arsenal”. Time. Arhivirano iz originala 24. 08. 2013. g. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  65. ^ Coggin, Stewart. „The North London derby”. Premier League. Arhivirano iz originala 08. 08. 2008. g. Pristupljeno 7. 9. 2008. 
  66. ^ „The Classic: Arsenal-Manchester Utd”. FIFA. 17. 1. 2007. Arhivirano iz originala 19. 08. 2011. g. Pristupljeno 23. 10. 2009. 
  67. ^ „Statement of Accounts and Annual Report 2006/2007 (p43)” (PDF). Arsenal Holdings plc. 2007. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 9. 2008. g. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  68. ^ „Statement of Accounts and Annual Report 2009/2010 (p41)” (PDF). Arsenal Holdings plc. 2010. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 11. 2010. g. Pristupljeno 12. 1. 2011. 
  69. ^ „Arsenal Holdings plc” (PDF). Arsenal. Arhivirano iz originala (PDF) 7. 3. 2016. g. Pristupljeno 14. 11. 2013. 
  70. ^ „Arsenal Holdings plc: 2009 Financial results”. Arsenal Holdings plc. 28. 9. 2009. Arhivirano iz originala 1. 10. 2009. g. Pristupljeno 5. 11. 2009. 
  71. ^ Scott, Matt; Allen, Katie (6. 4. 2007). „Takeover gains pace at Arsenal with 9,9% sale”. The Guardian. Pristupljeno 11. 8. 2008.  Nepoznati parametar |name-list-style= ignorisan (pomoć)
  72. ^ „Kroenke increases stake in Arsenal Holdings”. Arsenal F.C. 5. 11. 2009. Arhivirano iz originala 8. 11. 2009. g. Pristupljeno 6. 12. 2009. 
  73. ^ Ross, James M (28. 8. 2009). „England – List of Champions”. RSSSF. Pristupljeno 27. 8. 2013. 
  74. ^ Ross, James M (12. 6. 2009). „England FA Challenge Cup Finals”. RSSSF. Pristupljeno 27. 8. 2013. 
  75. ^ Stokkermans, Karel (24. 9. 2009). „Doing the Double: Countrywise Records”. RSSSF. Pristupljeno 27. 8. 2013. 
  76. ^ Collins, Roy (20. 5. 2007). „Mourinho collects his consolation prize”. The Daily Telegraph. Pristupljeno 27. 8. 2013. „Chelsea's Cup came wrapped in an extra ribbon, only the second team after Arsenal in 1993 to win both domestic cups.” 
  77. ^ „Arsenal Football Club”. Premier League. Arhivirano iz originala 13. 9. 2008. g. Pristupljeno 27. 8. 2013. 
  78. ^ „Football: How consistency and caution made Arsenal England's greatest team of the 20th century”. The Independent. Pristupljeno 27. 4. 2012. 
  79. ^ Ross, James M (12. 6. 2009). „England FA Challenge Cup Finals”. RSSSF. Pristupljeno 27. 8. 2013. 
  80. ^ „The Unbeaten Record”. Arsenal Broadband. Pristupljeno 10. 12. 2011. 
  81. ^ a b „Club Records”. Arsenal F.C. Pristupljeno 27. 8. 2013. 
  82. ^ a b „Goalscoring Records”. Arsenal.com. Pristupljeno 13. 9. 2013. 
  83. ^ „Wright salutes Henry's goal feat”. BBC Sport. 19. 10. 2005. Pristupljeno 27. 8. 2013. 
  84. ^ Ward, Rupert. „Arsenal vs Bolton. 13/09/97”. Arseweb. Arhivirano iz originala 08. 10. 2015. g. Pristupljeno 27. 8. 2013. 
  85. ^ „Arsenal 2–3 West Ham”. BBC Sport. 1. 2. 2006. Pristupljeno 27. 8. 2013. 
  86. ^ „Man Utd game attracts record attendance”. Arsenal F.C. 5. 11. 2007. Pristupljeno 27. 8. 2013. 
  87. ^ „2005/06: Ronaldinho delivers for Barça”. UEFA. 17. 5. 2007. Arhivirano iz originala 15. 9. 2008. g. Pristupljeno 11. 8. 2008. 
  88. ^ „Squad: First team”. Arsenal F.C. 
  89. ^ My Football Facts & Stats | Premier League | Arsenal Player of the Year

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ФК_Арсенал&oldid=27715999”