Holokaust u Albaniji

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mapa Albanije u Drugom svetskom ratu, sa pripojenim teritorijama prikazanim u svetlo žutoj boji.
Vidi još: Holokaust

Holokaust u Albaniji se sastoji od ubistava, deportacije i zločina protiv čovečnosti izvršenih protiv Jevreja, Slovena, Roma i drugih manjina u Velikoj Albaniji izvršenih od strane nemačkih, italijanskih i albansko kolaboracionističkih snaga, dok je zemlja bila pod italijanskom i nemačkom okupacijom za vreme Drugog svetskog rata. Tokom rata skoro 2.000 Jevreja je tražilo utočište u Albaniji. Najveći deo ovih jevrejski izbeglica bio je dobro tretiran od lokalnog albanskog stanovništva, uprkos činjenici da je zemlja bila prvo okupirana od strane fašističke Italije , a zatim od Nacističke Nemačke. Albanci su po tradicionalnom običaju gostoprimstva poznatom kao besa, često skrivale jevrejske izbeglice po planinskim selima i transportovali ih na pristaništa na Jadranskom moru, odakle su bežali u Italiju. Drugi Jevreji su se priključivali partizanskom pokretu širom zemlje.

Za 500 Jevreja koji su živeli na Kosovu, iskustvo je bilo potpuno drugačije, a mnogi i nisu preživeli rat. Nakon kapitulacije Italije septembra 1943. godine, nemačke snage su okupirale Albaniju, Kosovo i druge teritorije koje su bile pripojene toj zemlji. Godine 1944. formiran je albanski odred Vafen-SS, koji je hapsio i predao Nemcima 281 Jevreja sa Kosova, koji su nakon hapšenja bili deportovani u koncentracioni logor Bergen-Belzen, gde je mnogo njih ubijeno. Krajem 1944. godine Nemci bivaju proterani iz Albanije, a zemlja je postala komunistička država pod rukovodstvom Envera Hodže. Istovremeno regioni koje su Sile osovine pripojili Albaniji, Kosovo i Metohija i zapadni deo Vardarske Makedonije bile su oslobođene od strane jugoslovenskih partizana, nakon čega su ove teritorije bile inkorpirane u novoformiranu FNRJ.

Oko 600 Jevreja bilo je ubijeno u Velikoj Albaniji za vreme rata. Samo Albanija izašla iz rata sa populacijom Jevreja jedanaest puta veće nego na početku, brojeći oko 1.800 ljudi. Većina njih je kasnije emigriralo u Izrael, ali nekoliko stotina je ostalo sve do pada komunizma početkom 1990-ih. Od 2011. godine, 69 Albanaca je bilo priznato kao Pravedni među narodima za ulogu koju su odigrali pri spasavanju Jevreja za vreme Holokausta.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Prema popisu iz 1930. godine, u Albaniji je bilo 34 Jevreja. Godine 1937. jevrejska zajednica koja je tada brojala 300 ljudi, bila je službeno priznata. S porastom nacizma, veliki broj nemačkih i austrijskih Jevreja pobeglo je u Albaniju, a albanska ambasada u Berlinu je nastavila da izdaje vize Jevrejima do kraja 1938. godine, u vreme kada nijedna druga evropska država nije bila spremna da uradi tako nešto.[1] Pre izbijanja Drugog svetskog rata, većina Albanaca nikada nije imalo kontakt sa Jevrejima zbog malog broja Jevreja u Albaniji. Kao rezultat toga, antisemitizam je bio skroz malo raspostranjen u Albaniji, nego u drugim zemljama.[2] Pre rata, većina albanskih Jevreja je živelo na jugu Albanije. Jevrejska zajednica na Kosovu, u okviru Kraljevine Jugoslavije, imala je oko 500 ljudi.[3]

Ahmed Zogu je bio zbačen sa prestola posle italijanske invazije Albanije aprila 1939. godine.

Kao najmanje razvijena zemlja u Evropi, Albanija je prošla italijanski ekonomski i politički uticaj tokom 1930-ih godina. Dana 25. marta 1939. godine italijanski diktator Benito Musolini dao je albanskom kralju Zogu I ultimatum da prihvati italijanski vojni protektorat nad Albanijom.[4] Kralj Zogu je odbio da prihvati italijanski protektorat nad Albanijom. Italijanske snage su 7. aprila 1939. napale Albaniju, a kralj Zogu je bio zbačen sa prestola. Zatim je ponovo uspostavljena albanska država, ali kao protektorat Kraljevine Italije[5], posle čega je uspostavljen kvislinški režim na čijem čelu je bio jedan od najvećih zemljoradnika u zemlji, Šefket Vrelači. Osnovana je Albanska nacionalna skupština, koja je ubrzo glasala za potpunu ekonomsku i političku uniju Albanije sa Kraljevine Italije na čelu sa italijanskim kraljom Viktorom Emanuelom III.[6] Pod rukovodstvom generala Frančeska Džakomonija, italijanska administracija je primenjivala zakone koji su evidentirali jevrejsku emigraciju u Albaniji i mandatirali deportaciju svih stranih Jevreja u zemlju.[7]

Nakon mesec dana italijanske okupacije, formirana je Albanska fašistička partija (alb. Partia Fashiste e Shqipërisë, скраћено PFSh).[8] Nakon toga partija je donela zakone koje sprečavaju Jevrejima da se bave svojim profesijama i bilo im je zabranjeno školovanje.[9] Sastavljena od etničkih Albanaca i Italijana koji su živeli u Albaniji,[10] partija je bila kao ogranak Italijanske fašističke partije, a članovi su morali da polažu zakletvu da su lojalni Musoliniju.[8] Svi Albnaci koji su služili italijanaksim okupatorima morali su da se pridruže jedinoj legalnoj političkoj partiji u zemlji.[6]

Kako je napredovala u ratu, Italija je transformirala Kraljevinu Albaniju u Veliku Albaniju, koja je bila protektorat Italije i u Velikoj Albaniji, koja je uključivala veliki deo Kosova, celu Metohiju i zapadni deo Vardarske Makedonije, ove teritorije su bile odvojene od Jugoslavije nakon invazija Sila osovina na kraljevinu Jugoslaviju.[3] Kosovski Albanci entuzijastički su pozdravljali italijansku okupaciju. Iako službeno pod italijansku vlast, Albanci sa Kosova su kontrolisali taj region i bili su podstaknuti da otvore albanske škole koje su pre rata bile zabranjivane od strane jugoslovenskih vlasti.[11] Italijenske vlasti su im dodelile albanska državljanstva i bilo im je dozvoljeno da koriste albansku zastavu.[12] Italijani su imali stotine ili hiljade vojnika u Albaniji i okolnim područjima. Jugoslovenski izvori ukazuju da je bilo oko 20.000 italijanskih vojnika i 5.000 italijanskih oficira i graničara na Kosovu i 12.000 vojnika i 5.000 policajaca i graničara u zapadnom delu Vardarske Makedonije.[13] Istovremeno, italijanske vojne vlasti su upozorile da će za jednog ubijenog ili ranjenog italijanskog vojnika biti streljano najmanje 10 ljudi u tom regionu.[14]

Holokaust[uredi | uredi izvor]

1939—1943[uredi | uredi izvor]

Spisak evropskih Jevreja sastavljen na konferenciji u Vanzu u januaru 1942. godine. Albanija je navedena od strane Nemaca sa brojem od 200 Jevreja.

Nakon invazije na Jugoslaviju, Jevrejska zajednica u Albaniji se povećala dolaskom Jevreja iz Makedonije i severne Srbije, kao i izbeglica iz Nemačke, Austrije i Poljske na Kosovo, u gradovima: Priština, Prizren i Uroševac.[3] Izbeglice nisu doživele progon na nivou koji su Jevreji doživeli na teritoriji pod kontrolom Nemačke, jer su Italijani smatrali da su od ekonomskog značaja i „predstavnici italijanskih interesa u inostranstvu”.[15] Ipak, Italijani su uhapsili oko 150 jevrejskih izbeglica i trasnportovali ih u grad Berat u Albaniji, gde im je pružena prilika da rade za pare. Isto tako, bilo je uhapšeno 192 Jevreja na italijanskom pristaništu u Kotorskom zalivu, koji su prebačeni u nacističkim koncentracionim logorima u Albaniji 27. i 28. jula 1941. godine, pre nego što su prebačeni u logore u Italiji.[16] Čak 2.000 Jevreja tražilo je utočište u Albaniji tokom rata.[17][18]

Lokalno stanovništvo u Albaniji je bilo prijateljski nastrojeno prema jevrejskim izbeglicama, pomagali su i štitili Jevreje. Mnogi su bili transportovani na albanske luke na Jadranu, odakle su mogli da odu za Italiju.[19] Drugi Jevreji su se krili po planinskim selima, dok su se neki priključili partizanskom otporu širom zemlje. Albanskim tretman za Jevreje bio je u skladu sa tradicionalnim albanskim običajem ugostisteljstva (besa).[18] I pokraj toga, slučajevi okrutnosti nad Jevrejima javljaju se u Albaniji za vreme rata, a po neki Jevreji što su bili švercovani u zemlju, bili su ubijeni od strane Albanaca zbog nakita i novca. Stotine Jevreja je dobilo lažne dokumente od albanskih vlasti.[19]

U januaru 1942. godine, na Vanzejskoj konferenciji, Nemci su procenili da se u Albaniji naselilo 200 Jevreja.[20] Istog meseca jevreji su internirali od strane Italijana u logor u Prištini.[21] Iako su se plašili da će biti predati Nemcima, komandant italijanskog logora obećao im je da se to nikada neće desiti. Dana 14. marta 1942. godine Italijani su blokirali logor i uhapsili Jevreje.[19] Neke su predali Nemcima,[22] koje su odvezli u koncentariconi logor Sajmište, u blizi Beograda, gde su bili ubijeni.[19] A ostali Jevreji su zajedno sa Srbima, odvedeni u logor u Beratu, gde su ostali zatočeni sve do kapitulacije Italije.[21] Procenjuje se da je oko 500 Jevreja iterno boravilo u logorima u Berat, Kroja i Kavaj tokom italijanske okupacije.[23]

1943—1945[uredi | uredi izvor]

Kad se Italija predala saveznicima u septembru 1943. godine, svi koncentraicioni logori u Albaniji bili su raspušteni. Ubrzo nakon toga, Nemci su napali i okupirali Albaniju, a većina italijanskih vojnika u Albaniji se predala Nemcima.[24] U to vreme nemačke snage počele su da napadaju sve Jevreje koji su živeli u Albaniji i regionima u okupiranoj Jugoslaviji, sa pretežno albanskim stanovništvom.[25] Jevrejska zajednica u zapadnim oblastima Vrdarske Makedonije, koja je ostala netaknuta pod italijanskom okupacijom, bila je meta, a nekoliko grupa jevreja poslato je u logore smrti. Njihova imanja i predmeti su kasnije preuzele mnoge organizacije, institucije i privatne osobe.[26]

Nemci su ubrzo nakon okupacije zemlje organizovali albansku administraciju. Dana 15. septembra osnovan je Nacionalni odbor Albanije, koji je bio zadužen za kontrolu zemlje i bio je na snazi sve dok se nije uspostavila Skupština, koja je bila priznata od strane Nemaca kao zvanična vlada zemlje 3. novembra 1943. godine. Tada je za ministra unutrašnjih poslova Albanije imenovan Džafer Deva.[13] Deva je kasnije osnovao drugu prizrensku ligu na Kosovu, koja je proglasila svetski rat protiv Slovena, Cigana i Jevreja i nastojala da stvori etnički čistu Veliku Albaniju.[9] Sa novom administracijom, Nemci su zatražili od albanskih vlasti da im daju spisak Jevreja koji će biti deportovani.[27] Međutim, lokalne vlasti nisu se pridržavale toga i čak su izdavale lažne dokumente jevrejskim porodicima.[17] Situacija na Kosovu je bila sasvim drugačija.[28] Na Kosovu je Džafer Deva pozivao kosovske Albance da se pridruže Vafen-SS.[29] Dana 1. maja 1944. godine formirana je 21. divizija Vafena pod imenom Skenderbeg.[30] Ova divizija je vršila teror nad etničkim Srbima,[31] ali je veliko etničko čišćenje slovenskog stanovništva bilo prekinuto je dolaskom jugoslovenskih partizana.[32] Dana 14. maja,[23] pripadnici Skenderbeg divizija izvršila je napad na jevrejske domove u Prištini, uhapsili su 281 Jevreja, a potom ih predali Nemcima.[33][34][28] Dana 23. juna, 249 njih je bilo deportovano u koncentracionalni logor Bergen-Belzen, gde su većina njih bili ubijeni.[35]

Kosovski Albanci su bili manje gostoljubivi prema Jevrejima za razliku od svojih suseda u Albaniji. Zbog svojih istorijskih iskustava sa Srbima i Turcima, oni su mogli biti neprijateljski nastrojeni prema lokalnim nealbancima. Kao rezultat toga, mnogo entuzijasta je pomagalo Nemcima.[19] Smatra se da su kosovski Albanci su štitili Jevreje kad su Nemci preuzeli teritoriju koju su kontrolisali Italijani za vreme rata.[19] Procenjuje se da je tokom rata ubijeno 210 Jevreja na Kosovu.[36] U službenom izveštaju SFRJ, objavljenom 1964. godine, evidentirano je 74 jevrejskih žrtava rata u tom regionu.[37] Oko 600 Jevreja bilo je ubijeno u Albaniji, Kosovu i drugim teritorijama koje su bili pod kontrolom Albanije za vreme rata.[27][38] Oko 177 njih je ubijeno u koncentracionom logoru Bergen-Belzen.[39] Nešto veći broj, kao i nekoliko stotina izbeglica su skrivani i preživeli uz pomoć lokalnog albanskog stanovništva.[40]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Vođa albanskih partizana Enver Hodža pretvorio je Albaniju u komunističku državu nakon poraza nemačkih snaga 1944. godine. Njegova vlast je zabranila sve religije. Kao rezultat toga, stotine Jevreja koji su ostali u Albaniji posle Drugog svetskog rata migrirali su u Izrael kada je pao komunistički režim, početkom 1990-ih.

Od oktobra do novembra 1944. godine, jugoslovenski partizani su uz podršku zapadnih saveznika i Sovjetskog Saveza i sa snagama bugarskog Otadžbinskog fronta (OF) i dve brigade albanskih partizana zauzele područje Kosova, kada su se Nemci povlačili.[41] Oblast Kosova je bio je u sastav FNRJ.[9] Bez šanse za pobedu, Nemci su pomagali albanskim saradnicima da pobegnu iz zemlje dok su se komunisti približavali.[42] Mnogi nisu uspeli da pobegnu i streljani su od strane komunista. 28. novembra 1944. godine komunističke snage Envera Hodže su se u Albaniju pojavili kao pobednici i oslobodioci.[43] Hodža je zatim uveo totalitarnu staljinistčku vladu koja je zabranila sve religije u zemlji.[44]

Procenjuje se da je na kraju Drugog svetskog rata u Albaniji bilo 1.800 Jevreja,[34] jedanaest puta više od broja Jevreja koji su živeli u Albaniji 1939. godine.[28] Jevrejska zajednica na Kosovu se od završetka rata nikada nije u potpunosti oporavila.[45] Nekoliko Jevreja ostalo je na Kosovu, ali mnogi su tokom komunističke ere emigrirali u Izrael.[9] Slično tome, većina Jevreja u Albaniji odlučila je da emigrira nakon uvođenja komunizma. Oko 300 je ostalo u zemlji do početka 1990-ih godina.[46] U zvaničnom popisu Albanije iz 1989. godine, registrovano je 73 Jevreja koji su živeli u Albaniji.[28] Nakon pada komunizma Albanija je ublažila ograničenje religije i putovanja u inostrantvo. Od decembra 1990. do juna 1991. godine, 350 albanskih Jevreja je tokom operacije „Leteći tepih” bilo iseljeno iz Albanije u Izrael.[47] Većina od 60 preostalih Jevreja u Albaniji otišla je 1997. godine, kad je u Albaniji počeo građanski rat.[43]

Godine 2011. 69 Albanaca bilo je priznato od strane Jada Vašem kao „pravednici među narodima” zbog njihove uloge u pomaganju Jevrejima u Albaniji da prežive Holokaust.[27] Jedini javni prostor u Albaniji posvećen holokaustu je mali prikaz u Nacionalnom muzeju u Tirani. Sastavljen od fotografija, tekstova, mapi i dokumenta iz vremena Drugog svetskog rata, bio je otvoren 29. novembra 2004. godine.[48]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Elsie 2010, str. 218.
  2. ^ Mojzes 2011, str. 93–94.
  3. ^ a b v Mojzes 2011, str. 93.
  4. ^ Bideleux & Jeffries 2007, str. 30–31.
  5. ^ Fischer 1999, str. 21–57.
  6. ^ a b Bideleux & Jeffries 2007, str. 31.
  7. ^ Perez 2013, str. 26.
  8. ^ a b Lemkin 2008, str. 102.
  9. ^ a b v g Frank 2010, str. 97.
  10. ^ Fischer 1999, str. 45–46.
  11. ^ Judah 2002, str. 27–28.
  12. ^ Ramet 2006, str. 141.
  13. ^ a b Tomasevich 2002, str. 152.
  14. ^ Rodogno 2006, str. 345.
  15. ^ Rodogno 2006, str. 387.
  16. ^ Tomasevich 2002, str. 597.
  17. ^ a b Deutsche Welle & 27 December 2012.
  18. ^ a b Voice of America & 7 December 2010.
  19. ^ a b v g d đ Mojzes 2011, str. 94.
  20. ^ Arad, Gutman & Margaliot 1999, str. 254.
  21. ^ a b Israeli 2013, str. 38.
  22. ^ Elsie 2010, str. 144–145.
  23. ^ a b Perez 2013, str. 27.
  24. ^ Vickers 1999, str. 152.
  25. ^ Mojzes 2009, str. 94.
  26. ^ Laqueur & Baumel 2001, str. 712.
  27. ^ a b v Green & 2 April 2013.
  28. ^ a b v g Elsie 2010, str. 219.
  29. ^ Fischer 1999, str. 215.
  30. ^ Nafziger 1992, str. 21.
  31. ^ Mojzes 2011, str. 94–95.
  32. ^ Yeomans 2006, str. 31.
  33. ^ Judah 2002, str. 29.
  34. ^ a b Fischer 1999, str. 187.
  35. ^ Perez 2013, str. 27–28.
  36. ^ Cohen 1996, str. 83.
  37. ^ Frank 2010, str. 97–98.
  38. ^ Bartrop 2017, str. 16.
  39. ^ Perez 2013, str. 28.
  40. ^ Laqueur & Baumel 2001, str. 1.
  41. ^ Tomasevich 2002, str. 156.
  42. ^ Fischer 1999, str. 237.
  43. ^ a b Elsie 2010, str. 194.
  44. ^ Plaut 1996, str. 180.
  45. ^ Frank 2010, str. 99.
  46. ^ Ehrlich 2009, str. 945.
  47. ^ Plaut 1996, str. 181.
  48. ^ Perez 2013, str. 40–41.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Knjige
Novine
Veb-sajtovi

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Holokaust u Albaniji na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Холокауст_у_Албанији&oldid=27674684”