Урошевац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Урошевац

Улица у Урошевцу
Улица у Урошевцу

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Косова и Метохије Косово и Метохија
Управни округ Косовски
Општина Урошевац
УНМИК Урошевац
Становништво
Положај
Координате 42°22′12″N 21°09′18″E / 42.37, 21.155
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 573 m
Урошевац на мапи Србије
{{{alt}}}
Урошевац
Урошевац на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 38230
Позивни број 0290
Регистарска ознака UR


Координате: 42° 22′ 12" СГШ, 21° 09′ 18" ИГД


Урошевац (старији назив: Феризовић, алб. Ferizaj) је град и седиште истоимене општине у Републици Србији, у аутономној покрајини Косово и Метохија, на магистралном путу Приштина-Скопље. Налази се на јужном ободу Косовске котлине, у подножју Шар планине, на надморској висини од 573 метра. Смештен је на обалама реке Неродимке, познате по ретком хидролошком феномену - бифуркацији.

Историја[уреди]

Средњи век[уреди]

За разлику од самог града, који је релативно млад - настао крајем деветнаестог века, његова ужа околина је још у средњем веку била поприште бурних историјских догађаја. Године 1183, појавом Немањића, а нарочито у 14-ом веку, овај део Косова постаје значајно политичко, привредно и културно средиште српске средњовековне државе. Тада је на територији око данашњег Урошевца постојао велики број племићких двораца и летњиковаца са богатим аристократским животом који се дешавао унутар њихових зидова. Они су били места окупљања српског племства и центри где су доношене важне политичке и друге одлуке, али и места која су походили страни изасланици и истакнути гости из владајућих европских племићких породица. Овде су изграђени неки од познатијих средњовековних дворова: Сврчин, Пауни, Неродимље, Штимље и други. У Сврчину је, на пример, познати српски цар Душан први пут крунисан за краља године 1331, а дворац у Паунима, познат по својој лепоти, био је омиљено место краља Милутина. У Паунима је 1342. године цар Душан примио Јована VI Кантакузина, једног од претендената на Византијски трон тог времена. Неродимље, са тврђавама Велики и Мали Петрич око дворца, била је омиљена резиденција Стефана Дечанског. У Штимљу се налазио дворац краља Уроша у коме је он наплаћивао дажбине. Након смрти Цара Уроша у Неродимљу 4. децембра 1371. године, ова територија улази у састав земаља Вука Бранковића, тада господара Дренице и Косова. [1]

Под турском влашћу[уреди]

Урошевац (Феризовић) почетком 20. века

У доба Отоманске империје, у пописним дефтерима, па ни у каснијим турским изворима, све до изградње железничке пруге, не помиње се насеље под именом Фериз-беј (Феризовић). У то време, данашњи Урошевац (до 1912. Феризовић) био је само омање село окружено шумом и мочварама, све до 1873. када је отворена железничка пруга од Косовске Митровице до Скопља. Била је то прва значајнија пруга пуштена у саобраћај на територији данашње Србије. На скоро голом пољу, налазио се хан чији је господар био извесни Фериз-бег Шашивари. Поред хана је подигнута железничка станица, која по називу власника хана добија име Феризовић, а по станици и место које почиње да ниче уз њу. Када је око 1900. године насеље Феризовић подигнуто на степен мудирлука (среске испоставе) његово име је због српског облика по свом наставку избачено из званичне употребе и замењено именом Фериз Беј. Међутим, ово је име остало само у службеној употреби, а становништво је варошицу и даље звало Феризовић. Код сељака из околних места заживео је назив - Тасјан, што је турска форма француске речи station - станица, по објекту око кога је настао град.

Изградњом пруге путеви из правца Призрена са запада и Гњилана са истока одједном су добили на важности. Уместо коњским караванима пољопривредни и занатски производи овог дела Косова сада су могли да се превозе железницом до Солуна, а у Урошевцу је истоварана солунска роба за Призрен и Гњилане. За мање од 25 година око железничке станице израста варошица од 400 кућа и око 150 дућана. Захваљујући погодном географско-саобраћајном положају Урошевац постаје важан трговачки и транзитни центар оног времена. Будући да се развијао у последњим деценијама XIX века, у време када се и у централном делу Балканског полуострва осећао утицај европске културе, град је врло мало примио од турско-источњачког обележја. Као најмлађи град на Косову он у то време одаје утисак модерне вароши. Феризовић чак нема одвојену чаршију као остале вароши, већ се чаршија пружа дуж целе вароши, њеном средњом и највећом улицом. Ипак, мали и збијени дућани са ћепенцима откривала су турско-источњачки утицај на његову архитектуру. Почела је градња путева, ханова, школа... Место је већ имало џамију и крај ње турску школу. Срби су за градњу школе добили дозволу (ферман) 1879. године[2].

Балкански ратови[уреди]

За време ослобађања града од Турака током Првог Балканског рата, локално албанско становништво је давало јак отпор. Према неким наводима, борба је трајала три дана.[3] Српски командант је рекао становницима да оду кући и предају оружје. када су се преживели вратили имеђу 300 и 400 људи је масакрирано.[3] Потом је уништено неколико села око Урошевца.[4] Пре званичног припајања Краљевини Србији, име града је промењено у Урошевац по Урошу Нејаком, задњем цару Српскога царства. Промена назива одиграла се 22.октобра 1912. године. [5]

Нато агресија 1999.[уреди]

Америчка војна база Бондстил се налази у непосредној близини града. Ова база је највећи послодавац у граду.

Становништво[уреди]

Према првом попису турских власти из 1455. (најстарији сачуван попис) од 646 села записаних у области Бранковића она која данас припадају Урошевцу спадају међу највећа (Штимље 109 кућа, Плешина 82, Миросавље 73, Сојево 72, Раховица 72, Горње Неродимље 71 итд.) Становништво ових села, судећи бар по њиховим именима и прерзименима, 90% је словенског порекла. Осталих 10% чине Арбанаси, Власи, Грци, Бугари и други. Овај етнички састав почиње лагано, али континуирано да се мења, још у 15. веку. Највеће етничке промене и нагла исламизација настале су крајем 17. и у првој половини 18. века, после турско-аустријских ратова, када се један део хришћанског становништва, али и део Албанаца католика, сели на север, док се други део под притиском намета, исламизује. Из брдских предела спуштају се Албанци, чије насељавање турске власти условљавају исламизацијом.

Када је 1836. године познати француски путописац и научник Ами Буе посетио овај крај, осим хана Фериза Шашивара затекао је још само пет негруписаних кућа. Једна је припадала породици Шерет, а остале породици Гогај, која се још раније доселила из околине Скадра. Пуштањем у рад железничке пруге Митровица - Скопље почињу интензивна досељавања на ову територију. Око железничке станице убрзо почињу да ничу ханови, дућани и занатске радње. У варошицу се досељавању трговаци и занатлија из околних места. Међу првима долазе призренски трговци албанске и српске националности, а међу првима се досељавају Абдуљ-ага, звани Лисица и породица Синадиновић. За њима долазе и познате цинцарске трговачке породице Куртић и Сантић, из околине Битоља, село Гопеш (Македонија).

Брзи развој варошице, развој трговине и саобраћаја наметнули су потребу за даљим досељавањем трговаца и занатлија из суседних косовских градова и села. Тако се, 1894. године досељавају Хусеин Мила, звани Ђаковчанин, из Гњилана и Муфтијани из горњоморавског села Слатина. Познато је да је први пекар био Мила Андрејић, арбанас-католик из Зјумаа (северна Албанија), а први касапин Дима Павловић из Призрена. Највише занатлија је дошло из Призрена и то, грнчари Миленковићи, бојаџија Лука Призренац, обућар Башић, самарџија Синковић, а потом и Грковићи из Ораховца. Из Приштине су дошле прве сајџије Божовићи, као и терзије Вићентијевићи. Из Призрена су још дошли Синадиновићи, Деспотовићи, Галићи, Стаменковићи, Константиновићи, док су се из Приштине доселиле породице Панчетовић и Настић.

Према попису из 1921. Урошевац је заједно са Некодимом имао 728 кућа са 3.529 становника, а по попису из 1931. било је 1.026 кућа са 5.193 становника. Од тога је православним фамилијама припадало 475 кућа (2.244 члана), муслиманима 492 куће (2.691 члан), а католицима 59 кућа (258 чланова). Ови подаци говоре да је те 1931. године у Урошевцу становништво хришћанске вероисповести (православци и католици) било нешто бројније од оних који су се изјашњавали као муслимани.


Стање пре рата (1998): 72.421 становника, 82,1% Албанаца, 17,9% Срба.

По завршетку рата на Космету 1999, готово сви Срби из града и околиних села били су принуђени да напусте своје куће и имања. До данас се у град није вратио нико.

Урошевац има 42.628 становника, док подручје општине Урошевац има 108.610 становника према званичним резултатима пописа становништва 2011. године на Косову [6].

Према албанским изворима етнички састав становништва данас (2011) има следећу структуру:

Верски објекти[уреди]

Црква и џамија у Урошевцу

Саборна црква Св. Цар Урош у Урошевцу, саграђена је између 1929. и 1933. године, у истом дворишту са џамијом - што је куриозитет не само за оно време. Градитељ је био Јосиф Михаиловић, архитекта из Скопља. Збирка икона припада периоду српског средњовековног иконописа, а икону Свете Тројице осликао је Јосиф Радевић из Лазаропоља 1896. године. Црква има заветне дарове из 1909, кадионицу и неколико звона која су поклониле жене Крагујевца 1912. Иконостас је из 19-ог века, израђен у дуборезу и дар је српског краља Александра.

Овај храм су током немира 17. марта 2004. оскрнавили албански екстремисти.

Џамију је дао да се сагради Дервиш-паша, у спомен победи над Арнаутима 1881. године у време Призренске лиге.[2]

Извори[уреди]

  1. ^ Здравковић И. Средњовековни градови и дворци на Косову. Београд;1975.
  2. ^ а б Нушић Б. Косово. Приштина:Панорама;2007.
  3. ^ а б Leo Freundlich: Albania's Golgotha, Приступљено 27. 4. 2013.
  4. ^ Leo Trotsky: Behind the Curtains of the Balkan Wars, Приступљено 27. 4. 2013.
  5. ^ Elsie, Robert (2004). Historical dictionary of Kosova. Scarecrow Press. стр. 58. ISBN 0810853094. 
  6. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Косово 2011. Становништво- (подаци по насељима) на Косову, Приступљено 27. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Галерија[уреди]