Holokaust u Poljskoj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Holokaust u Poljskoj
Gore, u smeru kazaljke na satu: Varšavski geto gori, maj 1943 • Pucanje Ajnzacgrupe na žene iz Mizočkog geta, 1942 • Odabir ljudi za direktno slanje u gasnu komoru odmah po njihovom dolasku u logor Logor Aušvic • Jevreji zarobljeni u ustanku u Varšavskom getu odvedeni na Umschlagplatz od strane Vafen-SS • Deca iz geta u Lođudeportovana u logor smrti Helmno, 1942.
Mapa holokausta u okupiranoj Poljskoj tokom Drugog svetskog rata sa šest logora smrti obeleženih belim lobanjama u crnim kvadratima: Aušvic, Belzec, Helmno, Majdanek, Sobibor i Treblinka; kao i udaljena mesta masovnih ubistava u Bronoj gori, Ponari, Polonki i drugim. Označeni sa Davidovom zvezdom su odabrani veliki poljski gradovi sa getima za istrebljenje. Puna crvena linija označava Nacističko-sovjetsku granicu – početnu tačku za Operaciju Barbarosa iz 1941. godine.
Pregled
Razdobljeseptembar 1939 – april 1945
TeritorijaOkupirana Poljska, takođe današnja Zapadna Ukrajina i Zapadna Belorusija između ostalih
Glavni izvršioci
JediniceSS-Totenkopfverbände, Ajnzacgrupe, Ordnungspolicaj, Trawnikimänner, Beloruska domobrana, Ukrajinska ustanička armija, Litvanski bataljoni TDA, Ypatingasis būrys[1][2][3] Vermaht
Ubijeno3,000,000 poljskih jevreja[4]
Preživeli157,000–375,000 u Sovjetskom Savezu[5]
50.000 oslobođeno iz nacističkih koncentracionih logora[6]
30,000–60.000 se krije[6]
Oružani otpor
Jevrejski ustanciBenđin, Bjalistok, Aušvic, Čenstohova, Lahva, Luck, Minsk, Mizoč, Pinsk, Ponjatova, Sobibor, Sosnovjec, Treblinka, Varšava, Vilnjus

Holokaust u Poljskoj bio je deo holokausta širom Evrope koji je organizovao Treći rajh, koji se dogodio Poljskoj pod nemačkom okupacijom. Tokom genocida, ubijeno je tri miliona poljskih Jevreja,[7] polovina svih Jevreja ubijenih tokom Holokausta.

Holokaust u Poljskoj obeležila je izgradnja logora smrti od strane Trećeg rajha, nemačka upotreba gasnih kombija i masovna pucnjava od strane nemačkih trupa i njihovih ukrajinskih i litvanskih pomoćnika. Logori istrebljenja su igrali centralnu ulogu u istrebljivanju kako poljskih Jevreja,[8] tako i Jevreja koje je Nemačka transportovala u smrt iz zapadne i južne Evrope.

Svaki ogranak sofisticirane nemačke birokratije bio je uključen u proces ubijanja, od unutrašnjih poslova i ministarstava finansija do nemačkih firmi i državnih železnica.[9][10] Približno 98 posto jevrejskog stanovništva Poljske koju su okupirali nacisti tokom Holokausta je ubijeno.[11] Oko 350.000 poljskih Jevreja preživelo je rat; većina preživelih nikada nije živela u Poljskoj koju su okupirali nacisti, ali je živela u sovjetskoj okupiranoj zoni Poljske tokom 1939. i 1940. i pobegla ili su ih Sovjeti evakuisali dalje na istok da bi izbegli nemačko napredovanje 1941. godine.

Od preko 3.000.000 poljskih Jevreja deportovanih u nacističke koncentracione logore, samo oko 50.000 je preživelo.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Okupacija Poljske (1939–1945), Nacistički zločini protiv poljskog naroda i Ratni zločini u okupiranoj Poljskoj tokom Drugog svetskog rata

Nakon invazije na Poljsku 1939. godine, u skladu sa tajnim protokolom pakta Molotov-Ribentrop,[12] Treći rajh i Sovjetski Savez podelili su Poljsku na okupacione zone. Velika područja zapadne Poljske su pripojena Nemačkoj.[13] Otprilike 52% teritorije Poljske, uglavnom pogranično područje Kresi — naseljeno između 13,2 i 13,7 miliona ljudi,[13][14] uključujući 1.300.000 Jevreja — anektirano je Sovjetskom Savezu.[15][16] Procenjuje se da je 157.000 do 375.000 poljskih Jevreja ili pobeglo u Sovjetski Savez ili su ih sovjetske vlasti deportovale na istok.[17] Za nekoliko meseci, poljski Jevreji u sovjetskoj zoni koji su odbili da se zakunu na vernost deportovani su duboko u sovjetsku unutrašnjost zajedno sa etničkim Poljacima. Broj deportovanih poljskih Jevreja se procenjuje na 200.000–230.000 muškaraca, žena i dece.[18][19]

Obe okupacione sile bile su neprijateljski raspoložene prema postojanju suverene poljske države.[20] Međutim, sovjetsko posedovanje je bilo kratkog veka jer su uslovi nacističko-sovjetskog pakta, potpisanog ranije u Moskvi, prekršeni kada je nemačka vojska napala sovjetsku okupacionu zonu 22. juna 1941.(vidi kartu). Od 1941. do 1943. cela Poljska je bila pod kontrolom Nemačke.[21] Polukolonijalna Opšta vlada, uspostavljena u centralnoj i jugoistočnoj Poljskoj, činila je 39 procenata okupirane poljske teritorije.[22]

Nacistička politika getoizacije[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Nacistička geta, Spisak jevrejskih geta u Poljskoj pod nemačkom okupacijom i Intelligenzaktion

Pre Drugog svetskog rata, u Poljskoj je živelo 3.500.000 Jevreja[23] koji su živeli uglavnom u gradovima: oko 10% opšte populacije. Baza podataka POLIN Muzeja istorije poljskih Jevreja pruža informacije o 1.926 jevrejskih zajednica širom zemlje.[24] Nakon osvajanja Poljske i ubistva inteligencije 1939,[25] prve nemačke antijevrejske mere uključivale su politiku proterivanja Jevreja sa poljskih teritorija koje je pripojio Treći rajh.[26] Najzapadnije provincije, Velika Poljska i Pomerelija, pretvorene su u nove nemačke Rajhsgaue pod nazivom Dancig-Zapadna Pruska i Varteland,[27] sa namerom da ih potpuno germanizuju kolonizacijom naseljenika (Lebensraum).[28] Direktno pripojen novom okrugu Warthegau, grad Lođ je apsorbovao početni priliv od oko 40.000 poljskih Jevreja proteranih iz okolnih područja.[29] Kroz geto u Lođu prošlo je ukupno 204.000 Jevreja. U početku je trebalo da budu proterani u Generalno gubernatorstvo.[30] Međutim, krajnja destinacija za masovno uklanjanje Jevreja ostala je otvorena sve dok Konačno rešenje nije pokrenuto dve godine kasnije.[31]

Masovno istrebljenje Jevreja u nemačkoj okupiranoj Poljskoj (1942) – publikacija poljske vlade u egzilu, upućena Ujedinjenim nacijama za vreme rata

Progon poljskih Jevreja od strane nemačkih okupacionih vlasti počeo je odmah nakon invazije, posebno u velikim urbanim oblastima. U prvih godinu i po dana, nacisti su se ograničili na to da Jevrejima oduzimaju njihove dragocenosti i imovinu radi zarade,[8] gurajući ih u improvizovana geta, i terali ih na ropski rad .[32] Tokom ovog perioda, Nemci su naredili jevrejskim zajednicama da imenuju jevrejske savete (Judenrate) da upravljaju getima i da budu „u najstrožem smislu odgovorni“ za izvršavanje naređenja.[33] Većina geta je osnovana u gradovima i mestima gde je jevrejski život već bio dobro organizovan.[traži se izvor] U masovnoj akciji deportacije koja je uključivala korišćenje teretnih vozova, svi poljski Jevreji su bili odvojeni od ostatka društva u oronulim naseljima (Jüdischer Wohnbezirk) u blizini postojećih železničkih koridora.[34] Pomoć u hrani je u potpunosti zavisila od SS- a,[35] a Jevreji su bili zapečaćeni od opšte javnosti na neodrživ način.[36]

Radna kartica prinudnog rada izdata jevrejskom mladiću u okupiranoj Poljskoj.

Varšavski geto je sadržao više Jevreja nego cela Francuska; u getu u Lođu više Jevreja nego u celoj Holandiji. Više Jevreja je živelo u gradu Krakovu nego u celoj Italiji, a praktično svaki grad srednje veličine u Poljskoj imao je veću jevrejsku populaciju od cele Skandinavije. Cela jugoistočna Evropa – Mađarska, Rumunija, Bugarska, Jugoslavija i Grčka – imala je manje Jevreja od prvobitna četiri okruga Generalne vlade.[37]

Teško stanje Jevreja u ratom razorenoj Poljskoj moglo bi se podeliti na faze definisane postojanjem geta. Pre formiranja geta,[38] bekstvo od progona nije podrazumevalo vansudsko kažnjavanje smrću.[39] Jednom kada su geta zapečaćena spolja, smrt od gladi i bolesti postala je haračka, olakšana samo krijumčarenjem hrane i lekova od strane poljskih dobrovoljaca nejevreja, u onome što je Emanuel Ringelblum opisao kao „jednu od najboljih stranica u istorija između dva naroda“.[39] U Varšavi je do 80 odsto hrane koja se konzumira u getu uneta ilegalno. Bodovi za hranu koje su uveli Nemci obezbedili su samo 9 odsto kalorija neophodnih za preživljavanje.[40] U dve i po godine između novembra 1940. i maja 1943. godine, oko 100.000 Jevreja je ubijeno u Varšavskom getu prisilnom glađu i bolestima; i oko 40.000 u getu u Lodžu u četiri i četvrtine godine između maja 1940. i avgusta 1944.[40] Do kraja 1941. većina getoizovanih Jevreja nije imala više ušteđevine da plati SS- u za dalju isporuku velike količine hrane.[40] „Proizvođači“ među nemačkim vlastima – koji su pokušavali da geta učine samoodrživim pretvarajući ih u preduzeća – pobedili su „atricioniste“ tek posle nemačke invazije na Sovjetski Savez.[41] Tako su najistaknutija geta privremeno stabilizovani kroz proizvodnju robe potrebne na frontu,[36] pošto je stopa smrtnosti među jevrejskim stanovništvom tamo počela da opada.[41]

Holokaust mecima[uredi | uredi izvor]

Jevreji iz Tarnopoljskog vojvodstva ubijeni su licem nadole u otvorenoj jami u blizini Zločuva

Od prvih dana rata, nasilje nad civilima je pratilo dolazak nemačkih trupa. U masakru u Čenstohovi u septembru 1939. godine, 150 jevrejskih Poljaka bilo je među oko 1.140 poljskih civila koje su ubile trupe nemačkog Vermahta.[42][43] U novembru 1939, ispred Ostrov Mazovjecka, oko 500 jevrejskih muškaraca, žena i dece je streljano u masovnim grobnicama.[44] U decembru 1939. godine vojnici i žandarmi Vermahta su streljali oko 100 Jevreja na Kolu.[45]

Posle nemačkog napada na SSSR u junu 1941, Himler je okupio snage od oko 11.000 ljudi da sprovedu program fizičkog uništenja Jevreja.[46] Takođe tokom operacije Barbarosa, SS je regrutovao kolaboracionističku pomoćnu policiju iz redova sovjetskih zarobljenika i lokalne policije koja je uključivala Ruse, Ukrajince, Letonce, Litvance i Folksdojčere.[47] Lokalni Šucmanšaft je Nemačkoj obezbedio radnu snagu i kritičko znanje o lokalnim regionima i jezicima.[48] U onome što je postalo poznato kao „Holokaust mecima“, bataljoni nemačke policije, Ziherhajtspolicaj, Vaffen-SS i specijalni zadatak Einsatzgruppen, zajedno sa ukrajinskim i litvanskim pomoćnicima, delovali su iza linija fronta, sistematski pucajući na desetine hiljada muškarci, žene i deca. Vermaht je mecima učestvovao u mnogim aspektima Holokausta.[49]

Masakri su počinjeni na preko 30 lokacija širom nekadašnjih sovjetskih okupiranih delova Poljske,[50] uključujući Brzešć, Tarnopolj i Bjalistok, kao i u predratnim glavnim gradovima provincija Luck, Lvov, Stanislavov i Vilnjus (vidi Ponaril).[51] Preživeli u operacijama masovnog ubijanja bili su zatvoreni u novim getima ekonomske eksploatacije,[22] i polako umirali od gladi veštačkom glađu po hiru nemačkih vlasti.[46] Zbog sanitarnih razloga, leševi ljudi koji su umrli od gladi i maltretiranja bili su sahranjeni u masovnim grobnicama u desetinama hiljada.[52] Kombiji na gas su postali dostupni u novembru 1941;[53] juna 1942. Samuel Zigelbaum iz poljskog Nacionalnog saveta izvestio je da su ovi ubili 35.000 Jevreja samo u Lođu.[54] Takođe je izvestio da su agenti Gestapoa rutinski izvlačili Jevreje iz njihovih domova i streljali ih na ulici usred bela dana.[55] Do decembra 1941. oko milion Jevreja su ubili nacističke ajnzacgrupe u Sovjetskom Savezu.[56] Politika „rata uništenja“ na istoku protiv „jevrejske rase“ postala je opštepoznata među Nemcima na svim nivoima.[57] Ukupan broj žrtava streljanja na istoku koji su bili Jevreji je oko 1,3 do 1,5 miliona.[58][59] Čitave regije iza nemačko-sovjetske granice prijavljene su Berlinu od strane nacističkih odreda smrti kao „Judenfrei“.[60]

Konačno rešenje i likvidacija geta[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Konačno rešenje, Nemački logori u okupiranoj Poljskoj tokom Drugog svetskog rata i Istrebljenje radom

Dana 20. januara 1942. godine, tokom Vanzejske konferencije u blizini Berlina, državni sekretar generalne vlade, Jozef Biler, pozvao je Rajnharda Hajdriha da što pre započne predloženo „konačno rešenje jevrejskog pitanja“.[61] Industrijsko ubijanje izduvnim gasovima testirano je tokom nekoliko nedelja u logoru za istrebljenje Helmno u tadašnjem Varthelandu, pod maskom preseljenja.[62] Svim osuđenim zatvorenicima Geta rečeno je da idu u radne logore i zamoljeni su da spakuju ručni prtljag.[63] Mnogi Jevreji su verovali u prevaru transfera, pošto su deportacije takođe bile deo procesa getoizacije.[64] U međuvremenu, ideja o masovnom ubistvu pomoću stacionarnih gasnih komora razvijena je do septembra 1941. ili ranije. To je bio preduslov za novonastalu operaciju Rajnhardt koju je vodio Odilo Globočnik koji je naredio izgradnju logora smrti u Belžecu, Sobiboru i Treblinki.[65] U Majdaneku i Aušvicu, rad stacionarnih gasnih komora počeo je u martu, odnosno maju, čemu su prethodili eksperimenti sa ciklonom B.[65] Između 1942. i 1944. godine, najekstremnija mera Holokausta, istrebljenje miliona Jevreja iz Poljske i širom Evrope sprovedeno je u šest logora za istrebljenje. Nije bilo poljskih stražara ni u jednom od Rajnhartovih logora, uprkos ponekad korišćenom pogrešnom nazivu poljskih logora smrti. Sve centre za ubijanje projektovali su i njima upravljali nacisti u strogoj tajnosti, uz pomoć ukrajinskih Travnikija.[66] Civilima je bilo zabranjeno da im priđu i često su pucali ako bi bili uhvaćeni u blizini železničkih šina.[67]

Sistematska likvidacija geta počela je širom Generalne vlade u rano proleće 1942. godine. U tom trenutku jedina šansa za opstanak bio je bekstvo na „arijevsku stranu”. Nemački skupovi za takozvane vozove za preseljenje bili su direktno povezani sa korišćenjem strogo tajnih objekata za istrebljenje koje su za SS izgradile otprilike u isto vreme razne nemačke inženjerske kompanije uključujući HAHB,[68] I.A. Topf and Sons of Erfurt, i C.H. Kori GmbH.[69][70][71]

Fotografije iz Crne knjige Poljske, koju je poljska vlada u egzilu objavila u Londonu 1942. godine.
Gore: ulaz u logor Aušvic I, sa znakom na kapiji, Arbeit Macht Frei. Dole: prava fabrika smrti u obližnjem Aušvicu II–Birkenau

Za razliku od drugih nacističkih koncentracionih logora, gde su zatvorenici iz cele Evrope eksploatisani za ratne napore, nemački logori smrti — deo tajne operacije Rajnhart — bili su dizajnirani isključivo za brzo i industrijsko ubistvo poljskih i stranih Jevreja, koji žive u izolaciji. Nemački nadzornici logora su izveštavali Hajnriha Himlera u Berlinu, koji je zadržao kontrolu nad programom istrebljenja, ali je taj posao u Poljskoj delegirao na SS i šefa policije Odila Globočnika iz rezervata Lublin.[72] Odabir lokacija, izgradnja objekata i obuka osoblja zasnivali su se na sličnom (Akcija T4) programu „rasne higijene“ masovnog ubijanja kroz prisilnu eutanaziju, razvijenom u Njemačkoj.[73][74]

Deportacija[uredi | uredi izvor]

Vozovi holokausta povećali su obim i trajanje procesa istrebljenja; a zatvorenost teretnih vagona smanjila je broj trupa potreban za njihovo čuvanje. Željezničke pošiljke su omogućile Nemcima da grade i vode veće i efikasnije logore smrti i, u isto vreme, otvoreno lažu svet — i njihovim žrtvama — o programu „preseljenja“. Neodređeni broj deportovanih je umro u tranzitu tokom operacije Rajnhart od gušenja i žeđi. Nisu bili snabdeveni ni hranom ni vodom. Güterwagen sanduk vagoni su bili opremljeni samo sa mokrim zahodom. Mali prozor sa rešetkama pružao je malo ventilacije, što je često rezultiralo višestrukim smrtnim slučajevima.[traži se izvor] O jednom takvom vozu, iz Bjale Podlaske, svedočio je preživeli u pobuni u Treblinci. Kada su se zapečaćena vrata otvorila, otkriveno je da se 90 odsto od oko 6.000 jevrejskih zatvorenika ugušilo na smrt. Njihova tela bačena su u tinjajuću masovnu grobnicu u "Lazaretu".[75] Milioni ljudi su prevezeni sličnim vozovima u logore za istrebljenje pod upravom nemačkog ministarstva saobraćaja, a pratila ih je podružnica IBM-a, sve do zvaničnog datuma zatvaranja kompleksa Aušvic-Birkenau u decembru 1944.[1][76]

Likvidacija Krakovskog geta, mart 1943. Porodice pešače do železničke stanice Prokoćim radi „preseljenja“. Odredište: Aušvic .

Fabrike smrti bile su samo jedno sredstvo za masovno istrebljenje. Istočnije su bila postavljena osamljena mesta za ubijanje. U Brona Gori (Bronna Gora, sada Belorusija) 50.000 Jevreja je ubijeno u jamama za pogubljenja; isporučeni vozovima holokausta iz geta u Brzešću, Berezi, Janovu Poleskom, Kobrinju, Horodecu (pl), Antopalju i drugih lokacija duž zapadne granice Rajhskomesarijata Ostland. Eksplozivi su korišćeni da bi se smanjilo vreme potrebno za kopanje.[77][78][79] U šumi Sosenki na periferiji Rovnoa u predratnom vojvodstvu Volin, streljano je preko 23.000 odraslih i dece Jevreja.[80] U šumi Gorka Polonka (vidi mapu) 25.000 Jevreja koji su bili primorani da se skinu i leže preko tela drugih je streljano u talasima; većina njih je tamo deportovana preko Luckog geta.[81][82] Mesto pogubljenja logoraša Lvovskog geta uređeno je u blizini logora Janovska, sa 35.000–40.000 jevrejskih žrtava ubijeno i sahranjeno u jaruzi Pjaski.[83]

Dok je redovna policija vršila likvidacije jevrejskih geta u okupiranoj Poljskoj, ukrcavajući zatvorenike u vagone i streljajući one koji nisu mogli da se kreću ili pokušavali da pobegnu, kolaboracionistička pomoćna policija je korišćena kao sredstvo za teror nad Jevrejima vršeći masovne masakre.[84] Bili su raspoređeni na svim glavnim mestima ubijanja operacije Rajnhart (teror je bio primarni cilj njihove SS obuke).[85] Ukrajinski muškarci Travniki formirani u jedinice su imali aktivnu ulogu u istrebljivanju Jevreja u Belžecu, Sobiboru, Treblinki II; tokom ustanka u Varšavskom getu (u tri navrata, videti Strupov izveštaj), Čenstohovi, Lublinu, Lavovu, Radomu, Krakovu, Bjalistoku (dva puta), Majdaneku, Aušvicu, samom koncentracionom logoru Travniki[86] i u preostalim podlogorima KL Lublin /Kompleksa logora Majdanek koji uključuje Poniatovu, Budzin, Krasnik, Pulavi, Lipova, kao i tokom masakra u Lomazi, Mjendzižecu, Lukovu, Rađinu, Parčevu, Konjskovoli, Komarovku i svim drugim lokacijama koje su vodili članovi SD Kriminalpolicaj, kao i rezervni policijski bataljoni iz Ordnungspolicaj (svaki, odgovoran za uništenje hiljada Jevreja).[87] Na severoistoku, „Brigada lovokradica“ Oskara Dirlevangera obučavala je beloruske domobrane u ekspedicijama za ubistva uz pomoć beloruske pomoćne policije.[88] Do kraja Drugog svetskog rata u Evropi u maju 1945. nestalo je preko 90% poljskog jevrejstva.[64]

Logor za istrebljenje Helmno[uredi | uredi izvor]

Jevreji su poslati u logor za istrebljenje Helmno, primorani da ostave svoje zavežljaje usput. Ovde: utovar žrtava iz geta u Lođu, 1942.

Logor za istrebljenje Helmno (nem. Kulmhof) izgrađen je kao prvi logor smrti nakon Hitlerovog pokretanja operacije Barbarosa.[89] Bio je to pilot projekat za razvoj drugih mesta istrebljenja. Metod ubijanja u Helmnu izrastao je iz programa 'eutanazije' u kojem su autobusi puni nesuđenih bolničkih pacijenata bili ugušeni gasom u hermetički zatvorenim tuš-kabinama u Bernburgu, Hadamaru i Sonenštajnu.[46] Mesto ubijanja Helmno, 50 km (31 mi) od Lođa, sastojao se od ispražnjenog vlastelinskog imanja sličnog Sonenštajnu, korišćenog za svlačenje (sa rampom za utovar pozadi), kao i velike šumske čistine na 4 km (2,5 mi) severozapadno od Helmna, korišćena za masovno sahranjivanje, kao i kremaciju leševa na otvorenom, uvedenu nešto kasnije.[90]

Svi Jevreji iz okruga Judenfraj u Vartelandu deportovani su u Helmno pod maskom 'preseljenja'. Najmanje 145.000 zatvorenika iz geta u Lođu ubijeno je u Helmnu u nekoliko talasa deportacija koje su trajale od 1942. do 1944.[91][92] Među njima je bilo i oko 11.000 Jevreja iz Nemačke, Austrije, Češke i Luksemburga ubijenih u aprilu 1941.[93] i blizu 5.000 Roma iz Austrije, ubijenih u januaru 1942.[94] Skoro sve žrtve su ubijene upotrebom mobilnih kombija na gas (Sonderwagen), koji su imali rekonfigurisane izduvne cevi. U poslednjoj fazi postojanja logora, ekshumirana tela su kremirana na otvorenom nekoliko nedelja tokom Sonderakcije 1005. godine. Pepeo, pomešan sa zgnječenim kostima, transportovan je svake noći do obližnje reke u vrećama napravljenim od ćebadi, kako bi se uklonili dokazi o masovnom ubistvu.[95][96]

Aušvic-Birkenau[uredi | uredi izvor]

Zatvorenici Aušvic II –Birkenau

Koncentracioni logor Aušvic bio je najveći od nemačkih nacističkih centara za istrebljenje. Nalazio se u Gau Gornjoj Šleziji (tada deo nacističke Nemačke) i 64 km (40 mi) zapadno od Krakova.[97] Ogromna većina zatvorenika koji su tamo deportovani ubijena je nekoliko sati nakon dolaska.[98] Logor je bio lokacija prvih stalnih gasnih komora u martu 1942. godine. Istrebljenje Jevreja sa ciklonom B kao agentom za ubistvo počelo je u julu.[99] U Birkenauu su sledeće godine izgrađene četiri instalacije za ubijanje (svaka koja se sastoji od garderobe, više gasnih komora i first2=Isabel|krematorijuma u industrijskom obimu).[100] Krajem 1943. Birkenau je bio angažovan u ubistvima industrijskih razmera, sa četiri takozvana „bunkera“ (ukupno preko desetak gasnih komora) koja su radila danonoćno.[101] Do 6.000 ljudi je tamo ubijano gasom i kremirano svakog dana, nakon nemilosrdnog 'procesa selekcije' u Judenrampeu.[102][103] Samo oko 10 odsto deportovanih iz transporta koje je organizovala Glavna bezbednosna kancelarija Rajha (RSHA) je registrovano i raspoređeno u kasarne Birkenau.[103] Oko 1,1 milion ljudi je ubijeno u Aušvicu.[104] Jedno milion su bili Jevreji iz cele Evrope, uključujući 200.000 dece.[98][105] Među reg0istrovanim 400.000 žrtava (manje od jedne trećine ukupnog broja dolazaka u Aušvic) bilo je 140.000–150.000 Poljaka nejevreja, 23.000 Cigana, 15.000 sovjetskih ratnih zarobljenika i 25 drugih.[99][104] Aušvic je primio ukupno oko 300.000 Jevreja iz okupirane Poljske,[106] otpremljenih u teretne vozove iz likvidiranih geta i tranzitnih logora,[107] počevši od Bitoma (15. februara 1942), Olkuša (tri dana juna), Otvocka (u avgustu), Lomža i Ćehanova (novembar),[108] zatim Krakova (13. mart 1943),[109] gasne komore i krematorijum Aušvic-Birkenau dignuti su u vazduh 25. novembra 1944. u pokušaju da se unište dokazi o masovnom ubistvu, po naređenju šefa SS Hajnriha Himlera.[110]

Treblinka[uredi | uredi izvor]

Treblinka II gori tokom ustanka zarobljenika, 2. avgust 1943: zapaljena kasarna i rezervoar za gorivo. Tajna fotografija Francišek Zonbecki

Projektovana i izgrađena isključivo za istrebljenje interniranih, Treblinka je bila jedan od samo tri takva objekta koja postoje; druga dva su bili Belžec i Sobibor.[46] Svi oni su bili smešteni u šumovitim predelima udaljenim od naseljenih centara i povezani sa poljskim železničkim sistemom odvojkom. Imali su prenosivo SS osoblje.[111] Pasoši i novac prikupljani su na „čuvanje“ u blagajni koju je postavio „Put u raj“, ograđeni put koji vodi u gasne komore prerušene u zajedničke tuševe. Neposredno iza su bile grobne jame, iskopane bagerom guseničarom.[112][113] Nalazi se 80 km (50 mi) severoistočno od Varšave,[114] Treblinka je postala operativna 24. jula 1942, nakon tromesečne izgradnje prinudnog rada od strane proteranih iz Nemačke.[115] Otpremanje Jevreja iz glavnog grada Poljske – plan poznat kao Großaktion Warschau – počeo je odmah.[116][117][118] Tokom dva meseca leta 1942, oko 254.000 logoraša Varšavskog geta je istrebljeno u Treblinki (po nekim drugim podacima, najmanje 300.000).[119] Po dolasku, transportovani su morali da se skinu, a zatim muškarci — slede žene i deca — su prisiljeni u komore sa dvostrukim zidovima i ubijeni u serijama od 200, uz upotrebu izduvnih gasova proizvedenih od motora rezervoara.[120][121][122] Gasne komore, obnovljene od cigle i proširene tokom avgusta-septembra 1942, bile su sposobne da ubiju 12.000 do 15.000 žrtava svakog dana,[123] sa maksimalnim kapacitetom od 22.000 pogubljenja u dvadeset i pet sati.[124] Mrtvi su u početku sahranjivani u velikim masovnim grobnicama, ali se smrad tela u raspadanju osećao na udaljenosti do deset kilometara.[125] Kao rezultat toga, nacisti su počeli da spaljuju tela na otvorenim rešetkama napravljenim od betonskih stubova i železničkih šina.[126] Broj ljudi ubijenih u Treblinki za otprilike godinu dana kreće se od 800.000 do 1.200.000, bez tačnih podataka.[127][128] Logor je zatvorio Globočnik 19. oktobra 1943, ubrzo nakon ustanka zatvorenika u Treblinci[129] sa skoro završenom ubilačkom operacijom Rajnhart.[127]

Belzec[uredi | uredi izvor]

Jedinica SS smrti, logor za istrebljenje Belžec, 1942.

Logor za istrebljenje Belžec, osnovan u blizini železničke stanice Belžec u okrugu Lublin, zvanično je počeo sa radom 17. marta 1942. godine, sa tri privremene gasne komore. Kasnije su zamenjeni sa šest od cigle i maltera, što je omogućilo objektu da istovremeno zbrine preko 1.000 žrtava.[130] Tu je ubijeno najmanje 434.500 Jevreja. Međutim, nedostatak proverenih preživelih čini ovaj logor malo poznatim.[131] Tela mrtvih, sahranjena u masovnim grobnicama, nabujala su na vrućini usled truljenja zbog čega se zemlja cepala, što je rešeno uvođenjem krematorijumskih jama u oktobru 1942.[132]

Kurt Gerštajn iz Vaffen-SS, koji je snabdevao ciklon B iz Degeša tokom Holokausta,[133] je posle rata napisao u svom Gerštajnovom izveštaju za saveznike da je 17. avgusta 1942. u Belzec bio svedok dolaska 45 vagona sa 6.700 zatvorenika, od kojih je 1.450 već bilo mrtvo unutra.[134] Taj voz je došao sa jevrejskim narodom iz Lvovskog geta,[134] manje od stotinu kilometara udaljenog.[135] Poslednja pošiljka Jevreja (uključujući i one koji su već umrli u tranzitu) stigla je u Belžec u decembru 1942.[136] Spaljivanje ekshumiranih leševa nastavljeno je do marta.[137] Preostalih 500 zatvorenika Sonderkomando koji su demontirali logor, i koji su svedočili o procesu istrebljenja,[131] ubijeni su u obližnjem logoru za istrebljenje Sobibor u narednim mesecima.[traži se izvor]

Nemačka lična karta izdata radniku koji je poslat na železničku stanicu Malkinija kod Treblinke

Sobibor[uredi | uredi izvor]

Strogo tajni „Hefle Telegram“ potvrđuje najmanje 101.370 deportacija Jevreja vozom u logor za istrebljenje Sobibor 1942.

Logor za istrebljenje Sobibor, prerušen u železnički tranzitni logor nedaleko od Lublina, započeo je masovne operacije gasenja u maju 1942.[138] Kao i u drugim centrima za istrebljenje, Jevreje, skinute sa vozova holokausta koji su stizali iz likvidiranih geta i tranzitnih logora (Izbica, Konskovola) dočekao je pripadnik SS-a obučen u medicinski kaput. Oberšarfirer Herman Mišel dao je komandu za "dezinfekciju" zatvorenika.[139]

Novopridošli su bili primorani da se podele u grupe, predaju svoje dragocenosti i skinu se u ograđenom dvorištu radi kupanja. Žene su šišali berberi Sonderkommando. Kada su se svlačili, Jevreji su vođeni uskom stazom do gasnih komora koje su bile prerušene u tuševe. Žrtve su ubijene gasom ugljen-monoksida iz izduvnih cevi benzinskog motora izvađenog iz tenka Crvene armije.[140] Njihova tela su izvađena i spaljivana u otvorenim jamama preko gvozdenih rešetki delimično podgrejanih ljudskim telesnim mastima. Njihovi ostaci su bačeni na sedam "pepela". Ukupan broj poljskih Jevreja ubijenih u Sobiboru procenjuje se na najmanje 170.000.[141] Hajnrih Himler je naredio da se logor demontira nakon pobune zatvorenika 14. oktobra 1943; jedna od samo dve uspešne pobune jevrejskih zatvorenika Sonderkomando u bilo kom logoru za istrebljenje, sa 300 begunaca (većinu njih su ponovo uhvatili SS i ubili).[142][143]

Lublin-Majdanek[uredi | uredi izvor]

Peći krematorijuma, Majdanek

Prisilni radni logor Majdanek koji se nalazio na periferiji Lublina (poput Sobibora) i privremeno zatvoren tokom epidemije tifusa, ponovo je otvoren u martu 1942. za operaciju Rajnhart; u početku, kao skladište za dragocenosti ukradene od gasnih žrtava u Belžecu, Sobiboru i Treblinki,[144] postao je mesto istrebljenja velike jevrejske populacije iz jugoistočne Poljske (Krakov, Lavov, Zamošće, Varšava) nakon izgradnje gasnih komora krajem 1942. godine.[145]

Gasiranje poljskih Jevreja vršeno je na očigled drugih zatvorenika, bez ikakve ograde oko objekata za ubijanje.[146] Prema svedočenju svedoka, „da bi ugušili jauke umirućih, traktorski motori su pokretani blizu gasnih komora“ pre nego što su mrtve odvezli u krematorijum. Majdanek je bio mesto ubistva 59.000 poljskih Jevreja (od 79.000 žrtava).[147][148] Do kraja operacije Erntefest (Praznik žetve) sprovedene u Majdaneku početkom novembra 1943. (najveći nemački masakr Jevreja tokom celog rata),[84] logor je imao samo 71 Jevrejina.[149]

Oružani otpor i ustanke u getu[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Ustanci u getoima, Ustanak u Varšavskom getu i Jevrejski otpor u Evropi pod nemačkom okupacijom

Postoji popularna zabluda da je većina Jevreja otišla u smrt pasivno.[150][151] 10% Poljske vojske koja se sama borila protiv nacističko-sovjetske invazije na Poljsku su bili jevrejski Poljaci, oko 100.000 vojnika.[152] Od toga su Nemci 50.000 uzeli kao ratne zarobljenike i nisu ih tretirali u skladu sa Ženevskom konvencijom; većina je poslata u koncentracione logore, a zatim u logore istrebljenja.[152] Kako je Poljska nastavila da se bori protiv pobunjeničkog rata protiv okupatorskih sila, drugi Jevreji su se pridružili poljskom Otporu, ponekad formirajući isključivo jevrejske jedinice.[152] Jevrejski otpor nacistima obuhvatao je njihovu oružanu borbu, kao i duhovno i kulturno protivljenje koje je donelo dostojanstvo uprkos nehumanim uslovima života u getima.[153][154] Postojali su mnogi oblici otpora, iako su starešine bile prestravljene mogućnošću masovne odmazde protiv žena i dece u slučaju antinacističke pobune.[155] Kako su nemačke vlasti preuzele obavezu da likvidiraju geta, oružani otpor je pružen na preko 100 lokacija sa obe strane poljsko-sovjetske granice 1939. godine, većinom u istočnoj Poljskoj.[156] Pobune su izbile u 5 većih gradova, 45 pokrajinskih mesta, 5 većih koncentracionih logora i logora za istrebljenje, kao i u najmanje 18 logora za prinudni rad.[157] Značajno je da su jedine pobune u nacističkim logorima bile jevrejske.[150]

Pobunjenici iz geta Njasviž u istočnoj Poljskoj su uzvratili 22. jula 1942. godine. Pobuna u getu Lahva izbila je 3. septembra. Dana 14. oktobra 1942. Mizočki geto je sledio njegov primer. Okršaj u Varšavskom getu 18. januara 1943. doveo je do najvećeg jevrejskog ustanka u Drugom svetskom ratu koji je pokrenut 19. aprila 1943. godine. Dana 25. juna podigli su se Jevreji iz Čenstohovskog geta. U Treblinki su zatvorenici Zonderkomande naoružani ukradenim oružjem napali stražare 2. avgusta 1943. godine. Dan kasnije izbila je pobuna u getu u Beđinu i Sosnojevcu. Dana 16. avgusta izbio je ustanak u Bjalistočkom getu. Pobuna u logoru za uništenje Sobibor dogodila se 14. oktobra 1943. godine. U Aušvic-Birkenauu, pobunjenici su digli u vazduh jedan od krematorijuma Birkenaua 7. oktobra 1944.[156][157] Sličan otpor je pružen u Luku, Minsku Mazovjeckom, Pinjsku, Ponjatovi i Vilnu.[158]

Poljaci i Jevreji[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Poljski pravednik među narodima, Spasavanje Jevreja od strane Poljaka tokom Holokausta i Zegota

Poljski državljani su najveća grupa po nacionalnosti sa titulom Pravednika među narodima, koju odaje Jad Vašem. U svetlu oštrih kazni koje je Nemac izrekao spasiocima, Jad Vašem broj poljskih pravednika naziva „impresivnim“.[159] Prema Gunaru S. Paulsonu, verovatno je da ovih priznatih Poljaka, njih preko 6.000, "predstavljaju samo vrh ledenog brega" poljskih spasilaca.[160] Neki Jevreji su dobili organizovanu pomoć od Žegote (Savet za pomoć Jevrejima), podzemne organizacije poljskog otpora u Poljskoj pod nemačkom okupacijom.[161] U svom radu o Jevrejima u Varšavi, Paulson pokazuje da su pod mnogo oštrijim uslovima okupacije, građani Varšave uspeli da podrže i sakriju uporediv procenat Jevreja kao i građani zapadnih zemalja poput Holandije ili Danske.[162]

Prema istoričarki Doris Bergen, postoje tri tradicionalna tumačenja odnosa između hrišćanskih Poljaka i Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Prvu, Bergen naziva teorijom „Poljaci kao arhi-antisemitski“ koja smatra da Poljaci učestvuju u holokaustu. Bergen odbacuje ovaj pristup rekavši da, iako ponekad može biti „emocionalno zadovoljavajući“, zanemaruje brutalnost nemačke okupacije usmerenu na same Poljake. U drugu krajnost Bergen stavlja školu mišljenja „svi Poljaci su bili žrtve holokausta“, što naglašava činjenicu da je tokom rata ubijeno otprilike isto toliko nejevreja koliko i jevrejskih Poljaka. Ovaj pristup tvrdi da su Poljaci „učinili sve što su mogli (...) pod datim okolnostima“ da pomognu Jevrejima i teži da hrišćanske Poljake vide kao žrtve koliko i Jevreje. Bergen primećuje da, iako je ova stipendija proizvela vredan rad u vezi sa stradanjem Poljaka nejevreja tokom rata, ona to ponekad postiže minimiziranjem patnje Jevreja ili čak ponavljanjem nekih antisemitskih lukavstava. Treće tumačenje je teorija „nejednakih žrtava“, koja posmatra i poljske nejevreje i Jevreje kao žrtve nacističke Nemačke, ali u različitoj meri; dok je jednak broj svake grupe ubijen, 3 miliona Poljaka nejevreja činilo je 10% odgovarajuće populacije, ali za poljske Jevreje, 3 miliona ubijenih činilo je 80% predratne populacije. Bergen kaže da, iako ovo gledište ima izvesnu validnost, prečesto se upušta u „takmičenje u patnji“ i da takva „igra brojeva“ nema moralnog smisla kada se govori o ljudskoj agoniji. Kao odgovor na ova tri pristupa, Bergen upozorava na široka uopštavanja, ona naglašava niz iskustava i napominje da su sudbine obe grupe bile neumitno povezane na komplikovane načine.[163]

Antisemitizam[uredi | uredi izvor]

Poljski antisemitizam imao je dva formativno motiva: tvrdnje o skrnavljenju katoličke vere; i Zidokomuna (jevrejski komunizam). Tokom 1930-ih, katolički časopisi u Poljskoj su pratili zapadnoevropski socijal-darvinistički antisemitizam i nacističku štampu. Međutim, crkvena doktrina je isključila nasilje, koje je tek sredinom 1930-ih postalo uobičajeno. Za razliku od nemačkog antisemitizma, poljski političko-ideološki antisemiti su odbacili ideju genocida ili pogroma nad Jevrejima, zalažući se za masovnu emigraciju.[a][164]

Okupacija Josifa Staljina terorom u istočnoj Poljskoj 1939. donela je ono što Jan Gros naziva „institucionalizacijom ozlojeđenosti“,[165] pri čemu su Sovjeti koristili privilegije i kazne da bi prilagodili i podstakli etničke i verske razlike između Jevreja i Poljaka. Došlo je do porasta antisemitskog stereotipa o Jevrejima kao komunističkim izdajnicima; izbila je u masovna ubistva kada je Treći rajh napala sovjetsku istočnu Poljsku u leto 1941. Grupa od najmanje 40 Poljaka, uz nepotvrđeni nivo nemačke podrške, ubila je stotine Jevreja u rasno teškom pogromu Jedvabne. Otprilike u isto vreme došlo je do naleta drugih masakra Jevreja širom istog regiona Lomže i Bjalistoka, koji je bio okupiran od strane Sovjetskog Saveza, sa različitim stepenom podsticanja ili umešanosti nemačkog odreda smrti: u Bjelsku Podlaskom (selo Pilki), Horšču, Čiževu, Gonjondzu, Grajevu, Jasionovka, Kleščelu, Knišinu, Kolnu, Kuznici, Narevki, Piatnici, Radzilovu, Rajgrodu, Sokoli, Vasilkovu, Staviski, Suhvoli, Ščučinu, Vonsošu i Tikoćinu.[164]

Spasavanje i pomoć[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Spasavanje Jevreja od strane Poljaka tokom Holokausta
Javno vešanje etničkih Poljaka, Pšemišl, 1943, za pomoć Jevrejima

Ogromna većina poljskih Jevreja bila je „vidljiva manjina“ prema savremenim standardima, prepoznatljiva po jeziku, ponašanju i izgledu.[166] U poljskom nacionalnom popisu iz 1931. godine, samo 12 procenata Jevreja je navelo poljski kao svoj maternji jezik, dok je 79 procenata navelo jidiš, a preostalih 9 procenata hebrejski kao svoj maternji jezik, iako je popis možda potcenio one čiji je primarni jezik bio poljski.[167][168] Sposobnost da se govori poljski bila je ključni faktor u opstanku,[169] kao i finansijska sredstva za plaćanje pomagača.[170]

Dana 10. novembra 1941, Hans Frank je proširio smrtnu kaznu na Poljake koji su pomagali Jevrejima „na bilo koji način: tako što su ih primili na jednu noć, odvezli ih bilo kojim vozilom“, ili „hranili odbegle Jevreje ili ih prodavali namirnice“.[171] Zakon je objavljen plakatima distribuiranim u svim većim gradovima. Slične propise Nemci su izdali i na drugim teritorijama koje su kontrolisali na Istočnom frontu.[172] Preko 700 poljskih pravednika među narodima dobilo je to priznanje posthumno, pošto su ih Nemci ubili zbog pomaganja ili pružanja skloništa svojim jevrejskim susedima.[173] Pred kraj perioda likvidacije geta, neki Jevreji su uspeli da pobegnu na „arijevsku“ stranu[160] i da prežive uz pomoć svojih poljskih pomagača. Tokom nacističke okupacije, većina etničkih Poljaka i sama je bila uključena u očajničku borbu za preživljavanje. Između 1939. i 1945. nacisti su ubili od 1,8 miliona do 2,8 miliona Poljaka koji nisu Jevreji, a 150.000 zbog sovjetskih represija.[174][4] Oko petine predratnog stanovništva Poljske je stradalo.[50] Njihova smrt je bila rezultat namernih ratnih dejstava[174] masovnih ubistava, zatvaranja u koncentracione logore, prinudnog rada, neuhranjenosti, bolesti, kidnapovanja i proterivanja.[174] U isto vreme, verovatno milion Poljaka nejevreja pomagalo je svojim jevrejskim susedima.[175] Istoričar Ričard C. Lukas[65] daje procenu čak tri miliona poljskih pomagača; procena slična onima koje navode drugi autori.[176][177]

Hiljade takozvane samostanske dece koju su sakrili nejevrejski Poljaci i Katolička crkva ostalo je u sirotištima koje su vodile sestre Marijine porodice na više od 20 lokacija,[178] slično kao i u drugim katoličkim samostanima.[179] S obzirom na ozbiljnost nemačkih mera osmišljenih da spreče ovu pojavu, stopa preživljavanja među jevrejskim beguncima bila je relativno visoka i daleko su pojedinci koji su zaobišli deportaciju bili najuspešniji.[160][180]

Septembra 1942. godine, na inicijativu Zofije Kosak-Ščucke i uz finansijsku pomoć Poljske podzemne države, osnovan je Privremeni komitet za pomoć Jevrejima (Tymczasowy Komitet Pomocy Żydom) radi spasavanja Jevreja. Zamenio ga je Savet za pomoć Jevrejima (Rada Pomocy Żydom), poznat pod kodnim imenom Zegota i kojim je predsedavao Julijan Grobelni. Nije poznato koliko je Jevreja, ukupno, pomogao Žegota; u jednom trenutku 1943. godine samo u Varšavi, Irena Sendlerova, starala se o 2.500 jevrejske dece. Žegota je od 1942. godine dobila skoro 29 miliona zlota (preko 5 miliona dolara) za isplate pomoći hiljadama proširenih jevrejskih porodica u Poljskoj.[161][181] Poljska vlada u egzilu, sa sedištem u Londonu, takođe je pružila posebnu pomoć – sredstva, oružje i druge zalihe – jevrejskim organizacijama otpora kao što su Jevrejska borbena organizacija i Jevrejska vojna unija .[182]

Procenjuje se da je 30.000 do 60.000 poljskih Jevreja preživelo u skrivanju. Neki spasioci su se suočili sa neprijateljstvom ili nasiljem zbog svojih postupaka nakon rata.[183]

Poljska vlada u egzilu bila je prva[184] koja je otkrila postojanje koncentracionih logora pod kontrolom Nemaca i sistematskog istrebljenja Jevreja. O genocidu je saveznike izvestio poručnik Jan Karski; i kapetana Vitolda Pileckog, koji je namerno pustio da bude zatvoren u Aušvicu da bi prikupio obaveštajne podatke, a potom je napisao izveštaj od preko 100 stranica za poljsku vojsku i zapadne saveznike.[185]

Saradnja i oportunizam[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Saradnja u Poljskoj pod nemačkom okupacijom

Fenomen poljske saradnje Džon Koneli i Lešek Gondek opisali su kao marginalan, kada se posmatra u pozadini evropske i svetske istorije. Procene o broju pojedinačnih poljskih saradnika variraju od svega 7.000 do čak nekoliko stotina hiljada.[186][187][188] Prema Džonu Koneliju, „samo je relativno mali procenat poljskog stanovništva angažovan u aktivnostima koje se mogu opisati kao saradnja, kada se posmatra u pozadini evropske i svetske istorije“. Ista populacija se, međutim, može optužiti za ravnodušnost prema jevrejskoj nevolji, fenomen koji Koneli naziva „strukturalnom saradnjom“.[186] Šimon Datner tvrdi da, iako je manje Poljaka ubijalo Jevreje iz materijalne pohlepe ili rasne mržnje nego onih koji su im pružali sklonište i pomagali, prva grupa je bila efikasnija u tome.[189]

Neki poljski seljaci su učestvovali u nemačkom organizovanom Judenjagdu („lovu na Jevreje”) na selu, gde je, prema Janu Grabovskom, otprilike 80% Jevreja koji su pokušali da se sakriju od Nemaca završilo ubijeno.[190][191] Poljaci i Ukrajinci su takođe činili ratne pogrome, kao što su pogrom Jedvabne 1941.[192] i pogrom u Lavovu.[193] Prema rečima Grabovskog, samo u Poljskoj broj žrtava „Judenjagda“ mogao bi da dostigne 200.000;[194] Šimon Datner je dao nižu procenu – 100.000 Jevreja koji su „pali plen Nemaca i njihovih lokalnih pomagača, ili su ubijeni u raznim nerazjašnjenim okolnostima“.[189]

Neki meštani su imali materijalnu korist od progona Jevreja. U Poljskoj je delovalo nekoliko hiljada Šmalkovnika – ucenjivača.[195] Poljska podzemna država se oštro protivila ovakvoj vrsti saradnje i pretila je smrću Šmalkovnicima; kazne su obično davali i izvršavali podzemni sudovi.[196] Jevrejska imovina, koju su preuzeli Poljaci, bila je faktor iza premlaćivanja i ubistava Jevreja od strane Poljaka između leta 1944. i 1946. godine, uključujući i pogrom u Kielceu.[197]

Pored seljaka i individualnih kolaboracionista, nemačke vlasti su mobilisale i predratnu poljsku policiju kao ono što je postalo poznato kao „plava policija “. Između ostalih dužnosti, poljski policajci su imali zadatak da patroliraju jevrejskim izbeglicama iz geta i da podržavaju vojne operacije protiv poljskog otpora.[186][198] Na svom vrhuncu u maju 1944. Plava policija je brojala oko 17.000 ljudi.[199] Nemci su takođe formirali Baudienst („građevinsku službu“) u nekoliko okruga Generalne vlade. Vojnici Baudiensta su ponekad bili raspoređeni kao podrška akcijama (sakupljanje Jevreja za deportaciju ili istrebljenje), na primer da bi blokirali jevrejske četvrti ili pretraživali jevrejske domove u potrazi za skrovištima i dragocenostima.[187] Do 1944. snaga Baudiensta je narasla na oko 45.000 vojnika.[200]

Nacionalne oružane snage (Narodowe Siły Zbrojne) – Poljska desničarska, nacionalistička i antikomunistička organizacija,[201][202][203] koja se široko doživljava kao antisemitska [202][204][205][206][207] – takođe je sarađivala sa Nemcima u nekoliko navrata, ubijajući ili dajući jevrejske partizane nemačkim vlastima,[205] i ubijanjem jevrejskih izbeglica.[204][205][208]

Uloga nacionalnih manjina u Holokaustu[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Folksdojčeri, Folksdojčer Mitelstele, Folksdojčer Selbstšuc i Sonderdienst

Republika Poljska je bila multikulturalna zemlja pre izbijanja Drugog svetskog rata, sa skoro trećinom njenog stanovništva poreklom iz manjinskih grupa: 13,9 odsto Ukrajinaca; 10 odsto Jevreja; 3,1 odsto Belorusa; 2,3 odsto Nemaca i 3,4 odsto Čeha, Litvanaca i Rusa.[209] Ubrzo nakon rekonstituisanja nezavisne poljske države 1918. godine, oko 500.000 izbeglica iz sovjetskih republika došlo je u Poljsku u prvom spontanom bekstvu od progona, posebno u Ukrajini (vidi, Pale of Settlement) gde se dogodilo do 2.000 pogroma tokom Građanski rat.[210] U drugom talasu imigracije, između novembra 1919. i juna 1924. godine, oko 1.200.000 ljudi napustilo je teritoriju SSSR-a u novu Poljsku. Procenjuje se da je oko 460.000 izbeglica govorilo poljski kao prvi jezik.[209][211] Između 1933. i 1938. oko 25.000 nemačkih Jevreja pobeglo je iz Trećeg rajha u utočište u Poljskoj.[212]

Oko milion poljskih državljana bili su pripadnici nemačke manjine u zemlji.[213] Nakon invazije 1939. godine, dodatnih 1.180.000 ljudi koji govore nemački došlo je u okupiranu Poljsku, iz Rajha (Rajhsdojče) ili (Folksdojče pod nazivom "Heim ins Reich") sa istoka.[214] Mnoge stotine etničkih Nemaca u Poljskoj pridružile su se nacističkim Folksdojčer Selbstšucu, kao i formacijama Sonderdiensta koje je u maju 1940. pokrenuo gaulajter Hans Frank stacioniranim u okupiranom Krakovu.[215][216] Slično, među oko 30.000 ukrajinskih nacionalista koji su pobegli u polnischen Gebiete, hiljade su se pridružile pokhidnim grupama kao saboteri, prevodioci i civilni milicioneri, obučeni u nemačkim bazama širom Krakovskog okruga.[217][218]

Postojanje Sonderdienst formacija predstavljalo je ozbiljnu opasnost za Poljake katolike koji su pokušavali da pomognu getoiziranim Jevrejima u gradovima sa značajnom nemačkom i pronemačkom manjinom, kao u slučaju geta Izbica i Minsk Mazovjecki, između mnogih drugih. Antisemitski stavovi bili su posebno vidljivi u istočnim provincijama koje su Sovjeti okupirali nakon sovjetske invazije na Kresi. Lokalni ljudi su bili svedoci represije protiv sopstvenih sunarodnika i masovnih deportacija u Sibir,[219][220] koje je sprovodio sovjetski NKVD, sa nekim lokalnim Jevrejima koji su formirali milicije, preuzimajući ključna administrativna mesta,[221] i sarađujući sa NKVD-om. Drugi meštani su pretpostavljali da su, vođeni osvetom, jevrejski komunisti bili istaknuti u izdaji etnički poljskih i drugih nejevrejskih žrtava.[222]

Pogromi i masakri[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Ponarski masakr, Lavovski pogromi (1941) i Stanislavovski geto
Jevrejka tokom pogroma u Lavovu 1941. koje su izveli ukrajinski nacionalisti

Mnogi masakri inspirisani Nemačkom izvršeni su širom okupirane istočne Poljske uz aktivno učešće starosedelaca. Smernice za takve masakre formulisao je Rajnhard Hajdrih,[223] koji je naredio svojim oficirima da izazovu anti-jevrejske pogrome na teritorijama koje su nedavno okupirale nemačke snage.[224][225] Uoči uspostavljanja Vilno geta u petom najvećem gradu predratne Poljske i glavnom gradu provincije Vilno (sada Vilnjus, Litvanija),[226] nemački komandosi i bataljoni pomoćne policije Litvanije su ubili više od 21.000 Jevreja tokom masakra u Ponarima krajem 1941.[227] U to vreme, Vilno je imao samo malu manjinu koja je govorila litvanski od oko 6 procenata gradskog stanovništva.[228] U nizu pogroma u Lavovu koje su počinili ukrajinski militanti u istočnom gradu Lavu (danas Lavov, Ukrajina), oko 6.000 poljskih Jevreja je ubijeno na ulicama između 30. juna i 29. jula 1941, pored 3.000 hapšenja i masovnih streljanja od strane Ajnzac grupe C.[229][230] Ukrajinske milicije koje je formirala OUN uz blagoslov SS- a širile su teror na desetine lokacija širom jugoistočne Poljske.[231]

Mnogo pre nego što je formiran Tarnopoljski geto, i samo dva dana nakon dolaska Vermahta, u glavnom gradu pokrajine Tarnopolju (danas Ternopolj, Ukrajina) ubijeno je do 2.000 Jevreja,[232] od kojih jednu trećinu Ukrajinci milicije.[233] Nekim žrtvama su obezglavljene.[234] SS je ubio preostale dve trećine, iste nedelje.[233] U Stanislavovu – još jednom glavnom gradu pokrajine u makroregiji Kresi (sada Ivano-Frankovsk, Ukrajina) – najveći pojedinačni masakr poljskih Jevreja pre akcije Reinhardt izvršene 12. oktobra 1941, ruku pod ruku od strane Orpoa, SiPo i ukrajinske pomoćne policije (doneto iz Lvova); oko groblja su bili postavljeni stolovi sa sendvičima i flašama votke za strelce koji su morali da se odmore od zaglušujuće buke pucnjave; 12.000 Jevreja je ubijeno pre noći.[235]

Ukupno 31 smrtonosni pogrom izveden je širom regiona u saradnji sa beloruskom, litvanskom i ukrajinskom Šucmanšaftom.[236] Genocidne tehnike naučene od Nemaca, kao što su napredno planiranje akcija pacifikacije, izbor mesta i iznenadno opkoljavanje, postale su obeležje masakra OUN-UPA Poljaka i Jevreja u Voliniji i Istočnoj Galiciji počev od marta 1943. godine, paralelno sa likvidacija geta u Reichskommissariat Ostland po nalogu Himlera.[237][238] Banderovci su ubili hiljade Jevreja koji su izbegli deportacije i sakrili se u šumama.[239]

Preživeli[uredi | uredi izvor]

Tačan broj preživelih Holokausta nije poznat. Do 300.000 jevrejskih Poljaka bilo je među 1,5 miliona poljskih državljana koje su Sovjeti deportovali iz istočne Poljske nakon nacističko-sovjetske invazije na Poljsku 1939. godine, stavljajući Jevreje duboko u SSSR i time van dometa nacističke invazije na istočnu Poljsku. 1941.[240] Mnogi deportovani su umrli u Gulagu, ali su se hiljade Jevreja pridružile poljskoj Andersovoj vojsci na njenom putu od sovjetskih logora do Britanske imperije i na taj način učinile Aliju; hiljade drugih pridružilo se poljskoj Berlinskoj armiji koja je izborila svoj put nazad u Poljsku i dalje u bitku za Berlin.[traži se izvor] Verovatno je čak 300.000 poljskih Jevreja pobeglo iz Poljske koju su okupirali Nemački u zonu pod sovjetskom okupacijom ubrzo nakon što je počeo rat. Neke procene su znatno veće.[241] Veoma visok procenat Jevreja koji su bežali na istok bili su muškarci i žene bez porodice.[241] Hiljade u ovoj grupi stradalo je od ruku OUN-UPA, TDA i Ipatingasis buris tokom masakra Poljaka u Voliniji, Holokausta u Litvaniji (vidi masakr u Ponarima) i u Belorusiji.

Pitanje o stvarnim šansama Jevreja da prežive kada je Holokaust počeo je predmet proučavanja među istoričarima.[160] Većina poljskih Jevreja u Generalgouvernement ostala je na mestu.[160] Pre masovnih deportacija, nije bilo dokazane potrebe da se napuste poznata mesta. Kada su geta zatvorena spolja, šverc hrane je održao većinu stanovnika u životu. Bekstvo u tajno postojanje na „arijevskoj“ strani pokušalo je oko 100.000 Jevreja, i, suprotno popularnim zabludama, rizik da ih Poljaci predaju bio je veoma mali.[160] Nemci su izuzetno otežali bekstvo iz geta neposredno pre deportacije u logore smrti varljivo prerušene u „preseljavanje na Istoku“. Svi propusnici su poništeni, zidovi su ponovo izgrađeni sa manje kapija, a policajce su zamenili SS-ovci. Neke žrtve koje su već deportovane u Treblinku bile su primorane da pišu pisma kući, navodeći da su bezbedne. Oko 3.000 drugih palo je u zamku nemačkog hotela Polski . Mnogi getoizovani Jevreji nisu verovali šta se dešava do samog kraja, jer je stvarni ishod tada izgledao nezamisliv.[160] David J. Landau je takođe sugerisao da je slabo jevrejsko rukovodstvo moglo odigrati ulogu.[242] Isto tako, Izrael Gutman je predložio da je poljsko podzemlje možda napalo logore i diglo u vazduh železničke šine koje vode do njih, ali kao što je Polson primetio, takve ideje su proizvod retrospektiva.[160]

Procenjuje se da je oko 350.000 poljskih Jevreja preživelo Holokaust.[19] Oko 230.000 njih preživelo je u SSSR-u i teritorijama Poljske pod sovjetskom kontrolom, uključujući muškarce i žene koji su pobegli iz oblasti koje je okupirala Nemačka.[14][19] Posle Drugog svetskog rata, preko 150 000 poljskih Jevreja ili 180 000 je vraćeno ili proterano nazad u novu Poljsku zajedno sa mlađim muškarcima regrutovanim u Crvenu armiju iz Kresi 1940–1941. Njihove porodice su ubijene u Holokaustu.[243] Gunar S. Polson je procenio da je 30.000 poljskih Jevreja preživelo u radnim logorima;[160] ali prema Engelu čak 70.000–80.000 njih je oslobođeno samo iz logora u Nemačkoj i Austriji, osim što izjašnjavanje o sopstvenoj nacionalnosti nije bilo od koristi onima koji nisu nameravali da se vrate.[244] Madajczik je procenio da je čak 110.000 poljskih Jevreja bilo u logorima za raseljena lica.[245] Prema Longerihu, do 50.000 Jevreja je preživelo u šumama (ne računajući Galiciju)[246] kao i među vojnicima koji su ponovo ušli u Poljsku sa prosovjetskom poljskom „Berlingovskom vojskom“ koju je formirao Staljin. Broj Jevreja koji su se uspešno sakrili na „arijevskoj“ strani geta mogao bi da bude čak 100.000, prema Peteru Longerihu,[246] iako su mnogi ubijeni od strane nemačkih Jagkomandosa.[246] Darijuš Stola je otkrio da su najverovatnije procene bile između 30.000 i 60.000.

Nisu svi preživeli registrovani u CKZP (Centralni komitet poljskih Jevreja) nakon završetka rata.[traži se izvor]

Promene granica i repatrijacije[uredi | uredi izvor]

Sastanak članova Žegote 1946. povodom godišnjice ustanka u Varšavskom getu u poljskom pozorištu

Nemačku predaju u maju 1945. pratila je velika promena u političkoj geografiji Evrope.[64][245] Poljske granice su ponovo iscrtali Saveznici u skladu sa zahtevima Josifa Staljina tokom Teheranske konferencije, koji su potvrđeni da se ne mogu pregovarati na Konferenciji na Jalti 1945.[247] Poljska vlada u egzilu je isključena iz pregovora.[248] Teritorija Poljske je smanjena za približno 20 procenata.[249] Pre kraja 1946. oko 1,8 miliona poljskih državljana je proterano i prisilno preseljeno unutar novih granica.[247][248] Prvi put u svojoj istoriji Poljska je silom postala homogena jedna nacionalna država, sa nacionalnim bogatstvom smanjenim za 38 odsto. Poljski finansijski sistem je bio uništen. Inteligencija je u velikoj meri uništena zajedno sa Jevrejima, a stanovništvo se smanjilo za oko 33 odsto.[249]

Zbog teritorijalne promene nametnute spolja, broj preživjelih Holokausta iz Poljske ostaje predmet razmatranja.[245] Prema zvaničnoj statistici, broj Jevreja u zemlji se dramatično promenio za veoma kratko vreme.[250] U januaru 1946. Centralni komitet poljskih Jevreja (CKZP) registrovao je prvi talas od oko 86.000 preživelih iz okoline. Do kraja tog leta, broj je porastao na oko 205.000–210.000 (sa 240.000 registracija i preko 30.000 duplikata).[250] Među preživelima je bilo 180.000 Jevreja koji su stigli sa teritorija pod sovjetskom kontrolom kao rezultat sporazuma o repatrijaciji. Još 30.000 Jevreja vratilo se u Poljsku iz SSSR-a nakon što su staljinističke represije okončane deceniju kasnije.[244][250]

Aliyah Bet iz Evrope[uredi | uredi izvor]

U julu 1946. četrdeset dva Jevreja i dva etnička Poljaka ubijena su u pogromu u Kielceu.[244][251] Jedanaest žrtava je umrlo od rana od bajoneta, a još jedanaest je smrtno stradalo iz vojnih jurišnih pušaka, što ukazuje na direktnu umešanost redovnih trupa.[251] Pogrom je podstakao generala Spihalskog iz PVP -a iz ratne Varšave,[252] da potpiše zakonodavni dekret kojim se preostalim preživelima dozvoljava da napuste Poljsku bez zapadnih viza ili poljskih izlaznih dozvola.[250][253] Ovo je takođe poslužilo za jačanje prihvatanja vlade među antikomunističkom desnicom, kao i za slabljenje Britanaca na Bliskom istoku.[244] Većina izbeglica koje su prelazile nove granice napustila je Poljsku bez važećeg pasoša.[250] Nasuprot tome, Sovjetski Savez je silom vratio sovjetske Jevreje iz logora DP u SSSR, zajedno sa svim ostalim sovjetskim građanima, bez obzira na njihove želje, kako je dogovoreno na Konferenciji na Jalti.[254]

Neprekidni saobraćaj preko poljskih granica se dramatično povećao.[244][255][256] Do proleća 1947. u Poljskoj je ostalo samo 90.000 Jevreja.[257][258][259] Britanija je zahtevala da Poljska (između ostalih) zaustavi egzodus Jevreja, ali njihov pritisak je uglavnom bio neuspešan.[260] Masakr u Kielceu osuđen je javnim saopštenjem koje je eparhija u Kielceu poslala svim crkvama. Pismo je osudilo pogrom i „naglasilo – napisala je Natalija Aleksiun – da su najvažnije katoličke vrednosti ljubav prema bližnjima i poštovanje ljudskog života. Takođe je aludiralo na demorališući efekat antijevrejskog nasilja, budući da je zločin počinjen u prisustvu omladine i dece." Sveštenici su ga čitali bez komentara tokom mise, nagoveštavajući da je „pogrom u stvari mogao biti politička provokacija“.[261]

Otprilike 7.000 vojno sposobnih Jevreja napustilo je Poljsku u Mandatarnu Palestinu između 1947. i 1948. kao članovi organizacije Hagana, obučeni u Poljskoj. Kamp za obuku je osnovan u Bolkovu, u Donjoj Šleziji, sa poljsko-jevrejskim instruktorima. Finansirao ga je JDC u dogovoru sa poljskom administracijom. Program koji je obučavao uglavnom muškarce od 22 do 25 godina za službu u Izraelskim odbrambenim snagama trajao je do početka 1949.[262] Pridruživanje obuci je bio zgodan način da se napusti zemlja, pošto diplomci nisu bili kontrolisani na granici, i mogli su da nose neprijavljene vrednosti, pa čak i ograničeno vatreno oružje.[252]

Posleratna suđenja[uredi | uredi izvor]

Nakon rata, Međunarodni vojni sud na Nirnberškom procesu i Poljski Vrhovni nacionalni sud zaključili su da cilj nemačke politike u Poljskoj – istrebljenje Jevreja, Poljaka, Roma i drugih – ima „sve karakteristike genocida u biološkom smislu ovog termina“.[263][264]

Memorijali i komemoracija holokausta[uredi | uredi izvor]

Muzej istorije poljskih Jevreja, Varšava, april 2013

U Poljskoj postoji mnogo spomenika posvećenih sećanju na Holokaust. Spomenik junacima geta u Varšavi otkriven je aprila 1948. godine. Glavni muzeji uključuju Državni muzej Aušvic-Birkenau na periferiji Osvjenćima sa 1,4 miliona posetilaca godišnje i POLIN Muzej istorije poljskih Jevreja u Varšavi na mestu nekadašnjeg geta, koji predstavlja hiljadugodišnju istoriju Jevreja u Poljskoj.[265][266] Od 1988. godine, godišnja međunarodna manifestacija pod nazivom Marš živih održava se u aprilu u kompleksu bivšeg logora Aušvic-Birkenau na Dan sećanja na holokaust, sa ukupnim prisustvom preko 150.000 mladih ljudi iz celog sveta.[267]

Na teritoriji svakog od logora smrti Operacije Rajnhart postoje državni muzeji, uključujući Državni muzej Majdanek u Lublinu, koji je proglašen nacionalnim spomenikom još 1946. godine, sa netaknutim gasnim komorama i krematorijumima iz Drugog svetskog rata. Ogranci Muzeja Majdanek uključuju Muzeje Belžec i Sobibor u kojima izraelski i poljski arheolozi sprovode napredna geofizička istraživanja.[268] Novi Muzej logora Treblinka otvoren je 2006. godine. Kasnije je proširen i pretvoren u ogranak Regionalnog muzeja Sjedlce koji se nalazi u istorijskom Ratušu (vidi i Geto Sjedlice).[269][270] U Helmnu postoji i mali muzej.

Železnička stanica Radegast je spomenik Holokausta u Lođu. Fabrika emajla Oskara Šindlera pokriva Holokaust u Krakovu.[271]

Na nekadašnjem Umschlagplatz u Varšavi postoji spomenik holokaustu.

Prema istraživanju istraživača sa Jagelonskog univerziteta iz 2020. godine, samo 10% ispitanika je moglo da navede tačan broj Jevreja ubijenih tokom Holokausta u Poljskoj. Polovina veruje da su Poljaci nejevreji podjednako stradali tokom rata, a 20% smatra da su Poljaci nejevreji najviše stradali.[272]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Poteškoća uključivanja Poljaka među narode koji su sarađivali sa nacistima u genocidu se ponavlja kada ispitamo atribute poljskog antisemitizma. Poljska nacionalna istorija i svest ne pamte pogromistički antijevrejski pokret. Nasilja – ponekad teška – bila su počinjeni nad Jevrejima pre i posle Prvog svetskog rata, ali, za razliku od ruskog i ukrajinskog slučaja, oni nisu ukazivali na politički značajan masovni pokret. Štaviše, iako je došlo do nasilnih incidenata, pogrom u kome je ubilački rasplamsana rulja napadala i maltretirala Jevreje bio stran poljskom identitetu – barem do događaja u Kielceu 1946. Ova poslednja izjava zasniva se na činjenici da poljski antisemitizam, čak ni tokom rata, nije bio ubilačke prirode i nije govorio u smislu potpune likvidacije osim na Izneo je ekstremne poruke i nedvosmislene zaključke – imperativ masovne jevrejske emigracije iz Poljske – ali nije zagovarao pogr. oms ili genocid.18 Međutim, antijevrejska slika je opstala u javnoj nacionalnoj debati i otporu u okupiranoj Poljskoj. Do 1939., slika poljskog naroda upletenog u sumornu borbu protiv jevrejske manjine učvrstila se u poljskoj nacionalnoj svesti – borba u kojoj su antijevrejska retorika, slike i srodna udruženja poprimili karakter egzistencijalne odbrane i usvojili nasilje kao svoju legitimna manifestacija“.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Bolinger, Kylee. Methods of Memorialization: Holocaust Commemoration in the United States Holocaust Memorial Museum (Teza). Portland State University Library. 
  2. ^ „Timothy Snyder. <italic>The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999</italic>. . New Haven: Yale University Press. 2003. [[Kategorija:Cite book]]. Pp. xv, 367. $35.00”. The American Historical Review. februar 2004. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/109.1.280.  line feed character u |title= na poziciji 154 (pomoć); Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  3. ^ Bojarski, Piotr (2022-04-26). „They Stayed in the East. Dictionary of Polish Intelligentsia in the USSR 1945-1991, Volume 1, ed. by Adam Hlebowicz, Institute of National Remembrance, Warsaw 2021, pages 488.”. Masuro-⁠Warmian Bulletin. 316 (1): 164—167. ISSN 0023-3196. doi:10.51974/kmw-147864. 
  4. ^ a b Polska 1939-1945 : straty osobowe i ofiary represji pod dwiema okupacjami. Wojciech Materski, Tomasz Szarota, Instytut Pamięci Narodowej--Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu. Warszawa: Instytut Pamięci Narodowej--Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu. 2009. ISBN 978-83-7629-067-6. OCLC 465474783. 
  5. ^ Edele & Warlick 2017, str. 96, 123 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFEdeleWarlick2017 (help)
  6. ^ a b Stola, Dariusz (2017). „Jewish emigration from communist Poland: the decline of Polish Jewry in the aftermath of the Holocaust”. East European Jewish Affairs. 47 (2–3): 169–188 [171]. S2CID 166031765. doi:10.1080/13501674.2017.1398446. 
  7. ^ „"Poland: Historical Background"”. str. Jad Vašem. 
  8. ^ a b United States Holocaust Memorial Museum (1993). The world must know : the history of the Holocaust as told in the United States Holocaust Memorial Museum. Michael Berenbaum (1st ed izd.). Boston: Little, Brown. str. 140. ISBN 0-316-09135-9. OCLC 26633403. 
  9. ^ M. Aish, M.; H. Aish, E. (2019-09-01). „Stress Fields at the Central Point of Arc Crack under Uniaxial Tension”. Advanced Materials Letters. 10 (9): 671—674. ISSN 0976-397X. doi:10.5185/amlett.2019.2285. 
  10. ^ Gigliotti 2009, str. 55 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFGigliotti2009 (help)
  11. ^ „Violence against Jews in Poland, 1944–47: The State of Research and its Presentation”. New Directions in the History of the Jews in the Polish Lands. Academic Studies Press. 2019. str. 443. ISBN 978-83-949149-1-2. doi:10.1515/9788394914912-039.  Tekst „Berendt, Grzegorz” ignorisan (pomoć). S2CID 212772792. It was such an efficient operation that on the territories controlled by the Third Reich at most only 2 percent of Polish Jews survived.
  12. ^ Sellars 2013, str. 145
  13. ^ a b Eberhardt, Piotr (2019-12-01). „Political borders in Polish territory according to the Soviet atlas of 1940”. Polish Cartographical Review. 51 (4). ISSN 2450-6966. doi:10.2478/pcr-2019-0017. 
  14. ^ a b Trela-Mazur, Elżbieta (1998). Sowietyzacja oświaty w Małopolsce Wschodniej pod radziecką okupacją 1939-1941. Kielce: Wyższa Szkoła Pedagogiczna im. Jana Kochanowskiego. ISBN 83-7133-100-2. OCLC 45029369. 
  15. ^ From peace to war: Germany, Soviet Russia, and the world, 1939-1941. Bernd Wegner, Germany. Militärgeschichtliches Forschungsamt. Providence: Berghahn Books. 1997. str. 74. ISBN 1-57181-882-0. OCLC 35084637. 
  16. ^ Moorhouse 2014, str. 28, 76
  17. ^ Shelter from the Holocaust : rethinking Jewish survival in the Soviet Union. Mark Edele, Sheila Fitzpatrick, Atina Grossmann. Detroit. 2017. str. 103, 203. ISBN 978-0-8143-4268-8. OCLC 1256590569. 
  18. ^ Buwalda 1997, str. 16
  19. ^ a b v Jockusch, L.; Lewinsky, T. (2010-12-01). „Paradise Lost? Postwar Memory of Polish Jewish Survival in the Soviet Union”. Holocaust and Genocide Studies. 24 (3): 373—399. ISSN 8756-6583. doi:10.1093/hgs/dcq055. 
  20. ^ Judith Olsak-Glass (januar 1999). „Review of Piotrowski's Poland's Holocaust”. Sarmatian Review. Volume XIX, Number 1. Arhivirano iz originala 5. 3. 2008. g. „Both regimes endorsed a systematic program of genocide.” 
  21. ^ Eberhardt, Piotr; Jan Owsinski (2003). Ethnic Groups and Population Changes in Twentieth-century Central-Eastern Europe: History, Data, Analysis. M.E. Sharpe. str. 199—201. ISBN 978-0-7656-0665-5. 
  22. ^ a b Paczkowski, Andrzej (2003). The spring will be ours: Poland and the Poles from occupation to freedom. Jane Cave. University Park, Pa.: Pennsylvania State University Press. ISBN 0-271-02308-2. OCLC 53068209. 
  23. ^ Cherry & Orla-Bukowska 2007
  24. ^ Wall and Window: the Rubble of the Warsaw Ghetto as the Narrative Space of the POLIN Museum of the History of Polish Jews, Peter Lang, Pristupljeno 2022-05-27 
  25. ^ Wardzyńska, Maria (2009), „The Year was 1939: Operation of German Security Police in Poland. Intelligenzaktion” (PDF), (Był rok 1939. Operacja niemieckiej policji bezpieczeństwa w Polsce. Intelligenzaktion) (na jeziku: poljski), Institute of National Remembrance, pp. 8–10 in current document, ISBN 978-83-7629-063-8, PDF file, direct download 2.56 MB, Arhivirano iz originala (PDF) 29. 11. 2014. g. 
  26. ^ Gilbert, Martin (1986), The Holocaust: the Jewish tragedy, Collins, str. 84—85, ISBN 9780002163057 .
  27. ^ Czesław Łuczak (1987). Położenie ludności polskiej w Kraju Warty 1939–1945. Dokumenty niemieckie. Poznań: Wydawn. Poznańskie. str. V—XIII. ISBN 978-83-210-0632-1. Google Books. 
  28. ^ „Poles: Victims of the Nazi Era”. United States Holocaust Memorial Museum. 2013. (PDF version). Arhivirano iz originala 3. 10. 2013. g. 
  29. ^ Rotbein Flaum, Shirley (2007). „Lodz Ghetto Deportations and Statistics”. Timeline. JewishGen Home Page. Arhivirano iz originala 21. 3. 2015. g. Pristupljeno 26. 3. 2015. „'Source: Encyclopedia of the Holocaust (1990), Baranowski, Dobroszycki, Wiesenthal, Yad Vashem Timeline of the Holocaust, others.” 
  30. ^ Rosenberg, Jennifer (2006). „The Łódź Ghetto”. Arhivirano iz originala 30. 4. 2006. g. „Sources: Lodz Ghetto: Inside a Community Under Siege by Adelson, Alan and Robert Lapides (ed.), New York, 1989; The Documents of the Łódź Ghetto: An Inventory of the Nachman Zonabend Collection by Web, Marek (ed.), New York, 1988; The Holocaust: The Fate of European Jewry by Yahil, Leni, New York, 1991.” 
  31. ^ Postone, Moishe; Santner, Eric L. (2003). Catastrophe and Meaning: The Holocaust and the Twentieth Century. University of Chicago Press. str. 75—6. ISBN 978-0-226-67610-4. Arhivirano iz originala 5. 7. 2018. g. 
  32. ^ Gruner, Wolf (2006), Jewish Forced Labor Under the Nazis: Economic Needs and Racial Aims, 1938–1944, Cambridge University Press, str. 249—250, ISBN 978-0521838757, „By the end of 1940, the forced-labor program in the General Government had registered over 700,000 Jewish men and women who were working for the German economy in ghetto businesses and as labor for projects outside the ghetto; there would be more.” 
  33. ^ Trunk 1972, str. 5, 172, 352
  34. ^ Berenbaum 2006, str. 114
  35. ^ Peter Vogelsang, Brian Larsen (2002), The Ghettos of Poland, The Danish Center for Holocaust and Genocide Studies, Arhivirano iz originala 6. 3. 2016. g. 
  36. ^ a b Kenez, Peter, Ghettos in Poland, 1939–1941, Cambridge University Press, str. 127—150, Pristupljeno 2022-05-28 
  37. ^ Browning 1992, str. 194
  38. ^ Gutman 1989, str. 12
  39. ^ a b APPENDIX A., Indiana University Press, str. 86, Pristupljeno 2022-05-28 
  40. ^ a b v Walter Laqueur, Judith Tydor Baumel (2001), The Holocaust Encyclopedia, Yale University Press, str. 260—262, ISBN 978-0300138115 
  41. ^ a b Browning, Christopher (2005), Before the "Final Solution": Nazi Ghettoization Policy in Poland (1940–1941) (PDF), Center for Advanced Holocaust Studies. United States Holocaust Memorial Museum, pp. 13–17 of 175 in current document, Arhivirano iz originala (PDF) 22. 12. 2016. g. 
  42. ^ Gilbert 1987, str. 87
  43. ^ Marczewski, Adam; Gudra, Miłosz; Król, Aleksandra; Martyna Rusiniak-Karwat (2015) [2009]. „Tablica przy ul. Olsztyńskiej upamiętniająca ofiary "krwawego poniedziałku"”. Muzeum Historii Żydów Polskich POLIN. page 1 and 2. „Masowe egzekucje były połączone z licznymi przypadkami pobić, gwałtów i rabunku żydowskiego mienia ... rozstrzelano ok. 990 Polaków i 150 Żydów.” 
  44. ^ „The Holocaust by Bullets digital exhibit. | Yahad-In Unum”. Arhivirano iz originala 5. 6. 2019. g. Pristupljeno 3. 3. 2022. 
  45. ^ „YAHAD - IN UNUM”. yahadmap.org. 
  46. ^ a b v g Browning 2004 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFBrowning2004 (help)
  47. ^ Piotrowski 1998, str. 217 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFPiotrowski1998 (help)
  48. ^ Meehan 2010, str. 1
  49. ^ United States Holocaust Memorial Museum (2017), Holocaust by Bullets, Arhivirano iz originala 11. 8. 2017. g. 
  50. ^ a b Piotrowski 1998 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFPiotrowski1998 (help)
  51. ^ Ronald Headland (1992). Messages of Murder: A Study of the Reports of the Einsatzgruppen of the Security Police and the Security Service, 1941–1943. 
  52. ^ Tal Bruttmann, Mémorial de la Shoah (2010). „Report: Mass graves and killing sites in the Eastern part of Europe” (PDF). Grenoble: Task Force for International Cooperation on Holocaust Education and Research (ITF). Arhivirano iz originala (PDF) 11. 8. 2016. g. „Mass graves resulting from deaths in the ghettos and various places of detention due to mistreatment, starvation ... concern the fate of several hundred thousand Jews. In the Warsaw ghetto alone, more than 100,000 Jews died and were buried in various places.” 
  53. ^ Rhodes 2010, str. 243, 255
  54. ^ Shindler 2012, str. 122
  55. ^ „Nazis Massacre 700,000 Polish Jews; Thousands Executed in Mobile Gas Chambers”. 26. 6. 1942. 
  56. ^ Snyder, Timothy (2. 10. 2012). Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin (na jeziku: engleski). Basic Books. str. 218. ISBN 9780465032976. 
  57. ^ Yahil, Leni (1990). The Holocaust : the fate of European Jewry, 1932-1945. Ina Friedman, Haya Galai. New York: Oxford University Press. str. 264—266, 270. ISBN 0-19-504522-X. OCLC 20169748. 
  58. ^ Stackelberg, Roderick (12. 12. 2007). The Routledge Companion to Nazi Germany (na jeziku: engleski). Routledge. str. 163. ISBN 9781134393862. 
  59. ^ Guttenplan 2002, str. 115
  60. ^ Bauer 2001, str. 5
  61. ^ Minutes of the Conference, discovered in Martin Luther's files after the war: Selected Documents. Vol. 11: The Wannsee Protocol., Arhivirano iz originala 3. 8. 2017. g. 
  62. ^ Montague 2012, str. 39–44 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFMontague2012 (help)
  63. ^ Gigliotti, Simone (2009), The Train Journey: Transit, Captivity, and Witnessing in the Holocaust, Berghahn Books, str. 45, ISBN 978-1571812681, Arhivirano iz originala 5. 7. 2018. g. 
  64. ^ a b v Tsitsipis, Lukas (1989). „Analyzing intercultural communication”. Journal of Pragmatics. 13 (3): 13. ISSN 0378-2166. doi:10.1016/0378-2166(89)90067-2. 
  65. ^ a b v Musial, Bogdan (2004), David Cesarani; Sarah Kavanaugh, ur., „The Origins of Operation Reinhard”, Holocaust: From the persecution of the Jews to mass murder: 196—197, ISBN 978-0415275118 
  66. ^ Sanford, George (2008). „Poles and Jews: Troubled Past, Brighter Future, Robert Cherry and Annamaria Orla-Bukowska, eds. (Lanham, MD: Rowman & Littlefield, 2007), xviii + 230 pp.”. Nationalities Papers. 36 (3): 580—582. ISSN 0090-5992. doi:10.1017/s009059920003854x. 
  67. ^ Kopówka & Rytel-Andrianik (2011), p. 405.
  68. ^ Allen 2005, str. 139
  69. ^ Marcuse, Harold; Gutman, Yisrael; Berenbaum, Michael; Dwork, Deborah; van Pelt, Robert-Jan; Milton, Sybil; Nowinski, Ira; Young, James E. (1995). „Architecture and Auschwitz”. Journal of Architectural Education (1984-). 49 (2). ISSN 1046-4883. doi:10.2307/1425402. 
  70. ^ „Internet Archive Wayback Machine”. Choice Reviews Online. 48 (11): 48—6007—48—6007. 2011-07-01. ISSN 0009-4978. doi:10.5860/choice.48-6007. 
  71. ^ The Camp Society: Approaches to Social Structure and Ordinary Life in Nazi Concentration Camps, Bloomsbury Academic, Pristupljeno 2022-05-28 
  72. ^ Fischel 1998, str. 129
  73. ^ Davenport-Hines, Richard (2016-01-07). Sereny, Gitta (1921–2012), author. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. str. 48. 
  74. ^ Stern, Fritz; Lifton, Robert Jay (1986). „The Nazi Doctors: Medical Killing and the Psychology of Genocide”. Foreign Affairs. 65 (2): 64. ISSN 0015-7120. doi:10.2307/20043033. 
  75. ^ Kopówka & Rytel-Andrianik 2011
  76. ^ Marina Sorokina, Tarik Cyril Amar (2014). The Holocaust in the East: Local Perpetrators and Soviet Responses. Pitt Series in Russian and East European Studies. University of Pittsburgh Press. str. 124, 165, 172, 255. ISBN 978-0-8229-6293-9. Arhivirano iz originala 14. 10. 2017. g. — preko direct download 13.6 MB. 
  77. ^ AŻIH (2014). „Bronna Góra – Holocaust mass murder site” [Bronna Góra – miejsce masowych egzekucji]. Museum of the History of Polish Jews Virtual Shtetl. Arhivirano iz originala 3. 8. 2017. g. Pristupljeno 16. 7. 2017. „Testimony of B. Wulf, Docket nr 301/2212, Archives of the Jewish Historical Institute in Warsaw.” 
  78. ^ Garrard, John; Garrard, Carol (2014). „Monument at Bronnaya Gora”. The Brest Ghetto Passport Archive. JewishGen. Arhivirano iz originala 1. 12. 2017. g. 
  79. ^ „Antopal: Brest. The Antopol Ghetto”. The ghetto liquidation 'Aktion'. International Jewish Cemetery Project, with links to resources. Arhivirano iz originala 4. 8. 2017. g. Pristupljeno 26. 11. 2017. „Deportations to Bronna Gora lasted four days beginning October 15, 1942” 
  80. ^ Burds, Jeffrey (3. 12. 2013), Holocaust in Rovno: The Massacre at Sosenki Forest, November 1941 (PDF), Northeastern University. Sponsored by the YIVO Institute of Jewish Research, New York, p. 2 (19 of 151 in current document), ISBN 9781137388391, Arhivirano iz originala (PDF) 3. 8. 2017. g. 
  81. ^ Połonka Mount, place of executions and the Holocaust mass grave [Górka-Połonka – miejsce egzekucji i zbiorowy grób ofiar Zagłady], POLIN Museum of the History of Polish Jews, Arhivirano iz originala 4. 8. 2017. g., Pristupljeno 16. 7. 2017 
  82. ^ Yad Vashem, Mass-murder of Łuck Jews at Gurka Polonka in August 1942 na sajtu YouTube Note: village Połonka (polj. Górka Połonka or its Połonka Little Hill Arhivirano 2008-07-20 na sajtu Wayback Machine subdivision) is misspelled in the documentary, with testimony of eyewitness Shmuel Shilo.
  83. ^ The Holocaust in the East : local perpetrators and Soviet responses. Michael David-Fox, Peter Holquist, Alexander M. Martin. Pittsburgh, Pa. 2014. ISBN 978-0-8229-6293-9. OCLC 857356655. 
  84. ^ a b Browning 1998, str. 52, 77, 79, 80, 135
  85. ^ The Waffen-SS : a European history. Jochen Böhler, Robert Gerwarth (First edition izd.). Oxford. 2017. ISBN 978-0-19-183185-0. OCLC 970401339. 
  86. ^ „Holocaust Encyclopedia -Trawniki”. United States Holocaust Memorial Museum. Arhivirano iz originala 29. 8. 2015. g. Pristupljeno 21. 7. 2011. 
  87. ^ Crankshaw, Edward (2011). Gestapo. London. ISBN 1-4482-0549-2. OCLC 1162358722. 
  88. ^ Wilson 2011, str. 109, 110, 113
  89. ^ Montague 2012, str. 6 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFMontague2012 (help)
  90. ^ Montague, Patrick (2012). Chełmno and the Holocaust : the history of Hitler's first death camp. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-3527-2. OCLC 779847250. 
  91. ^ „Holocaust Encyclopedia – The Jews of Lodz”. United States Holocaust Memorial Museum. 2015. Arhivirano iz originala 19. 4. 2015. g. Pristupljeno 12. 4. 2015. 
  92. ^ Latosinski, Michal (2015). Litzmannstadt Ghetto, Lodz. Traces of the Litzmannstadt Getto. A Guide to the Past: Introduction. Litzmannstadt Ghetto homepage. ISBN 978-83-7415-000-2. Arhivirano iz originala 23. 12. 2017. g. Pristupljeno 12. 4. 2015. 
  93. ^ Montague 2012, str. 68 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFMontague2012 (help)
  94. ^ Montague 2012, str. 65 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFMontague2012 (help)
  95. ^ JTA (22. 1. 1963). „Jewish Survivors of Chelmno Camp Testify at Trial of Guards”. Internet Archive. Jewish Telegraphic Agency. Arhivirano iz originala 20. 2. 2014. g. Pristupljeno 14. 6. 2013. 
  96. ^ Fluchschrift (2013). „01.11.1941. Errichtung des ersten Vernichtungslagers in Chelmno”. Heiner Lichtenstein, Daten aus der Zeitgeschichte, in: Tribüne Nr. 179/2006. Fluchschrift – Deutsche Verbrechen. Arhivirano iz originala 17. 5. 2012. g. Pristupljeno 14. 6. 2013. 
  97. ^ Rawson, Andrew (2015), Auschwitz: The Nazi Solution, Pen and Sword, str. 121, ISBN 978-1473827981 
  98. ^ a b Memorial and Museum (2015). „Auschwitz as a center for the extermination of the Jews”. Jews in Auschwitz. Auschwitz-Birkenau Memorial and State Museum. Arhivirano iz originala 20. 3. 2016. g. Pristupljeno 13. 4. 2015. „Countries of origin, Selection in the camp, Treatment.” 
  99. ^ a b Williams, Dominic; Wollaston (2019-09-01), The Sonderkommando and the Auschwitz-Birkenau Memorial Museum, Berghahn Books, str. 193—214, Pristupljeno 2022-05-28 
  100. ^ Institut Fuer Zeitgeschicthe (Institute for Contemporary History) (1992). „Gassing Victims in the Holocaust: Background & Overview”. Extermination camps in occupied Poland. Munich, Germany: Jewish Virtual Library. Arhivirano iz originala 29. 5. 2015. g. 
  101. ^ Naomi Kramer, Ronald Headland (1998), The Fallacy of Race and the Shoah, University of Ottawa Press, str. 254, ISBN 978-0776617121  Also in: Hilberg, Raul (2003), The Destruction of the European Jews, Yale University Press, str. 948—949, ISBN 978-0300095920 
  102. ^ „Holocaust Encyclopedia – Gassing Operations”. United States Holocaust Memorial Museum. Arhivirano iz originala 8. 2. 2015. g. Pristupljeno 15. 6. 2015. 
  103. ^ a b Otlewska, Anna; Adamiak, Justyna; Gutarowska, Beata (2015). „Clone-based comparative sequence analysis of 16S rRNA genes retrieved from biodeteriorating brick buildings of the former Auschwitz II–Birkenau concentration and extermination camp”. Systematic and Applied Microbiology. 38 (1): 48—55. ISSN 0723-2020. doi:10.1016/j.syapm.2014.09.003. 
  104. ^ a b Franciszek Piper (2015). „Number of deportees by ethnicity”. Ilu ludzi zginęło w KL Auschwitz. Liczba ofiar w świetle źródeł i badań, Oświęcim 1992, tables 14–27. Auschwitz-Birkenau Memorial and State Museum. Arhivirano iz originala 19. 9. 2016. g. Pristupljeno 14. 4. 2015. 
  105. ^ Rees 2005, str. 168–169
  106. ^ Snyder, Timothy (2012), Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin, Basic Books, str. 314, ISBN 978-0465032976, Arhivirano iz originala 5. 7. 2018. g. 
  107. ^ Dwork 1997, str. 336–337
  108. ^ Ber Mark, Isaiah Avrech (1985), The Scrolls of Auschwitz, Am Oved, str. 71, 260, ISBN 9789651302527, Hometown of Róża (Roza) Robota. 
  109. ^ Anatomy of the Auschwitz death camp. Israel Gutman, Michael Berenbaum, Mazal Holocaust Collection, United States Holocaust Memorial Museum, U.S. Holocaust Research Institute. Bloomington: Published in association with the United States Holocaust Memorial Museum, Washington, D.C. by Indiana University Press. 1994. ISBN 0-253-32684-2. OCLC 29471119. 
  110. ^ "Online Exhibitions: Give Me Your Children – Voices from the Lodz Ghetto". United States Holocaust Memorial Museum. Archived from the original on March 10, 2017.
  111. ^ Arad 1999, str. 152–153
  112. ^ Smith, Mark S. (2010). Treblinka Survivor: The Life and Death of Hershl Sperling. The History Press. str. 103—107. ISBN 978-0-7524-5618-8. Pristupljeno 9. 4. 2015 — preko Google Books preview. 
  113. ^ See Smith's book excerpts at: Hershl Sperling: Personal Testimony by David Adams
  114. ^ Obuchowski, Chester W.; Steiner, Jean-François (1967). „Treblinka”. Books Abroad. 41 (2): 179. ISSN 0006-7431. doi:10.2307/40121579. 
  115. ^ Kopówka & Rytel-Andrianik (2011), chapt. 3:1, p. 77.
  116. ^ Corni, Gustavo (2017). „Displaced Persons at Home: Refugees in the Fabric of Jewish Life in Warsaw September 1939—July 1942. By Lea Prais . Trans. Naftali Greenwood . The International Institute for Holocaust Research. Center for Research on the Holocaust in Poland. Jerusalem: Yad Vashem, 2015. 518 pp. Notes. Bibliography. Glossary. Indexes. Photographs. Figures. Tables. $43.50, hardbound.”. Slavic Review. 76 (2): 523—524. ISSN 0037-6779. doi:10.1017/slr.2017.105. 
  117. ^ The Polish underground reports the liquidation of the Warsaw ghetto, Routledge, 2013-11-04, str. 151—151, ISBN 978-1-315-83327-9, Pristupljeno 2022-05-28 
  118. ^ 3. November 1940– July 1942: The Ghetto, First Stages, Academic Studies Press, 2019-12-31, str. 17—34, Pristupljeno 2022-05-28 
  119. ^ The Warsaw Ghetto Uprising, Palgrave Macmillan, Pristupljeno 2022-05-28 
  120. ^ McVay, Kenneth (1984). „The Construction of the Treblinka Extermination Camp”. Yad Vashem Studies, XVI. Jewish Virtual Library.org. Arhivirano iz originala 5. 9. 2015. g. Pristupljeno 3. 11. 2013. 
  121. ^ Düsseldorf, LG (2015). „"LTE Zuhause"”. JurPC: 7—7. ISSN 1615-5335. doi:10.7328/jurpcb20153010159. 
  122. ^ THE JEWS OF THE GENERAL GOVERNMENT, SEPTEMBER 1939–JUNE 1941:, Indiana University Press, str. 7—15, Pristupljeno 2022-05-28 
  123. ^ Ainsztein 2008, str. 917
  124. ^ Sumler, David E. (1973). A history of Europe in the twentieth century. Homewood, Ill.: Dorsey Press. ISBN 0-256-01421-3. OCLC 628024. 
  125. ^ Cymet, David (2010). History vs. apologetics : the Holocaust, the Third Reich, and the Catholic Church. Lanham, Md.: Lexington Books. ISBN 978-0-7391-3295-1. OCLC 812924949. 
  126. ^ "The Good old days" : the Holocaust as seen by its perpetrators and bystanders. Ernst Klee, Willi Dressen, Volker Riess (1st American ed izd.). New York. 1991. ISBN 0-02-917425-2. OCLC 24010418. 
  127. ^ a b Kopówka, Edward; Rytel-Andrianik, Paweł (2011). Treblinka II Death Camp. Monograph, chapt. 3 [Treblinka II – Obóz zagłady] (PDF). Dam im imię na wieki [I will give them an everlasting name. Isaiah 56:5] (in Polish). Drohiczyńskie Towarzystwo Naukowe [The Drohiczyn Scientific Society]. ISBN 978-83-7257-496-1. With list of Catholic rescuers of Jews imprisoned at Treblinka I, selected testimonies, bibliography, alphabetical indexes, photographs, English language summaries, and forewords by Holocaust scholars. Archived from the original (PDF) on October 10, 2014. Retrieved January 9, 2014 – via PDF direct download 20.2 MB.
  128. ^ Lehnstaedt, Stephan (2017), 1. Die polnischen Juden im Holocaust, 1939 – 1942, Verlag C.H.BECK oHG, стр. 14—27, Приступљено 2022-05-28 
  129. ^ Arad 1999, стр. 375
  130. ^ Winstone, Martin (2017-02-09). „The Belzec Death Camp: history, biographies, remembrance”. Holocaust Studies. 23 (4): 523—525. ISSN 1750-4902. doi:10.1080/17504902.2017.1289004. 
  131. ^ а б The United States Holocaust Memorial Museum, Washington, DC, Routledge, 2017-09-29, стр. 146—171, ISBN 978-1-315-08812-9, Приступљено 2022-05-29 
  132. ^ Umberger, Emily (2016). „Intimacy of Faith: Devotional Retablos and Ex‐Votos from Mexico”. Visual Anthropology Review. 32 (1): 94—96. ISSN 1058-7187. doi:10.1111/var.12100. 
  133. ^ Yahil, Leni; Friedman, Ina; Galai, Hayah (1991). The Holocaust: The fate of European Jewry, 1932–1945. Oxford University Press. стр. 356—357. ISBN 978-0-19-504523-9. Приступљено 15. 4. 2015. 
  134. ^ а б Mildt, Dirk Welmoed de (1996). In the name of the people : perpetrators of genocide in the reflection of their post-war prosecution in West Germany : the 'Euthanasia' and 'Aktion Reinhard' trial cases. The Hague: Martinus Nijhoff. ISBN 90-411-0185-3. OCLC 34596624. 
  135. ^ „Holocaust Encyclopedia – Belzec: Chronology”. United States Holocaust Memorial Museum. Архивирано из оригинала 20. 4. 2015. г. 
  136. ^ Arad 1999, стр. 102
  137. ^ ARC contributing authors (26. 8. 2006). „Belzec Camp History”. Aktion Reinhard Camps. Архивирано из оригинала 25. 12. 2005. г. 
  138. ^ Marsh 2011, стр. 1219
  139. ^ Schelvis 2014
  140. ^ Chris Webb, C.L. (2007). „Former Members of the SS-Sonderkommando Sobibor describe their experiences in the Sobibor death camp in their own words”. Belzec, Sobibor & Treblinka Death Camps. H.E.A.R.T. Архивирано из оригинала 6. 9. 2011. г. Приступљено 16. 4. 2015. „It was a heavy Russian benzine engine – presumably a tank or tractor motor at least 200 horsepower V-motor, 8 cylinders, water cooled (SS-Scharführer Erich Fuchs).” 
  141. ^ Schelvis 2014.   Sobibór branch of the Majdanek State Museum (2016). „History of the Sobibór extermination camp”. Архивирано из оригинала 18. 1. 2017. г. 
  142. ^ Schelvis 2007, стр. 168
  143. ^ OCTOBER 14, 1943:, Indiana University Press, стр. 373—384, Приступљено 2022-05-30 
  144. ^ LUBLIN MAIN CAMP (aka MAJDANEK), Indiana University Press, 2009-05-22, стр. 875—898, Приступљено 2022-05-30 
  145. ^ Rosenberg, Jennifer (2008). "Majdanek: An Overview". 20th Century History. about.com. ISBN 978-0-404-16983-1. Archived from the original on July 5, 2004.
  146. ^ „Screenshot of Itunes Library - Archived Platform Itunes 2010”. dx.doi.org. Pristupljeno 2022-05-30. 
  147. ^ Szkodziak, Piotr; Czuczwar, Piotr; Pyra, Krzysztof; Szkodziak, Filip; Paszkowski, Tomasz; Rio Tinto, Hugo; Woźniak, Sławomir (2018-06-29). „Ascites Index – an attempt to objectify the assessment of ascites”. Journal of Ultrasonography. 18 (73): 140—147. ISSN 2084-8404. doi:10.15557/jou.2018.0020. 
  148. ^ Jaumont, Fabrice (2015). MacArthur, Catherine T. (23 November 1908–15 December 1981). American National Biography Online. Oxford University Press. 
  149. ^ The trial of German major war criminals by the International Military Tribunal sitting at Nuremberg, Germany. International Military Tribunal. Buffalo, N.Y.: W.S. Hein. 2001. ISBN 1-57588-677-4. OCLC 45963254. 
  150. ^ a b Cohen, Boaż (2007-11-29), Rachel Auerbach, Yad Vashem, and Israeli Holocaust Memory, Liverpool University Press, str. 197—221, Pristupljeno 2022-05-30 
  151. ^ Jewish resistance against the Nazis. Patrick Henry. Washington, D.C. 2014. str. 22—23. ISBN 0-8132-2590-6. OCLC 884479338. 
  152. ^ a b v „Army was Polish, soldiers were Jews”. Ynetnews. 9. 11. 2006. 
  153. ^ Teaching and studying the Holocaust. Samuel Totten, Stephen Feinberg. Boston: Allyn and Bacon. 2001. ISBN 0-205-18495-2. OCLC 44509301. 
  154. ^ Christopher Browning (2001), „Raul Hilberg”, Yad Vashem Studies, Wallstein Verlag: 9—10, ISSN 0084-3296 
  155. ^ Isaiah Trunk (1972), „The Attitude of the Councils toward Physical Resistance”, Judenrat: The Jewish Councils in Eastern Europe Under Nazi Occupation, U of Nebraska Press, str. 464—466, 472—474, ISBN 978-0803294288, Arhivirano iz originala 3. 1. 2014. g., „The highest degree of cooperation was achieved when chairmen, or other leading Council members themselves, actively participated in preparing and executing acts of resistance, particularly in the course of liquidations of ghettos. [Prominent examples include Warsaw, Częstochowa, Radomsko, Pajęczno, Sasów, Pińsk, Mołczadź, Iwaniska, Wilno, Nieśwież, Zdzięcioł (see: Zdzięcioł Ghetto), Tuczyn (Równe), and Marcinkańce (Grodno) among others]” 
  156. ^ a b The Holocaust Encyclopedia (2011), Jewish Resistance, United States Holocaust Memorial Museum, see map., Arhivirano iz originala 26. 1. 2012. g.  Also in: Krakowski, Shmuel (2010), Armed Resistance, YIVO, Arhivirano iz originala 2. 6. 2011. g. 
  157. ^ a b United States Holocaust Memorial Museum, Resistance during the Holocaust (PDF), The Miles Lerman Center for the Study of Jewish Resistance, p. 6 of 56 in current document, Arhivirano iz originala (PDF) 29. 8. 2017. g. .
  158. ^ The Holocaust Encyclopedia (2017), Resistance in the Vilna Ghetto, United States Holocaust Memorial Museum, Arhivirano iz originala 3. 8. 2017. g. 
  159. ^ Yad Vashem. „Poland: Historical Background”. 
  160. ^ a b v g d đ e ž z Paulsson, Gunnar S. (1998). „The Rescue of Jews by Non-Jews in Nazi-Occupied Poland”. The Journal of Holocaust Education. 7 (1–2): 19—44. doi:10.1080/17504902.1998.11087056. 
  161. ^ a b Yad Vashem Shoa Resource Center, Zegota Arhivirano 2013-10-20 na sajtu Wayback Machine, page 4/34 of the Report.
  162. ^ „NETWATCH: Botany's Wayback Machine”. Science. 316 (5831): 1547. 2007-06-15. ISSN 0036-8075. S2CID 220096361. doi:10.1126/science.316.5831.1547d. 
  163. ^ Bergen 2003, str. 118–9
  164. ^ a b Rudnicki, Szymon (2021-02-28), „The Vilna Pogrom of 19–21 April 1919”, Polin: Studies in Polish Jewry Volume 33, Liverpool University Press, str. 463—494, ISBN 9781906764753, S2CID 234305600, doi:10.3828/liverpool/9781906764753.003.0021, Pristupljeno 2022-05-30 
  165. ^ Jan Tomasz Gross (29. 10. 2002). Neighbors: the destruction of the Jewish community in Jedwabne, Poland. Penguin Books. str. xv. ISBN 978-0-14-200240-7. 
  166. ^ Heller 1994, str. 65
  167. ^ Heller 1994, str. 68
  168. ^ Główny Urząd Statystyczny (1938). Drugi Powszechny Spis Ludności, 9.XII.1931 (PDF). Polish census of 1931. Table 10, page 30 in current document (na jeziku: poljski). Warsaw. PDF file, direct download. Arhivirano iz originala (PDF) 2. 4. 2015. g. „Religion and Native Language (total). Section, Jewish: 3,113,933 with Yiddish: 2,489,034 and Hebrew: 243,539” 
  169. ^ Brethour, Miranda (2019). „Jewish–Gentile Relations in Hiding during the Holocaust in Sokołów County, Poland (1942–1944)”. The Journal of Holocaust Research. 33 (4): 277–301 [299–300]. S2CID 211662916. doi:10.1080/25785648.2019.1677090. „close contacts in the Polish community and decent knowledge of the Polish language were extremely useful, if not essential, for securing shelter... A few other cases were uncovered wherein a local Pole committed to hiding a group of Jews and then subsequently denounced or murdered the charges, transitioning from helper to perpetrator.” 
  170. ^ Grabowski, Jan (2008). Rescue for Money: Paid Helpers in Poland, 1939-1945 (na jeziku: engleski). Yad Vashem. ISBN 978-965-308-325-7. „Files of postwar trials of collaborators, many of whom committed crimes against Jews, and other materials show that the phenomenon of paid help was far from marginal. A Jew with money and other assets had much greater chances of being rescued than a penniless one.” 
  171. ^ Redlich, Shimon (2014). „Hunt for the Jews: Betrayal and Murder in German-Occupied Poland. By Jan Grabowski. location=Bloomington”. Slavic Review. Indiana University Press. 73 (3): 652—653. ISSN 0037-6779. S2CID 165037518. doi:10.5612/slavicreview.73.3.652. xiv, 303 pp. Appendix. Notes. Bibliography. Index. Photographs. Tables. Maps. $35.00, hard bound.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |year= / |date= mismatch (pomoć)
  172. ^ Grabowski, Jan (9. 10. 2013). Hunt for the Jews: Betrayal and Murder in German-Occupied Poland. Indiana University Press. str. 55. ISBN 9780253010872. 
  173. ^ Madeleine Dreyfus, Catholic University of America Press, str. 65—104, doi:10.2307/j.ctt285321.9, Pristupljeno 2022-05-30 
  174. ^ a b v Materski & Szarota 2009
  175. ^ Hans G. Furth One million Polish rescuers of hunted Jews?
  176. ^ David Marshall Smith (2000). Moral geographies: ethics in a world of difference. str. 112. ISBN 9780748612789. „It has been estimated that a million or more Poles were involved in helping Jews.” 
  177. ^ Lukas 1989 – Recent research suggests that a million Poles were involved, but some estimates go as high as three million.
  178. ^ Phayer 2000
  179. ^ Bogner 2012
  180. ^ Snyder, Timothy (20. 12. 2012). „Hitler's Logical Holocaust”. The New York Review of Books. Arhivirano iz originala 4. 12. 2012. g. 
  181. ^ Cesarani, David (2015), „Autobiographical Reflections on Writing History, the Holocaust and Hairdressing”, Holocaust Scholarship, Palgrave Macmillan, ISBN 9781137514196, doi:10.1057/9781137514196.0008, Pristupljeno 2022-05-30 
  182. ^ Podbielska, Alicja (2019). „"That's for harboring Jews!" Post-Liberation Violence against Holocaust Rescuers in Poland, 1944–1948”. S:I.M.O.N. Shoah: Intervention. Methods. Documentation. (na jeziku: engleski). 6 (2): 110—120. ISSN 2408-9192. 
  183. ^ Lichtenstein, Tatjana (2016). „Beyond Violence: Jewish Survivors in Poland and Slovakia, 1944−1948”. Holocaust and Genocide Studies. 30 (3): 545—548. ISSN 8756-6583. doi:10.1093/hgs/dcw066. 
  184. ^ „Note by the Secretariat”, Treaty Series 2569, United Nations Treaty Series, UN, 2012-12-31, str. 22, ISBN 978-92-1-055219-6, doi:10.18356/d1d58282-en-fr, Pristupljeno 2022-05-30 
  185. ^ Pawłowicz, Jacek (2008). Rotmistrz Witold Pilecki 1901–1948 (na jeziku: poljski). Instytut Pamięci Narodowej, IPN. str. 254—. ISBN 978-83-60464-97-7. 
  186. ^ a b v Connelly, John (2005). „Why the Poles Collaborated so Little: And Why That Is No Reason for Nationalist Hubris”. Slavic Review. 64 (4): 771—781. JSTOR 3649912. doi:10.2307/3649912 Slobodan pristup. 
  187. ^ a b Friedrich, Klaus-Peter (zima 2005). „Collaboration in a 'Land without a Quisling': Patterns of Cooperation with the Nazi German Occupation Regime in Poland during World War II”. Slavic Review. 64 (4): 711—746. JSTOR 3649910. doi:10.2307/3649910 Slobodan pristup. 
  188. ^ Berendt, Grzegorz (2011), „The Price of life : the economic determinants of Jews' existence on the "Aryan" side”, Ur.: Rejak, Sebastian; Frister, Elzbieta, Inferno of choices: Poles and the Holocaust., Warsaw: RYTM, str. 115—165 
  189. ^ a b https://books.google.com/books?id=oVmSAAAAQBAJ&printsec=frontcover&dq=Judenjagd+200,000&hl=en&sa=X&ved=0ahUKEwjw3-X4w7niAhXRJFAKHXo1CgwQ6AEIKTAA#v=snippet&q=200000&f=false.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). Hunt for the Jews: Betrayal and Murder in German-Occupied Poland, Indiana University Press, Jan Grabowski, pp. 2–3.
  190. ^ Grabowski, Jan (9. 10. 2013). Hunt for the Jews: Betrayal and Murder in German-Occupied Poland. Indiana University Press. str. 2—4. ISBN 978-0-253-01087-2. 
  191. ^ Williams, Timothy; Buckley-Zistel, Susanne, ur. (17. 4. 2018). Perpetrators and Perpetration of Mass Violence: Action, Motivations and Dynamics. Routledge. str. 337. ISBN 9781351175845. 
  192. ^ Gross (2001), Neighbors, p. 75.
  193. ^ Himka, John-Paul (2011).
  194. ^ Grabowski, Jan (2013). Hunt for the Jews: betrayal and murder in German-occupied Poland. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-01074-2. 
  195. ^ Lukas, Richard C. (1989). Out of the Inferno: Poles Remember the HolocaustNeophodna slobodna registracija. University Press of Kentucky. str. 13. ISBN 978-0813116921. 
  196. ^ Piotr Chojnacki; Dorota Mazek, ur. (2008). Polacy ratujący Żydów w latach II wojny światowej [Poles rescuing Jews during World War II]. Zeszyty IPN, Wybór Tekstów. Warsaw: Institute of National Remembrance. str. 7, 18, 23, 31. „Kierownictwo Walki Cywilnej w "Biuletynie Informacyjnym" ostrzega "szmalcowników" i denuncjatorów przed konsekwencjami grożącymi im ze strony władz państwa podziemnego. [p.37 in PDF] Ot, widzi pan, sprawa jednej litery sprawia ogromną różnicę. Ratować i uratować! Ratowaliśmy kilkadziesiąt razy więcej ludzi, niż uratowaliśmy. – Władysław Bartoszewski [p.7]” 
  197. ^ Antoni Mączak, Encyklopedia historii gospodarczej Polski do 1945 roku: O-Ż (Encyclopedia of Poland's Economic History: O–Ż), Warsaw, Wiedza Powszechna, 1981. [potrebna strana]
  198. ^ „'Orgy of Murder': The Poles Who 'Hunted' Jews and Turned Them Over to the Nazis”. Haaretz. 
  199. ^ „Policja Polska w Generalnym Gubernatorstwie 1939-1945 – Policja Panstwowa”. policjapanstwowa.pl (na jeziku: poljski). Arhivirano iz originala 2018-03-29. g. Pristupljeno 2018-03-29. 
  200. ^ Danik, Richard (1989). „Reviews: Jerzy Tomaszewski, Rzeczpospolita wielu narodów, Warsaw, Czytelmk, 1985; 287pp.; 200 zlotys. Jerzy Tomaszewski, Ojczyzna nie tylko Polaków. Mniejszości narodowe w Polsce w latach 1918-1939, Warsaw, Młodzieźowa Agencja Wydawnicza, 1985; 260pp.; 245 zlotys. Zbigniew Landau and Jerzy Tomaszewski, Zarys historii gospodarczej Polski 1918-1939, 5th edn, Warsaw, Ksiąźka i Wiedza, 1986; 339 pp.; 350 zlotys”. European History Quarterly. 19 (3): 417—421. ISSN 0265-6914. doi:10.1177/026569148901900312. 
  201. ^ Garlinski, Josef (1985-08-12). Poland in the Second World War. Springer. ISBN 978-1-349-09910-8. 
  202. ^ a b Zimmerman, Joshua D. (2015). The Polish underground and the Jews, 1939-1945. New York, NY: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-01426-8. 
  203. ^ Biskupski, Mieczysław (2000). The history of Poland. Westport, Conn.: Greenwood Press. str. 110. ISBN 978-0313305719. OCLC 42021562. 
  204. ^ a b Cymet, David (jun 1999). „Polish state antisemitism as a major factor leading to the Holocaust”. Journal of Genocide Research. 1 (2): 169—212. ISSN 1469-9494. doi:10.1080/14623529908413950. 
  205. ^ a b v Cooper, Leo (2000). In the shadow of the Polish eagle: the Poles, the Holocaust, and beyond. Houndmills, Basingstoke, Hampshire; New York, N.Y.: Palgrave. ISBN 978-1-280-24918-1. Pristupljeno 2018-03-26. 
  206. ^ Poles and Jews: perceptions and misperceptions. Polin. Władysław Bartoszewski (ed.) (1. issued in paperback izd.). Oxford: Littman Library of Jewish Civilization. 2004. str. 356. ISBN 978-1-904113-19-5. 
  207. ^ Schatz, Jaff (1991). The generation : the rise and fall of the Jewish communists of Poland. Berkeley: University of California Press. str. 204. ISBN 978-0520071360. OCLC 22984393. 
  208. ^ Mushkat 1992, str. 50
  209. ^ a b Váli, Ferenc A. (1965). „The Potsdam Agreement. By Alfons Klafkowski. (Warsaw: PWN—Polish Scientific Publishers, 1963. pp. xiv, 340.)”. American Journal of International Law. 59 (3): 697—698. ISSN 0002-9300. doi:10.2307/2196799. 
  210. ^ Kadish 1992, str. 80
  211. ^ Marcus, Joseph (1983). Social and political history of the Jews in Poland, 1919–1939. Walter de Gruyter. str. 17—19. ISBN 978-90-279-3239-6. Arhivirano iz originala 22. 10. 2017. g. 
  212. ^ Gilbert, Martin (2002). The Routledge Atlas of the Holocaust. Psychology Press. p. 23, Map 15: Jewish Refugees Find Haven in Europe, 1933–1938. ISBN 978-0-415-28146-1 — preko Google Books. 
  213. ^ Wróbel 2014, str. 108
  214. ^ Kosiński 1977, str. 314
  215. ^ Roszkowski, Wojciech (4. 11. 2008). „History: The Zero Hour” [Historia: Godzina zero]. Tygodnik.Onet.pl weekly. Arhivirano iz originala 12. 5. 2012. g. Pristupljeno 18. 5. 2014. 
  216. ^ The Erwin and Riva Baker Memorial Collection (2001). „Yad Vashem Studies”. Yad Washem Studies on the European Jewish Catastrophe and Resistance. Wallstein Verlag: 57—. ISSN 0084-3296. 
  217. ^ Cantorovich, Irena (jun 2012). „Honoring the Collaborators – The Ukrainian Case” (PDF). Roni Stauber, Beryl Belsky. Kantor Program Papers. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 5. 2017. g. Pristupljeno 25. 11. 2016. „When the Soviets occupied eastern Galicia, some 30,000 Ukrainian nationalists fled to the General Government. In 1940 the Germans began to set up military training units of Ukrainians, and in the spring of 1941 Ukrainian units were established by the Wehrmacht.” 
  218. ^ Breitman 2005, str. 249
  219. ^ Siemaszko 1991, str. 95
  220. ^ Lerski, Jerzy J. (1996). Historical dictionary of Poland, 966-1945. Piotr Wróbel, Richard J. Kozicki. Westport, Conn.: Greenwood Press. str. 110. 538. ISBN 0-313-03456-7. OCLC 55741538. 
  221. ^ Lukas 2001
  222. ^ POLONSKY, ANTONY (2022-05-16), The Jedwabne Debate in America, The Littman Library of Jewish Civilization, str. 393—414, Pristupljeno 2022-05-31 
  223. ^ Browning 2004, str. 262 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFBrowning2004 (help)
  224. ^ TOMASZEWSKI, JERZY (1997), MICHAEL C. STEINLAUF Bondage to the Dead: Poland and the Memory of the Holocaust., Syracuse, NY: The Littman Library of Jewish Civilization, str. 30, Pristupljeno 2022-05-31 
  225. ^ „The Internet Archive Wayback Machine”. Reference Reviews. 16 (2): 71—73. 2002-02-01. ISSN 0950-4125. doi:10.1108/rr.2002.16.2.5.59. 
  226. ^ Gross 2002, str. 3
  227. ^ Snyder, Timothy (2003). The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. Yale University Press. str. 84—89. ISBN 978-0-300-10586-5 — preko Google Books, preview. 
  228. ^ Müller, Jan-Werner 2002, str. 47
  229. ^ Longerich, Peter (2010). Holocaust: The Nazi Persecution and Murder of the Jews. Oxford; New York: Oxford University Press. str. 194—. ISBN 978-0-19-280436-5. Arhivirano iz originala 1. 2. 2017. g. 
  230. ^ „Holocaust Encyclopedia – Lwów”. United States Holocaust Memorial Museum. Arhivirano iz originala 7. 3. 2012. g. 
  231. ^ Dr. Frank Grelka (2005). Ukrainischen Miliz. Die ukrainische Nationalbewegung unter deutscher Besatzungsherrschaft 1918 und 1941/42. Viadrina European University: Otto Harrassowitz Verlag. str. 283—284. ISBN 978-3-447-05259-7. „RSHA von einer begrüßenswerten Aktivitat der ukrainischen Bevolkerung in den ersten Stunden nach dem Abzug der Sowjettruppen.” 
  232. ^ Kuwałek, Robert; Riadczenko, Eugeniusz; Marczewski, Adam (2015). „Tarnopol”. Virtual Shtetl. Translated by Katarzyna Czoków and Magdalena Wójcik. str. 3—4. Arhivirano iz originala 31. 1. 2017. g. Pristupljeno 16. 1. 2017. 
  233. ^ a b „Livia Rothkirchen, editor. <italic>Yad Vashem Studies on the European Jewish Castastrophe and Resisistance</italic>. (Yad Vashem Studies, 10.) Jerusalem: Yad Vashem; distrib. by Ktav Publishing House, New York. . 1974. str. 326.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= ([[Pomoć:CS1 greške#citation_missing_title|pomoć]])[[Kategorija:Stranice sa izvorima bez naslova]]. $15.00”. The American Historical Review. 1976. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/81.3.579-a.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  234. ^ Talking with the willing executioners.
  235. ^ Pohl, Dieter. Hans Krueger and the Murder of the Jews in the Stanislawow Region (PDF). Yad Vashem Resource Center. str. 12/13, 17/18, 21. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 8. 2014. g. — preko direct download, PDF 95 KB. „It is clear that a massacre of such proportions under German civil administration was virtually unprecedented.” 
  236. ^ Piotrowski, Tadeusz (1998). Poland's holocaust : ethnic strife, collaboration with occupying forces and genocide in the Second Republic, 1918-1947. Mazal Holocaust Collection. Jefferson, N.C.: McFarland. ISBN 0-7864-0371-3. OCLC 37195289. 
  237. ^ Snyder, Timothy (2003). The Reconstruction of Nations. Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. Yale University Press. str. 162—170. ISBN 978-0-300-10586-5. Arhivirano iz originala 3. 6. 2016. g. 
  238. ^ Spector & Wigoder 2001, str. 1627
  239. ^ Rossolinski 2014, str. 290
  240. ^ „How Joseph Stalin (Inadvertently) Saved Some Of Poland's Jews”. International Business Times. 21. 2. 2013. 
  241. ^ a b Pinchuk, Ben Cion (1989). „Jewish refugees in Soviet Poland”. Ur.: Marrus, Michael Robert. The Nazi Holocaust. Part 8: Bystanders to the Holocaust, Volume 3. Walter de Gruyter. str. 1036—1038. ISBN 978-3110968682. „The range of differences in estimates might give us an idea of the problem's complexity. Thus, Avraham Pechenik estimated the number of refugees at 1,000,000.[p.1038]” 
  242. ^ Landau, David J. (2000). Caged : a story of Jewish resistance. Sydney: Pan Macmillan Australia. ISBN 0-7329-1063-3. OCLC 49276431. 
  243. ^ Fiktus, Paweł (2018-02-01). „Prawno-społeczna pozycja felczera w Polsce w latach 1945–1989”. Polska 1944/45-1989. Studia i Materiały (15): 127. ISSN 2450-8365. doi:10.12775/polska.2017.07. 
  244. ^ a b v g d The YIVO encyclopedia of Jews in Eastern Europe. Gershon David Hundert, Yivo Institute for Jewish Research. New Haven [Conn.]: Yale University Press. 2008. ISBN 978-0-300-11903-9. OCLC 170203576. 
  245. ^ a b v Golczewski, Frank (2000). „Nazism”. Ur.: Gregor, Neil. The impact of National Socialism. Oxford: Oxford University Press. str. 329—330. ISBN 978-0191512032. 
  246. ^ a b v Longerich 2010, str. 748 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFLongerich2010 (help)
  247. ^ a b Berthon & Potts 2007, str. 285
  248. ^ a b Fertacz, Sylwester (2005). „Carving of Poland's map” [Krojenie mapy Polski: Bolesna granica]. Magazyn Społeczno-Kulturalny Śląsk. Arhivirano iz originala 25. 4. 2009. g. — preko Internet Archive, June 5, 2016. 
  249. ^ a b Slay, Ben (2014). The Polish Economy: Crisis, Reform, and Transformation. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-6373-0. OCLC 884013027. 
  250. ^ a b v g d Hakohen 2003, str. 70
  251. ^ a b Wokół pogromu kieleckiego. Łukasz Kamiński, Jan Żaryn, Leszek Bukowski, Andrzej, doc. dr hab Jankowski, Instytut Pamięci Narodowej--Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu. Warszawa: Instytut Pamięci Narodowej, Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu. 2006—2008. ISBN 83-60464-07-3. OCLC 83272364. 
  252. ^ a b Włodarczyk, Tamara (2010). „2.10 Bricha”. Osiedle żydowskie na Dolnym Śląsku w latach 1945–1950 (na przykładzie Kłodzka) (PDF). pp. 36, 44–45 (23–24 in PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 13. 4. 2016. g. „'The decision originated from the military circles (and not the party leadership). The Berihah organization under Cwi Necer was requested to keep the involvement of MSZ and MON a secret.(24 in PDF) The migration reached its zenith in 1946, resulting in 150,000 Jews leaving Poland.(21 in PDF)” 
  253. ^ Kochavi, Ariel Joseph, BRITAIN AND THE JEWISH EXODUS FROM POLAND FOLLOWING THE SECOND WORLD WAR, The Littman Library of Jewish Civilization, str. 161—175, Pristupljeno 2022-05-31 
  254. ^ Kochavi 2011, str. 15
  255. ^ Marrus, Michael Robert (2002). The unwanted: European refugees from the First World War through the Cold War. Philadelphia: Temple University Press. ISBN 1-56639-955-6. OCLC 49989313. 
  256. ^ Siljak & Ther 2001, str. 138
  257. ^ Steinlauf, Michael C. (1996). Poland. ISBN 9780801849695. In: David S. Wyman, Charles H. Rosenzveig. The World Reacts to the Holocaust. The Johns Hopkins University Press. 
  258. ^ Lukas 1989; also in Lukas 2001.
  259. ^ Stankowski, Albert; Grabski, August; Berendt, Grzegorz (2000). Studia z historii Żydów w Polsce po 1945 roku. Warszawa: Żydowski Instytut Historyczny. str. 107—111. ISBN 83-85888-36-5. 
  260. ^ Kochavi 2001, str. 167–169
  261. ^ Chapter 1 Yad Vashem until the End of 1948, De Gruyter, 2021-10-25, str. 156—157, Pristupljeno 2022-05-31 
  262. ^ Applebaum, Anne (2012). Iron Curtain: The Crushing of Eastern Europe, 1944–1956Neophodna slobodna registracija. Knopf Doubleday. str. 48. ISBN 978-0385536431. 
  263. ^ Law-Reports of Trials of War Criminals, The United Nations War Crimes Commission, volume VII, London, HMSO, 1948, "Case no. 37: The Trial of Haupturmfuhrer Amon Leopold Goeth", p. 9: "The Tribunal accepted these contentions and in its judgment against Amon Goeth stated the following : 'His criminal activities originated from general directives that guided the criminal Fascist-Hitlerite organization, which under the leadership of Adolf Hitler aimed at the conquest of the world and at the extermination of those nations which stood in the way of the consolidation of its power.
  264. ^ "They conducted deliberate and systematic genocide, viz., the extermination of racial and national groups, against the civilian populations of certain occupied territories in order to destroy particular races and classes of people and national, racial, or religious groups, particularly Jews, Poles, Gypsies, and others." „The trial of German major war criminals : proceedings of the International Military Tribunal sitting at Nuremberg Germany”. avalon.law.yale.edu. 
  265. ^ The Associated Press (26. 6. 2007). „Poland's new Jewish museum to mark community's thousand-year history”. Ryan Lucas, Warsaw. Arhivirano iz originala 14. 12. 2017. g. 
  266. ^ POLIN Museum of the History of Polish Jews (2014), "Core Exhibition." Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. decembar 2014)
  267. ^ „History of the Holocaust. Remembering the Past, Ensuring the Future”. Open registration. International March of the Living 2012–2013. Arhivirano iz originala 15. 1. 2013. g. Pristupljeno 5. 1. 2013. 
  268. ^ Hasson, Nir (7. 6. 2013). „Archaeologists find escape tunnel at Sobibor death camp”. Haaretz. Haaretz Daily Newspaper. Arhivirano iz originala 14. 7. 2013. g. 
  269. ^ Memorial Museums.org (2013). „Treblinka Museum of Struggle and Martyrdom”. Portal to European Sites of Remembrance. Arhivirano iz originala 6. 3. 2016. g. 
  270. ^ Kopówka, Edward (4. 2. 2010). „The Memorial”. Treblinka. Nigdy wiecej, Siedlce. . 2002. str. 5—54.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). Muzeum Walki i Męczeństwa w Treblince. Oddział Muzeum Regionalnego w Siedlcach [Museum of Struggle and Martyrdom at Treblinka. Division of the Regional Museum in Siedlce]. Arhivirano iz originala 19. 10. 2013. g. 
  271. ^ „Schindler factory opens as Holocaust memorial | The Spokesman-Review”. www.spokesman.com. 
  272. ^ „Niewiedza Polaków o Zagładzie: Uważają, że cierpieliśmy tak samo, jak Żydzi. [NOWE BADANIA]”. oko.press. Pristupljeno 28. 1. 2021. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Холокауст_у_Пољској&oldid=27699458”