Андроник II Палеолог

За остале употребе, погледајте чланак Андроник Палеолог.

Андроник II Палеолог
Златни новчић Андроника II, који представља цара како клечи пред Христом.
Порекло и породица

Андроник II Палеолог (грч: Ανδρόνικος Β' Παλαιολόγος, рођ. 1259/60. - умро 13. фебруара 1332. год.) био је византијски цар од 1282. до 1328. године. Доба владавине Андроника II обично се сматра прелазним периодом након кога је Византијско царство, обновљено 1261. године, почело да представља другоразредну силу, државу која је све очигледније постајала објекат а не субјекат међународне политике.

Младост и долазак на престо

Смена династија

Андроник се родио крајем 1259. или почетком 1260. године као друго дете у касније бројној породици Михајла VIII Палеолога и Теодоре Дукаине Ватацине, рођаке никејског цара Јована III Дуке Ватаца. Михајлово и Теодорино најстарије дете и први син, Манојло Палеолог умро је као дечак 1259. Византијска војска је 25. јула 1261. године одузела Латинима Цариград који је био у франачким рукама још од Четвртог крсташког похода 1204. године. Михајло VIII, у то време још увек савладар младог Јована IV Дуке Ласкариса, је 15. августа свечано ушао у ослобођени Константинопољ и крунисао малог Андроника II за свог савладара. Након тога злосрећни Јован IV је уклоњен тако што је ослепљен и конфиниран у манастир. Тиме је нова династија Палеолога сменила претходну владарску кућу Ласкариса. Међутим, патријарх Арсеније (1255.-1259., 1261.-1267.) је због ослепљивања Јована IV анатемисао новог цара којије узвратио 1267. тако што је сменио јогунастог патријарха и на његово место довео Јосифа I (1267.-1274.). Иако је Арсеније убрзо након смене преминуо, унутар цркве се убрзо појавила струја која је одбила да призна Јосифа за патријарха и која се почела називати арсенитима. Међу њима је нарочито било бројно свештенство из Мале Азије верно успомени на династију Ласкариса.

Лионска унија и последице

Михајло VIII је читаву владу посветио опоравку Царства чију је стару престоницу повратио тако да је морао да води опрезну политику према западним силама. Како би избегао поход Карла Анжујског на Цариград, Михаило је ушао у преговоре о црквеној унији са папством. У јануару 1274. патријарх Јосиф I, који се у случају уније сада нашао у опозицији према цару, је притворен у манастир, и 6. јула исте године византијски емисари су у Лиону потписали унију са латинском црквим Лионску унију. Иако је представљала царев дипломатски успех, унија је у Цариграду примљена са отвореним незадовољством. Цар је поново променио патријарха и овога пута омогућио избор присташе уније Јована XI Века и смену Јосифа чије су присталице постале познате као јосифити. Византијско друштво и црква су се жестоко поделили и цар је своју политику спроводио силом чак и унатар сопствене фамилије. Са друге стране, полунезависни деспоти Епира и Тесалије су иступили као бранитељи православних и, иронично, подршку и помоћ су нашли управо код сицилијанског краља Карла Анжујског.

Што се младог Андроника тиче, он је током ових драматичних догађаја био у сталној сенци свог великог оца. Зарад дипломатских разлога Андроник је ожењен Аном, ћерком угарског краља Иштвана (Стефана) V 1274. године. Ана му је родила два сина, будућег Михајла IX (рођ. 1277. године) и Константина, али је умрла 1281. године. Брачни савез са Угарском био је необично важан у византијској балканској политици пошто се крајем 13. века Немањићка Србија показала као озбиљан такмац за превласт над вардарском Македонијом. Српски краљ Стефан Урош II Милутин је 1282. почетак своје владе обележио заузимањем Скопља и Михајло је умро 11. децембра исте године у току припрема за поход против Срба.

Почетак владавине

Обнова православља

Андроник је за очеву смрт сазнао у Селимбрији на Мраморном мору где је са 4000 татарских најамника ковао план за поход против Тесалије. На вест о ургентним догађајима, Андроник је Татаре поверио војсковођи Михаилу Главасу Тархонијату кога је затим упутио против Срба, а сам се упутио у Цариград. У Константиновом граду странка православних је већ ликовала због смрти цара који је сматран за јеретика и тиранина. Андроник, који је и сам са оцем потписао неколико изјава оданости Лионској унији, сада је, зарад будућности династије и сопственог положаја, врло брзо одбацио унијатску политику. Андроников лични пријатељ Јован Век је смењен 26. децембра са патријаршијског трона, док је сада стари и практично непокретни Јосиф враћен. Патријарх је сада наредио унијатском клиру ускраћивање светих тајни у наредна три месеца, али су екстремнији епископи и монаси сада преузели на себе извршење правде. Синод одржан у Цариграду у јануару 1283. одлучио је да јавно спали сва документа која су сведочила о Лионској унији, а цару Михаилу VIII ускраћен је хришћански спровод, било какво опело па чак и помен.

И поред одбацивања уније, цар ипак није задовољио све стране унутар цркве. Патријарх Јосиф је и даље био неприхватљив за арсените а самим тим ни Андроник није био легитимни владар и као син јеретика и као цар чије је крунисање 1272. године обавио анатемисани патријарх. Када је Јосиф умро 23. марта 1283. године Арсенијева шизма је продубљена пошто је цар обезбедио избор умереног и нестраначког кандидата Григорија II Кипранина за новог патријарха. Међутим, даље Андрониково попуштање арсенитима, као што је рецимо био пренос Арсенијевих моштију у цариградски манастир св. Андрије, није донео жељене резултате. Поред тога, зилоти су успели да организују суђење Јовану Веку и његовим најближим сарадницима у чувеној Богородичиној цркви у цариградској четврти Влахерни 1285. године. Григорије II је затим издао Томос са осудом јереси Јована Века, али је тиме изазвао протесте Теолепта Филаделфијски који је сада поставио питање патријархове правоверности у доктринарим питањима православне теологије. Патријарх је смењен по овој основи после новог синода у јуну 1289. године и након четири месеца црквеног удовиштва изабран је строги аскета Атанасије I.

Избор монаха Атанасије није умирио духове и убрзо је пружио нове поводе за даље полемике и сукобе. Андроник је био побожан владар добро упознат са теолошким проблемима и попустљив према цркви. Током пута у Малу Азију 1290. цар је посетио замак Дакибизе на обали Мраморног мора у коме је био заточен још од 1261. збачени и ослепљени Јован IV Ласкарис. Бивши цар је имао око четрдесетак година и Андроник му је понудио услове живота по жељи и замолио га за опрост. Царева посета Јовану Ласкарису, једној од првих жртава Михаила VIII, позитивно је одјекнула и савремени историчари Георгије Пахимер и Нићифор Григора се слажу да је Јован признао Андроника за легитимног цара. Иако су немири унутар цркве настављени практично током читаве цареве владе, посета Јовану Ласкарису је и на симболичном плану учврстила положај нове династије.

Андроников други брак

Као што је већ споменуто Андроникова прва супруга Ана умрла је 1281. и оставила га са двојицом синова, Михаилом и Константином. Свог старијег сина Андроник је, слично своме оцу, прогласио за савладара по свом доласку на трон. Михаило IX је тако 1281. проглашен савладаром, док је крунисање обављено нешто касније 1294. године. Након ступања на престо, Андронику је приличило да се други пут ожени. Византијски двор се обратио Алфонсу X Мудром, краљу Кастиље који додуше није имао ћерку, већ унуку дозрелу за удају: Јоланду, ћерку монфератског маркиза Гиљерма VII Великог (1253 — 1292.), некадашњег савезника Карла Анжујског. Монфератска династија Алерамо је захваљујући сродству са Бонифацијем, једним од вођа Четвртог крсташког похода, полагала право на титулу владара Солунске краљевине. Андроников брак са Јоландом, која је у Византији добила име Ирина, требао је да пресече све даље амбиције монфератских маркиза на Истоку. У формалном погледу, Андроник је сада у очима Латина владао Солуном и околином као миразом који је добио уз своју нову латинску невесту. Заузврат, византијски цар је тазбини исплатио велику суму новца и обавезао се да ће у Ломбардији издржавати 500 коњаника.

Arms of Montferrat (House of Aleramo): Argent a chief gules

Једанаестогодишња Ирина Монфератска тако се удала за цара Андроника који је имао око двадесетпет. Брак је у почетку био срећан и плодан захваљујући четворо деце: Јована (рођ. око 1286.), Теодора (рођ. 1291.), Димитрија (рођ. пре 1294.) и ћерку Симониду (рођ. 1294.). Ирина је важила за отреситу и амбициозну жену која се није задовољавала простом улогом цареве супруге. Као мајка тројице синова монфератска принцеза је показивала дубоко подозрење, па и непријатељство према Андрониковим синовима из првог брака који су у погледу владарског наслеђа и привилегија били у предности у односу на њену децу. Пошто је родила првог сина крунисана је за царицу, а Михаилово крунисање за очевог савладара пропраћено је проглашењем малог Јована за деспота.

Као што је осигурао византијску владавину над територијом некадашње крсташке Солунске краљевине, Андроник је покушао да на сличан начин реши питање латинских претензија на сам Цариград. Током неколико година цар је покушао да ожени дезигнираног престолонаследника Михаила IX унуком последњег латинског цара Константинопоља Балдуина II, Катарином I Куртене. Катарина је по мајчиној страни била унука некада опасног Карла Анжујског и сада је била једини изданак породице која је са латинске стране полагала право на Цариград. Иако су преговори вођени интензивно годинама, папство се противило Катарининој удаји за јеретичког цара. Она се најпосле удала 1301, за Шарла Валоа, рођеног брата француског краља Филипа III Храброг. После овог неуспеха Андроник је покушао да пронађе будућу снају на још једном крсташком двору, двору кипарских краљева. Најзад, Михаило се 1296. оженио ћерком јерменског краља Киликије Лава III, Ритом коју су Византинци прекрстили у Марију.

Финансијски проблеми

У тешким околностима са краја 13. века, цар Андроник је за читав низ проблема тражио често најјефтинија решења. Византијска флота од 80 бродова последњи пут се спомиње 1283. када је отпловила у правцу Тесалије да подржи копнену војску. Након тога цар је просто укинуо даље финансирање флоте као непотребно скупе у тренутку када инвазија из Италије више није представљала опасност. Царев план био је да се убудуће царство у случају потребе ослони на савезничку ђеновљански ратну флоту.

Рат и мир

Цена мира са краљем Милутином

Фреска краљице Симониде

Губитак Мале Азије

Византијска влада је ангажовала Каталонску компанију Алмогаварс (авантуристи из Арагона и Каталоније) коју је предводио Руђер де Флор да би обранили Византијску Малу Азију од непријатеља. Упркос неким успесима, Каталонци нису били у могућности да се обезбеди трајан добитак. Они су након убиства Руђера де Флор 1305, разорили Тракију, Македонију и Тесалију на њиховом путу ка Латинској Грчкој. Тамо су освојили војводство Атине и Тебе. Турци су наставили да се пробијају у византијске поседе, и Бурса је пала 1326. До краја владавине Андроника ИИ, много Битиније је у рукама Турака Османа И и његова сина и наследника Орхана. Такође, Кареси је освојио Мисију после 1296, Гермииан је освојио Симав у 1328, Сарухан Магнезију 1313. и Аидıноглу Симирну 1310.

Пошаст грађанског рата

Претходник: Михајло VIII Палеолог	Византијски цареви (1282 — 1328)	Наследник: Андроник III Палеолог
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Андроник II Палеолог

Римски цареви

Принципат 27 п. н. е. — 235:
Август • Тиберије • Калигула • Клаудије I • Нерон • Галба • Отон • Вителије • Веспазијан • Тит • Домицијан • Нерва • Трајан • Хадријан • Антонин Пије • Марко Аурелије • Луције Вер • Комод • Пертинакс • Дидије Јулијан • Септимије Север • Каракала • Макрин • Елагабал • Александар Север

Криза III века 235—284:
Максимин I Трачанин • Гордијан I • Гордијан II • Пупијен и Балбин • Гордијан III • Филип Арабљанин • Деције Трајан • Требонијан Гал ca Хостилијаном и Волусијаном • Емилијан • Валеријан • Галијен • Клаудије II • Квинтил • Аурелијан • Тацит • Флоријан • Проб • Кар • Нумеријан • Карин

Доминат 284—395:
Диоклецијан • Максимијан • Констанције I Хлор • Галерије • Север II • Максенције • Максимин II Даја • Лициније • Константин I Велики • Константин II • Констанс I • Констанције II • Јулијан Отпадник • Јовијан • Валентинијан I • Валенс • Грацијан • Валентинијан II • Теодосије I

Западно царство (395—476):
Хонорије • Констанције III • Јован • Валентинијан III • Петроније Максим • Авит • Мајоријан • Либије Север • Антемије • Олибрије • Глицерије • Јулије Непот • Ромул Августул

Источно (Византијско) царство (395—1453):
Аркадије • Теодосије II • Маркијан • Лав I • Лав II • Зенон • Василиск • Анастасије I • Јустин I • Јустинијан I • Јустин II • Тиберије II Константин • Маврикије • Фока • Ираклије • Ираклије Нови Константин • Ираклиона • Констанс II Погонат • Константин IV • Јустинијан II Ринотмет • Леонтије • Тиберије III Апсимар • Филипик • Анастасије II • Теодосије III • Лав III Исавријанац • Константин V Копроним • Лав IV Хазар • Константин VI • Ирина • Нићифор I • Ставракије • Михаило I Рангабе • Лав V Јерменин • Михаило II Аморијац • Теофило • Михаило III • Василије I Македонац • Лав VI Мудри • Константин VII Порфирогенит • Роман I Лакапин • Роман II • Нићифор II Фока • Јован I Цимискије • Василије II Бугароубица • Константин VIII • Роман III Аргир • Михајло IV Пафлагонац • Михајло V Калафат • Константин IX Мономах • Зоја • Теодора • Михајло VI Стратиотик • Исак I Комнин • Константин X Дука • Роман IV Диоген • Михајло VII Парапинак • Нићифор III Вотанијат • Алексије I Комнин • Јован II Комнин • Манојло I Комнин • Алексије II Комнин • Андроник I Комнин • Исак II Анђео • Алексије III Анђео • Алексије IV Анђео • Алексије V Дука Мурзуфл • Константин (XI) Ласкарис • Теодор I Ласкарис • Јован III Дука Ватац • Теодор II Ласкарис • Јован IV Ласкарис • Михајло VIII Палеолог • Андроник II Палеолог • Андроник III Палеолог • Јован V Палеолог • Јован VI Кантакузин • Андроник IV Палеолог • Јован VII Палеолог • Манојло II Палеолог • Јован VIII Палеолог • Константин XI Драгаш