Динариди

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Динарске планине)
Мапа Динарида
Велебит са типичном одликом динарских планина – крашким рељефом

Динариди (Динарски Алпи) су планински масив у јужној Европи, који се протеже западним делом Балканског полуострва кроз Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Србију, Црну Гору и Албанију.

Име[уреди | уреди извор]

Голија зими

Динариди су добили име по планини Динари, која се налази на граници Далмације, Босанске Крајине и Херцеговине.

Положај[уреди | уреди извор]

Динариди се пружају правцем северозапад–југоисток, пратећи јадранску обалу, правцем познатим као „Динарски правац”. На северозападу се спајају са Јулијским Алпима, а на југоистоку са Шарско-пиндски планинским венцем. Дужина Динарског ланца је 645 km. Највиша планина су Проклетије са Језерским врхом на 2.694 m надморске висине, а просечна висина планина је 1.500–2.200 m, док су планине на ободу ниже.

Геологија и геоморфологија[уреди | уреди извор]

Геолошки гледано овај планински масив представља ороген формиран током процеса Алпске орогенезе. Динарски ороген заправо представља деформисану маргину континенталне Јадранске микроплоче, преко које су обдуковани делови океанске коре океана Неотетиса[1]. И континентални делови (који су у тектонски нижој позицији) и обдуковани делови океанске коре (оригинално у тектонски вишој позицији услед процеса обдукције) су у периоду од горње креде до данас заједно деформисани током неколико тектонских фаза[1]. Кредна до доњомиоценска тектоника у подручју Динарида била је везана за фазе компресије, које су биле условљене конвергенцијом Јадранске микроплоче и европског континента (на истоку), а манифестована је набирањем у неколико фаза, као и активацијом великих навлака и реверсних раседа[2][3][4]. Претпоставља се да су ови тектонски услови били одговорни и за вишефазни олигоценско-миоценски калко-алкални магматизам[4][5][6][7]. Миоценска тектоника карактерише се екстензијом великих размера, која је у Динаридима пратила екстензионе процесе активне у Панонском басену. То је довело до формирања динарског језерског система, који је постојао све до горњег миоцена[5][8]. Период неотектонске активности у Динаридима карактерише се компресионом до транспресионом тектоником, која је условљена даљим сударањем Јадранске микроплоче и стабилног европског континента[9]. У подручју Динарида то доводи до сеизмичности, која је најјача на границама или близу граница плоча (далматинска обала) и постепено опада идући према унутрашњости континента.

Динариди су, макар према геолошким и тектонским карактеристикама подељени у две зоне: спољашње и унутрашње Динариде. Спољашњи део Динарида формиран је у карбонатима (кречњаци, доломити, доломитни кречњаци) Јадранске платформе. Због своје геолошке грађе, Динариди су узети као типичан пример развоја крашког процеса у свету[10]. Поједини геоморфолошки облици, које је Јован Цвијић проучавао управо на Динаридима, имају исти назив и у светској литератури (нпр. крашко поље, увала, шкрапа)[10]. Унутрашњи део Динарида има много сложенију геолошку грађу – у основи су ниско-метаморфне и седиментне стене континенталних јединица Јадранске микроплоче, а преко њих леже океанске стене, офиолити и офиолитски меланж, које потичу од океана Неотетиса.

Од геоморфолошких облика, најбројнији су облици крашког процеса, како површински, тако и подземни. Јављају се и облици флувијалног процеса, специфичних за крас (клисуре, кањони, слепе долине, понорнице, висеће долине). На високим планинама, присутни су и облици глацијалног процеса, као што су циркови, валови, морене, као и ледничка језера.

Становништво динарског краја[уреди | уреди извор]

У динарском крају постоји много остатака ранијих цивилизација. Римљанима је требало три века да покоре Илире, скривене у гудурама Динарида. У мирним временима месно становништво се често одлучивало на исељавање због лоших услова живота (непроходност, изолација, испрекиданост, лош квалитет земљишта, недостатак воде у многим деловима). Због тога је овај крај и данас слабо насељен, а шумарство и рударство и до данас су остале главне привредне гране овог краја.

Специфичност месног становништва је његова висина – сматра се да су људи из динарског краја (тзв. „Динарци”) највиши у Европи. По неким подацима просечан одрастао мушкарац висок је 185,6 cm, док су жене ниже за неколико cm

Планине[уреди | уреди извор]

Ловћен је планина са веома приметним крашким рељефом

Најпознатије планине Динарског система су:

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Schmid S., Bernoulli D., Fügenschuh B., Matenco L., Schefer S., Schuster R., Tischler M., Ustaszewski K. 2008. The Alpine – Carpathian – Dinaride orogenic system: correlation and evolution of tectonic units. Swiss J. Geosci. 101: 139 – 183. Schmid, Stefan M.; Bernoulli, Daniel; Fügenschuh, Bernhard; Matenco, Liviu; Schefer, Senecio; Schuster, Ralf; Tischler, Matthias; Ustaszewski, Kamil (2008). „The Alpine-Carpathian-Dinaridic orogenic system: Correlation and evolution of tectonic units” (PDF). Swiss Journal of Geosciences. 101: 139—183. S2CID 55108896. doi:10.1007/s00015-008-1247-3. 
  2. ^ Zelić M., Marroni M., Pandolfi L., Trivić B. 2010b. Tectonic setting of the Vardar suture zone (Dinaric – Hellenic belt): The example of the Kopaonik area (southern Serbia). Ofioliti 35 (1): 49 – 69
  3. ^ Ilić A., Neubauer F. Tertiary to recent oblique convergence and wrenching of the Central Dinarides: Constraints from a paleostress study. Tectonophysics 410: 465 – 484
  4. ^ а б Mladenović, Ana; Trivić, Branislav; Cvetković, Vladica (2015). „How tectonics controlled post-collisional magmatism within the Dinarides: Inferences based on study of tectono-magmatic events in the Kopaonik MTS. (Southern Serbia)”. Tectonophysics. 646: 36—49. doi:10.1016/j.tecto.2015.02.001. 
  5. ^ а б Schefer, Senecio; Cvetković, Vladica; Fügenschuh, Bernhard; Kounov, Alexandre; Ovtcharova, Maria; Schaltegger, Urs; Schmid, Stefan M. (2011). „Cenozoic granitoids in the Dinarides of southern Serbia: Age of intrusion, isotope geochemistry, exhumation history and significance for the geodynamic evolution of the Balkan Peninsula” (PDF). International Journal of Earth Sciences. 100 (5): 1181—1206. S2CID 129765167. doi:10.1007/s00531-010-0599-x. 
  6. ^ Prelević D., Foley S.F., Romer R.L., Cvetković V., Downes H. 2005. Tertiary ultrapotassic volcanism in Serbia: Constraints on petrogenesis and mantle source characteristics. J Petrol 46: 1443–1487
  7. ^ Cvetković, V.; Prelević, D.; Downes, H.; Jovanović, M.; Vaselli, O.; Pécskay, Z. (2004). „Origin and geodynamic significance of Tertiary postcollisional basaltic magmatism in Serbia (Central Balkan Peninsula)”. Lithos. 73 (3–4): 161—186. doi:10.1016/j.lithos.2003.12.004. 
  8. ^ Matenco, L.; Radivojević, D. (2012). „On the formation and evolution of the Pannonian Basin: Constraints derived from the structure of the junction area between the Carpathians and Dinarides”. Tectonics. 31 (6). S2CID 130963080. doi:10.1029/2012TC003206. 
  9. ^ Ustaszewski, Kamil; Herak, Marijan; Tomljenović, Bruno; Herak, Davorka; Matej, Srebrenka (2014). „Neotectonics of the Dinarides–Pannonian Basin transition and possible earthquake sources in the Banja Luka epicentral area”. Journal of Geodynamics. 82: 52—68. doi:10.1016/j.jog.2014.04.006. 
  10. ^ а б Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Динариди на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Динариди&oldid=26867687”