Проклетије

	Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове), али његови извори нису најјаснији зато што нису унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете унети изворе у сам текст.

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Географија. Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Проклетије
Језерски врх (2694) са Каранфила (2.480)
Надморска висина	2692 m (Језерски врх)
Државе	Србија  Црна Гора  Албанија
Група	Динариди

Проклетије су планински венац у источној Црној Гори, јужном делу Србије (Косово и Метохија) и северној Албанији. Проклетије су висок планински венац на југоисточном рубу Динарског планинског система.

Највиши врх Проклетија Језерски врх висок 2.692 m је истовремено и највиши врх Динарских планина. Други по реду је Ђеравица на Косову и Meтoхиjи са 2.656 m. Ђеравица је уједно и највиши врх Србије.

Највећи део планине са северне стране је природни парк који заузима око 1.000 km².

Географски положај, границе и назив

Граница српске области Проклетија почиње на Мокрој Гори и Сувој планини на североистоку, настављајући у благом луку дуж линије Исток – Пећ – Дечани – Јуник до реке Рибник на југоистоку. Западна граница је српска граница са Црном Гором и Албанијом. Област обухвата око 40 одвојених планина које заједно граде један од највећих Динарских масива. У поређењу са другим деловима Динарида, геолошки супстрат на Проклетијама је сложенији. Присутни су кречњаци и доломити, дијабаз-рожна формација, банковити и масивни кречњаци, аргилошисти, пешчари и конгломерати.

Проклетије су у прошлости различито називане: „Бериселди“, „Северноалбански Алпи“, „Алпи на југу Европе“, „Црногорски Алпи“ и др. Данашњи назив у множини - Проклетије, јер означава већи број планинских венаца, први је увео чувени географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овдашње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима проширио на читав планински венац почев од Скадарског језера па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој терминологији и топонимији.

Албанско становништво Проклетије назива (алб. Bjeshkët e Nemuna) што у преводу значи „проклете“ или „забрањене“ планине. Назив Проклетије има двоструко етимолошко значење. Оно симболизује, не само природне одлике овог простора (кршевитост, дивљину, непроходност), већ и некадашње друштвено-историјске прилике које су биле присутне на овом простору (лична несигурност, анархија, разне опасности и др.).

Највиши врх Србије Ђеравица (2656 мнв)

Ђеравица је са 2.656 метара надморске висине највиши врх Србије. Овај врх се налази у јужној Србији, општина Дечани, покрајина Косово и Метохија, изнад средњовековног манастира Високи Дечани. У непосредној близини врха се налазе многобројна ледничка језера, од којих је највеће Ђеравичко. Налази се на око 2.200 метара надморске висине и из њега истиче река Рибник (Ереник), која протиче кроз Метохију. Језеро има облик зуба, са највећом дужином од 240 и ширином од 120 метара, док му је највећа дубина 3.8 метара. Станиште је неколико врста водоземаца из фамилије саламандрида, који се хране летећим инсектима.

Основне геолошке и геоморфолошке карактеристике

У географској литератури преовлађују мишљења да су Проклетије завршне планине динарског планинског система. Истина, Проклетије имају низ заједничких карактеристика са планинама овог система. Међутим, међу геолозима и географима постоје и мишљења да су Проклетије самосталан планински систем. Јован Цвијић је међу првима указао на географску индивидуалност проклетијске планинске групе. Основни критеријуми за издвајање Проклетија у самосталан геолошки и геоморфолошки планински комплекс свакако су фацијално-стратиграфски карактер и правац пружања главног гребена.

По првом критеријуму Проклетије представљају прелазну планинску групу између Динариде и Хелениде. Скретање Проклетија из динарске директрисе (линија водиља) у СИ правац пружања по Ј. Цвијићу представља највећу геоморфолошку појаву на Балканском полуострву. Претпоставља се да је ово скретање извршено за време набирања Динарида, тачније у савској фази алпскеорогенезе, при чему је дошло до сучељавања бора динарских и шарских планина. Основни облици рељефа Проклетија (котлине и планине) резултат су дејства тектонских, односно орогених покрета. Каснији егзогени процеси, појачани великом енергијом рељефа и неотектонском активношћу јако су рашчланили и модификовали палеорељеф Проклетија, тј. тектонске и преглацијалне флувијалне и крашке облике рељефа. Отуда су у рељефу проклетијске планинске групе синтетизовани готово сви процеси дјеловања ендогених и егзогених сила у току дуге и бурне геолошке прошлости. Као последица тих процеса јављају се различити облици рељефа: тектонски, вулкански, глацијални, флувијални, крашки, денудациони, нивациони идруги. Доминантну улогу у стварању рецентних облика рељефа свакако су ималиглацијални и флувијални, а на кречњачким теренима крашки процеси.

По Ј. Цвијићу, плеистоцена глацијације Проклетија била је интензивнија од данашње у Алпима. Отуда, основни печат физиономији Проклетија дају фосилни облици глацијалне ерозије (валови, циркови, глацијална рамена, уворни ступњеви идр.) и акумулације (терминални глечерски басен Плавског језера, морене, терасе). Ни у једној области Балканског полуострва ледници нису оставили тако дубоке и маркантне трагове свог постојања, као на Проклетијама. Поред два највиша врха Црне Горе - Зла Колата (2.528 м) и Маја Росита (2.524 м), на Проклетијама се налази и највиши врх Србије, Ђеравица (2.656 м). То је други врх по висини у целокупним Проклетијама, после Језерског врха у Албанији (2.694 м).

Осим нормалног (планине, котлине, речне долине, терасе и др.) на Проклетијама се често јављају специфични облици рељефа са израженим куриозитетним и естетско-декоративним својствима. Они су резултат интензивног дејства селективне ерозије (глацијалне, флувијалне, крашке, еолске, као иденудације), услед различите отпорности геолошке подлоге састављене одразличитих стена (палеозојски шкриљци, мезозојски кречњаци, вулканске стијене, квартарни седименти и др.). При томе су мекше стене јаче, а тврђе слабије еродиране. Отуда се Проклетије одликују изразитом морфоскулптуром. Специфични облици рељефа представљени су дубоким и вертикално усеченим валовима и цирковима, вертикалним или инверсно нагнутим одсјецима, “тестерастим” гребенима, зупчастим врховима, остењацима, прозоцима у стенама, кречњачким пречагама у валовима и кањонским усецима у пречагама, “моримакамења”, џиновским моренским блоковима, огромним точилима и сипарима, интересантним профилима слојева, пећинама, јамама и понорима. Највећа концентрација ових облика је у Каранфилско-бјеличком комплексу код Гусиња. Између циркова (Велики котао, Крошња, Љубокуће и др.) из бочних повијараца који се одвајају од главног гребена Каранфила издижу се оштри врхови у виду високих торњева са симболичним називима „Копље“, „Гвоздени врх“, „Очњак“ и др. Релативна висина „Копља“ је око 600 м, а апсолутна 2.200 м н.в. Очњак је висок 2.136, а највиши, Средњи врх Каранфила има 2.430 м. Ови врхови представљају велики изазов за планинаре и алпинисте. „Копље“ је освојила само једна екипа београдских алпиниста. У повиарцу који повезује Очњак са главним гребеном Каранфила налази се џиновски прозорац „Шупља врата“.

Хидрографија

На Проклетијама се јавља и специфична хидрографија, везана углавном за кречњачке терене. Њу чине не само крашка врела, него и делови речних токова кроз клисуре и кањоне са водопадима и џиновским лонцима, понори и крашки извори. У кањону Грље истоимена река прави пет водопада на дужини од 500 м, тј. просечно на сваких 100 м по један водопад. Први водопад на улазу у кањон, који прави ријека Скакавица, висок је 15 м, док највиши, последњи водопад достиже висину од око 25 м. Плавско језеро је највећи лимнолошки објекат ледничког порекла

Клима

Поднебље Проклетија је врло сложено и разнолико, а по извесним особинама и специфично. Клима се на релативно малом простору мења како по вертикали тако и по хоризонтали. Циклонска активност нарочито је запажена у пролеће и у позну јесен и евидентирани су утицаји атлантског и средоземног циклона. У склопу ширег простора Проклетија издвајају се три климатска рејона: умерено-континентални (500-800 m); субпланински (800-1200 m) и планински (изнад 2000 m). Средња годишња температура на Проклетијама (Балијине Рупе), на 2120 m, 2,8 степени Ц. Лето је умерено топло, а зима умерено хладна. Јесен је топлија од пролећа. Иначе, на Проклетијама пролеће релативно кратко траје. Температурни екстреми нису јако изражени на Проклетијама. У области умереног климата као оптимани услови за живот и боравак човека, обично се сматрају: ретивна влажност ваздуха 60% и температура 22степена. Међутим, на Проклетијама у облати субпланинско и планинског климата релативна влага је већа од оптималних вредности. Због великог колебања температуре ваздуха између котлина и највиших делова планина настају локални ветрови- даник и ноћник. Ветрови из северног квадранта (севрац или мећава), махом су хладни и суви, доносе снежне падавине. У летнијм периодима, ови ветрови доносе ведро, сунчано и стаблно време. Ветрови из јужног, југозападног и југоисточног правца доносе овамо релативно топле и влажне ваздушне масе из којих се зими излучују обилне снежне падавине, а лети доносе кишу.

Биљни и животињски свет

Проклетије су увек привлачиле пажњу ботаничара и других научника као врло интересантан и неисцрпан простор истраживања. На Проклетијама се укрштају три основне фитогеографске регије северне хемисфере: Алпско-високонордијска, Еуросибирско-борео-америчка и Медитеранска. Од подножја до врха издвајају се два шумска и један травни спрат. Листопадни шумски спрат почиње термофилним брдским подручјем храстових шума. Ту доминирају шумске заједнице цера (Qуерцус церрис) и сладуна (Qуерцусцонферта). Изнад овог настаје мезофилно подручје шума храста китњака (Qуерцус патреа) у којем се осим храста јављају субмедитеранске дрвенасте врсте- црни граб и црни јасен. Горњи део листопадног спрата чини мезофилно подручје букових шума (Фагетум моесиацае). Појас четинарских шума у њнижем делу чине јела и смрча, а у вишем молика и муника. Шумски спрат се завршава бором кривуљем (Пинус муго), који местимично расте на висинама од преко 2000 m. Шуме Проклетија представљају значајан терморегулатор, јер ублажавају температурне екстреме ваздуха. Лети су извор свежег ваздуха, а зими ублажавају ниске температуре. Флора Проклетија у основи има средњоевропски карактер, али је значајно присуство егзотичних биљних врста. По разноврсности флоре Проклетије (сл.се могу упоредити са флористички најпознатијим планинама Балканског полуострва, као што су Рила и Пирин у Бугарској. Ретке биљне врсте молика, муника, форзиција, вулфенија, рунолист и друге, су застићене законом. На Проклетијама, Комовима и Бјеласици заступљено је неколико стотина лековитих биљних врста, од којих се као значајније истичу 160 врста. Међу њима велики број је лековит, витаминозан или јестив. Око 60 биљних врста овдашње становништво вековима користи за домаћу употребу, тј. за лечење разних болести, за справљање чајева, мелема, уља, сокова. Најчешће употребљаване врсте су: линцура, камилица, глогов цвет, хајдучка трава, чемерика, нана, липов чај, пелин, мразовац, зова, јаглика и љубичица, а од пољских и шумскух плодова боровница Проклетије обилују богатом и разноврсном фауном сисара, птица, риба, водоземаца и инсеката. Најзанчајније врсте дивљачи које насељавају високопланинску зону Проклетија су: дивокоза, срнећа дивљач, мрки медвед и дивља свиња, а од птица велики тетреб, јаребица камењарка, љештарка и сиви орао. Од тзв. ниске дивљачи заступљене су следеће врсте: зец, лисица, видра, куна, јазавац, твор, веверица и др. По разноврсности пернате и длакаве дивљачи Проклетије спадају међу најбогатије планинске масиве у Европи. У склопу планинског комплекса Проклетија издвајају се три риболовна подручја:1. Плавско-лимски (младица „блатњача“, штука, липљен), 2. Ибарски (поточна пастрмка, кркуша, белица, липљен, поточна мрена) и 3. Пећко-дечански (клен, мрена, скобаљ, јегуља).

Културно-историјски споменици и становништво

Овде су се досељавале и смењивале разне цивилизације (грчка, римска, илирска и словенска), које су оставиле трагове свога постојања. Уз то, овај простор је у прошлости био поприште бурних и динамичних историјских догађаја, који су се одразили на карактер овдашњег културно-историјског наслеђа. Трагови материјалне културе, односно културно-историјске вредности, на овом простору датирају из различитих периода: праисторијског, римског (античког), периода српске средњевековне државе, периода турске окупације, периода између Првог и Другог светског рата и периода после Другог светског рата.

Да је шира област Проклетија била насељена још у праисторијско доба, сведоче пронађени остаци из тог периода. До сада су откривени остаци из мезолита (Требачки крш и др.). Прво значајније налазиште Кремштице у селу Петњику код Берана, где су пронађени остаци неолитског насеља са темељима кућа и бројним фрагментима керамике. Друго је Беран крш такође код Берана где су откривени остаци кућа, оруђа, игле, шила, ножеви и др. Најзначајнији остаци из римског периода откривени су у селу Лушцу код Берана, на обали Плавског језера и у Пећкој бањи. На присуство Римљана у овом крају указују и нека гробља, за која се сматра да су „латинска“. Доба средњевековне српске државе оставило је најзначајније трагове материјалне и духовне културе. Међу њима највећу вредност имају манастири Високи Дечани и Пећка Патријаршија.

У метохијским селима Дечани, Јуник, Стреоц и другим, у којима претежно живе Албанци, карактеристичне су старе балканске куће, тзв.метохијске куле. Међу бројним кућама старе градске архитектуре, посебну пажњу привлаче: Тахир бегов и Јашар пашин конак (кула) и кућа Протића у Пећи, стара кућа брвнара у селу Лоћане код Дечана (сматра се најстаријом кућом те врсте на Космету).

Проклетије, простор на коме вековима живе Срби, Црногорци, Албанци, Муслимани, Роми и др., представља специфичан амбијент у погледу етнолошких елемената, тј. богат етнички мозаик и праву ризницу народног блага, где се преплићу разноврсни етносоцијални мотиви (преко 20 врста народних ношњи, богатство фолклорне музике и фолклорних игара, разни обичаји и традиционално развијена домаћа и занатска радиност).

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Проклетије

Планине Србије

Острвске планине Фрушка гора | Тителски брег | Загајичка брда | Вршачке планине   Родопске планине Дукат | Коћура | Бесна Кобила | Миљевска планина | Варденик | Чемерник | Острозуб | Грамада | Руј-планина | Крушевица | Бабичка гора | Селичевица | Сталаћка брда | Буковик | Ресавски хумови | Кукавица | Пасјача | Видојевица | Јастребац | Јухор | Азањске планине   Карпатско-балканске планине Карпатске : Шомрда | Лишковац | Велики Гребен | Мали Крш | Велики Крш | Голи Крш | Малиник | Јавориште | Хомољске планине | Бељаница | Кучај | Мироч | Дели Јован Балканске : Самањац | Буковик | Ражањ | Ртањ | Тресибаба | Озрен | Девица | Сува планина | Рињска планина | Видлич | Влашка планина | Белава | Стара планина   Проклетијске планине Проклетије | Хајла | Стреочка планина | Комови | Жљеб | Виситор | Мокра планина | Мокра гора   Шарске планине Шар планина | Коритник | Паштрик   Старовлашко-рашке планине Звијезда | Тара | Златибор | Чемерно | Гиљева | Златар | Јавор | Голија | Рогазно | Јелица |   Копаоничке планине Копаоник | Жељин | Гоч | Столови   Шумадијске планине Авала | Космај | Сувобор | Букуља | Венчац | Рудник | Вујан | Котленик | Гледићке планине   Рудне и флишне планине Рудне  : Гучево | Борања | Јагодња | Соколска планина | Медведник | Јабланик | Повлен | Маљен | Сувобор | Рајац Флишне  : Цер | Влашић

Литература

• Мала енциклопедија Просвета, Треће издање (1985); Београд: „Просвета“; ISBN 86-07-00001-2
• Јован Ђ. Марковић (1990): Енциклопедијски географски лексикон Југославије Сарајево: „Свјетлост“; ISBN 86-01-02651-6