Историја хипербаричне медицине

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Историја хипербаричне медиицине као посебне гране превентивне и медицине сеже у далеку прошлост, када је у средњем веку, када је британски свештеник Хансху (енгл. Nathaniel Henshaw 1628-1673), који је, иако без научних и медицинских знања, 1662. године конструисао, претечу данашње барокоморе „домицилиум“, и у њој започео са применом хипербаричних услова за лечење неких болести. Од тог времена скоро пет векова хипербарична медицина се непрестано развија и усавршава.[1][2]

Историја хипербаричне медицине у свету[уреди | уреди извор]

Прва примена гаса под притиском[уреди | уреди извор]

Први пут у историји медицине са применом гаса под притиском у лечењу медицинских поремећаја, започео је британски свештеник Хансху (енгл. Nathaniel Henshaw 1628-1673) који је, иако без научних и медицинских знања, 1662. године конструисао, претечу данашње барокоморе „домицилиум“.[3] Неку врсту „собе“, са вентилима за контролу протока ваздуха, која је коришћена за стварање хипербаричних и хипобаричних услова. Како је у том периоду, ваздух у затвореној коморни под притиском називан „домицилијум“ (франц. domicilium), по њему је прва барокомора добила име. Без јасних доказа, Хенсху је изнео претпоставке да се акутни поремећаји и хроничне болести свих врста, а највише поремећаји дисања и варења, у организму човека могу отклонити променама у атмосфери, тј смањењем или повећањем притиска гаса. Поједностављени принцип употребе Хансху је засновао на претпоставци да акутна стања позитивно реагују на повишеном, а хронична на смањеном атмосферском притиску.[4]

Промене у домицилиуму биле су осмишљене да симулирају утицаја климатских промена, као нека врста путовања ка већим висинама (планинама) или нижим надморским висинама (морској обали)... Његов домицилиум није био ништа друго него затворен простор повезан преко вентила са мехом. Манипулацијом вентилима и функцијама меха, атмосфера у „соби“ се могла компримовати (сабити).[5][6]

Антоан Лавоазје (1743 - 1794) први објављује теорију о размени гасова у плућима
Џозеф Пристли (1733—1804), први открио токсичне ефекте кисеоника

Прва сазнања из физике и физиологије гасова[уреди | уреди извор]

Француски научник Антоан Лавоазје (1743—1794), открио је у 18. веку да се гасови приликом дисања размењују у плућима. И да се удахнути кисеоник у њима замењује са угљен-диоксидом, док се азот избацује из плућа у непромењеном облику.[7]

После проналаска кисеоника први пут је постављена сумња да је могуће и његово штетно дејство на организам човека. Ту сумњу потврдио је Џозеф Пристли 1772. који је по откривању токсичних особина кисеоника, започео са експериментима на животињама а касније и на људима у барокоморама.

Beddos и Watt 1799. описали су промене на плућима мачића које су експериментално излагани, ваздуху са 80% кисеоника.

Све до 1830, влада затишје у овој области медицине, да би се следећих година десиле велике промене у развоју хипербаричне медицине. Године 1837, Праваз је саградио велику хипербаричну комору и користито је за лечење разних болести. Комора је најчешће примењивана за лечење плућних болести, укључујући туберкулозу, ларингитис, трахеитис и велики кашаљ, као и наизглед неповезаних болести као што су глувоћа, колера, рахитис и запаљење вежњаче.

Године 1845, Тригер је први описао симптоме, који су се јављали у рудара, за које је касније утврђено да су изазвани декомпресионим поремећајима.[8] Ваздух под притиском, чија „снага“ се користила да спречи породор воде у кесон, имала је последице по здравље рудара. Они су се по изласку из кесона жалили на болове и грчеве у мишићима. Током 1854, Пол М. и Вателе М. први су објавили да је хитна декомпресија у барокомори неопходна да се спречи појава ових симптома, и предлажили примену рекомпресије за њихово уклањање.[9]

Хипербаричне медицинеу САД и Европи с краја 19. и с почетка 20. века[уреди | уреди извор]

Прва хипербарична комора на северно америчком континенту изграђена је 1860. у Осхау, Онтарио у Канади. Прву барокомору у Сједињеним Државама саградио је Корнинг годину дана касније у Њујорку са намером да лечи „неуролошке и сродне поремећаје“.

Након што су САД започеле развој метода хипербаричне медицине, хипербаричне коморе постају доступне за лечење и у готово свим већим европским градовима. Француски хирург Фонтен (франц. Fontaine) пројектовао је покретну барокомору, чији се рад заснивао на повећању притиска ваздуха у комори специјалним мехом. Тим поступком Фонтен је повећавао количину раствореног кисеоника у крви болесника за време давања азот-оксидула као анестетика. Овом методом спречавао је пад нивоа кисеоника у крви, што се често догађало, током хируршких захвата у дубокој анестезији.[10]

Прва преносна барокомора
Једна од првих барокомора (Аустралија)

У овој комори обављено је седам операци у року од 3 месаца. Успех је био велики и ова метода лечења се све више примењивала, али нажалост Фонтен је доживео несрећу у барокомори која за последицу имала његовом смрт. Тако је Фонтен постао први лекар који је дао свој живот за развој хипербаричне медицине.

Вилијамс, у британском Медицинском часопису још далеке 1885, објавио је коментар, који је и данас актуелан и наводи се у многим публикацијама да укаже на неравномеран развој ове гране медицини и у 21 веку.

Коришћење атмосферског ваздуха у различитим нивоима атмосферског притиска, у лечењу болести, један је од најважнијих достигнућа у савременој медицини и када узмемо у обзир једноставност агенса, егзактне методе којима се може применити и прецизност са којом се може регулисати на захтеве сваког појединца, ми смо запањени да се у Енглеској, овај метод лечења тако мало користи.

Прву хипербаричну комору у Сједињеним Државама, конструисао је амерички лекар J. Leonard Corning) у Њујорку 1891. године. Неколико деценија касније амерички лекар Орвел Канингем председник Одељења за анестезиологију на Канзаској медицинској школи, је 1900. приметио различитост промена у здравственом стању болесника који болују од исте врсте срчаносудовних болести, у зависности од надморске висине на којој живе. Он је то повезао са променама у атмосфери и донео закључак да је узрок повишени атмосферски притисак ваздуха. На основу ових сазнања Канингем је конструисао ваљкасту комору величине 3х27 m и исту користио прво за лечење оболелих током пандемије грипе на крају Првог светског рата, а затим за лечење болести срца, хипертензије, реуматске грознице, шећерну болест и многих других болести.[11]

Хипербарична медицина између два светска рата[уреди | уреди извор]

Године 1928. у Кливленду, г-дин Тимкин, захвалан пацијент који је боловао од уремије и чије стање се побољшало после примене хипербаричне терапије, конструисао је за др Орвела Канингема огромну 60 ft (18 m) високу, 64 фита у пречнику, хипербаричну болницу која је имала изгледа челичне сфере.[12] Сваки спрат ове болнице имао је 12 собе са свим садржајима доброг хотела. У овим условима лечени су болесници који су боловали од хипертензије, шећерне болести, сифилиса све до 1930, када је локално медицинско друштво затворило хипербаричну болницу због недостатка научних доказа за лечење у њој. Др Канингем је више пута тражио од Бироа за Истраживање Америчке медицинске асоцијације (АМА) да документује своје тврдње о ефикасности хипербаричне медицине али нажолост примена ове коморе се није дуго одржала јер медицински ауторитети тог времена нису имали разумевања за овај метод лечења.[13][14][15]

Прву хипербаричну болницу високу 60 стопа и 64 стопа широку, 1928. за потребе др Канингема изградио је у Кливленду захвални болесник.

Дрегер, који је у 1917. осмислио систем за лечење ронилачких несрећа, први је схватио потенцијалне предности коришћења кисеоника под притиском за лечење декомпресионе болести. Из неког непознатог разлога, Дрегеров систем никада није ушао у производњу.

За почетак савремене хипербаричне медицине узима се 1937. година, када су Бенке и Шеив почели да користе хипербаричну комору за лечење декомпресионе болести ронилаца.

Развој хипербаричне медицине након Другог светског рата[уреди | уреди извор]

Од 1955. Черчил и Давидсон користе хипербаричну оксигенацију и за лечење других болести и рана које су настале код оболелих од карцинома као последица радиоптерапије.[16]

Берм је, у Холандији 1956. у хипербаричној комори извео прву операцију на срцу, а исте године у Европи почела је све учесталија примена хипербаричног кисеоника у медицинској пракси. У Амстердаму 1956, Берм је поднео извештај да примена хипербаричног кисеоник (ХБО) као помоћног средствоа, даје добре резултате у срчаноплућној хирургији, посебно ако се применин у лечењу конгениталних (урођених) аномалија, као што су тетралогија Фалот, транспозиција великих крвних судова или стеноза плућне артерије.[17]

Колега Берма W. H. Brummelkamp, који је такође интересовао за хипербаричну медицину, открио је 1959. (и касније 1961. објавио), да хипербарична терапија инхибира анаеробне инфекције.[18]

У међувремену Брем, кога често називају оцем савремене хипербаричне медицине, објавио је чланак под називом „Живот без крви“, укоме је навео да је код фатално анемичних свиња, које је третирао хипербаричним кисеоником постигао врло добре резултате опоравка.[19]

У 1962, Смит и Шарп објавили су прве резулате о успешној примени хипербаричне терапије у лечењу тровања угљен-моноксидом.[20] што је допринело „продору“ хипербаричне терапије у све већи број области савремене медицине тога доба.

Prrins из Велике Британије 1965. указао је на ефекте хипербаричне оксигенације код пацијената са остеомиелитисом. Saltzman и сарадници из Сједињених Америчких Држава 1966. године открили су позитивне учинке хипербаричне оксигенације у лечењу пацијената са можданим ударом.[21] Boschetty и Cernoch из Чехословачке у седамдесетим годинама 20. века почели су да коришсте хипербаричну оксигенацију у лечењу мултипле склерозе. Lamm из Западна Немачка 1971. почео је са применом хипербаричне оксигенације у лечењу изненадне глувоће.

Thurston je 1973. године описао примену хипербаричну оксигенацију као методу која у раној фази лечења смањује морталитет код инфаркта миокарда. Током година, показано је да је хипербарична оксигенација нарочито ефикасна код анаеробних инфекција, нпр. гасне гангрене.[22][23]

У последњим деценијама 20. века многобројни „хипербаричари“ уочили су да терапија кисеоником даје врло добре резултате у лечењу рана, као и оштећења коже након акутних термичких опекотине, које у присутсву кисеоника брже зарастају. Ове студије као и бројна друга искуства у примени ХБОТ, пратили су бројни конгреси, научни скупови и бројне демонстрације излечених пацијената, на којима је зачета идеја о оснивању међународних удружења за хипербаричну медицину.[24][25][26]

Развој хипербаричне медицине у бившој Југославији и Србији[уреди | уреди извор]

На простору средњег Балкана прва роничачка школа основане је 1927. у Тивту. Прва хипербарична комора у Краљевини Југославији инсталирана је 1933, али нажалост због бројних техничких потешкоћа до почетка рата није пуштена у рад.[27]

На простору бивше СР Југославије након Другог светског рата у Институту за поморску медицину ратне морнарице ЈНА у Сплиту 1969. почиње са радом већа рекомпресиона комора, у којој др Страцимир Гошовић 1970. почиње редовну примену хипербаричног кисеоника у клиничке сврхе. На иницијативу др С Гошовића, 1976. у наставни програм ВМА уводи се и специјализација из поморске или подводне и хипербаричне медицине, а на иницијативу др Рудија Дебјађија специјализација из ваздухопловне медицине.

У Београду је 1974. године при КБЦ Земун основан први Хипербарични центар у Србији под руководством др Николе Деклеве, да би на његову иницијативу 1994. Београд добио при Инстититуту за ортопедско-хируршке болести Бањица, први Центар за хипербаричну медицину (данас Специјална болница за хипербаричну медицину). Те године почиње и отварање већег броја приватних специјалистичких ординација за хипербаричну медицину углавном у Београду и на северу Србије.[27]

У КБЦ Земун 1974. основан је први Хипербарични центар у Србији под руководством др Николе Деклеве
У Нишу 2008. основана је прва специјалистичка ординација за хипербаричну медицину на југу Србије под руководством др Милорада Димића.

Крајем 2008. године у Нишу је почела са радом прва специјалистичка ординација за хипербаричну медицину на југу Србије[28] на 130 година организованог здравства у овом граду.[29]

На Институту за медицинску физиологију Медицинског факултета Универзитета у Београду 2008. године инсталиране су експерименталне хипербаричне коморе за научна истраживања и наставну делатност у области хипербаричне медицине.

Септембра 2012. у Србији су организована три конгреса из области баромедицине, подводне медицине и роњења. ECHM-а европског комитета за хипербаричну медицину, EUBS-а Европског друштва за хипербаричну и подводну медицину, DAN-а ронилачке организације која се бави сигурности у роњењу.[30]

До краја 2012. у Србији је основан већи број центара за хипербаричну медицину у Нишу, Врњачкој Бањи, Гамзиградској Бањи, Пожаревцу, Београду, Сремској Митровици, Новом Саду и Суботици.

Оснивање удружења за хипербаричну медицину[уреди | уреди извор]

Године 1967. године основано је Undersea Medical Society (UMS) од стране шесторица медицинских службеника U.S. Navy Diving and Submarine medical као организација посвећене роњењу и подморској медицини. УМС је касније преименован у Undersea and Hyperbaric Medical Society (UHMS) 1986. године. Ово професионално друштво основано је за све оне који се практићно баве хипербаричном или ронилачком медицину. Временом оно је постало одговорно за објављивање бројних упутстава и одобрених индикација за ХБО третмане.[31][32]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ K.K. Jain, The Hystori of Hyperbaric Medicine PDF Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015)
  2. ^ Stewart J Jr. Exploring the History of Hyperbaric Chambers, Atmospheric Diving Suits and Manned Submersibles: The Scientists and Machinery. Bloomington, IN: Xlibris; 2011:68 - See more at: [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (17. октобар 2015)
  3. ^ Henshaw N. Aero-chalinos. Dublin, Dancer, 1664.
  4. ^ (језик: енглески) Daniel S. Morrison, M.D. R. Duncan Kirkby, Ph.D. Hyperbaric Medicine: A Brief History,
  5. ^ Henshaw IN, Simpson A. Compressed Air as a Therapeutic Agent in the Treatment of Consumption, Asthma, Chronic Bronchitis and Other Diseases. Edinburgh: Sutherland and Knox;1857.
  6. ^ UHMS, The Hyperbaric Oxygen Therapy Indications,USA, 12.th. Edition, Published 2008.
  7. ^ M. Daumas, Lavoisier, théoricien et expérimentateur, Paris : Presses Universitaires de France, 1955.
  8. ^ Triger M. Letter to Monsieur Arago. Compte Rendus de l'Academie des Sciences. Paris. 20:445, 1845.
  9. ^ Pol M., Watelle M. Memoire sur des effets de commpression de l'air applique creusement de puits houille. Annales Hygiene Hygiene Publique et de Medicine Legale. Second Series 1:241, 1854.
  10. ^ Fontaine JA. Emploi chirurgical de l'air comprime. Union Med 1897; 28:445.
  11. ^ Jacobson JH and others. The historical perspective of hyperbaric therapy. Annals of the New York Academy. of Sciences 117:651, 1965.
  12. ^ Kindwall E, Whelan H. Hyperbaric Medicine Practice. 2nd ed. Flagstaff, AZ: Best Publishing Company; 2004:chap 1, 18, 19, 20, 25, 29, 30.
  13. ^ Clarke, D. (2008). History of Hyperbaric Therapy. In T. S. Neuman & S. R. Thom (Eds.), Physiology and Medicine of Hyperbaric Oxygen Therapy (1st ed., pp. 3-23). Philadelphia: Saunders. Retrieved from ClinicalKey.
  14. ^ Jain, K. K. (2009). Textbook of hyperbaric medicine. Cambridge, Mass.: Hogrefe and Huber.
  15. ^ Moon, R. E., & Camporesi, E. M. (1999). Hyperbaric oxygen therapy: from the nineteenth to the twenty-first century. Respir Care Clin N Am, 5(1), 1-5.
  16. ^ Churchill-Davidson I, Sanger C, Thomlinson RH. High-pressure oxygen and radiotherapy. Lancet 1955; 268(6874): 1091−5.
  17. ^ Boerema I and others. High atmospheric pressure as an aid to cardiac surgery. Archivum Chirurgicum Neerlandicum 8:193, 1956.
  18. ^ Brummelkamp, W.H., et al.Treatment of anaerobic infections (clostridial myositis) by drenching tissues with oxygen under high atmospheric pressure. Surgery 49:299, 1961.
  19. ^ Boerema I, et al. Life without blood. A study of the influence of high atmospheric pressure and hypothermia on dilution of the blood. J Cardiovascular Surg. 1960;1:133-146.
  20. ^ Smith G, Sharp GR. Treatment of coal gas poisoning with oxygen at two atmospheres pressure. Lancet 1:816, 1962.
  21. ^ Boerema I, Huiskes JW, Kroll JA, Kroon B, Lokin E, Meyne NG. High atmospheric pressure as an aid to cardiac surgery. Arch Chir Neerl 1956; 8(3): 193–211.
  22. ^ Jain KK. Textbook of Hyperbaric Medicine. 4th ed. Ashland On: Hogrefe & Huber; 2004.
  23. ^ Brummelkamp WH, Hogendijk J, Boerema Y. Treatment of anaerobic infections (clostridial myositis) by drenching tissues with oxygen under high atmospheric pressure. Surgery 1961; 49: 299–302
  24. ^ Tibbles PM, Edelsberg JS. Hyperbaric oxygen therapy. N Engl J Med 1996; 334:1642–8.
  25. ^ Gabb G, Robin ED. Hyperbaric oxygen—a therapy in search of diseases. Chest 1987; 92:1074–82.
  26. ^ Hampson NB, ed. Hyperbaric Oxygen Therapy: 1999 Committee report. Kensington MD, Undersea and Hyperbaric Medical Society, 1999.
  27. ^ а б Živković M., Kanjuh Ž, Bakočević P, Historical development of hyperbaric medicine and physiological basis of its application. In: Живковић М, editor. Hyperbaric and underwater medicine. Beograd: HBO centar; (1998). pp. 103–13. (Serbian)
  28. ^ Барокомора-кисеоник у служби здравља на www.stetoskop.info Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јул 2016), Приступљено 29. 4. 2013.
  29. ^ Поводом 130 година постојања Војне болнице у Нишу:јануар 1878-јануар 2008. Ђенић Н, и сар. Војносанит. Преглед 2008;65(1):69-80
  30. ^ 38.Kongres o hiperbaričnoj medicini, Beograd, 2012,izvor B-92, Приступљено 7. 12. 2012.
  31. ^ Feldmeier JJ. Hyperbaric Oxygen Therapy 2003: Indications & Results. The Hyperbaric Oxygen Therapy Committee Report. Kensington, MD: Undersea & Hyperbaric Medical Society, 2003
  32. ^ Gimbel ML, Hunt TK. Wound healing and hyperbaric oxygenation. In EP Kindwall (ed), Hyperbaric Medicine Practice. Flagstaff, AZ: Best Publishing (2002); pp. 169-204

Литература[уреди | уреди извор]

  • American Heritage Dictionary. Boston: Houghton Mifflin Co., 1994.
  • Simpson I. Compressed air as a therapeutic agent in the treatment of consumption, asthma, chronic bronchitis and other diseases. Edinburgh: Sutherland & Knox, 1857.
  • Fontaine JA Emploi chirurgical de l'air comprime. Union Med. 28:445, 1879.
  • Sheridan RL, Shank ES. Hyperbaric oxygen treatment: A brief overview of a controversial topic. Journal of Trauma 47:426-435, 1999.
  • Triger M. Letter to Monsieur Arago. Compte Rendus de l'Academie des Sciences. Paris. 20:445, 1845.
  • Pol M., Watelle M. Memoire sur des effets de commpression de l'air applique creusement de puits houille. Annales Hygiene Hygiene Publique et de Medicine Legale. Second Series 1:241, 1854.
  • Bert P and others. La Pression barométrique, recherches de physiologie expérimentale. Paris: Masson, 1878.
  • Moir EW. Tunnelling by compressed air. Journal of the Society of Arts 44:567, 1896.
  • Boerema I and others. High atmospheric pressure as an aid to cardiac surgery. Archivum Chirurgicum Neerlandicum 8:193, 1956.
  • Brummelkamp, W.H., et al. (1961). Treatment of anaerobic infections (clostridial myositis) by drenching tissues with oxygen under high atmospheric pressure. Surgery 49:299, 1961.
  • Smith G, Sharp GR. Treatment of coal gas poisoning with oxygen at two atmospheres pressure. Lancet 1:816, 1962.
  • National Academy of Sciences, National Research Council. Fundamentals of Hyperbaric Medicine, Publication 1298, 1966.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_хипербаричне_медицине&oldid=27381416”