Лепенски Вир

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 44° 33' 40" СГ Ш, 22° 01' 27" ИГД

Култура Лепенског Вира
Lepenski vir culture-sr.png
Подручје Културе Лепенског Вира
Географија
Континент Европа
Регија Балкан, Подунавље
Земља Србија
Главни локалитет Лепенски Вир
Друштво
Језик непознат
Религија првобитни облици религиозности
Друштвено уређење ловци-сакупљачи и земљорадници
Период
Историјско доба млађи палеолит и неолит
Настанак 9500 пне
Престанак 5500 пне
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of None.svg Култура Селетијен Старчевачка култура Flag of None.svg
Портал:Археологија


Историја Србије
Coat of arms of Serbia.svg

Овај чланак је део серије о
историји Србије

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Србије

Лепенски Вир је једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта. Смештено је на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, у Србији, у централном делу Балканског полуострва. Овај локалитет, који је име добио по дунавском виру, био је седиште једне од најважнијих и најсложенијих култура праисторије. Између 1965. и 1970. откривено је рибарско ловачко насеље са зачецима култивације и доместификације. Током ископавања откривено је седам сукцесивних насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и сакралних) изграђених у раном мезолиту, у периоду од око 9500. до 7200. године пре наше ере (Прото Лепенски вир 1 и 2), а затим у раном и средњем неолиту, од око 6250. до 5500. године пре наше ере (Лепенски Вир I-III).[1] Главни руководилац истраживања овог локалитета је био професор др Драгослав Срејовић, археолог, академик и професор Универзитета у Београду.

Локалитети културе Лепенског Вира[уреди]

Главно налазиште Лепенског Вира.
Лепенски Вир:Прародитељка, скулптура из светилишта XLIV

Култура Лепенског Вира се распростире дуж Ђердапа, на локалитетима:

Три локалитета су низводно од „Гвоздених врата“ - Островул Бокулуи, Скела Клодовеи и Островул Корбулуи. Ова култура је захватила и област Трансилваније.

Историјат археолошких ископавања локалитета Лепенски Вир[уреди]

Лепенски Вир, локалитет

Фазе „Лепенског Вира“[уреди]

  • Прото-Лепенски Вир
  • Лепенски Вир I (а-е)
  • Лепенски Вир II
  • Лепенски Вир III (а, б)

У својој најстаријој фази ова култура има епипалеолитски карактер. Прото Лепенски Вир припада раном мезолиту, Лепенски Вир I и II - позном мезолиту, а Лепенски Вир IIIа - старијем неолиту. Прве три фазе представљају ловачко-сакупљачке заједнице, док је у четвртој фази заступљен период првих земљорадника и сточара (од 5300. до 4500. п. н. е.).

Култура Лепенског Вира[уреди]

Буђење културе Лепенског Вира и успостављање њене својеврсне уметности, отпочиње око 7000. године старе ере. Три фактора - изолација, промена климе и увећање локалне популације - били су одлучујући за овај преображај. Ствараоци ове културе припадају старом европском становништву, популацији млађег палеолита. Антрополошки тип је Брно-Пшедмост, оберкаселска варијанта кромањонског типа. Њих одликују мезокефална глава, широко лице, висок раст и робусна грађа. Услед микроеволуционих промена (сматра се да су трајале 100 до 200 генерација) дошло је до грацилизације, али је због изолованости ипак очуван стари антрополошки изглед.

Клима и рељеф[уреди]

Ђердап - највећа клисура Европе - представљала је изоловани свет, посебно у раном холоцену кад су опустела сва околна равничарска подручја. Велика река се непосредно везује за планински рељеф због чега се на малим растојањима нагло мењају надморске висине (од 50 до 800 m) и отуда на ограниченим просторима сучељава и по неколико еколошких зона. Велики број микроеколошких станишта, распоређених у „спратове“ између реке и оближњих планинских површина, омогућава да се брзо, на кратком путу нађе све што је потребно за живот: у води - обиље рибе, на обали - најразноврсније стене и минерали, а у шуми - дивљач, плодоносно дрвеће и гориво. Ова природна богатства још више су се увећала у првим вековима 7. миленијума старе ере, кад је отопљење опште климе (почетак бореала) изазвало ново бујање вегетације, а човеку омогућило стални боравак под ведрим небом.

Архитектура[уреди]

Локалитет Лепенски Вир - остаци куће

Једини „материјал“ за архитектонско стваралаштво којим је популација Ђердапа располагала у тренутку насељавања просторно ограничених дунавских тераса био је навикнутост на пећински простор у виду полулопте или полулевка са укошеним зидовима и светлошћу која се од улаза пробија према суженом, мрачном дну. У свим фазама ове културе граде се искључиво станишта чије су основе изведене из круга или троугла (зарубљени кружни исечак) с укошеним „зидовима“, тј. кровом који непосредно належе на основу. То значи да је популација ове културе живела у стаништима шаторског изгледа, односно да је стамбени простор увек схватала као пећину. Архитектура је изразито математичка. Грађевински материјал и технике градње се не мењају. И даље се граде камена огњишта. У овом периоду се јављају

Грађевински материјал и технике градње на Лепенском Виру се не мењају. Основе станишта задржавају облик зарубљеног кружног исечка, а такође и камена огњишта су присутна у више слојева. Сви елементи „ентеријера“ (огњишта, камени столови, скулптуре) су заливени у чврсту масу пода направљену од црвеног кречњака. Постављени су у одређеном односу на примарни једнокраки троугао. На месту где се секу симетрале страна овог троугла, стављан је облутак (жртвеник), а око њега монументалне камене скулптуре.

У Стамбеном хоризонту на локалитету Власац II, откривено је 15 станишта и 5 посебних огњишних конструкција, као и 5 основа шатора сезонског карактера, са платформама од кречњака, која су вероватно представљала места за спавање. Истог карактера су и станишта Власац III, где су откривени остаци 6 шатора, 4 огњишта на отвореном и 4 солидно грађена станишта. Огњишне конструкције су немарно урађене. Новину представљају ниске камене ограде које затварају камени простор и могуће је да су остаци шатора квадратне основе и пирамидалног изгледа.

Насеља[уреди]

Лепенски Вир - остаци кућа

Насеља су подигнута на најнижим дунавским терасама, груписана су 2-3 у зони у радијусу од 10 километара. Станишта Лепенског Вира су у облику кружног исечка, елипсе, троугла заобљених углова, са укошеним зидовима и крововима који належу на основу. На овом археолошком налазишту у седам сукцесивних насеља (Прото Лепенски Вир, Лепенски Вир I а-е, Лепенски Вир II) откривено је 136 стамбених и сакралних објеката, изграђених у раном мезолиту, у периоду од око 9500. до 7200. године пре наше ере (Прото Лепенски вир 1 и 2), а затим у раном и средњем неолиту, од око 6250. до 5500. године пре наше ере (Лепенски Вир I-III).

Насеља имају потковичасту форму са неком врстом потковичастог трга у средини. Насеља су оријентисана ка реци, груписана у два крила. Једно усмерено уз воду, а друго низ воду. Између ова два крила се налази „трг“. Простор је рашчлањен стазама и рампама. Насеља ове културе се деле у две групе:

  • стална (базична)
  • сезонска (транзитна)

Најстарије насеље (Прото Лепенски Вир) је сезонског карактера, а млађа (Лепенски Вир Iа-е и делом Лепенски Вир II) су стална. На локалитету Власац је обрнуто (Власац Iа-б су стална насеља, а Власац II и III су сезонског карактера).

Светилишта[уреди]

Најранија светилишта се јављају на Лепенском Виру Iб. Истог су облика као и световни објекти, али су прецизно и солидније грађена. Унутрашњост је рашчлањена на два дела: светилиште и простор за становање. Огњишна конструкција и даље задржава осовински положај и окружује се „столовима“. Светилиште заузима ¼ стамбеног простора. Сви елементи ентеријера, као што су огњиште, жртвеник, „столови“, скулптура, заливени су у чврсту кречњачку масу пода. У светилиштима из Лепенског Вира г-е јављају се нови елементи: троуглови са продуженим крацима од црвених камених плочица, углављених у под, уз огњиште.

У светилиштима Лепенског Вира II престаје премазивање пода кречњачком масом. Насеље из овог периода се састоји од 44 станишта, од којих само једно има светилиште, односно састоји се из две просторије. Иста ситуација је на локалитету Хајдучка воденица, где је такође откривено само једно светилиште.

Скулптура[уреди]

Монументална скулптура се јавља кад и прва светилишта, као елемент ентеријерa. Јавља се само на оним локалитетима где су постојала светилишта, у Лепенском Виру, Хајдучкој воденици, Падини. Скулптуре се постављају иза огњишта и жртвеника и учвршћују се у под.

Величина скулптуре зависи такође од величине светилишта. Највећа је 62 cm, пронађена у светилишту најпространијег станишта од 42m², а најмања 16 cm у станишту од 8m².

Скулптуре се моделују техником искуцавања, а ређе клесањем. Могу се поделити у 3 групе:

  • моделоване у натуралистичком стилу
  • скулптуре са апстрактним арабескама
  • скулптуре аконичне форме

Иконографија скулптуре:

  • људски лик
  • животињски лик

Најстарије скулптуре приказују људску фигуру у целини, али само је глава обликована - обрве, дуги нос, велика уста. Већ скулптуре из слоја Лепенски Вир Iц имају представљене само очи, увојке косе или шаре на капи, врло су бројне и квалитетне. Из овог периода су прве скулптуре животиња (рибе и јелени). Од Лепенског Вира Iг почиње опадање, обрада је немарнија и ова тенденција траје до Лепенског Вира Iе.

Скулптура доживљава известан препород у Лепенском Виру II, када се јавља већи број детаља, а приоритет се даје техници клесања. Ово је архаизирајући стил. Људска фигура се приказује у целини, јављају се и први детаљи попут руку, груди, кичме... Први пут се моделује људска глава у натприродној величини. Акцентовањем појединих црта лица ранији натурализам прераста у апстрактно експресионистички стил.

Сахрањивање[уреди]

У свим фазама културе мртви су сахрањивани у оквиру насеља, најчешће око огњишта. Али овакво сахрањивање је карактеристично само са поједине чланове заједнице, за остале индивидуе нема података. Практиковани су изузетно сложени ритуали сахрањивања. Постоји неколико облика: инхумација, секундарно сахрањивање, односно парцијално сахрањивање покојника. Инхумација је најчешћи облик и траје током целе културе. Покојници су полагани у различитом положају, ипак најчешћи је опружени, са рукама положеним уз тело, шакама на доњем трбуху. Полагани су у плитка удубљења, ретко од камене конструкције. Постоји, иако ретко, полагање покојника у следећем положају. Оријентација зависи од станишта. У старијој етапи инхумирање је уз станиште, на отвореном простору, док се у млађој покојници сахрањују око огњишта или у зачељу станишта. У светилиштима нађени су остаци покојника између жртвеника и скулптуре, оријентација је југ-север. У фази Лепенски Вир III тела су полагана у ембрионалном положају. Кремација се јавља само на локалитету Власац и то у неколико гробова од фазе Iа.

Секундарно и парцијално сахрањивање често је практиковано. Покојници су излагани екскарнацији ван насеља, да би се после тога премештали унутар насеља, у целини или парцијално. У почетку сахрањују се само лобање и доње вилице, а касније и дуге кости. Лобање налазимо у „шкрињама“ од кречњачких плоча.

Посипање окером није често, као ни посипање рибљим зубима. Прилози се јављају ретко, углавном су накит, алатке од рога, кости или очњака дивље свиње, лобања јелена, дивљег говечета и др.

Парцијално сахрањивање је карактеристично код сакупљачке заједнице, односно за заједнице најстаријих земљорадника Блиског истока (Натуфијенска култура, Јерихон А-Б).

Покретни инвентар[уреди]

Најчешћи предмети за свакодневну употребу израђивани су од камена и рога јелена, силекса (који доминира у старијим фазама), кварца (карактеристичан за млађе фазе) и силикатне стене. Присутни су одбици од језгра, без додатог ретуша, или веома грубо ретуширани. Највише је присутно иверака полигоналне основе и љуспичасто ретуширане ивице, затим су нађени стругачи и стругалице, резачи, шиљци, убадачи и сврдла.

Неолитска револуција[уреди]

Око 5300. п. н. е. становници Лепенског Вира доживели су тзв. неолитску револуцију. Ово је период који обележава почетак бореала, када ниво воде опада, реке устаљују токове, ствара се „црница“, а топле шуме се распростиру до средње Европе. Становници Лепенског Вира у овом периоду припитомљавају прве животиње и почињу да се баве земљорадњом. Ова најмлађа фаза на Лепенском Виру припада култури Старчева.

Живот на Лепенском Виру замро је око 4500. п. н. е., када су становници кренули у потрагу за већим обрадивим површинама.

Реконструкција локалитета[уреди]

Аутор пројекта заштите и ревитализације локалитета Лепенски Вир је архитекта Марија Јовин док заштитна конструкција и уређење заштићеног простора је урађена према пројекту архитекте Синише Темеринског.[2] Целокупан пројекат обухвата уређење 55 хектара заштићеног простора. Предвиђена је изградња Визиторског центра за посетиоце, етно насеља, истраживачке станице, пристаништа на Дунаву и саобраћајнице којом ће туристима обезбедити прилаз до локалитета.[2] До децембра 2010. године, подигнута је велика заштитна мрежаста конструкција изнад локалитета чиме је само налазиште трајно заштићено а претходно су уклоњене дрвене греде и салонит плоче које су око 40 година представљале привремену и јефтину заштиту овог вредног археолошког налазишта.[2] Нова заштитна конструкција је изграђена средствима око 350 милиона динара која су обезбеђена из Националног инвестиционог плана Владе Србије.[2] Новом заштитном конструкцијом отворен је поглед на стену Трескавац на левој обали Дунава (Румунија), према којој је и цело насеље било оријентисано јер је имала култни значај за становнике насеља. Сама конструкција је изграђена на начин да прати падину ка Дунаву. Након овога предвиђено је да се уклони лесна прашина са насеља да би се дошло да слоја црвене камене дробине подова кућа како би се приступило конзервацији станишта.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Борић, Душан и Весна Димитријевић. „Апсолутна хронологија и стратиграфија Лепенског Вира“, Старинар LVII, Београд, 2007, стр. 9-55.
  2. ^ а б в г Трајна заштита Лепенског вира, Вести РТС, Прилог Славице Ђорђевић, 12. децембар 2010.

Литература[уреди]

  • Драгослав Срејовић, Лепенски Вир, Београд 1969.
  • Драгослав Срејовић, Љубинка Бабовић, Уметност Лепенског Вира, Београд 1983.
  • Ивана Радовановић, „Власац и Лепенски Вир у светлу најновијих истраживања“, Рад Драгослава Срејовића на истраживању праисторије централног Балкана, Крагујевац, 27-29. новембар 1997, Крагујевац 1998, 33-38.
  • Ивана Радовановић, „Houses and burials at Lepenski Vir“, European Journal of Archaeology 3/3, 2000, 330-349.
  • Dušan Borić, „The Lepenski Vir conundrum: reinterpretation of the Mesolithic and Neolithic sequences in the Danube Gorges“. Antiquity 76, 2002, 1026-39.
  • Dušan Borić, „Deep Time Metaphor: Mnemonic and apotropaic practices at Lepenski Vir“, Journal of Social Archaeology 3 (1), 2003, 46-74.
  • Dušan Borić, Sofija Stefanović, „Birth and death: Infant burials from Vlasac and Lepenski Vir“. Antiquity 78, 2004, 526-547.
  • Dušan Borić, Body Metamorphosis and Animality: Volatile Bodies and Boulder Artworks from Lepenski Vir, Cambridge Archaeological Journal 15 (1), 2005, 35-69.
  • Dragana Antonović, Stone Tools from Lepenski Vir, Belgrade, 2006.
  • Љубинка Бабовић, Положај и функција светилишта на Лепенском Виру, Београд, 2006.
  • Паун Ес Дурлић, „Власац - васкрс потопљеног археолошког локалитета“ Развитак, година XLIV, број 217-218, Зајечар, 2004. год, стр. 4-10.

Спољашње везе[уреди]