Историја Војводине

Из Википедије, слободне енциклопедије
Историја Војводине
Coat of arms of Vojvodina.svg

Овај чланак је део серије о
историји Војводине

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Војводине

Током историје, територијом данашње АП Војводине су управљале многе државе: Држава Скордиска, Дакија, Римско царство, Држава Гота, Хунско царство, Краљевство Гепида, Краљевство Острогота, Краљевство Лангобарда, Византија, Аварски каганат, Франачко краљевство, Панонска кнежевина, Кнежевина Доња Панонија, Великоморавска кнежевина, Прво и Друго бугарско царство, Самуилово царство, Краљевина Угарска, Османско царство, Хабзбуршка монархија (Аустријско царство, Аустроугарска).

Од 1918. године, територија данашње АП Војводине је у саставу Краљевине Србије, а потом и Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Име

Име Војводина на српском језику означава територију којом управља војвода. У српском језику се користе још две варијанте имена Војводине, а то су: војводовина и војводство. У пољском језику се данас такође користи назив wojewodztwo као ознака за покрајину.

Име Војводине потиче из 1848. године, када се простор данашње Војводине звао Српска Војводина (1848—1849) и Војводство Србија и Тамишки Банат (1849—1860). Од 1945. године, у службеној је употреби назив „Војводина“.

Што се тиче три географска и историјска региона који чине данашњу Војводину, Банат је добио име по владарској титули "бан", односно по историјској покрајини названој Тамишки Банат, Бачка је добила име по граду Бачу, а Срем по античком граду Сирмијуму (данашња Сремска Митровица).

Иако се име Војводине у континуитету користи од 1848. године, назив има дубље историјско порекло, тако да је још 1690. и 1694. године Србима у Хабзбуршкој монархији било признато право на војводу и засебну територију (војводину), а још у 9. веку су на подручју данашње Војводине постојала војводства, којима су владале бугарске војводе.

Антички народи

Статуа келтског ратника

Прва праисторијска насеља на територији Војводине су се појавила пре око 50.000 година. Индоевропљани су населили територију данашње Војводине у три миграциона таласа који се датирају у 4200., 3300. и 2800. годину пре нове ере.

Пре римског освајања у првом веку пре нове ере, територију данашње Војводине су насељавали индо-европски народи илирског (Панонци, Амантини, Бреуци), трачког (Агатирзи, Гети, Дачани) и келтског (Скордисци, Боји, Ерависци) порекла.

Илирски народи су живели у Срему и Бачкој, а трачки народи у Банату. Од трећег века пре нове ере, на подручје данашње Војводине се насељавају Келти, који ратују против Дачана. Средином првог века пре нове ере, дошло је до велике битке између Келта и Дачана, које је предводио Буребиста. Битка се одиграла на доњој Тиси, а поражени Келти су, после битке, напустили ове крајеве.

По илирским Панонцима названа је каснија римска провинција Панонија, а по трачким Дачанима провинција Дакија.

Римска управа

Деције Трајан, римски цар (249-251), рођен у селу Будалија, у близини Сирмијума

Римљани су овладали делом територије данашње Војводине (Сремом) у првом веку пре нове ере, док су Банат заузели у 2. веку, после победе над Дачанима. Срем је припао римској провинцији Панонији, а Банат провинцији Дакији. Бачка се није налазила у саставу Римског царства, а у њој је од 1. века становао сарматски (ирански) народ познат као Јазиги.

Шесте године нове ере, илирска племена са овог подручја су подигла велики устанак против римске власти. Вође овог устанка били су Батон и Пинес. Борба је трајала три године и Илири су на крају савладани.

Сирмијум (данашња Сремска Митровица) је био веома важан римски град. Био је то економски центар римске покрајине Паноније и један од четири главна града Римског царства. У Сирмијуму или његовој околини рођено је шест римских царева: Деције Трајан (249-251), Аурелијан (270-275), Проб (276-282), Максимилијан (286-305), Констанције II (337-361) и Грацијан (367-383). Ови цареви су највероватније по пореклу били романизовани Илири.

Рушевине царске палате Сирмијума у Сремској Митровици

Од 103. године, Срем је део нове римске провинције назване Доња Панонија, а од 296. године део провинције Панонија Секунда (Панонија Друга). Панонија Секунда је била део већих римских административних јединица познатих као Панонска дијецеза и Префектура Илирик, а свим овим територијама управљало се из Сирмијума.

Поред Сирмијума (Sirmium), у Срему су постојали и други римски градови, као: Taurunum (Земун), Burgenae (Нови Бановци), Rittium (Сурдук), Acumincum (Стари Сланкамен), Ad Herculem (Чортановци), Cusum (Петроварадин), Malata (Баноштор), Bononia (Баноштор или Беочин), Bassiana (Доњи Петровци), Graio (Сремска Рача), итд. На подручју Бачке налазио се римски Onagrinum (Бегеч).

Сеобе народа

Изглед Гота у 3-4. веку

У трећем веку, германски Готи и ирански Сармати истерују Римљане са територије Баната и насељавају се на том подручју. Од сарматских племена која су становала на овом подручју, познати су Јазиги, Роксолани и Лимигани. Око 370. године, Готи су покорили Јазиге, којима се касније, у време хунског освајања, губи сваки траг.

Пошто су 375. године упали у Европу, Хуни освајају готску државу и заузимају Банат, стављајући под своју власт племена Гота и Сармата. Спасавајући се пред Хунима, један део Гота, до тада насељених по северном Банату, пробио се преко Дунава и населио у Тракији. На преласку из 4. у 5. век, Готи контролишу Сирмијум, који се 426. године поново нашао у рукама Источног римског царства (Византије). У једном од својих похода, Хуни уништавају и спаљују Сирмијум 446. године.

После смрти хунског вође Атиле, антихунска коалиција германских народа предвођена Гепидима и њиховим краљем Ардариком, у одлучујућој бици на реци Недао у јужном Банату срушила је моћ хунске државе. Преживели хунски ратници нашли су тада спас у бекству према обалама Црног мора. После победе над Хунима, Гепиди на овом подручју успостављају своју државу која је у почетку обухватала Банат и Трансилванију, а касније такође Бачку и Срем. После пропасти Хуна, Сирмијум и Срем су поново под влашћу Византије, али касније прелазе у руке Источних Гота и Гепида. За време византијске управе, на територији Срема је постојала византијска покрајина Панонија, чији је административни центар био Сирмијум. Под гепидским краљевима Тхраустилом и Кунимундом, Сирмијум је био средиште гепидске државе, а краљ Кунимунд је у њему ковао златнике.

557. године, у Панонској низији се појављују Авари, који су у савезу са Лангобардима поразили Гепиде. Пошто су Лангобарди напустили своју земљу и отишли у Италију, Авари заузимају и територије које су до тада држали Лангобарди. После пораза Гепида, Сирмијум поново контролишу Византинци, али га освајају Авари 582. године. Следеће, 583. године, у Сирмијуму избија пожар који уништава град. После тога, на подручју Срема помиње се бугарски поглавар Кувер, који је владао Сремом као аварски вазал у 7. веку, док се у 8. веку помиње аварски племић Бута-ул, који влада Банатом и Бачком. 796. године, Франци наносе коначан пораз Аварима, када је Пипин, син франачког владара Карла Великог, продро до аварске престонице на Тиси и успео да савлада отпор Авара и заплени непроцењиво аварско благо, које су они довлачили са својих пљачкашких похода.

Словени

Словени на подручју данашње Војводине у 6. веку
Саланово војводство у деветом веку

Словенска племена су населила територију данашње Војводине током 6. и 7. века, пре преласка Дунава и Саве и насељавања на Балканско полуострво. Преци ових Словена првобитно су живели негде између Хуна и Гепида, а после пада гепидске државе, кренули су са Аварима према западу и југу. Први Словени на овом подручју помагали су Аварима у борби током освајања Сирмијума.

Међу овом словенском масом налазили су се у највећем броју преци данашњих Срба, који су, користећи слабост Византије, до 8. века постепено населили Балканско полуострво. На подручју данашње Војводине живела су Словенска племена Бодрићи (Бодричи), Северани, Браничевци и Тимочани. У Топографији Угарске (Topographia Magni regni Hungarie) из 1750. године каже се да су Бодрићи по мишљењу неких названи касније Срби (Serbulijani, Serbli i Serblii). Српски историчар Константин Николајевић их сматра српским племеном и наводи да су још 552. године «Србљи-Бодрице и Словенци» опустошили Илирик «уговоривши са Гепидима слободан пролаз кроз њихову земљу и превоз преко Дунава».

У 9. веку, после пропасти Авара, јављају се и први облици словенске државности на овом подручју. Прве словенске државе које су управљале територијом данашње Војводине биле су Бугарско царство, Велика Моравска и Људевитова Панонска Кнежевина. За време бугарске управе (9. век), бугарски војвода Салан је владао на територији Бачке, а седиште његовог војводства је био град Тител. Други бугарски војвода, који је владао Банатом, звао се Глад. Гладов потомак је био банатски војвода Ахтум, последњи владар који се супротставио успостављању непосредне власти Угарског краљевства у 11. веку. Ахтум је био православни хришћанин.

У једанаестом веку, на територији Срема је владао Сермон, вазал македонског (бугарског) цара Самуила. Сермон је ковао своје златнике на подручју данашње Сремске Митровице. Пошто је Самуилово царство поражено од Византије, Сермон бива ухваћен и убијен, јер се није хтео покорити новој власти. За време византијске управе на територији Срема је постојала византијска покрајина названа Тема Сирмијум.

Угарска управа и средњовековни Срби

Краљевина Угарска осваја подручје данашње Војводине између десетог и дванаестог века. Бачка се налази под угарском влашћу од десетог века, после угарске победе над војводом Саланом, док се у Банату и Срему смењују угарска, бугарска и византијска власт. У Банату се угарска власт устаљује у једанаестом веку, после пораза војводе Ахтума, а у Срему у дванаестом веку, када га Угарска осваја од Византије.

Становништво средњовековне Угарске било је етнички мешовито и укључивало је Мађаре, Словене, Кумане, Сасе, Секеље, Јасе, Влахе, итд. Мађари су у почетку чинили владајући слој угарског друштва, док су кметови били углавном Словени.

Бачка тврђава

У 11. веку у Бачкој се помиње Србин Радован, који се истакао у току династичких борби у угарској владарској породици Арпад. Први познати жупан Бачке жупаније, забележен 1074. године, имао је словенско име Вид. У дванаестом веку, у току борби између Коломана и Алмоша помињу се српски великаши Урош, Вукан и Павле, који су били уз Алмоша. Утицај Срба у угарској био је велик и за време угарског краља Гезе II (1141—1161). Пре Гејзиног пунолетства, угарском краљевином је стварно управљао краљев ујак Белош, син српског великог жупана Уроша I и брат Јелене, краљеве мајке. Белош је основао у Срему и један манастир код данашњег Баноштора. О значају српског становништва са ових простора говори и чињеница да је други архиепископ самосталне српске цркве, после Светог Саве, био Арсеније I Сремац, рођен у селу Дабар у Срему, поред града Сланкамена.

У тринаестом веку, на подручју данашње Војводине налазиле су се следеће угарске жупаније: сремска и вуковска (у Срему), бачка и бодрошка (у Бачкој), као и ковинска, крашовска, тамишка и чанадска (у Банату).

Сремска краљевина

Српски владар Стефан Драгутин, краљ Срема (1282—1316)

Између 1282. и 1316. године, српски краљ Стефан Драгутин је владао Сремском краљевином, која је обухватала делове данашње Централне Србије (Мачву, Браничево, Кучево, Подриње, итд), део данашње Војводине (северна Мачва) и део данашње Босне и Херцеговине (Усора и Соли). Драгутинове резиденције су се налазиле у градовима Дебрцу (у Мачви, између Београда и Шапца) и Београду. У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем, односно Мачву. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом, али други извори помињу другог локалног владара, Угрина Чака, под чијом је влашћу био Горњи Срем. Резиденције Угрина Чака налазиле су се у градовима Илоку и Пожеги. Поред Горњег Срема, Угрин Чак је такође владао Славонијом, као и јужним деловима Бачке, а при крају своје владавине и деловима Баната. Услед колапса централне власти у Угарској у ово доба, Стефан Драгутин и Угрин Чак су били фактички независни владари. Стефан Драгутин је умро 1316. године, а после његове смрти, Сремском краљевином је владао његов син, краљ Владислав II (1316—1325). Владислава II је поразио краљ Србије Стефан Дечански 1324. године, и после тога подручје његове Сремске краљевине постаје предмет спорења између Србије и Угарске. Угрин Чак је умро 1311. године, а територије којима је владао после његове смрти долазе под управу угарског краља.

Српски деспоти

Иако су Срби на територији Војводине били део староседелачког словенског становништва (посебно у Срему), већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од четрнаестог века. Непосредно пред отоманско освајање ових простора, Срби су чинили знатан део становништва данашње Војводине.

У првој половини петнаестог века, неки градови и места на територији данашње Војводине (и панонског дела Београда) били су у поседу српских деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У поседу Стефана Лазаревића била су следећа места: Земун, Сланкамен (данас Стари Сланкамен), Купиник (данас Купиново), Митровица (данас Сремска Митровица), Бечеј (данас Нови Бечеј), Велики Бечкерек (данас Зрењанин) и Апатин. Ова места су такође била у поседу Ђурђа Бранковића, који је, поред наведених градова, у поседу имао и следећа места: Стари Бечеј (данас Бечеј), Кулпин, Чуруг, Свети Петар, Перлек, Песер, Петрово Село (данас Бачко Петрово Село), Арач, Вршац, итд.

Вук Гргуревић, српски деспот у Срему

После отоманског освајања Србије (1459. године), српски деспоти су наставили да владају на територији данашње Војводине (углавном у Срему), тада под управом Угарске, као вазали угарских краљева. Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данашње Купиново) у Срему, а остала важна места у њиховом поседу су укључивала Сланкамен, Беркасово, Бечкерек, итд. Имена српских деспота у Срему су следећа: Вук Гргуревић (1471—1485), Ђорђе Бранковић (1486—1496), Јован Бранковић (1496—1502), Иваниш Бериславић (1504—1514) и Стеван Бериславић (1520—1535). Последњи титуларни деспоти Србије, Радич Божић (1527—1528) и Павле Бакић (1537) нису владали на територији данашње Војводине, већ су имали поседе на територији данашње Румуније и Мађарске. Према народној традицији, (незванични) српски деспот био је и Стефан Штиљановић (1537—1540), чија се резиденција налазила у граду Моровићу у Срему. Чињеница да су деспоти Србије владали простором данашње Војводине, као и присуство већинског српског становништва на овом подручју, разлог су што се у многим историјским изворима и мапама насталим између петнаестог и осамнаестог века територија данашње Војводине помиње под именом Расција (Рашка, Србија) и Мала Рашка (Мала Србија).

Цар Јован Ненад и Радослав Челник

Српско царство Јована Ненада

Убрзо после Мохачке битке (1526. године) и војног пораза који је Угарској нанело Османско царство, на историјску сцену излази самозвани српски цар, Јован Ненад. Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица.

На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Угарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили његову војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. Током времена, цар Јован Ненад је постао легендарна фигура за Србе. Многи историчари га сматрају зачетником данашње Војводине, а у Суботици му је подигнут споменик са натписом: „Твоја је мисао победила“ (ово се тумачи као мисао српске самосталности у данашњој Војводини у односу на Угарску/Мађарску). После пропасти цареве државе, Бачка и делови Баната којима је управљао долазе за кратко време поново под угарску управу, да би убрзо дошли под директну отоманску управу.

После убиства цара Јована Ненада, дотадашњи врховни командант његове армије, Радослав Челник, преместио се са делом бивше цареве војске из Бачке у Срем, којим је тада управљало Османско царство. Челник је за себе узео титулу сремског војводе и владао Сремом од 1527. до 1530. године као отомански вазал, а резиденција му се налазила у граду Сланкамену. Пошто је Челник раскинуо свој савез са Турцима и преместио се на хабсбуршку територију, Срем долази под директну отоманску управу после 1530. године.

Отоманска управа

Мехмед паша Соколовић, освајач Баната

После Мохачке битке (1526. године) и пада Баната (1552. године), целокупна територија данашње Војводине, која је до тада била под угарском управом, потпада под отоманску власт. Срем је под директном отоманском управом од 1526. године (укључујући и период вазалног Сремског војводства од 1527. до 1530. године), док се Бачка налази под директном отоманском управом од 1541—1545. године, а Банат од 1552—1556. године.

Банат је у име Отоманске империје освојио муслимански Србин Мехмед паша Соколовић, а у његовој војсци било је тада 8.000 јаничара и 100.000 акинџија, међу којима и 20.000 Срба. Уочи похода, Мехмед паша Соколовић је издао проглас Србима у Банату, написан ћирилицом на српском језику, којим је Србима обећао повластице, знатна ослобођења од намета и пореза и пуну заштиту имовине и живота.

Током отоманског освајања и успоставе отоманске власти мађарско и католичко словенско (шокачко) становништво се углавном иселило са ових простора. Током отоманске владавине, већи део становништва Војводине чинили су Срби, који су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби, Арапи), Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје, итд. Северне делове региона (околину Суботице) настањивали су Буњевци, који су се, после Мохачке битке, у неколико фаза настањивали на овом подручју. Неки исламизовани Срби били су, током отоманске управе, и на високим административним положајима, као на пример бег Малковић, који је био први отомански управитељ Бечкерека или Хасан паша Предојевић, који је био управитељ Сегединског санџака 1592. године.

Пећка патријаршија (16-17. век)

После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед паша Соколовић, православни Срби са подручја Војводине дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу „патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна“. Седишта православних епископија организованих на подручју данашње Војводине налазила су се тада у Крушедолу (Срем), затим Сегедину (Бачка), као и три седишта епископија на подручју Баната, у Вршцу, Бечкереку и Темишвару.

Неки градови Војводине имали су у отоманском периоду већинско српско становништво, неки већинско муслиманско, а неки становништво мешовитог састава. По подацима из 1545. године, највећи град у Отоманској империји са већинским српским становништвом били су Сремски Карловци, који су тада имали 547 хришћанских домова. Важно муслиманско насеље била је Сремска Митровица, у којој је по подацима из 1572. године било 598 муслиманских и 18 хришћанских домова. У то време у Митровици се налазило 17 џамија и ниједна хришћанска црква. Бечкерек (данашњи Зрењанин) био је тада једно од најзначајнијих насеља у Банату, а због заслуга које су му локални бечкеречки Срби учинили приликом освајања Баната, Мехмед паша Соколовић претворио је овај град у своју задужбину (вакуф), а његове становнике ослободио од свих војних намета. У граду Сомбору било је у отоманско доба 14 муслиманских богомоља, од којих су пет биле џамије, а остале махалски месџиди.

У свим насељима могле су се видети џамије, а у значајнијим градовима су се налазиле зграде седишта власти, купатила, турске школе и друге јавне зграде, док су се у главној улици (чаршији) налазиле главне трговачке и занатске радње.

Османско царство било је подељено на провинције (пашалуке), које су се делиле у мање управне јединице - санџаке. На територији Баната постојала је турска провинција под именом Темишварски пашалук, док су се на територији Срема и Бачке налазили Сремски санџак и Сегедински санџак. Оба санџака су у почетку била у саставу Будимског пашалука, да би Сегедински санџак касније био укључен у Јегарски пашалук. У другој половини 16. века, источни део Баната је, за кратко време, био под управом вазалне отоманске кнежевине Трансилваније, која је на овом подручју организовала административну покрајину познату као Лугошки и карансебешки Банат.

Срби у Банату су подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве – највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла. Ово је био један од највећих устанака у српској историји, а свакако највећи пре Првог српског устанка који је предводио Карађорђе.

После аустријског освајања Војводине, готово целокупно муслиманско становништво се иселило са ових простора, а неки од њих су се после тога населили у Босни и Херцеговини, углавном у њеним северним деловима и долини реке Босне, где су били познати као "Унђуровци" (избеглице из Угарске). Њихова знатнија насеља имала су урије (општинске утрине), као у Војводини. Аустријанци су на подручју Војводине уништили и готово све трагове исламске културе, а прва џамија у Војводини након аустријског освајања саграђена је тек 2008. године у Суботици, после готово 3. века.

Хабзбуршка управа

Капела мира у Сремским Карловцима - место где је потписан Карловачки мир 1699. године

После Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718), целокупна територија данашње Војводине долази под аустријску (хабсбуршку) власт. Границом из 1699. године, хабзбурзима је припала Бачка и северозападни део Срема, док су Банат и југоисточни Срем остали под отоманском управом до 1718. године, када и они долазе под аустријску управу. Већи део Срема и делови Бачке укључени су тада у војну границу (укључујући славонску, подунавску и потиску секцију војне границе), а други делови су дошли под цивилну (жупанијску) власт у оквиру хабсбуршке Угарске. За разлику од територија под цивилном управом, војном границом управљало се директно из Беча.

Банат (познат у ово доба као Тамишки Банат) је био засебна аустријска покрајина између 1718. и 1778. године. Покрајина је била под војном управом до 1751. године, када је у северним деловима Тамишког Баната успостављена цивилна администрација, док се јужни делови издвајају из покрајине и прикључују војној граници (Банатска војна граница). После укидања ове покрајине северни делови Баната постају део хабсбуршке Угарске, док јужни делови остају у саставу војне границе до њеног укидања 1873. године. Од 1744. године, северни делови Срема долазе под цивилну управу и постају део хабсбуршке покрајине познате као Краљевина Славонија, у којој је по подацима из 1790. године живело 46,8% Срба, 45,7% Хрвата, 6,8% Мађара и 0,7% Немаца. Југоисточни делови Срема остају у саставу војне границе до 1882. године. Већи део војне границе у Бачкој укида се и ставља под цивилну управу 1750. године, а у саставу војне границе остаје једино југоисточни део Бачке, познат као Шајкашка. Да би умањиле незадовољство Срба због укидања Тамишког Баната и дела војне границе, аустријске власти формирају у бачком и банатском потисју два аутономна дистрикта као облике локалне српске аутономије: Потиски крунски диштрикт са седиштем у Бечеју, који је постојао од 1751. до 1848. године и Великокикиндски привилеговани диштрикт са седиштем у Великој Кикинди, који је постојао од 1774. до 1876. године.

Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у Аустријску царевину (1690. и 1739. године), којима је појачана бројност српског становништва на подручју Војводине. Срби су тада признати за једну од нација Хабсбуршке монархије (Natio Rasciana) и признато им је право на једно посебно војводство, односно територијалну аутономију. Ово право је, међутим, остварено тек у револуцији 1848—1849. године.

За време аустријске управе, Срби са подручја Војводине су остварили црквену самосталност у оквиру Карловачке митрополије, која је 1848. године уздигнута у ранг патријаршије. Јурисдикција митрополије је захватала подручје од Јадранског мора до Буковине и од Дунава и Саве до Горње Угарске, а карловачки митрополит је имао црквену власт над православним Србима, Румунима, Грцима и Цинцарима, који су живели у границама Хабсбуршке монархије.

Током Ракоцијевог устанка (између 1703. и 1711. године), Војводина је била поприште крвавог рата између мађарских устаника и Срба, који су се борили на страни Хабсбуршке монархије. У овом рату су нарочито страдали Срби у Бачкој. Ракоцијеви устаници су спаљивали српска села, а Србе терали у прогонство. Дарваш, главни заповедник војних одреда који су се борили против Срба у Бачкој, је записао: „Сва велика места Расције и с ове и с оне стране Дунава и Тисе попалили смо“. Процењује се да су ракоцијеви устаници тада убили око 100.000 Срба.

Током аустријске владавине, на територију Војводине су се, поред Срба, населили и многи колонисти, највише Немци и Мађари, али такође и Словаци, Хрвати, Русини, Румуни и други. Због ове колонизације Срби су изгубили апсолутну етничку већину на овом подручју, а Војводина је постала једно од етнички најмешовитијих региона Европе. Међутим, било је и одсељавања из Војводине; после укидања потиско-поморишке војне границе, Срби из бачког Потисја су се 1752. године одселили у Русију (углавном на подручје Нове Србије и Славеносрбије), а на подручје Потисја се досељавају Мађари. Нарочито много Мађара се доселило после 1867. године, када је Угарска добила аутономију у оквиру Хабзбуршког царства. Срби су, међутим, и даље остали појединачно најбројнија етничка група у Војводини, све до друге половине двадесетог века, када су поново постали апсолутна већина.

Између шеснаестог и деветнаестог века, Војводина је била културно средиште српског народа. Посебно значајни културни центри били су Сремски Карловци, Нови Сад и фрушкогорски манастири. У првој половини деветнаестог века Нови Сад је био највећи српски град (Око 1820. године, Нови Сад је имао око 20.000 становника, од којих су две трећине били Срби, а данашњи највећи српски град, Београд, није достигао приближан број становника пре 1853. године).

Револуције и српска аутономија

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српска револуција 1848—1849.
Стеван Шупљикац (1786—1848), први војвода Српске Војводине 1848. године
Асигнат из 1848. године, са грбом Српске Војводине
Границе Српске Војводине проглашене 1848. године
Општа карта Војводства Србије и Тамишког Баната, четири граничне регименте (петроварадинске, немачко-банатске, илирско-банатске и романско-банатске) и тителског (шајкашког) граничног батаљона коју је израдио Емануел фон Фридберг на захтев грофа Коронини-Кронберга војног и цивилног гувернера Војводине.

До 1848. године хабсбуршка Угарска била је потпуно феудална територија у којој су властелини и племићи били једини власници земље, заповедали и судили. Тадашња аристократија у Угарској говорила је у кући немачки, а у иностранству француски, сматрајући народне језике, па и сам мађарски, „паорским“. После француске револуције, почела је у круговима мађарске аристократије сазревати мисао да би мађарски језик требало увести као службени језик и то не само на подручју такозване уже Угарске, него га наметнути као званични језик и у Хрватској. Требало је преко мађарског језика афирмисати не само националну, него и државну мисао.

Када је у фебруару 1848. године букнула револуција у Паризу, она је брзо одјекнула, проширујући се и по остатку Европе. Већ 13. марта букнула је револуција у Бечу, а два дана касније, 15. марта, и у Пешти. Мађари су већ 17. марта формирали револуционарну владу, на челу са грофом Лајошем Баћањијем, у коју су ушли сви истакнути мађарски национални прваци. Мађарски језик уведен је тада као службени у све управе у Угарској, а хрватски је дозвољен само у Хрватској, и то само у локалној самоуправи.

3. априла, делегација војвођанских Срба кренула је у Пожун, да новој мађарској влади достави захтеве Срба за равноправним положајем у Угарској. 9. априла, српска делегација састала се са Лајошем Кошутом, а овај сусрет сматра се пресудним за тадашње погоршање српско-мађарских односа. Кошут је тада рекао српској делегацији да у Угарској постоји само један политички народ, мађарски, и да су сви остали становници земље чланови овог политичког народа. Ако би, мислио је он, у политичком смислу признали Србе за народ, онда би они требало да имају и своју владу. Када је на ово члан српске делегације, Ђорђе Стратимировић, одговорио да се Срби никако не могу задовољити схватањем да у Угарској постоји само један народ, и да ће Срби, ако им се не признају права, морати да траже ово признање на другом месту, Кошут је рекао да ова изјава значи исто што и велеиздаја, те је љутито изјавио да сада само мач може решавати спор између Срба и Мађара, на шта је Стратимировић одговорио да Србин никад није био кукавица.

После неуспелих преговора, дошло је до немира у војвођанским градовима, којом приликом су Срби спалили матичне књиге вођене на мађарском језику. Што је мађарска влада била непопустљивија према умереним српским захтевима, то су ови захтеви постајали радикалнији. У првим српским захтевима не спомињу се ни војвода ни војводина ни аутономија, али ће то веома брзо постати главне тачке српских захтева. Митрополит Рајачић сазвао је за 1. мај Велику народну скупштину у Сремским Карловцима (Мајска скупштина), на којој се скупило око 10-15.000 људи. На скупштини је тада проглашена аутономна Српска Војводина, која се састојала од Срема, Бачке, Баната и Барање. За војводу је изабран Стеван Шупљикац, Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, а тадашњи митрополит, Јосиф Рајачић, проглашен је за српског патријарха. Изабран је народни одбор као привремена влада Српске Војводине. Одлуке Мајске скупштине потврђене су касније од стране аустријског двора.

Мађарска влада је цео овај покрет српског народа прогласила бунтовничким и решила да га сломи војнички. Срби су пружили енергичан отпор и у данашњој Војводини је беснео прави рат. Војвођанским Србима дошли су у помоћ добровољци из Кнежевине Србије, на челу са војводом Стеваном Книћанином. Непопустљивост мађарске владе искористило је српско вођство, на челу са патријархом Рајачићем. Кад је аустријски цар прогласио Мађаре за бунтовнике, српске трупе из Војводине укључиле су се у царску војску и учествовале су у гушењу револуције у Угарској.

Војска Српске Војводине контролисала је у почетку Срем, као и јужне делове Баната и Бачке, да би у току офанзиве у јануару 1849. године под своју контролу ставила већи део територије прокламованих граница Српске Војводине, са изузетком Суботице и Барање. Под контролом војске Српске Војводине био је тада и централни Банат са градом Темишваром, који се није налазио у оквиру прокламованих граница Српске Војводине. Административни центар Српске Војводине били су, у почетку, Сремски Карловци, да би управно седиште касније било премештено у Земун, Велики Бечкерек и Темишвар.

После пораза мађарске револуције, одлуком аустријског цара, у новембру 1849. године, формирана је једна засебна аустријска покрајина названа Војводство Србија и Тамишки Банат (Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која се састојала од делова Баната, Бачке и Срема. Покрајином је управљао аустријски гувернер, чије се седиште налазило у Темишвару, а титула војводе је припадала аустријском цару. Службени језици Војводства Србије били су немачки и илирски (српски).

За разлику од Српске Војводине проглашене 1848. године, Војводство Србија и Тамишки Банат није обухватало јужне делове Срема, Баната и Бачке, насељене бројним српским становништвом, који су остављени у саставу војне границе, а покрајини су прикључени источни делови Баната насељени румунским становништвом, тако да је становништво ове покрајине било мешовитог састава. Срби су били незадовољни оваквим Војводством, а нарочито су били погођени патријарх Јосиф Рајачић и конзервативни кругови заједно са својом политиком ослонца на Беч, те је њихов углед нагло опадао.

Локални органи били су у свему потчињени Министру унутрашњих послова у Бечу. Сви виши чиновници били су Немци или понемчени Чеси. Срби су у администрацији имали више чиновника него раније, али њихово учешће није било онолико колико су желели. Од 1849. године, порез плаћају сви, а постоји и једнакост пред судовима, феудални апарат је замењен грађанско-административним. Започиње индустријализација, а владају начела слободне привреде.

Покрајина Војводство Србија и Тамишки Банат је укинута 1860. године а већи део њене територије (Банат и Бачка) је прикључен хабсбуршкој Угарској, са изузетком Срема који је прикључен Краљевини Славонији. Срби и Румуни са територије војводства противили су се тада укидању покрајине, док су Немци и Мађари подржали њено укидање.

Аустроугарска управа

Светозар Милетић

1867. године, Аустријско царство је преобличено у Аустроугарску, а Угарска постаје један од два аутономна дела нове државе. Засебне аустријске „круновине“ Хрватска и Славонија уједињују се тада у јединствену круновину названу Хрватска-Славонија, која постаје аутономни део Угарске 1868. године. Војна граница у Банату и Бачкој укида се 1873. године и прикључује Угарској, а војна граница у Срему укида се 1882. године и прикључује Хрватској-Славонији, после чега целокупна територија Срема, Бачке и Баната долази под цивилну (жупанијску) власт. На подручју Баната постојале су жупаније торонталска са седиштем у Великом Бечкереку, тамишка са седиштем у Темишвару и крашовско-северинска са седиштем у Лугошу, на подручју Бачке бачко-бодрошка са седиштем у Сомбору, а на подручју Срема сремска са седиштем у Вуковару. Сремска жупанија била је у саставу Хрватске-Славоније, а остале жупаније у саставу такозване „уже Угарске“.

Влада аутономне Угарске наставља националну политику из доба револуције, насилно се намеће мађарски језик и спроводи се мађаризација немађарског становништва. По подацима из 1840. године, проценат Мађара у Угарској износио је 37%, а услед наведених мера угарске владе, овај проценат се попео на 48% у 1910. години. Мења се и састав становништва на подручју данашње Војводине, где се смањује удео Срба, а повећава удео Мађара, делом због насељавања Мађара из других делова тадашње Угарске, а делом због „помађаривањанемачког, јеврејског, словачког, буњевачког и другог становништва.

Политички представници српског народа нису се слагали са новим положајем Срба на подручју Војводине и наставили су политичку борбу за културну и територијалну аутономију. Најзначајнији политички вођа војвођанских Срба био је Светозар Милетић, који је због своје борбе за права српског и других немађарских народа тадашње Угарске ухапшен и послат на робију.

Краљевина Југославија

Банат, Бачка и Барања 1918. године

После пропасти Аустроугарске, 29. октобра 1918. године, створена је Држава Словенаца, Хрвата и Срба са седиштем у Загребу, којој је припадао и Срем, а у Банату је 31. октобра проглашена краткотрајна Банатска република (трајала је неколико дана) са седиштем у Темишвару. Срби на подручју Војводине организују Српске народне одборе (први овакав одбор организован је у Великом Бечкереку 31. октобра), који су били организациони облик народног покрета за присаједињење, а који су имали за циљ да врше локалну власт и да се брину о безбедности грађана и њихове имовине. Централни Српски народни одбор био је организован у Новом Саду, а на његовом челу био је Јаша Томић. Српска војска је посела територију Војводине између 5. и 14. новембра, а после потписивања Београдског примирја и успоставе демаркационе линије, српска војска је контролисала Срем, већи део Баната, Бачку и Барању.

У организацији Српског народног одбора из Новог Сада сазвана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која 25. новембра 1918. године у Новом Саду проглашава присаједињење ових региона Краљевини Србији. На Великој народној скупштини били су заступљени скоро сви бројнији народи Војводине (изузев Румуна), с тим да неки народи нису били заступљени с оним бројем представника који би био сразмеран бројности тих народа на подручју Баната, Бачке и Барање. Велика народна скупштина бројала је укупно 757 делегата, од којих је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар. 24. новембра, дан пре сазивања Велике народне скупштине у Новом Саду, одржан је Велики народни збор у Руми на коме је проглашено присаједињење Срема Краљевини Србији.

Изводи из говора Јаше Томића на Великој народној скупштини у Новом Саду:

„Косовски мученици! Сретно вам Ослобођење! Никада у животу нисам био толико уздрхтан као у овом тренутку. А видим вам на лицу, да сте и ви тако уздрхтани. Ми нисмо сами. Зар може бити, а да и ви не видите, како се у овој дворани налази и српска петстогодишња историја, до сада тужна а сада озарена и насмејана. Може ли бити а да ви не видите у зраку ове дворане наше велике мртве, дух њихов. Може ли бити да и ви не видите, како на прозорима ове дворане ударају пахуљице белога снега, а у тим пахуљицама је дух оних, који се нису још ни родили и који ће тек доћи, дух будућности наше. Ми нисмо овде данас сами.“ Говорећи о одлуци да се Војводина прикључи Србији, Томић каже:

„Јесмо ли добро урадили? Ако питамо срце, казаће, учинили сте по мени; ако питамо памет, и она ће нам то казати.“

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
Нови Сад 1920. године

Поред одлуке о присаједињењу Краљевини Србији, Велика народна скупштина у Новом Саду је такође донела одлуку о формирању покрајинске владе (народне управе) и покрајинске скупштине (великог народног савета) за Банат, Бачку и Барању. За председника народне управе изабран је др Јован Лалошевић, а за председника великог народног савета др Славко Милетић. Народна управа за Банат, Бачку и Барању била је активна све до 11. марта 1919. године, када је одржала своју последњу седницу.

1. децембра 1918, проглашено је уједињење Краљевине Србије (у чијем саставу су тада били Банат, Бачка и Барања, као и Срем) са Државом Словенаца, Хрвата и Срба и формирање нове јединствене државе под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, касније познате као Краљевина Југославија, а 1919. године је ново краљевство (са територијом данашње Војводине у свом саставу) и међународно признато. Мировним уговорима у Версају (1919. године) и Тријанону (1920. године) одређене су границе нове државе према Румунији и Мађарској. Према овим мировним уговорима, територија Баната подељена је између Краљевства СХС, Румуније и Мађарске, док је територија Бачке и Барање подељена између Краљевства СХС и Мађарске. Због неслагања са одлуком мировне конференције према којој су северни делови Барање и Бачке припали Мађарској, део становништва ових територија прогласио је стварање краткотрајне Барањско-Бајске републике, за чијег је председника изабран Петар Добровић.

Карта Дунавске бановине (1937. године)

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца било је у почетку подељено на округе и жупаније, а окружни центри на подручју Војводине били су Нови Сад (Бачка и Барања), Велики Бечкерек (Банат) и Вуковар (Срем). Од 1922. године, земља се административно делила на области, а на подручју Војводине биле су следеће области: Бачка област са седиштем у Новом Саду (западни део Бачке и Барања), Сремска област са седиштем у Вуковару (Срем), Београдска област са седиштем у Београду (Град Београд, део Шумадије, западни део Баната и источни део Бачке) и Подунавска област са седиштем у Смедереву (део Шумадије и источни део Баната). Од 1929. године, земља је подељена на бановине (покрајине), а подручје Војводине је углавном припало Дунавској бановини са седиштем у Новом Саду, која је обухватала Бачку, Барању, већи део Баната и Срема, као и део Шумадије и Браничева. Градови Земун и Панчево нису били у саставу Дунавске бановине, већ су припадали засебној Управи Града Београда. Када је формирана Бановина Хрватска 1939. године, шидски и илочки срез су издвојени из Дунавске бановине и прикључени Бановини Хрватској. Етнички састав Дунавске бановине био је следећи: Срби и Хрвати (56,9%), Мађари (18,2%), Немци (16,3%) и други.

Између два светска рата, на подручју Војводине деловао је политички покрет који је заговарао политичку и економску аутономију Војводине. Овај покрет су предводили војвођански Срби, а истакнути представници покрета били су Дуда Бошковић и Јоца Лалошевић. Идеју аутономне Војводине такође ће прихватити и Комунистичка Партија Југославије, која ће је и реализовати после Другог светског рата.

Други светски рат

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Војводина у Народноослободилачкој борби
Споменик жртвама рације у Новом Саду

После Априлског рата и војног слома Краљевине Југославије 1941. године, подручје данашње Војводине је окупирано од стране сила Осовине и подељено у три окупационе зоне. Бачка и Барања су прикључене Хортијевој Мађарској, док је Срем прикључен такозваној Независној Држави Хрватској. Крња Дунавска бановина (укључујући Банат и Шумадију) постојала је као део Недићеве Србије између 1941. и 1944. године, а управни центар бановине је било Смедерево. Банат је, међутим, иако формално у саставу Недићеве Србије, фактички представљао посебну аутономну област којом је управљала немачка национална мањина.

Током рата, окупатори су починили бројне злочине на територији Војводине, а нарочито је много страдало српско, јеврејско и ромско становништво. Терор и физичко уништење недужног народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, беда и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију. У току окупације, у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено. Један од најтежих злочина окупатора била је рација у јужној Бачкој 1942. године, у којој је убијено око 4.000 људи, углавном српске, јеврејске и ромске народности.

Покрет отпора, који су комунисти покренули већ у лето 1941. године, недовољно припремљен и осмишљен према датим условима, претрпео је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, после солиднијих припрема, постепено прерастао у општенародни устанак. На ослобођеној територији у Срему организована је партизанска власт, са масовним антифашистичким организацијама, штампом и школством. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у лето 1944. године у Банат, Бачку и Барању, тако да је пре доласка Црвене армије, октобра 1944, овде већ била устројена нова народна власт са ослободилачким институцијама. У оружаној борби пало је 15.000 бораца, који су се борили у многобројним партизанским одредима, у 15. војвођанских бригада, сврстаних у три дивизије, као и у другим јединицама НОВЈ.

После 1944. године

АП Војводина

Војводина је ослобођена од окупације 1944. године, да би њен политички статус аутономне покрајине у саставу Србије био регулисан 1945. године. Скупштина изасланика народа Војводине 31. јула 1945. године одлучила је у Новом Саду да аутономна Војводина уђе у састав Народне Републике Србије, што је на Трећем заседању АВНОЈ-а 10. августа 1945. године у Београду и озакоњено.

Уместо предратне Дунавске бановине, формирана је нова покрајина којој је дато историјско име из 19. века – Војводина. Главни град покрајине је постао Нови Сад, а покрајина је добила данашње границе, које укључују Срем, Банат, Бачку и мали део Мачве, на десној обали реке Саве. Барања и западни део Срема припали су тада Народној Републици Хрватској, док су мали делови Срема и Баната у близини Београда припали ужој Србији.

У почетку је Војводина имала ограничени степен територијалне аутономије, али је уставом СФРЈ из 1974. године Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина добила статус федералног субјекта СФРЈ са елементима државности, иако је формално остала у оквиру Социјалистичке Републике Србије. Војводина је тада имала сопствени устав, председништво, уставни и врховни суд, као и друге институције.

Године 1987. Слободан Милошевић је постао председник ЦК СК Србије. Дана 23. јуна 1988. Милошевић је дао интервју Београдском НИН-у у ком је на питање „зашто се [са покрајинама] упорно воде спорови око питања безбедности, спољне политике и статуса Врховног суда Србије, и команди општенародне одбране” одговорио: „По мом мишљењу, зато што делови руководства покрајина желе да покрајине у даљој или ближој перспективи буду државе, али то не смеју да саопште баш тако директно, да не кажем сурово, јер би то иритирало и друге грађане Србије, ван њене тзв. уже територије, али иритирало би и многе грађане у другим републикама“.[1] Поводом ове Милошевићеве тврдње, Председништво ПК СКВ је издало саопштење у којем се каже да „таква сумњичења, оптужбе и неистине на рачун руководства САП Војводине објективно представљају отворен позив на поделе у руководству и организацији СКВ“, као и да је то „покушај дискредитације руководстава Покрајине у јавности Војводине, Србије и земље у целини и њихових идејно-политичких ставова везаних за промене Устава СР Србије“. Оцењујући Милошевићеву политику, Ђорђе Стојшић, члан Председништва ПК СКВ је тада рекао: „Тај човек није читав, он ће нанети зло. Тај ће изазвати грађански рат у овој земљи.“[2]

Дана 9. јула 1988. 400 Срба са Косова долази у Нови Сад да ту демонстрира због својих проблема изазваних притиском Албанаца. Они су пред кућама војвођанских функционера скандирали пароле „лопови и издајници“.[3] Због незадовољства покрајинском управом и државним уређењем земље у другој половини 1988. године (од 9. јула до 21. октобра) у деловима Војводине (28 насеља у 26 општина) одржано је 33 митинга.[4] На њима је учествовало око 577.500 грађана, или око 28,38% становништва Војводине (која је тада имала око 2.034.772 становника) односно сваки четврти грађанин.[5] У Новом Саду је одржано три митинга (9 јула, 25. септембра, 5-6. октобра 1988).[6] На митингу у Панчеву 23. јула могли су да се виде транспаренти: „Крунић, Стојшић, Радосављевић, Матић издали народ“.[7] Митинзи током августа и септембра 1988. године, углавном су одржани у насељима са доминацијом колониста, насељених у Војводину након Другог светског рата. Од 28 таквих митинга на којима је тражено укидање аутономије Војводине, само су два одржана у местима са већином староседелачког становништва.[3]

Дана 25. септембра су Срби са Косова поново дошли у Нови Сад, а њима су почели да се придружују и грађани и руководства општина са колонизованим становништвом.[8] 5. октобра 1988. године, у Новом Саду се окупило неколико десетина хиљада људи који су затражили да партијско руководство Војводине поднесе оставку. Неко је демонстрантима довезао камион јогурта у тетрапаку, па су они сваког ко је покушао да им се обрати са степеништа ПК засипали јогуртом. Због тога су противници митинга тај шести октобар подругљиво назвали „јогурт револуцијом“. Друга пак страна је догађај назвала „антибирократском револуцијом“ и поистовећивала га са руском Октобарском револуцијом.[9]

Суочени са масовним покретом, војвођански партијски руководиоци су 6. октобра 1988. поднели оставке.[10] Напуштајући зграду Партијског руководства, „крили су лице рукама, да их телевизија не сними“.[9] Након тога су убрзо срушене и све друге покрајинске институције, а Скупштина Војводине је изгласала промене Устава Србије, одступајући од многих дотадашњих права. У Војводини је потом уследила темељна кадровска смена до најнижих политичких нивоа. Процењује се да је тада у Војводини смењено око 40.000 политичких функционера, високих државних чиновника, судија и шефова полиције, директора и управника просветних установа и здравствених центара, информативних или културних кућа.[11]

Нови устав Србије из 1990. године променио је положај Војводине у смислу да је она престала да буде конститутивни елемент југословенске федерације и дефинисана је као „територијална аутономија“ у оквиру Републике Србије.[4] Тиме је Србија поново успоставила суверенитет над подручјем Војводине.[12]

После демократских промена у Србији 2000. године, Војводини је Омнибус законом из 2002. године дат мало већи степен аутономије и поверен јој је одређен број различитих надлежности. Покрајинска скупштина је затим усвојила симболе Војводине, грб (2002.) и заставу (2004.), као и покрајински статут (2008.), чија је делимично измењена верзија потврђена у републичком парламенту 2009. године. Према Закону о регионалном развоју, који је усвојен у Скупштини Србије 2009. године, Војводина је један од седам статистичких региона Републике Србије.

Рекли су о Војводини

Викицитати „Место славних Немања
И цара Душана
Бог нам сада поклања
Војводу Стевана
Да се под њим рукују
Банат, Срем и Бачка,
да Војводство оснују
Браћа нам јуначка...”

Види још

Референце

Литература

  • Антић, Чедомир (2014). „Историјске традиције АП Војводине“. Досије Аутономна Покрајина Војводина. Београд. 
  • Бјелица, Слободан (2008). „Држање војвођанских политичких првака у току Другог светског рата и непосредно након рата (у светлу једног поверљивог документа)“. Истраживања 19. 
  • Бјелица, Слободан (2010). „Салцбуршка изјава Војвођанског покрета из 1958 године“. Култура полиса 13-14: 571-577. 
  • Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. I. Нови Сад. 
  • Boarov, Dimitrije (2001). Politička istorija Vojvodine. Novi Sad. 
  • Брусин, Милојко (1998). Наша разграничења са суседима 1919—1920. Нови Сад. 
  • Вељић, Александар (2007). Рација - заборављен геноцид. Београд. 
  • Гавриловић, Славко (1994). Срби у Хабсбуршкој монархији (1792—1849). Нови Сад. 
  • Гавриловић, Славко (2000). „Политичка борба за српску Војводину у Аустријској царевини 1848-1849“. Српски покрет у револуцији 1848-1849. Нови Сад. 
  • Гаћеша, Никола (1968). Аграрга реформа и колонизација у Бачкој 1918–1941. Нови Сад. 
  • Гаћеша, Никола (1972). Аграрга реформа и колонизација у Банату. Нови Сад. 
  • Гаћеша, Никола (1975). Аграрга реформа и колонизација у Срему 1919–1941. Нови Сад. 
  • Гаћеша, Никола (1984). Аграрга реформа и колонизација у Југославији 1945–1948. Нови Сад. 
  • Гаћеша, Никола (2008). „Исељавање Срба из Хрватске у Војводину за време аграрне реформе и колонизације у Југославији 1945—1948“. Затирање Срба у Хрватској. 
  • Гаћеша, Никола (1990). „Iseljavanje iz Bosne i Hercegovine u Vojvodinu 1945-1948“. Migracije i Bosna i Hercegovina. 
  • Глигоријевић, Бранислав (1972). „О настави на језицима народности у Војводини 1919-1929“. Зборник Матице српске за историју 5. 
  • Голубовић, Звонимир (1991). Рација у Јужној Бачкој 1942. године. Нови Сад. 
  • Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. III. Нови Сад. 
  • Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини. Нови Сад. 
  • Игња, Петар (28. фебруар 1988). „Ишчашена историја. Зашто један новосадски уџбеник историје није оно што би требало да буде, него је билтен дневне политике“. НИН - Недељне информативне новине 1939. 
  • Игња, Петар (8. октобар 1989). „Салон за окрепљење“. НИН - Недељне информативне новине 2023. 
  • Јанков, Драгомир (2004). Војводина - пропадање једног региона. Нови Сад. 
  • Јанкулов, Борислав (2003). Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку. Нови Сад - Панчево. 
  • Капер, Сигфрид (1996). Српски покрет у јужној Угарској 1848-1849. Београд - Ваљево. 
  • Керчов, Сава; Радош, Јово; Раич, Александар (1990). Митинзи у Војводини 1988. Рађање политичког плурализма. Нови Сад. 
  • Кириловић, Димитрије (2006а). Помађаривање народа у бившој Угарској. Нови Сад-Србиње. 
  • Кириловић, Димитрије (2006б). Асимилациони успеси Мађара у Бачкој, Банату и Барањи. Нови Сад-Србиње. 
  • Кириловић, Димитрије (1937). Српски народни сабори. Списи Бечке државне архиве. I. Нови Сад. 
  • Кириловић, Димитрије (1938). Српски народни сабори. Списи Бечке државне архиве. II. Нови Сад. 
  • Кончар, Ранко (1971). „Идеја о аутономији Војводине и КПЈ“. Истраживања 1. 
  • Ковачевић, Милош (2003). Српски језик и српски језици. Београд. 
  • Костић, Лазо М. (1999). Српска Војводина и њене мањине. Нови Сад. 
  • Крестић, Василије (2003). Из прошлости Срема, Бачке и Баната. Београд. 
  • Кризман, Богдан (1959). „Питање граница Војводине на Паришкој мировној конференцији 1919. године“. Зборник Матице српске за друштвене науке 24. 
  • Лебл, Арпад (1959). „Класне борбе у Војводини и револуционарне везе Војводине са Мађарском 1918-1919“. Зборник Матице српске за друштвене науке 22. 
  • Медовић, Предраг (2001). Праисторија на тлу Војводине. Нови Сад. 
  • Микавица, Дејан (2005). Српска Војводина у Хабсбуршкој монархији 1690-1920. Историја идеје о држави и аутономији пречанских Срба. Нови Сад. 
  • Микавица, Дејан (2011). Српско питање на угарском Сабору 1690–1918. Нови Сад. 
  • Милин, Миодраг (1995). Вековима заједно (Из историје српско-румунских односа). Темишвар. 
  • Милошевић, Петар (2001). Археологија и историја Сирмијума. Нови Сад. 
  • Никић, Федор (2004). Мађарски империјализам. Нови Сад-Србиње. 
  • Николић, П. (2002). „Основни закон Аутономне Покрајине Војводине – акт поновне деструкције Србије“. Архив за правне и друштвене науке 1-2. 
  • Његован, Драго (2004). Присаједињење Војводине Србији. Нови Сад. 
  • Огњановић, Драгослав (1984). Деца бунтовне равнице. Нови Сад. 
  • Палић, Миленко (1995). Срби у Мађарској-Угарској до 1918. Нови Сад. 
  • Пејин, Јован (2002). Аутономија Војводине - кошмар српског народа. Зрењанин Београд. 
  • Пејин, Јован (2007). Великомађарски каприц. Зрењанин. 
  • Пејин, Јован (2000). Из прошлости Кикинде. Кикинда. 
  • Пејин, Јован (2013). Поништење српског обележја Војводине. Нови Сад - Београд. 
  • Pejin, Jovan (1992). „How Baranja was seized in 1945 and annexed to Croatia“. The creation and changes of the internal borders of Yugoslavia. Belgrade. 
  • Петров, Милан (1999). Бачка у револуцији 1848—1849. Нови Сад. 
  • Петровић, Радмило (2003). Војводина - петнаест миленијума културне историје. Београд. 
  • Попов, Јелена (2001). Војводина и Србија. Ветерник. 
  • Попов, Чедомир; Попов, Јелена (1993). Аутономија Војводине. Српско питање. Сремски Карловци. 
  • Попов, Чедомир; Гавриловић, Славко (1997). Европска револуција и српски покрет 1848—1849. Београд - Нови Сад. 
  • Поповић, Душан (1957). Срби у Војводини. I. Нови Сад. 
  • Поповић, Душан (1959). Срби у Војводини. II. Нови Сад. 
  • Поповић, Душан (1963). Срби у Војводини. III. Нови Сад. 
  • Раденић, Андрија (1981). „Срби у Хабсбуршкој монархији 1868–1878“. Историја српског народа. V/2. Београд. 
  • Мира, Радојевић (1994). „Српско-хрватски спор око Војводине 1918–1941“. Историја 20. века 1. 
  • Радонић, Јован (1939). „Србија и Угарска у средњем веку“. Војводина. I. Нови Сад. 
  • Рокаи, Петар; Ђере, Золтан; Пал, Тибор; Касаш, Александар (2002). Историја Мађара. Београд. 
  • Самарџић, Радован (1993). „Српска православна црква у XVI и XVII веку“. Историја српског народа. III/2. Београд. 
  • Самарџић, Радован (1986). „Српска црква у Турском царству 1690–1766“. Историја српског народа. IV/1. Београд. 
  • Стипић, Лазар (2004). Истина о Мађарима. Нови Сад - Србиње. 
  • Стојичић, Ђока; Анђелић, Теодор; Јовановић, Драган; Петернек, Томислав (3 јул 1988). „47 питања Слободану Милошевићу. Југославија и социјализам - историјске тековине“. НИН - Недељне информативне новине 1957. 
  • Туторов, Милан (2001). Банатска рапсодија - историка Зрењанина и Баната. Нови Сад. 
  • Туторов, Милан (1991). Мала Рашка а у Банату. Зрењанин. 
  • Храбак, Богумил (1982). „Аутономизам у Војводини 1919–1928. као реакција на финансијско исцрпљивање и политичко запостављање Војводине“. Годишњак Друштва историчара Војводине 3. 
  • Џелетовић, Веселин П. (2007). Последњи српски цар. Београд. 
  • Урошевић, Данило (1995). Срби у логорима Мађарске. Нови Сад. 
  • Шимуновић Бешлин, Биљана (2007). Просветна политика у Дунавској бановини (1929—1941). Нови Сад. 
  • Швикер, Ј. Х. (1998). Политичка историја Срба у Угарској. Нови Сад - Београд. 
  • Војводина у борби - збирка чланака из народноослободилачке борбе, Нови Сад, 1951.
  • Енциклопедија Новог Сада, свеска 5, Нови Сад, 1996.

Спољашње везе