Праисторија на тлу Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Историја Србије
Coat of arms of Serbia.svg

Овај чланак је део серије о
историји Србије

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Србије

Праисторија на тлу Србије обухвата период историје Србије од појаве првих људи на њеном тлу око 40.000. године п. н. е, до доласка Римљана крајем III века п. н. е.

Камено доба[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Камено доба на тлу Србије

Први људи[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Прве људске заједнице на тлу Србије

Најстарији трагови људског постојања, на тлу данаше републике Србије, датирају у време последњег глацијала, око 40.000. године пне[1]. То су остаци примитивних људских заједница које су бројале од 10 до 15 чланова, живеле у пећинама, израђивале оруђа и оружја од камена и костију и бавиле се ловом и сакупљањем плодова. У првој фази су ловили крупне биљоједе (џиновске јелене, дивље коње и говеда), да би са променом климе у предарктичку, ловили и мамуте, носороге, лавове и хијене. Нова промена климе и захлађење које је настало око 25.000. године п. н. е. (вирмска глацијација) довели су до нестанка ових заједница. Најзначајнији локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца[1], а скелети неандерталца и мамута који су погинули у међусобној борби пронађени су у строгом центру Београда, испод данашње палате Албанија[2].

Култура Лепенског Вира[уреди]

Лепенски Вир: Прародитељка, скулптура из светилишта XLIV
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Култура Лепенског Вира

Крајем леденог доба, током холоцена, велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисториских култура[1], културу Лепенског Вира. Археолошким истраживањима је утврђен континуитет људских станишта на 14 локација (Лепенски Вир, Власац, Падина, Хајдучка воденица, Икона, Кладовска скела и друге) крај Дунава у Ђердапу, која су постојала од око 11.000. године п. н. е. до око 5.000. године п. н. е., а период од 7.000. године п. н. е. до 5.500. године п. н. е. се назива културом Лепенског Вира. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе, усавршена израда алата и оружја, а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно власништво, као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима) и уметност (јављају се прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Основна занимања била су сакупљање плодова, лов и риболовом, док се сматра да је у последњој фази дошло до покушаја узгоја биљака и припитомљавања животиња, што је довело до стварања земљорадничко-сточарских заједница у млађем каменом добу.

Старчевачка култура[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Старчевачка култура
Простирање Старчевачке културе

Топлија клима, довела је до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачком културом, а простирала се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума п. н. е. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа квадратно-трапезаста. Проналасци остатака угљенисаног јечма и пшенице, утврђено је да су се бавили земљорадњом, као и да су имали укопане амбаре, док кости домаћих животиња указују на бављење сточарством. Међутим, људи Старчевачке културе нису престали да се баве ловом и риболовом. О томе сведоче остаци дивљих животиња, како у кућама, тако и око њих, као и читав низ шила, спатула, харпуна и удица, који се користе приликом риболова. Скулптуре старчевачке културе, карактеришу веома реалистични прикази животиња[1], док представе људи имају јасне карактеристике жена, што сведочи о веровању ондашњих људи у култ плодности. За украшавање грнчарије, која је махом била бомбастог типа, коришћено је барботинирање, штипање, као и превлачење прстију по свежој подлози.

Винчанска култура[уреди]

Фигурина из Винче, данас у Британском музеју
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Винчанска култура

Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив добила по локалитету Винча - Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету[3]. Њени локалитети из позног неолита Плочник код истоименог села поред Прокупља односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу пронађених бакарних налаза, представљају најстарије европске центре металургије, што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност, док антропоморфне и зооморфне фигурине (Lady of Vinča, Видовданка, Хајд ваза, Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...)[4].

Бронзано доба[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бронзано доба на тлу Србије

Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. године п. н. е. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425. године пне, када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта[1]. Између 1200. године п. н. е. и 1000. године пне, на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се узгајањем јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње, а ређе козе и овце.

Гвоздено доба[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Гвоздено доба на тлу Србије

Крајем другог и почетком првог миленијума пне (период од 1125. године п. н. е. до 750. године п. н. е.), долази до настанка гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана). За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725. године п. н. е. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300. године п. н. е. и 100. године п. н. е. водили ратове са македонским краљевима.

Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335. године п. н. е. састају са Александром Македонским на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279. године п. н. е. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно племе Скордиска[1], које на тлу данашње Карабурме подиже свој град Сингидунум, који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ Илустрована историја Срба 1 Београд 1989.
  2. ^ Зоран Љ. Николић и др. Видоје Д. Голубовић, „Београд испод Београда“ (4. допуњено издање), Београд 2004. ISBN 86-355-0632-4
  3. ^ „Винчанска култура“, Приступљено 23. 4. 2013.
  4. ^ „Винча - Праисторијска метропола“, Приступљено 23. 4. 2013.

Литература[уреди]

Види још[уреди]