Операција Ке

Из Википедије, слободне енциклопедије
Операција „Ке“
Део {{{део}}}
Посада америчког торпедног чамца ПТ-65, врши инспекцију остатка јапанске подморнице И-1, потопљене 29. јануара 1943. године код Гвадалканала.
Посада америчког торпедног чамца ПТ-65, врши инспекцију остатка јапанске подморнице И-1, потопљене 29. јануара 1943. године код Гвадалканала.
Време: 14. јануар7. фебруар 1943.
Локација: Гвадалканал—Соломонова острва
Резултат: Јапанско успешно повлачење
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
US flag 48 stars.svg САД
Flag of Australia.svg Аустралија
Flag of New Zealand.svg Нови Зеланд
Naval Ensign of Japan.svg Јапан
Заповедници
US flag 48 stars.svg Вилијам Хелси
US flag 48 stars.svg Обри Фич
US flag 48 stars.svg Александер Печ
US flag 48 stars.svg Неитан Ф. Твининг
US flag 48 stars.svg Френсиси П. Малкехи
US flag 48 stars.svg Џ. Лотон Колинс
Naval Ensign of Japan.svg Исороку Јамамото
Naval Ensign of Japan.svg Гуничи Микава
Naval Ensign of Japan.svg Хитоши Имамура
Naval Ensign of Japan.svg Џиничи Кусака
Naval Ensign of Japan.svg Шинтаро Хашимото
Naval Ensign of Japan.svg Харукичи Хјакутаке
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
{{{јачина1}}} {{{јачина2}}}
Губици
1 крстарица потопљена
1 разарач потопљен
3 торпедна чамца потопљена
1 разарач оштећен
53 авиона уништена[1]
1 разарач потопљен
1 подморница потопљена
3 разарача теже оштећена
56 авиона уништена[2]
{{{подаци}}}
Гвадалканалска кампања
Тулаги, Гавуту и ТанамбогоСавоТенаруИсточни СоломониЕдсонов гребенМатаникаоРт ЕсперансХендерсеново пољеСанта Круз острваКарлсонова патролаГвадалканалТасафаронгаКеРенел

Операција „Ке“ (јап:ケ号作戦) је назив за операцију углавном успешно изведеног повлачења јапанских копнених снага са Гвадалканала, на крају Гвадалканалске кампање у Другом светском рату. Операција је трајала од 14. јануара до 7. фебруара 1943. године и укључивала је копнене и морнаричке снаге уз опште руковођење јапанског Генералштаба. Међу командантима операције су били адмирал Исороку Јамамото и генерал Хитоши Имамура.

Одлуку да се повуку са Гвадалканала и препусте га савезничким снагама Јапанци су донели из више разлога. Сви покушаји јапанске армије да поврати „Хендерсеново поље“, аеродром на Гвадалканалу који су користили амерички авиони, били су неуспешни са тешким губицима јапанских снага. Јапанске морнаричке снаге у овој области такође су претрпеле тешке губитке покушавајући да доставе појачања и снадбевања јапанским снагама на острву. Ови губици уз недостатак средстава за нови покушај повратка Гвадалканала су битно утицали на јапанске одбрамбене планове, као и на операције у другим областима Јапанске империје. Одлуку о повлачењу је одобрио цар Хирохито 31. децембра 1942. године.

Операција је отпочела 14. јануара, пребацивањем једног пешадијског батаљона на Гвадалканал, који је требало да служи као заштита евакуације. Приближно у исто време, јапанско армијско и морнаричко ваздухопловство отпочело је ваздушну кампању у области Соломонових острва и Нове Гвинеје. Током ваздушне кампање у бици код острва Ренел потопљена је једна америчка тешка крстарица. Два дана касније, јапански авиони су потопили један амерички разарач у близини Гвадалканала. Повлачење је извршено разарачима, током ноћи 1, 4. и 7. фебруара. Осим неколико напада авиона и торпедних чамаца на јапанске разараче, савезничке снаге нису активно покушале да спрече повлачење, пошто су савезнички команданти веровали да је јапанска операција заправо била пребацивање нових снага и опреме, а не евакуација.

Укупно, Јапанци су евакуисали 10.652 војника са Гвадалканала, уз губитак од једног потопљеног и три оштећена разарача. Дана 9. фебруара 1943. године, савезници су схватили да су Јапанци напустили Гвадалканал, завршавајући на тај начин шестомесечну битку за контролу овог острва.

Позадина[уреди]

Гвадалканалска кампања[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Гвадалканалска кампања

Дана 7. августа 1942. године савезничке снаге (првенствено америчке) су се искрцале на острва: Гвадалканал, Тулаги, Гавуту и Танамбога, сва из састава Соломонових острва. Искрцавање савезника на ова острва изведено је да би се спречило њихово коришћење од стране Јапанаца као базе за пресецање снабдевачких путева из Сједињених Америчких Држава за Аустралију. Други циљ искрцавања био је обезбеђење острва као стартне тачке за нову кампању, чији би евентуални циљ био изолација главне јапанске базе на том делу Пацифика — луке Рабаул, а у исто време, искрцавање је било и подршка савезничкој кампањи на Новој Гвинеји. Ова искрцавања су подстакла шесто-месечну Гвадалканалску кампању.[3]

Користећи јапанско изненађење, савезничке десантне снаге су, већ у сутон 8. августа 1942. године, завршиле своје почетне циљеве осигурања Тулагија и суседних малих острвца, као и извесног аеродрома у изградњи на Лунга Поинту на Гвадалканалу. Савезници су касније дали име аеродрому, „Хендерсеново поље“, по мајору Лофтону Хендерсену, морнаричком пилоту који је погинуо у бици за Мидвеј. Савезнички авиони који су оперисали са аеродрома „Хендерсеново поље“ названи су „Кактус ваздушне снаге“ по савезничком кодном имену за Гвадалканал.[4][5]

Као одговор на савезничко искрцавање на Гвадалканал, јапански царски генералштаб је одредио 17. јапанску армију величине корпуса, чији се штаб налазио у Рабаулу под командом генерал-потпуковника Харукичи Хајакутакеа, да преотме Гвадалканал од савезничких снага.[6][7][8] Због претње од америчких „Кактус ваздушних снага“ јапанска морнарица за пребацивање трупа и снабдевања до Гвадалканала, није смела да употребљава велике, али споре транспортне бродове. Из тог разлога за пребацивање појачања до Гвадалканала коришћени су брзи ратни бродови из база Рабаул и Шортленд. Јапански ратни бродови, углавном лаке крстарице и разарачи из Осме флоте под командом вице-адмирала Гуничи Микаве, су били обично способни да за једну ноћ прођу кроз „Процеп“ до Гвадалканала и врате се назад те на тај начин смање њихово излагање ваздушним нападима „Кактус ваздушних снага“. Те брзе ноћне транспорте ратним бродовима до Гвадалканала који су трајали све до краја Гвадалканалске кампање, савезнички војници су назвали „Токио експрес“, а Јапанци „Глупи превоз“ или „Превоз пацова“.[9]

Област Соломонових острва у јужном Пацифику. Јапанска база Рабаул на Новој Британији се налази лево-горе. Гвадалканал (десно-доле) лежи на југоисточном крају „Процепа“.

Користећи снаге које су стигле на Гвадаканал, јапанска армија је три пута пробала да поврати аеродром „Хендерсеново поље“, али је сва три пута била поражена.[10] Након трећег неуспеха, Јапанци су покушали да под заштитом већих ратних бродова пребаце остатак 38. јапанске пешадијске дивизије и тешко наоружање, али је, од 12. до 15. новембра, дошло до поморске битке познате као „Поморска битка за Гвадалканал“, у којој су јапанске снаге претрпеле пораз. Због тог неуспеха, Јапанци су отказали следећи планирани напад на аеродром „Хендерсеново поље“.[11]

Средином новембра, савезничке снаге су напале Јапанце код Буне на Новој Гвинеји. Јапански морнарички официри Комбиноване флоте под општом командом адмирала Исороку Јамамотоа у штабу на атолу Трук сматрали су савезничко напредовање на Новој Гвинеји, као већу претњу за безбедност Јапанског царства, него присуство савезничких снага на јужним Соломоновим острвима. Стога су почели са припремом плана за напуштање Гвадалканала, и дали предност операцијама у области Нове Гвинеје. У то време, морнарица није обавестила армију о својим намерама за област јужног Пацифика.[12]

Почетком децембра Јапанци су почели да осећају све више тешкоћа у одржавању трупа на Гвадалканалу, јер су савезници вршили константне ваздушне и поморске препаде на бродове са снабдевањима и поморске базе. Неколико испоручених снабдевања нису била довољна да подмире потребе јапанских трупа, које су од 7. децембра губиле око 50 људи сваког дана услед лоше исхране и напада савезничких копнених или ваздушних снага. Од почетка Гвадалканалске кампање Јапанци су на Гвадалканал пребацили скоро 30.000 војника, али их је децембра преостало свега око 20.000, а и од њих, једва да је 12.000 било више или мање способно за борбу, док је остатак био онеспособљен услед борби, болести или неухрањености. Маларија међу јапанским војницима на Гвадалканалу у то време је била скоро 100% присутна, а поједини војници су постали канибали услед несташице хране.[13][14][15]

Јапанска морнарица је наставила да трпи губитке у бродовима током покушаја да достави појачања и снабдевања трупама на Гвадалканалу. Дана 30. новембра 1942. године један разарач је потопљен од америчких бродова у бици код Тасафаронге. Други разарач, као и једна подморница су потопљени, а два су разарача оштећена приликом напада америчких торпедних чамаца и „Кактус ваздушних снага“ током каснијих мисија пребацивања појачања, у периоду од 3. до 12. децембра. Услед морнаричког пораза јако мало снабдевања је превезено тим мисијама. Официри Комбиноване флоте су почели да извештавају армију о великом броју потопљених и оштећених бродова, ангажованих у тим мисијама, а што би могло негативно да утиче на будићи стратегијски план о одбрани Јапанског царства.[16][17][18][19]

Одлука о повлачењу[уреди]

Такуширо Хатори, штабни официр у јапанском генералштабу.

Током новембра 1943. године јапански армијски војни врх у Токију је наставио да даје подршку даљим покушајима преотимања Гвадалканала. Међутим, у то време ниже рангирани штабни официри започињу опрезну дискусију о напуштању острва. Такуширо Хатори и Масанобу Цуђи, који су недавно посетили Гвадалканал, су рекли својим колегама у штабу да би било који даљи покушај за преузимање острва био узалудан. Рјузо Сеђима је известио да је опадање отпорности јапанских трупа на Гвадалканалу било неочекивано велико, и да би будуће операције коштале превише жртава. Дана 11. децембра, два штабна официра — капетан корвете Јуђи Јамамото и мајор Такахико Хајаши, враћају се у Токио из Рабаула и предају Сеђимине, Хаторијеве и Цуђијеве извештаје. Они додају и то, да већина јапански армијских и морнаричких официра у Рабаулу предлаже напуштање Гвадалканала. Приближно у исто време јапански министар рата информише Генералшатаб да Јапан нема довољан број трговачких бродова који би у исто време пребацивали појачања на Гвадалканал или преносили стратегијске сировине до Јапана, ради одржавања економске и војне моћи.[20][21]

Дана 19. децембра 1942. године, једна делегација генерал-штабних официра, предвођена пуковником Јоишро Санадом, главним у генераштабу за секцију операција, приспева у Рабаул ради договора око будућих планова везаних за Нову Гвинеју и Соломонова острва. Хитоши Имамура, командант 8. армијске области, задужене за операције на Новој Гвинеји и Соломоновим одстрвима, није директно предложио повлачење са Гвадалканала, али је отворено и јасно описао садашње тешкоће за било који нови покушај преузимања острва од савезника. Имамура је такође навео, да било која одлука о повлачењу треба да садржи план за евакуацију великог броја војника са Гвадалканала, коликогод је то било могуће.[22][23][24]. Под командом (армијске области су се налазилле 17. армија на Гвадалканалу и 18. армија на Новој Гвинеји.[25]. Сеђима је био укључен у делегацију која је дошла у Рабаул.

Санада се вратио у Токио 25. децембра, и препоручује генералштабу да се Гвадалканал одмах напусти, а сав приоритет да кампањи на Новој Гвинеји. Војни врх у јапанском генералштабу се сагласио са препоруком Санаде, и 26. децембра издаје наређење свом штабу да крене са израдом плана за повлачење са Гвадалканала и успостављање нове одбрамбене линије на централним Соломонима.[26][27][28][29]

Дана, 28. децембра, генерал Хађиме Сугијама и адмирал Осами Нагано, лично извештавају цара Хирохитоа о намери да се напусти Гвадалканал. Цар формално, 31. децембра 1942. године, потписује одлуку о повлачењу са Гвадалканала.[30][31][32]

План и снаге[уреди]

Дана, 3. јануара 1943. године, империјални генералштаб информише 8. армијску област и Комбиновану флоту о одлуци да се напусти Гвадалканал. Од 9. јануара, штабови Комбиноване флоте и 8. армијске област су заједнички израдили план, службено назван „операција Ке“, по једном тону у јапанском Кана речнику, за извршење евакуације.[33][34][35][36][37][38]

План је предвиђао да се један батаљон пешадије пребаци разарачима до Гвадалканала, око 14. јануара, са задатком да пружи заштиту током евакуације. Јапанска 17. армија бу започела са повлачењем ка западном крају острва, 25. или 26. јануара, а ваздушна кампања у области јужних Соломона би отпочела 28. јануара. Људство 17. армије би било пребачена на три пут разарачима, током прве недеље фебруара, а завршетак операције је био предвиђен за 10. фебруар. У исто време, јапанске ваздушне и морнаричке активности би постале упадљивије, са мањим нападима у области Нове Гвинеје и Маршалских острва, као и лажни радио промет, којим би трбало збунити савезнике око стварних јапанских намера.[39]

Гуничи Микава, командант јапанске 8. флоте

Јамамото формира један заштитни одред од носача авионе Џунјо и Зуихо, бојних крсташа Конго и Харуна, четири тешке крстарице, три лаке крстарице, и десет разарача, под командом Нобутаке Кондоа, који би служио као даље обезбеђење операције „Ке“, и налазио би се у области атола Онтонг Јава, на северу Соломонових острва. За ближу заштиту је одређена Микавина 8. флота, састављена од тешких крстарица Чокаи и Кумано, лаке крстарице Сендај и 21-ног разарача. Такође, Микавини разарачи су били задужени за евакуацију, и требало је да врше улогу брзих транспортера. Јамамото је очекивао да ће најмање половина Микавиних разарача бити потопљена у овој операцији.[40][41][42][43]

За ваздушну подршку приликом извођења операције биле су задужене наизменично, морнаричка 11. ваздушна флота и армијска 6. ваздушна дивизија, које су базирале у Рабаулу, са 212, односно 100 авиона. Допунски, 64 авиона са носач авиона Зуикаку су привремено придодати ваздушним снагама у Рабаулу. Такође, и 60 хидроавиона из јапанских поморских снага „Р“ области, су се налазили у Рабаулу, на Бугенвилу и Шортлендским острвима, што значи, да су Јапанци за обезбеђење операције „Ке“, сакупули укупно 436 авиона. Сједињавањем јапанских ратних бродова и морнаричких ваздушних јединица у овој области, формирана је флота југоисточне области, под командом Џиничи Кусаке у Рабаулу.[44]

За супротстављање јапанским бродовима, под командом вице-адмирала Вилијама Хелсија, команданта савезничких снага на јужном Пацифику, била су на располагању 2 носача авиона - (Ентерпрајс и Саратога), 6 ескортних носача авиона, 3 нова брза бојна брода, 4 стара бојна брода, 13 крстарица и 45 разарача. У ваздуху, 13. ваздушна армија, која је бројала 92 ловца и бомбардера, под комнадом бригадног генерала Неитана Ф. Твининга и „Кактус ваздушне снаге“ на Гвадалканалу, са 81 авиона, под командом бригадног генерала маринаца Френсиса П. Малкехија. Контра-адмирал Обри Фич је био главни ваздухопловни командант на јужном Пацифику. Број авиона на флотним и ескортним носачима авиона је износио 339 авиона. Поред тога, 30 тешких бомбардера је било стационирано на Новој Гвинеји, са довољно великим радијусом дејства да достигну до јужних Соломонових острва. Укупно, савезници су располагали са 539 авиона, способних да се супротставе операцији „Ке."[45]

До првог викенда јануара, болест, изгладнелост и борбе су смањиле број Хјакутакијевих војника на 14.000, а и међу њима је био велики број уморних и изгладнелих војника који нису били способни за борбу. Јапанска 17. армија је располагала са свега три исправна топа и неколико пројектила за њих. Са друге стране, савезнички командант острва, амерички генерал-мајор Александер Печ, располагао је комбинованим снагама америчких маринаца и копнене војске, сврстаних у 14-ти корпус, са укупно 50.666 војника. Печ је био опремљен са 167 артиљеријских оруђа, укључујући топове и хаубице од 75 mm, 105 mm, и 155 mm, са обилном количином муниције за њих.[46]

Операција[уреди]

Припрема[уреди]

Од 1. јануара 1943. године, јапанска војска је променила своје радио комуникационе кодове, користивши нове, још теже за савезничке дешифранте, који су успели да претходне делимично пробију, те су на тај начин откривали јапанске намере и покрете. Док је јануар одмицао, савезнички извиђачи и радио прислушкивачи су приметили повећање броја бродова и авиона у базама Трук и Рабаул, као и на Шортлендским острвима. Савезнички аналитичари увиђају да је повећани радио сабраћај на Маршалским острвима био обмана, која треба да им одвуче пажњу од извесне операције у области Нове Гвинеје или Соломонових острва. Међутим, савезнички обавештајци су погрешно протумачили сврху ове операције. Дана, 26. јануара 1943. године, обавештајно одељење при савезничкој пацифичкој команди, обавештава савезничке снаге на Пацифику да се Јапанци спремају за нову офанзиву, под именом „Ке“, на простору Нове Гвинеје или Соломонових острва.[47]

Дана, 14. јануара, једна „Токио експрес“ мисија са 9 разарача пребацује батаљон „Јано“ на Гвадалканал, чији је задатак био да врши стражу на копну за време операције „Ке“. Батаљоном је командовао мајор Кеиђи Јано, и бројао је 750 војника, плус батерија брдских топова са 100 чланова послуге. Са батаљоном је стигао и потпуковник Кумао Имото, представник 8. армијске области, који је био одређен да преда Хјакутакеу наређење и план за евакуацију. Из безбедносних разлога, 17. армије није раније обавештена о одлуци за повлачење са Гвадалканала. „Кактус ваздушне снаге“ и 13. ваздушна армија су напале 9 јапанских разарача током њиховог повратног пута, и оштетиле разараче Араши и Таниказе, а обориле су и 8 јапанских ловаца који ескортовали конвој јапанских разарача. У овом нападу, америчке снаге су остале без 5 авиона.[48][49][50][51][52]

„Ово је један врло тежак задатак, да се армија повуче под постојећим околностима. Међутим, наређења Армијске области, настала на основу царевих наређења, морају бити извршена ма колико да коштају. Ја не могу гарантовати да ће она бити у потпуности извршена."
Харукичи Хјакутаке, 16. јануар 1943.[53]

Касније, 15. јануара, Имото стиже до штаба 17. армије код Кокумбона, и информише Хјакутакеа и његов штаб о одлуци да се изврши повлачење са острва. Прихвативши преко своје воље наређење 16. јануара, штаб 17. армије саопштава тек 18. јануара својим војницима план за евакуацију са острва. План је предвиђао да се 38. пешадијска дивизија, која се тренутно бранила од једне америчке офанзиве по гребенима и брдима у унутрашњости острва, ослободи и повуче ка рту Есперанс на западном крају Гвадалканала, почевши од 20. јануара. Повлачење 38. пешадијске дивизије, штитила би 2. пешадијска дивизија, која се налазила на Гвадалканалу од октобра 1942. године, и батаљон „Јано“, а затим би се и обе ове јединице повукле у западном правцу. Сваки војник који није био способан за кретање, подстицан је на самоубиство „добијајући на тај начин поштовање од царске армије“.[54][55][56][57][58]

Повлачење ка западу[уреди]

Александер Печ отпочиње једну нову офанзиву, управо кад је јапанска 38. пешадијска дивизија оточела са повлачењем са удаљених гребена и брегова који су још увек били у њиховим рукама. Дана, 20. јануара, америчка 25. пешадијска дивизуја, напада неколико брега, који су од Американаца названи; брег 87, брег 88 и брег 89, а формирали су један гребен, који је доминирао изнад Кокумбона. Наилазећи на много мањи отпор него што су предвиђали, Американци освајају сва три брега до јутра 22. јануара. Померајући снаге и искористивши изненадни продор, Лотон Колинс брзо наставља напредовање и заузима пред сам сутон следећа два брега; брег 90 и брег 91, постављајући Американце у позицију да изолују и освоје Кокумбону, те на тај начин ухвате у клопку целу јапанску 2. пешадијску дивизију.[59][60][61]

Америчке снаге освајају Кокумбону и отпочињу напад ка западу, у периоде од 23. до 25. јануара.

Реагујући брзо на насталу ситуацију, Јапанци су хитно евакусали Кокумбону и наредили својој 2. пешадијској дивизији да се дмах удаљи ка западу. Америкамци освајају 23. јануара Кокумбону. Иако је неколико јапанских јединица ухваћено у клопку између америчких снага и уништено, већи део 2. јапанске пешадијске дивизији је успео да се извуче.[62][63]

Још увек плашећи се нове и појачане јапанске офанзиве, Печ ангажује снаге у јачини од само једног пука за време напада на јапанске снаге западно од Кокумбона, задржавајући остале снаге у близини Лунга Поинта као заштиту аеродрома. Терен западно од Кокумбона, био је добар за Јапанце који су покушавали да задрже америчке снаге, док је остатак 17. армије наставио да се повлачи ка рту Есперанс. Америчко напредовање је било дуж ивице једног пролаза свега 270 до 550 метара широког, између густе џунгле на копну и стрмих коралних гребена. Гребени, су се простирали вертикално дуж обале, упоредно са многобројним потоцима и заливима који пресецају пролаз са „ребрастом тачношћу."[64][65][66]

Дана, 26. јануара 1943. године, здружена армијско-маринска јединица, названа Комбинована армијско-маринска дивизија, напредујући ка западу, сукобила се са батаљоном Јано на реци Мармура. Трупе батаљона Јано привремено су зауставиле напредовање Комбиноване армијско-маринске дивизије, а затим су, током следећа три дана, полако отпочеле са повлачењем ка западу. Дана, 29. јануара, Јано батаљон се повукао преко реке Бонеги, где су војници 2. пешадијске дивизије већ изградили нови одбрамбени положај.[67][68][69][70]

Јапанска одбрана на реци Бонеги је успела да заустави америчко напредовање за скоро три дана. Тек уз помоћ гранатирања Јапанаца са америчких разарача Вилсон и Андерсон, 1. фебруара, Американци су успешно прешли реку, али нису одмах журили са напредовањем ка западу.[71][72][73]

Ваздушна кампања[уреди]

Ваздушна кампања у склопу операције „Ке“ отпочела је средином јануара ноћним нападима на аеродром „Хендерсеново поље“ са по 3 до 10 авиона, причињавајући безначајне штете. Дана 20. јануара 1943. године, један усамљени Каваниши Х8К бомбардује Еспириту Санто. Пет дана касније, 25. јануара, 58 морнаричких ловаца Зеро изводе дневни препад на Гвадалканал. Као одговор „Кактус ваздушне снаге“ шаљу у одбрану 8 ловца Граман F4F вајлдкет и 6 ловца П-38 Лајтинг, који обарају 4 Зероа без сопствених губитака.[74]

Други већи ваздушни препад је извршен 27. јануара, са 9 лаких бомбардера Кавасаки Ки-48, који су били праћени са 74 ловца Накађима Ки-43 из морнаричке 6. ваздушне дивизије базиране у Рабаулу. Савезници су сакупили изнад Гвадалканала 12 ловца Граман F4F, 6 ловца П-38 Лајтинг и 10 ловца П-40, који су узлетели са аеродрома „Хендерсеново поље“. У насталој ваздушној бици, Јапанци су изгубили 6 ловца, а „Кактус ваздушне снаге“; 1 ловац Ф4Ф, 4 ловца П-40 и 2 ловца П-38. Бомбардери Кавасаки су избацили бомбе на америчке позиције у околини реке Матаникау, проузрокујући мале штете.[75]

Битка код острва Ренел[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка код острва Ренел

Верујући да се Јапанци спремају за једну нову велику офанзиву у области јужних Соломона, са циљем повратка аеродрома „Хендерсеново поље“, адмирал Хелси почевши од 29. јануара, спрема и шаље према јужној области Соломонових острва пет група ратних бродова са задатком да заштите конвој са трупама, и увуку у борбу било које јапанске морнаричке снаге које би дошле у њихов домет. У ових пет група се налазило: 2 носача авиона, 2 ескортна носача авиона, 3 бојна брода, 12 крстарица и 25 разарача.[76]

Гифенова оперативна ескадра ТФ 18 на путу ка Гвадалканалу, 29. јануара 1943. године.

Ближа заштита конвоја била је дужност оперативне ескадре ТФ 18 (Task Force 18 - TF 18), под командом контра-адмирала Роберта Гифена, састављена од тешких крстарица Вичита, Чикаго и Луисвил; лаких крстарица Монпеље, Кливленд и Колумбија; ескортних носача авиона Ченанго и Суван; и 8 разарача. Група у којој је био носач авиона Амерички носач авиона Ентерпрајс, налазила се 250 наутичких миља иза ТФ 18.[77][78]

Да би заштитио конвој са трупама, ТФ 18 је био задужен за састанак са групом од 4 америчка разарача, стационираних код Тулагија, у 21:00 29. јануара, како би извршили операцију чишћење „Процепа“, северно од Гвадалканала следећег дана, и заштитили искрцавање трупа на Гвадаканал.[79] Међутим, пратећи ескортни носачи авиона, под командом комодора Бена Вајта, били су сувише спори (18 чвора) и онемогућавали Гифенове снаге да се састану у одређено време, зато Гифен оставља ескортне носаче авиона са два разарача у 14:00 сати, и наставља даље брзином од 24 чвора.[80]

Гифенове снаге биле су праћене од стране јапанских подморница, које су јављале Гифенову локацију и покрете свом морнаричком штабу. Око поднева, на основу подморничких извештаја, 32 бомбардера Мицубиши Г4М – „Бети“ стационираних на аеродромима код Мунде и на острво Бука на Соломоновим острвима, а вероватно, и са аеродрома у Рабаулу, узлетела су носећи торпеда како би напали Гифенове снаге, које су лоциране између острва Ренел и Гвадалканала.[81]

Торпедни бомбардери нападају Гифенове бродове у два таласа, између 19:00 и 20:00 сати. Два торпеда погађају тешку крстарицу Чикаго, произрокујући тешка оштећења, која доводе до потпуног заустављања брода. Три јапанска бомбардера Мицубиши су оборена против-авионском ватром са Гифенових бродова. Адмирал Хелси шаље један реморкер да узме у вучу крстарицу Чикаго, и наређује Гифеновој оперативној ескадри да се врати у базу следећег дана. Шест разарача је остало да ескортује крстарицу Чикаго и реморкер.[82][83]

У 16:00 сати, 30. јануара 1943. године, група од 11 торпедних бомбардера Мицубиши Г4М напада групу бродова, у којој се налазила крстарица Чикаго. Ловачки авиони са носач авиона Ентерпрајс, обарају 8 бомбардера, али већина од њих је успела да изврши торпедни напад пре него што су оборени. Једно торпедо погађа разарач Ла Валета, и изазива тешка оштећења, док четири торпеда погађају крстарицу Чикаго, која је након тога потонула.[84][85]

Амерички транспортни конвој стиже до Гвадалканала и успешно истоварује свој терет током 30. и 31. јануара. Остатак Хелсијевих ратних бродова остају стационирано у Коралном мору, јужно од Соломонових острва, очекујући појаву јапанских поморских снага, пошто су савезници веровали да предстоји једна нова јапанска офанзива. Одлазак оперативне ескадре ТФ 18 из области Гвадалканала, одклонио је једину могућу опасност по операцију „Ке“.[86]

Такође, 29. јануара, две корвете из састава поморских снага Новог Зеланда, Моа и Киви, откривају јапанску подморницу И-1, која је покушавала да достави снабдевања код Камимбоа на Гвадалканалу. Након 90 минута борбе, две корвете успевају да потопе подморницу И-1.[87]

Прва евакуациона пловидба[уреди]

Остављајући своје крстарице код Кавијенга, Микава окупља свих 21 његових разарарача у поморској бази на Шортлендским острвима, одакле креће 31. јануара на прву евакуациону мисију. Контра-адмирал Шинтаро Хашимото је био на чело ове групе разарача, назване „јединица за осигурање“. Шесдесет хидроавиона из састава јапанских поморских снага „Р“ области, су коришћени као извиђачи за „јединицу за осигурање“, а уједно су служили и као одбрана од напада америчких торпедних чамаца током ноћног евакуационог пута. Савезнички бомбардери Б-17 летеће тврђаве, изводе напад на јапанску поморску базу на Шортлендским острвима, ујутру 1. фебруара, али причињавају јако мало штете, уз губитак од четири бомбардера. Истог дана, јапанска 6. ваздушна дивизија изводи напада на аеродром „Хендерсеново поље“, са 23 ловца Накаџима Ки-43 и 6 бомбардера Кавасаки Ки-48, али ни они не постижу неке значајније резултате, уз губитак од једног ловца.[88]

Карта завршне фазе Гвадалканалске кампање, 26. јануар – 9. фебруар, приказује америчко напредовање и јапанске одбрамбене позиције, као и евакуационе тачке.

Верујући да се јапанске снаге повлаче ка јужној обали Гвадалканала, ујутру 1. фебруара, Печ искрцава један ојачани армијски батаљон и маринце, око 1500 људи, под командом пуковника Александер Џорџа, код Верахуе на Гвадалканалској јужној обали. Америчка војска је превежена до места искрцавања помоћу морнаричких транспортних снага, које су се састојале од 6 десантних тенконосаца и једног транспортног разарача (Стрејнгем), ескортовани од четири разарача, који су требали три дана раније да се састану са оперативном ескадром ТФ 18. Један јапански извиђачки авион је уочио ове америчке поморске снаге. Сматрајући да ове снаге прдстављају опасност за ноћну евакуациону мисију, Јапанци шаљу у напад са аеродрома код Буина – Бугенвил, 13 обрушавајућих бомбардера, у пратљи 40 ловца Зеро.[89][90][91][92]

Сматрајући јапанске авионе за пријатељске, амерички разарачи не отварају против-авионску паљбу све док обрушавајући бомбардери нису отпочели обрушавајући напад. Почевши од 14:53 сати, разарач Де Хеивн бива погођен са три бомбе и тоне веома брзо на око 2 наутичке миље јужно од острва Саво, заједно са 167 чланова посаде, укључујући и заповедника брода. Разарач Николас је оштећен од експлозија бомби, које су пале у његовој близини. Пет обрушавајућих бомбардера и три ловца Зеро су оборена услед дејства против-авионске ватре, и ловца из “Кактус ваздушних снага“. У овој борби, америчке „Кактус ваздушне снаге“ губе три ловца Граман F4F.[93][94][95]

Хашимото напуста поморску базу на Шортлендским острвима 1. фебруара у 11:30 сати, заједно са 20 разарача, и полази на прву евакуациону мисију. Дванаест разарача су била предвиђена за транспорт, а осам је вршило улогу њихове заштите. Јапански разарачи су нападнути током поподнева у близини острва Вангуну, од 92 авиона „Кактус ваздушних снага“, у два таласа. Једна бомба пада у близини заставног брода Хашимота, разарача Макинами, и тешко га оштећује. Хашимото прелази на разарач Ширајуки, а одваја разарач Фумизуки да узме у вучу разарач Макинами, и врате се заједно у базу. У овим нападима, „Кактус ваздушне снаге“ губе 4 авиона.[96][97]

Једанаест америчких торпедних чамаца је чекало Хашимотове разараче између острва Саво и Гвадалканала. Почевши од 22:45 сати, Хашимотови разарачи и амерички торпедни чамци воде серију битака током следећа три сата. Јапански бродови уз помоћ авијације “Р“ области, потапају три америчка торпедна чамца.[98][99][100]

У међувремену, транспортни разарачи стижу наизменично до две одабране локације код Рта Есперанс и Камимбоа, у 22:40 и 24:00 сати. Јапански морнари пребацују трупе са обале до разарача у баркама и десантним чамцима. Контра-адмирал Томиђи Којанаги, други по чину у „Јединици за осигурање“, овако описује евакуисане војнике: "Њихова одела су запараво били остаци одеће, која је била јако прљава, а њихова физичка дотрајалост је била доведена до крајњих граница. Вероватно су били срећни, али нису показивали то по изразу лица. Њихови дигестивни органи су били толико уништени, да смо им ми од хране могли дати, једино овсену кашу."[101] Један други официр је додао, "Њихове стражњице су биле толико омршавеле, да су им чмареви били потпуно незаштићени, а на разарачима који су их превозили, они су патили од константне и необуздане диареје."[102]

Након што су укрцали 4.935 војника, већином из 38. пешадијска дивизије, транспортни разарачи прекидају даља укрцавања у 01:58 сати, и припремају се за повратни пут ка Шортлендским острвима. У исто време, на Макигуму, једном од заштитнх разарача, одјекнула је силна експлозија, највероватније од поготка торпеда са неког америчког торпедног чамца, или услед удара у подводну мину. Кад је Хашимото информисан о штети на разарачу Макигумо, он наређује његово напустање и потапање. Током повратног пута, „Јединица за осигурање“ је нападнута око 08:00 сати од авиона из састава „Кактус ваздушних снага“, али пролази без оштећења и стиже 2. фебруара 1943. године у 12:00 сати, у базу на Шортлендским острвима.[103][104][105][106]

Друга и трећа евакуациона пловидба[уреди]

Дана, 4. фебруара, Печ наређује 161. пешадијском пуку да замени 147. пешадијски пук на фронту и настави напредовање ка западу. Јано батаљон се повлачи на нове позиције код реке Сегилау, а део трупа је послат да заустави напредовање Џорџових снага дуж јужне обале. У међувремену, Хелсијеве оперативне ескадре носача авиона и бојних бродова су нападнуте од јапанских авиона, на око 300 наутичких миља јужно од Гвадалканала.[107][108]

Јапански разарач Асагумо

Кондо шаље два своја разарача, Асагумо и Самидаре, ка Шортленду, где су требали за замене два изгубљена разарача из прве евакуационе мисије. Хашимото предводи другу евакуациону мисију са 20 разарача, који крећу 4. фебруара у 11:30 сати на југ ка Гвадалканалу. „Кактус ваздушне снаге“ нападају Хашимотове бродове у два таласа, почешвши од 15:50 сати, са укупно 74 авиона. Бомба која је пала у близини разарача Маиказе, тешко га оштећује, и Хашимото одређује разарач Нагацуки да га узме у вучу, и врате се заједно ка Шортленду. У овим нападима „Кактус ваздушне снаге“ губе 11 авиона, док су Јапанци изгубили само један ловац Зеро.[109][110][111]

Амерички торпедни чамци нису извели напад током ноћи на Хашимотове снаге, које су неометано наставиле са пловидбом. „Јединица за осигурање“ укрцава Хјакутакеа, његов штаб, и 3.921 војника, већином из 2. пешадијске дивизије, и одлази ка Бугенвилу, где стиже 5. фебруара у 12:50 сати, без икаквих проблема на путу. „Кактус ваздушне снаге“ су пробале да изведу један ваздушни напад, али не успевају да лоцирају Хашимотове снаге.[112][113]

Варујући да су јапанске мисије од 1. и 4. фебруара биле мисије за дотур појачања, а не евакуационе мисије, америчке снаге на Гвадалканалу су напредовале полако и опрезно, прелазећи сваког дана по приближно 800 метара. Џорџове снаге су одмарале до 6. фебруара, након што су напредовале до места Тити на јужној обали. На северној обали, 161. пешадијски пук започиње 6. фебруара у 10:00 сати напад у правцу запада, и стиже до реке Умасани, још истог дана. У исто време, Јапанци повлаче 2.000 преосталих војника ка Камимбоу.[114][115]

Дана, 7. фебруара 1943. године, амерички 161. пешадијски пук прелази реку Умасани и стиже до Бунина, на око 9 наутичких миља од рта Есперанс. Џорџове снаге, сада под командом Џорџа Ф. Ферија, напредује од села Тити ка Марововоу и укопава се током ноћи на око 1.800 метара северно од села.[116][117]

Свесни присуства Хелсијевих носача авиона и других већих америчких ратних бродова у близини Гвадалканала, Јапанци размишљају о отказивању треће евакуационе мисије, али на крају одлучују да се држе предвиђеног плана. Кондине снаге заузимају позицију на око 550 наутичких миља северно од Гвадалканала, спремне у случају да Хелсијеви ратни бродови пробају да интервенишу. Хашимото напуста Шортлендска острва са 18 разарача у подне 7. фебруара, узимајући курс ка југу Соломонових острва, а не кроз „Процеп“. „Кактус ваздушне снаге“ изводе напад са 36 авиона на Хашимотове снаге у 17:55 сати, када је тешко оштећен разарач Исоказе, од експлозија бомби које су пале у његој близини. Исоказе се враћа назад, праћен разарачем Каваказе. Савезници и Јапанци у овом нападу губе по један авион.[118][119][120]

Допловивши до Камимбоа, Хашимотове снаге почињу да укрцавају 1.972 војника, од 00:03 сати, 8. фебруара, неометано од америчке морнарице. За свега један и по сат, посаде разарача, веслајући својим чамцима пребацују све војнике до бродова. У 01:32 сати, „јединица за осигурање“ напуста Гвадалканал, и одлази ка Бугенвилу, где стиже без инцидента, комплетирајући операцију.[121][122][123][124]

Последице[уреди]

У зору, 8. фебруара, америчке снаге на обе обале настављају своје напредовање, сукобљавајући се само са појединим болесним и умурујућим јапанским војницима. Печ тада схвата да су Токио експрес мисије последњег викенда биле евакуација, а не мисије за дотур појачања. У 16:50 сати, обе америчке јединице се састају на западној обали, код села Тенаро. Печ шаље једну поруку Хелсију, изјављујући, "Тотално и потпуно поражене јапанске снаге на Гвадалканалу, постигнуто данас у 16:25 сати.... Токио експрес више нема станицу на Гвадалканалу."[125][126][127]

Јапанци су успешно евакуисали укупно 10.652 човека са Гвадалканала, скоро све преостале војнике од 36.000 војника који су послати на острво током кампање. Шест стотина од евакуисаних војника је умрло од задобијених рана или болести, пре него што је било могуће да им се укаже медицинска помоћ. За скоро 3.000 војника била је потребна дуга хоспитализација и опоравак. Након пријема извештаја о комплетирању операције, Јамамото похваљује све јединице које су ангажоване у овој операцији и наређује Конди да се врати са својим ратним бродовима у базу на атолу Трук. Јапанци пребацују 2-гу и 38-му пешадијску дивизју бродовима у Рабаул, где су делимично попуњене новим војницима. Након делимичне попуне, 2-га дивизија је марта 1943. године пребачена на Филипине, док је 38-мој дивизији додељена одбрана Рабаула и Нове Ирске. Осма армијска област и флота југоисточне области реорганизују своје снаге за одбрану централних Соломона, на Коломбангару и Новој Џорџији, и спремају се да пошаљу појачање, које се већином састојало од 51. пешадијске дивизије, првобитно одређене за пребацивање на Гвадалканал са Нове Гвинеје. Јапанска 17. армија је поново формирана, и у њен састав је ушла 6. пешадијска дивизија, а штаб се налазио на острву Бугенвил. Мали број преосталих јапанских војника на Гвадалканалу, је наставио борбу, али је већина њих убрзо убијена или заробљена од савезничких патрола. Последњи познати јапански војник се предао савезницима, октобра 1947. године.[128][129][130][131][132]

Већина историчара налазе мане Американцима, нарочито Печу и Хелсију, због некоришћење њихове копнене, ваздушне, и морнаричке суперирнисти, у спречавању успешне јапанске евакуације већине њихових преживелих снага са Гвадалканала. Честер Нимиц, командант савезничких снага на Пацифику, изјавио је о успешности операције „Ке“, „До последњег тренутка се чинило да Јапанци покушавају извршити још једну мисију за дотур појачања. Умешност прикривања њиховог плана и велика брзина дејства, омогућиле су Јапанцима да повуку преостале снаге са Гвадалканала. Све до 8. фебруара, када је операција завршена, ми нисмо схватили сврху њиховог ваздушног и поморског ангажовања."[133][134]

И поред тога, успешна кампања за ослобођење Гвадалканала од Јапанаца је била важна стратегијска победа за Американце и њихове савезнике. Након победе на Гвадалканали, савезници настављају своју кампању против Јапана, до коначног пораза Јапана и завршетка Другог светског рата.[135][136]

Напомене[уреди]

  1. ^ Френк, стране 595-596
  2. ^ Цимерман, стране 164; Френк, стране 595–596
  3. ^ Хог, Pearl Harbor to Guadalcanal, pp. 235-236.
  4. ^ Морисон, стране 14–15
  5. ^ Милер, стране 143; Френк, стране 338; Шо, стране 18
  6. ^ Грифит, стране 96–99
  7. ^ Дул, стране 225
  8. ^ Милер, стране 137–138
  9. ^ Френк & 202, 210–211; Морисон, стране 81, 113–114
  10. ^ Френк, стране 141–158, 218–246, 337–367
  11. ^ Френк, стране 428–492; Морисон, стране 286–287
  12. ^ Френк, стране 499
  13. ^ Френк, стране 493–527
  14. ^ Хог, стране 364–365
  15. ^ Морисон, стране 324–325
  16. ^ Френк, стране 513–524
  17. ^ Морисон, стране 318–321
  18. ^ Грифит, стране 268
  19. ^ Толанд, стране 424
  20. ^ Хајаши, стране 62; Грифит, стране 268
  21. ^ Френк, стране 534–536; Толанд, стране 421–423
  22. ^ Грифит, стране 268
  23. ^ Френк, стране 536–538
  24. ^ Џерзи, стране 384; Хајаши, стране 62
  25. ^ Милер, стране 337
  26. ^ Џерзи, стране 384
  27. ^ Френк, стране 538
  28. ^ Грифит, стране 268
  29. ^ Хајаши, стране 62–64; Толанд, стране 426
  30. ^ Хајаши, стране 62–64
  31. ^ Грифит, стране 268
  32. ^ Френк, стране 539; Толанд, стране 426. Током конференције са Сугијамом и Наганом, Цар је упитао Нагана, „Како су Американци успели само за неколико дана да направе авио базу а Јапанци нису могли за месец и више?" (Јапанске снаге су у почетку заузеле Гвадалканал и започеле изградњу аеродрома). Нагано се извинио и одговорио, да су Американци користили машине, док су се Јапанци ослањали искључиво на ручни рад. (Толанд, pp. 426.)
  33. ^ Милер, стране 338
  34. ^ Френк, стране 540–541
  35. ^ Морисон, стране 333–334
  36. ^ Ротман, стране 64
  37. ^ Грифит, стране 269
  38. ^ Џерзи, стране 384; Хајаши, стране 64. Имамура и Џиничи Кусака, морнарички командант у Рабаулу, првобитно су се бунили против наредбе за повлачење, али су га прихватили након царевог одобрења.
  39. ^ Френк, стране 541; Морисон, стране 340
  40. ^ Френк, стране 542, 547–550
  41. ^ Морисон, стране 338, 363
  42. ^ Ротман, стране 64
  43. ^ Грифит, стране 278; Џерзи, стране 392–393. У бројку од 21-ног разарача, нису укључени разарачи Сузуказе и Хацуказе, који су били оштећени током мисија „Токио експреса“ до Гвадалканала, 2. и 10. јануара. Сузуказе је оштећен у „Процепу“ од експлозија бомби које су пале у његовој непосредној близини, а Хацуказе је оштећен приликом напада америчких торпедних чамаца, између Дома Куве и Тасафароноге на Гвадалканалу. У обе мисије “Токио експреса“, успешно је пребачено на Гвадалканал око 80 тона снабдевања, што је била значајна допуна за исцрпљену 17 армију. Кондине снаге су биле сачињене од носача авиона Зуихо и Џунјо, бојних крсташа Конго и Харуна, тешких крстарица Атаго, Такао, Мјоко и Хагуро, лаких крстарица Џинцу, Агано и Нагара, разарача Кагеро, Асагумо, Шигуре, Сузумазе (?), Самидаре, Ошио, Хацујуки, Шикинами, Арашио и Араши, и бродова за попуну Нипон Мару и Кенио Мару. .
  44. ^ Френк, стране 543
  45. ^ Френк, pp. 542-543. Четири стара бојна брода у Хелсијевој флоти су били: Мериленд, Колорадо, Нови Мексико и Мисисипи (Френк, pp. 751). Педесети пет Б-17 Летећа тврђава и 60 Б-24 Либератор тешких бомбардера, са долетом до Гвадалканал, се налазило у саставу Пете ваздушне армије на Новој Гвинеји, али свега 30 је било борбено способних у то време (Френк, pp. 752).
  46. ^ Френк, pp. 543-544, Ротман, pp. 64. У број америчких топова нису укључени против-авионски и обални топови. (Френк, pp. 752). У то време, јапанска 2. пешадијска дивизија је имала свега 3.700 преживелих војника од 12.000, колико их је стигло на Гвадалканал.
  47. ^ Френк, pp. 545-546; Морисон, pp. 340, 351, D'Albas, pp. 237.
  48. ^ Грифит, стране 279
  49. ^ Френк, стране 559–560
  50. ^ Морисон, стране 339
  51. ^ Ротман, стране 64
  52. ^ Џерзи, стране 386–388; Толанд, стране 427. Људство „Јано“ батаљона је састављено од особља које је првобитно било намењено да замени 230. пешадијски пук, 38. пешадијске дивизије, који је већ био на Гвадалканалу. Већина њих су били необучени резервисти старих око 30 година. Такође је добијено за ову мисији и око 150 стручњака за везу из 8. армијске области, који су требали да помогну при координирању операције. Први ваздушни напад на конвој „Токио експреса“ од 15. јануара 1943. године, изводе 15 обрушавајућих бомбардера Даглас СБД, праћени од 7 ловца Граман F4F и 6 ловца Бел П-39 Еракобра. Два СБД, један Ф4Ф и два П-39 су оборена у овом нападу, али су и Јапанци изгубили 3 ловца Зеро из морнаричке 6. ваздушне дивизије. (Френк, pp. 754). У другом, нешто каснијем ваздушном нападу, учествовало је 9 бомбардера Боинг Б-17, вероватно из 13. ваздушне армије и 14 ловаца, вероватно из „Кактус ваздушних снага“. У овом нападу савезници не трпе никакве губитке, а успевају да оборе 5 од 10 јапанских хидроавиона Мицубиши Ф1М2, који су припадали ваздушним снагама „Р“ области, и штитили су конвој. Араши одлази у базу на атолу Трук, где је на брзину ремонтован и уврштен у Кондине заштитне снаге. Заповедник разарача Таниказе, Капетан корвете Мотои Кацуми, је погинуо у овим ваздушним нападима (Невит, CombinedFleet.com).
  53. ^ Френк, стране 561
  54. ^ Френк, стране 541, 560–562
  55. ^ Милер, стране 349
  56. ^ Џерзи, стране 368, 388–389
  57. ^ Грифит, стране 279–284
  58. ^ Ротман, стране 64; Толанд, стране 428–429. Напредујући ка Кокумбону, Имото је касније говорио, да је он прошао поред многих не-сахрањених тела, и болесних и омршављених јапанских војника. Код првог саопштавања наређења о повлачењу, Хјакутаке, његов начелник штаба, генерал-мајор Шуичи Мијазаки, и претпостављени штабни официр, пуковник Норио Конума, су хтели да одбију наређење и жртвују комплетну 17. армију у једном финалном нападу на савезничке снаге. Хјакутаке коначно прихвата наређење око поноћи 16. јануара. Кашњење са обавештавањем подчињених јединицама 17. армије, је било делом због тога, што је Конума преносио наређење пешачећи прво до 38. дивизије, а затим и до 2. дивизије.
  59. ^ Хог, стране 367–368
  60. ^ Френк, стране 568-570
  61. ^ {{harvnb|Милер||pp=319–329; Морисон, pp. 342-343. У овој офанзиви, 2. дивизија маринаца је потискивала јапанску 2. пешадијску дивизију ка обали, док је 25. пешадијска дивизија, користећи два своја пука, 27-ми и 161-ви, нападала од мора. Првобитни задатак америчког 161-вог пука је био заузимање три оближња брега; брег X, брег Y, и брег Z, али ја задатак промењен у подршку 27-мом пуку, након што је освојен брег 87, много брже него што се предвиђало.
  62. ^ Френк, стране 570
  63. ^ Милер, стране 329–332; Морисон, стране 343. Морисон наводи да је приближно 600 јапанских војника погинуло приликом повлачења од Кокумбона.
  64. ^ Грифит, стране 284–285
  65. ^ Френк, стране 570–572
  66. ^ Хог, стране 369–371; Милер, стране 340
  67. ^ Џерзи, стране 373, 375–376 Френк, pp. 572
  68. ^ Морисон, стране 343, Грифит, с 285
  69. ^ Хог, стране 369–371
  70. ^ Милер, стране 341; Шо, стране 50–51. У то време Комбинована армијско-маринска дивизија је била састављена од јединица из 6-ог маринског пука и армијског 147. пешадијског пука. По речима Џерзија, такође су у одбрани код реке Бонеги суделовале трупе из 229. пука.
  71. ^ Френк, стране 572
  72. ^ Морисон, стране 343–344
  73. ^ Џерзи, стране 373–374, 381; Милер, стране 341–342. Између 10. и 31. јануара, Американцу су имали 189 убијених војника и маринаца. Тачни јапански губици у операцијама између река Мармура и Бонеги нису познати, али јапански подаци описују њихове губитке као „тешке“. Током тог времена, Американци заробљавају 102 јапанска војника, 240 аутомата, 42 пољска топа, 10 против-авионска топа, 9 против-тенковска топа, 142 минобацача, 323 пушке, 18 радио уређаја, 1 радар, 13 камиона, 6 вучна трактора и 1 штабни ауто, а сем тога и велике количине муниције, копнених мина, бацача пламена и хрпу докумената. (Милер, pp. 342).
  74. ^ Френк, pp. 573-574, 756; Морисон, pp. 340, 347. Поред четири оборена ловца Зеро, шест или више их је оштећено. Један бомбардер Мицубиши Г4М, који је послат као мамац, није се вратио назад у базу. Два бомбардера Мицубиши Г4М су изгубљена током ноћних препада. Један Зеро је изгубљен 20. јануара, приликом напада на Порт Моресби. Честер Нимиц и секретар морнарице Френк Кнокс су посетили 20. јануара Еспириту Санто, а 21. јануара Гвадалканал, али пролазе без икаквих последица од бомбардерских напада. .
  75. ^ Френк, pp. 574, 756; Морисон, pp. 347-348. Командант овог јапанског ваздушног препада, био је потпуковник Шуичи Окамото. Два авиона Мицубиши Ки-46 из 76. самосталне ескадриле (76. Chutai) су такође прудружена препаду. Бомбардери Кавасаки су били из 45. групе (45. Sentai). Тридесетшест ловца Накађима је било из 1. групе (1. Sentai), 33 из 11. групе (11. Sentai), а 5 су били из штаба 12. ваздушног пука.
  76. ^ Морисон, pp. 351-352; Френк, pp. 577. Конвој са појачањима се састојао од четири транспортна брода, ескортован од четири разарача, и носио је ознаку — оперативна група 62.8 (ТГ 62.8).
  77. ^ Френк, стране 577–578
  78. ^ Криншо, стране 62; Морисон, стране 352–353
  79. ^ Френк, стране 578
  80. ^ Морисон, стране 354
  81. ^ Морисон, стране 354-355
  82. ^ Криншо, стране 62–63
  83. ^ Морисон, стране 355–359; Френк, стране 579–580
  84. ^ Морисон, стране 360–363
  85. ^ Френк, стране 580–581; Криншо, стране 64–65. Један други Мицубиши Г4М, који се налазио у извиђачкој мисији, оборен је од ловаца са Ентерпрајса, нешто пре финалног напада на крстарицу Чикаго.
  86. ^ Морисон, pp. 363, Грифит, с 285. Након успешног искрцавања, транспортни бродови евакуиши са острва 2-ги пук маринаца, који се налазио на Гвадалканалу од почетка кампање.
  87. ^ Френк, pp. 574-576, Хекет и Кингсеп HIJMS Submarine I-1 : Tabular Record of Movement, Морисон, pp. 348-350; Џерзи, pp. 372. Моа и Киви су се налазиле у бати Тулаги, заједно са још две корвете из застава поморских снага Новог Зеланда, Матаи и Туи. Командант корвете Моа био је поручник бојног брода (Lieutenant Commander) Петер Фипс. Јапанском подморницом И-1, командовао је поручник бојног брода Еиичи Сакамото. Између 47 и 55 чланова посаде јапанске подморнице је преживело њено потапање, али је Сакамото погинуо, заједно са 26 осталих чланова посаде. Подморнички навигатор је заробљен од чланова посаде корвете Моа. Подморница И-1 је потонула у плиткој води, на дубини од око 12 метара, под углом од 45 степена. У ноћи 2. фебруара, неколико преживелих чланова подморнице, заједно са неколико војника, неуспешно је извела напад, ради уништења олупине подморнице И-1. Дана, 10. фебруара, Јапанци изводе ваздушни напад са 8 обрушавајућих бомбардера Аичи Д3А и 28 ловца Зеро, и оштећују олупину још више. Јапанска подморница И-2, је неуспешно пробала 13. и 15. фебруара да лоцира олупину подморнице И-1, и доврши њено уништење. Свезнички рониоци су касније извукли око 200.000 страна разних докумената са јапанске подморнице, који су опомогли њиховим дешифрантима у разбијању јапанског ЈН-25 комуникационог кода.
  88. ^ Френк, pp. 582-583, 757–758. „Јединица за осигурање“ је укључивала 10. флотилу разарача. Јапанска 10. флотила разарача је била под командом контра-адмирала Сусуми Кимуре, али је Кимура био повређен када је америчка подморница Наутилус торпедовала и оштетила његов заставни брод, разарач Акизуки, 19. јануара 1943. године, у близини Шортленда (Невит,IJN Akizuki: Tabular Record of Movement). Кимуру замењује контра-адмирал Тимиђи Којанаги, који уједно постаје и командант „јединице за осигурање“, али за време операције „Ке“, команду над „јединицом за осугарање“, преузима контра-адмирал Хашимото. У ноћи 28. јануара, 6 разарача из „јединице за осигурање“; Томицуказе, Курошио, Ширајуки, Ураказе, Хамаказе и Каваказе, искрцавају 328 војника на Раселова острва, пошто су ова острва била неопходна као једна постаја и област за подршку током евакуације. „Кактус ваздушне снаге“, врше ваздушни препад на ове војнике, и рањавају њих 17. Ваздушне снаге „Р“ области, састојале су се 1. фебруара од; 12 авиона Аичи Е13А, 12 авиона Накаџима А6М2 и 36 авиона Мицубиши Ф1М, који су дејствовали са носача ахидроавиона Камикава Мару, Куникава Мару и Санјо Мару. Френк наводи да се на крстарицама Сендај и Сузуја налазило још 6 хидроавиона Аичи Е16А, међутим, у то време, крстарица Сузуја се налазила у Јапану (Хекет и Кингсеп, HIJMS SUZUYA: Tabular Record of Movement), али се зато крстарица Кумано назалила у бази Кавијенг. Јапански 204-ти, 253-ћи и 582-ги ваздушни пук, као и ваздушна група са носач авиона Зуикаку, стационирали су своје авиона Зеро и Аичи Д3А на аеродромима код Буина, ради учествовања у операцији „Ке“, док се 252-пук налазио на Шортлендском аеродрому. У борбу против бомбардера Б-17, који су извели ваздушни напад 1. фебруара, послато је 48 ловца Зеро; 5 из 253-ћег пука, 12 из 204-ог пука, 14 из 582-ог пука и 17 из 252-гог пука. .
  89. ^ Џерзи, стране 376–378
  90. ^ Френк, стране 583
  91. ^ Морисон, стране 364–365
  92. ^ Милер, стране 343–345; Цимерман, стране 162. Снаге које су искцане на јужну обалу Гвадалканала биле су; 2-ги батаљон, 132-ги пешадијски пук, 132-га против-тенковска чета, једна ојачана чета маринаца (чета „М“), један вод маринаца из чете „К“, батерија маринаца „Ф“, са хаубицама од 75 mm (све јединице маринаца су биле из састав 10-ог пука маринаца), један вод из 65-те чете инжењерије, делови из 101-вог медицинског пука, 26-та сигнална чета, и кадровско особље. Јапански обрушавајући бомбардери су били из 582 ваздухопловног пука, ескортовани од 21 ловца Зеро из 582 ваздухопловног пука и 19 ловца зеро из ваздушне групе носач авиона Зуикаку.
  93. ^ Френк, стране 584–585
  94. ^ Морисон, стране 366
  95. ^ Браун, стране 81; Џерзи, стране 377. Уз два разарача, налазили су се десантни тенконосци LCT 63 и LCT 181, који су својим митраљезима помагали у борби против јапанских авиона. Разарач Николас, и остали бродови, успели су да спасу 146 чланова посаде потонулог разарача Де Хеивн. Заповедник разарача Де Хеивн, је био капетан Чарлс Е. Толман. Два члана посаде разарача Николас су погинула у овом нападу. У време напада, амерички разарачи Редфорд и Флечер, су још увек били у близини Верахуе, заједно са још два друга тенконосца. Сва четири америчка разарача су припадала 21-вој дивизији разарача, којом је командовао капетан Роберт Бриско. Џерзи наводи да су десантни тенконосци, који су учествовали у овој акцији, носили ознаке LCT 58, LCT 60, LCT 62, LCT 156 и LCT 158.
  96. ^ Френк, стране 585–586, 758
  97. ^ Морисон, стране 366; Џерзи, стране 392–393. Разарачи који су се користили као транспортери, били су: Казагумо, Макигумо, Југумо, Акигуми, Таниказе, Ураказе, Хамаказе, Исоказе, Токицуказе, Јукиказе, Ошио, и Арашио, док су заштиту пружали разарачи Макинами, Маиказе, Каваказе, Курошио, Ширајуки, Фумизуки, Сацуки и Нагацуки. Један обални осматрач код Вела Лавеле, Хенри Џозелин или Џон Кинан (Ерик Фелт, The Coast Watchers, Penguin Books, 1991. (1946), pp. 241.), опажа разараче у 13:20 сати, и о томе обавештава савезничке снаге на Гвадалканалу. „Кактус ваздушне снаге“, тврде да су оборили 17 ловца Зеро, који су ескортовали разараче, али стварни јапански губици су непознати. Након напада, разарачима Макигумо и Југумо је промењена улога у заштитне, пошто су се разарачи Макинами и Фумизуки вратили у базу. Разарач Макинами, одлази у Јапан на ремонт, који је завршен септембра 1943. године. (Невит, CombinedFleet.com)
  98. ^ Френк, стране 587–588
  99. ^ Морисон, стране 367–368
  100. ^ Џерзи, стране 393–395; Толанд, стране 429–430. Торпедни чамац ПТ 111 је потопљен ватром са разарача Каваказе, у 22:54 сати – погинула 2 члана посаде; Торпедни чамац ПТ 37 је потопљен од јапанских разарача нешто касније – погинула 9 члана посаде; Торпедни чамац ПТ 123 је потопљен од јапанских авиона „Р“ области – погинула 4 члана посаде.
  101. ^ Френк, стране 587-588
  102. ^ Џерзи, pp. 391-392; Френк, pp. 588. Морнари из 4. Маизуру специјалне десантне јединице, под командом Нахимире Сасакаве, помагали су приликом укрцавања. Сасакава је контролисао укрцавање код рта Есперанс, а Тамао Шинохара је контролисао укрцавање код Камимбоа. .
  103. ^ Грифит, стране 285
  104. ^ Френк, стране 588
  105. ^ Морисон, стране 367–368
  106. ^ Браун, стране 81; Дул, стране 268. Од око 5.000 евакуисаних војника те ноћи, 2.316 су били из 38. пешадијске дивизије, а то су уједно били и сви преживели војници те дивизије, која је бројала 8.000 војника, искрцаних на Гвадалканалу. Амерички разарачи-минополагаћи Треиси, Монтгомери и Пребл, су нешто раније положили мине између залива Дома и рта Есперанс, и највероватније да је разарач Макигумо ударио у једну од њих. Пет члана посаде разарача Макигумо је погинула, а 237 је спашено (Невит, CombinedFleet.com). Осам бомбардера Мицубиши Г4М из 11. ваздушне флоте је напало аеродром „Хендерсеново поље“ током ноћи, али је причињена штета била безначајна. Шест обрушавајућих бомбардера Даглас СБД је напало Хашимотове снаге док су укрцавали трупе, али ни они нису постигли никакав успех. Међу евакуисаним те ноћи био је и Тадајоши Сани, командант јапанске 38. пешадијске дивизије.
  107. ^ Френк, стране 589–590
  108. ^ Џерзи, стране 378–380, 383, 400–401; Милер, стране 342–343, 346. Јапанци су сазнали приближну јачину Џорџових снага након извучених информација од двојице америчких војника, заробљених у једном сукобу, у близини Титија на јужној обали. Одмах по завршеном испитивању, двојица америчких заробљеника су убијена. Јано батаљон, који је након борбених губитака смањен у то врема на око 350 људи, добио је као појачање, 60 војника из 124-ог и 28-ог пешадијског пука. Дана, 3. фебруара, Јапанци губе 5 бомбардера Мицубиши Г4М, приликом једог неуспешног напада на Хелсијеву флоту. У једном од изгубљених авиона се налазио и командант 705-ог ваздухопловног пука, поручник бојног брода Геничи Михара, Амерички 161. пешадијски пук, у то време је био под командом пуковника Џејмса Далтона II (Miller, pp. 346).
  109. ^ Френк, стране 590–591
  110. ^ Морисон, стране 369–370
  111. ^ Џерзи, стране 395; Дул, стране 268. Амерички губици авиона су били; 4 TBF авенџер, 3 SBD донтлис, 3 Граман F4F и 1 Кертис П-40. Јапански разарач Маиказе се враћа у Јапан ради ремонта који је завршен јула 1943. године.(Невит, CombinedFleet.com).
  112. ^ Грифит, стране 285
  113. ^ Френк, стране 591; Морисон, стране 370. Међу евакуисаним се налазио и Масао Марујама, командант јапанске 2. пешадијске дивизије. Јапански авиони су надлетали аеродром „Хендерсеново поље“, а једна Каталина и пет обрушавајућих бомбардера Даглас СБД из састава „Кактус ваздушних снага“ су покушали да изведу напад на Хашимотове снаге током повратног пута, али их нису откриле.
  114. ^ Џерзи, стране 391, 394
  115. ^ Френк, стране 592–591; Милер, стране 345–346. Јапанска заштита је била под командом пуковника Јутаке Мацуде.
  116. ^ Џерзи, стране 383
  117. ^ Френк, стране 593–594; Милер, стране 345–347
  118. ^ Френк, стране 594–595
  119. ^ Морисон, стране 370
  120. ^ Џерзи, стране 396; Дул, стране 268. У нападу „Кактус ваздушних снага“ је ушествовало 15 обрушавајућих бомбардера Даглас СБД, 20 ловца Граман F4F и 1 Лајтинг. Лајтинг и један од 49 ловца Зеро су оборени у овом нападу. Десет чланова посаде разарача Исоказе је погинуло приликом напада америчких авиона, и он одлази у базу Трук ради ремонта, који је завршен марта 1943. године.(Невит, CombinedFleet.com).
  121. ^ Грифит, стране 285–286
  122. ^ Френк, стране 595
  123. ^ Морисон, стране 370
  124. ^ Џерзи, стране 396–400; Дул, стране 268. По речима Џерзија, Јано батаљон је изгубио 101. војника, приликом обезбеђења повлачења. Разарачи Југумо и Акигумо, сакупљају јапанске трупе са Раселових острва.
  125. ^ Џерзи, стране 383
  126. ^ Френк, стране 596–597
  127. ^ Морисон, стране 371; Милер, стране 346–348
  128. ^ Френк, стране 596–597
  129. ^ Морисон, стране 370–371
  130. ^ Ротман, стране 64–65, Д Албас, pp. 238
  131. ^ Грифит, стране 269, 286
  132. ^ Џерзи, стране 400–401; Хајаши, стране 65–66. Морисон и Д Албас наводе да је број евакуисаних био 11.706, док Хајаши наводи 11.083. Већина новијих историчара наводе да је број спашених јапанских војника био 10.652. Међу последњим евакуисаним војницима, било је 264 људи из 28-мог пешадијског пука, а то су уједно били и сви преживели војници те јединице, која је бројала 1.945 људи, а пребачени су на Гвадалканал од августа до септембра 1942. године. Од приближно 4.000 људи, 35. пешадијске бригаде, пребачених августа и септембра на Гвадалкана, свега 618 их је евакуисано током операције „Ке“. Џерзи наводи да је на „стотине“ јапанских војника и даље остало на Гвадалканал. Јапанска 51. пешадијска дивизија је готово у потпуности уништена на путу за Нову Гвинеју, током битке у Бизмарковом мору, марта 1943. године.
  133. ^ Грифит, стране 285–286
  134. ^ Френк, стране 597; Цимерман, стране 162
  135. ^ Френк, стране 597
  136. ^ Ротман, стране 64; Милер, стране 348–350

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]