Млачиште

Млачиште
Млачиште;
	Заселак Миљковци у Млачишту
Административни подаци
Држава	Србија
Управни округ	Јабланички
Општина	Црна Трава
Становништво
— 2011.	20
Географске карактеристике
Координате	42° 47′ 11″ С; 22° 13′ 17″ И / 42.7865° С; 22.221333° И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	1335 m
	Млачиште Млачиште на карти Србије
Остали подаци
Позивни број	016
Регистарска ознака	LE

Млачиште је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. имало је 20 становника.

Назив и историја[уреди | уреди извор]

Млачиште је насеље на западним, благим падинама Чемерника, окренутим Грделичкој клисури, на 1100 – 1300 метара надморске висине, омеђено Големом, Ракицком и Бајинском (Рупском) реком. Добило је назив по млаки – тресави изнад села, где извире речица са топлом водом – Блато. Исто се тако зове и тресава, која је слична некадашњем Власинском блату, само је мање површине. Атар насеља је одвајкада био обрастао буковом шумом и обиловао изворима здраве воде, али је од средине седамдесетих година прошлога века нагло почела да се засева бреза. У исто време Шумска управа из Лесковца је на пашњацима Чемерника засадила јелу и смреку, наневши непоцењиву штету планинском биљу и растињу. Од тада су извори на Чемернику почели да пресушују.

Млачиште је кроз историју више пута засељавано и расељавано у зависности од историјских и других околности, о чему говоре бројни топоними Селиште. Први пут је било изнад тресаве, тј. изворишта речице Блато, па се раселило због влажног терена. У време Турака једном је расељено када је турски султан Муса (1412. године), градио пут преко Чемерника на путу за Ново Брдо, а потом због тешког кулука на који је становништво принуђивано у копању гвоздене руде у атару Големе реке и Рударског рида и раду на вигњиштима и самоковима. Последњи се раселио заселак Јеренци, пред ослобођење од Турака, 1878. године, прешавши у село Лебет. У то време становници Млачишта су, за две хиљаде дуката, од спахије откупили атар села од Прониних Мејана све до Великог Чемерника, за испашу стоке.

Поред рударења у време Турака, овај крај је од давнина познат по сточарству. У атару села од најстаријих времена до пре тридесет година постојала је фарма, на самом изворишту Големе реке. До Другог светског рата овде су своју стоку напасали и Ашани или Каракачани, пореклом из Грчке, тако да се у селу до данас одржала стара каракачанска раса овце црног руна, која издржава и најтеже временске услове. Данас је изнад Фарме, у пазухи Чемерника, ограђено ловише јелена и дивљих свиња – Валмиште, које је захватило око 80 планиских извора, потока и речица.

Порекло становништва[уреди | уреди извор]

Данашње насеље датира од пре две стотине година. Има пет заселака: Кукулинци, Пауновци, Миљковци, Млачишке Механе и Камењари и више родова, од којих сваки чини махалу у оквиру засеока. Кукулинци су пореклом из Главановца (данашња Бугарска), Пауновци с Копаоника, а Миљковци из околине Прокупља. Млачишке Механе су настале око 1850. године, на заравни испод брда Јерич, на некадашњем друму којим су печалбари из Босилеграда, Крајишта, Власине и Црне Траве одлазили у печалбу. Доцније су се тамо преселиле и неке породице из „старог“ Млачишта. Механама је пролазио и главни поштански и кириџијски пут за ове крајеве, посебно када је Предејане добило железничку станицу. Имале су и две кафане са преноћиштем, па су служиле и за одмориште стоке и људи. Овај пут је изгубио на значају изградњом власинске акумулације 1952. године, када су Црна Трава и Власина повезане с Лесковцем и Сурдулицом асфалтним путем.

Пропадање Млачишта[уреди | уреди извор]

На Млачишким Механама је 1921. године отворена четвороразредна основна школа за села Млачиште, Бајинци и Пажар. Та школа је после Другог светског рата једно време била и шесторазредна, да би се миграцијом печалбарског становништва, 1977. угасила. На Механама је једно време било и седиште Општине Млачиште (1952 – 1954), потом Месна канцеларија, затим Земљорадничка задруга, и две продавнице и станица за откуп шумских плодова, радила је и здравствена амбуланта, да би се данас Млачишке Механе популационо угасиле.

Како је ово био и пољопривредни крај богат водама, Млачиште је између два рата имало седам воденица на Големој реци и по две на Ракицкој и Бајинској и једну ваљавицу за сукно. Последње три воденице радиле су до седамдесетих година прошлога века. Имало је и две ковачнице („дугање“) и поткивачку радњу. Људи су се бавили и кириџијским послом коњима.

Млачиштани, као и сви Црнотравци, углавном су били грађевинари, што им је олакшало напуштање села. На то је утицало још и слаба путна мрежа и општинска небрига. Село је струју добило тек 1975. године. Данас житеља овог насеља има у свим већим градовима у Србији. Лети, јуна, јула и августа, дођу исељени и њихови потомци да посете завичај, онда насеље привремено поврати некадашњу живост.

Млачиштанска црква је у Рупљу (Свети апостол Петар), а у селу постоји запис, где се окупља народ о Спасовдану и Великој Госпојини. Гробље је на Млачишким Мејанама, заједничко и за село Бајинци, које се доскора административно водило као заселак Млачишта.

Данас се неконтролисаном сечом буковог дрвета читав крај пустоши, а несавесним брањем шумских плодова, помоћу металних чешљева, уништавају пространства боровнице у овом месту и на Чемернику.

Судбина насеља Млачишта данас је типична и за остала села у општини Црна Трава.

Споменици из НОБ-а[уреди | уреди извор]

На Млачишким Механама подигнут је споменик у виду раширених крила – на левом крилу је спомен-плоча са именима 42 ратника из времена балканских ратова и Првог светског рата 1912-1918. године, а на десном крилу имена 54 жртве фашистичког терора из овога села у Другом светском рату. У средишњем делу је плоча са именима 11 палих бораца у току НОР-а, а на доњем делу плоча у знак сећања на Стојана Синадиновића (1911 – 1943), члана СКОЈ-а од 1935. и КПЈ од 1939, учесника НОР-а , кога је ухапсила специјална полиција у провали београдске партијске организације, децембра 1942, након чега је био у логору Бањица, потом стрељан у Јајинцима заједно са 275 другова 18. фебруара 1943. године.
На Млачишким Механама је спомен-биста народном хероју Синадину Миленовићу (1897-1943), борцу од 1941. и заменику команданта Другог јужноморавског партизанског одреда.
У спомен-парку на Млачишким Мејанама је и биста Александру Синадиновићу Леки (1922-1944), који је био члан ОК КПЈ Врања, секретар ОК СКОЈ-а и члан ОК СКОЈ-а Србије.
На пропланку у Валмишту, 12. септембра 1951. године откривен је споменик од природног камена (у виду пирамиде, висок три метра), у знак сећања на први партизански логор у црнотравском крају и на 2. август 1942. године када је ту формиран Црнотравски партизански одред. Споменик је деведесетих година 20. века експлозивом порушен, остала је само мермерна плоча и хрпа камења.
Спомен-плоча на Млачишким Механама, на кући у којој се родио и живео првоборац Александар Синадиновић Лека.
Спомен-чесма на Помочаници (Качар) у знак сећања на 23. април 1943. године када је на том месту одржан састанак Окружног комитета КПЈ Пирот (коме је припадала и Црна Трава) и донета одлука о формирању Омладинског ударног батаљона, који је после учествовао у борбама све до Трста у ослобађању земље од окупатора и у гушењу балистичке побуне на Косову и Метохији 1945. године.
Спомен-плоча на кући у Млачишту у којој се родио и живео народни херој Синадин Миленовић.

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Изнад Млачишта, на узвишењу Китка, близу изворишта речице Блато, с погледом на врхове Чемерника, постоји клупа за „лагање“, намењена девојкама и момцима који се забављају, што се на црнотравском говору каже: „лажу се“. Пошто је све мање младих, на клупу данас углавном седну и одморе се од шетње стари брачни парови или понеки путник намерник.

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Млачиште живи 29 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 66,5 година (60,3 код мушкараца и 69,8 код жена). У насељу има 17 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 1,71.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века

Демографија^[1]
Година	Становника
1948.	474
1953.	486
1961.	377
1971.	234
1981.	118
1991.	57	57
2002.	29	29
2011.	20

Етнички састав према попису из 2002.‍^[2]

Срби	29	100,0%
непознато	0	0,0%

Становништво према полу и старости^[3]


	м	ж
?	0	0
80+	2	4
75—79	1	2
70—74	2	5
65—69	1	2
60—64	0	4
55—59	0	0
50—54	0	1
45—49	0	0
40—44	0	0
35—39	4	0
30—34	0	0
25—29	0	1
20—24	0	0
15—19	0	0
10—14	0	0
5—9	0	0
0—4	0	0
Просек :	60,3	69,8

Домаћинства

**Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.**
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2002.
Број домаћинстава	86	94	83	68	53	30	17

**Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.**
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просек
Број домаћинстава	7	8	2	0	0	0	0	0	0	0	1,71

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена
Мушки	10	3	7	0	0
Женски	19	5	6	6	2
УКУПНО	29	8	13	6	2

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	3	1	0	0	1
Женски	1	1	0	0	0
УКУПНО	4	2	0	0	1
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	0	0	1	0	0
Женски	0	0	0	0	0
УКУПНО	0	0	1	0	0
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	0	0	0	0	0
Женски	0	0	0	0	0
УКУПНО	0	0	0	0	0
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	0	0	0	0
Женски	0	0	0	0
УКУПНО	0	0	0	0

Места удаљена од Млачишта[уреди | уреди извор]

Млачишке Механе (2km)
Камењари (2,5km)
Новковци (2,2km)
Бајинци (2,6km)
Лебет (2,8km)
Пажар (3,5km)
Павличина (4,4km)
Мрковица (5,1km)
Мачкатица (5,2km)
Црвени Брег (5,3km)
Црвенковци (5,7km)
Јовановце (6,1km)
Кучишњак (6,1km)
Бабићеви (6,2km)
Лазарићевци (6,2km)
Самчекинци (6,3km)
Рајчетине (6,6km)
Рупље (6,6km)
Обрадовце (6,7km)
Жутини (6,7km)
Прочоловци (7km)
Љутеж (7,5km)
Троскач (7,8km)
Дањино Село (7,9km)
Славујеви (8km)
Лингури (8,2km)
Маликина Махала (8,3km)
Миљине (8,5km)
Печиновци (8,7km)
Банковци (9km)
Лескова Бара (9,1km)
Филиповци (9,2km)
Радовинци (9,4km)
Голема Глава (9,6km)
Рдавац (9,7km)
Челиште (9,8km)
Гаџина Махала (9,8km)
Црна Трава (9,9km)
Сомбор (9,9km)
Деда Илијина Махала (9,9km)
Власина Рид (10 km)
Бричевље (10km)
Падине (10,1km)
Крпејце (10,2km)
Сушевље (10,3km)
Острозуб (10,3km)
Џеп (Владичин Хан) (10km)
Предејане (11 km)

Литература о Млачишту[уреди | уреди извор]

Јован Ф. Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.
Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.
Симон Симоновић Монка, Печалбарство и неимарство црнотравског краја, СИЗ културе, Црна Трава, 1983.
Радосав Стојановић: Аритонова смрт, приповетке, Јединство - Просвета, Приштина - Београд, 1984.
Коста Ивановић: На бранику домовине, Црна Трава, 1984;
Вилотије Вукадиновић: Говор Црне Траве и Власине, СДЗб, САНУ XLII, Београд, 1996.
Срба Б. Стојковић: Млачиште, Филекс, Лесковац, 2004.
Радосав Стојановић: Црнотравске приче, Просвета, Ниш, 2002.
Ива Трајковић: Сточарство на Чемернику, Лесковачки зборник XLIV, 2004, 253 – 274.
Срећко С. Станковић: Брод – село код Црне Траве, КПЗ Србије, Београд, 2006.
Петар Петровић, проф.: Предејане и околина, друго допуњено издање, Београд, 2007, 83 - 84
Радосав Стојановић: Црнотравски речник, СДЗб LVII, САНУ - Институт за српски језик САНУ, Београд, 2010,