Aleksije I Komnin

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Aleksije I Komnin
Alexios I Komnenos.jpg
Portret cara Aleksija I
Datum rođenja1056/7.
Mesto rođenjaKonstantinopolj
Datum smrti15. avgust 1118.(1118-08-15) (69/70 god.)
Mesto smrtiKonstantinopolj
DinastijaKomnini
OtacJovan Komnin
MajkaAna Dalasena
SupružnikIrina Dukina
PotomstvoJovan II Komnin, Teodora Komnina Anđelina, Ana Komnina, Isak Komnin
Vizantijski car
Period1. april 108115. avgust 1118. (37 god.)
PrethodnikNićifor III Votanijat
NaslednikJovan II Komnin

Aleksije I Komnin (grč. Αλέξιος Α' Κομνηνός; 105615. avgust 1118) je bio vizantijski car (1081—1118). Tokom njegove vlasti započela je vojna, finansijska i teritorijalna obnova Vizantije.

Dolazak na tron[uredi]

Kada je abdicirao Isak I Komnin, Aleksijev otac je odbio tron, tako da je od 1059. do 1081. vladala dinastija Duka.

Aleksije I Komnin je 1074. uspešno pokorio plaćenike, koji su se pobunili u Maloj Aziji. Postavljen je 1078. na čelo vojske na zapadu. Uspio je da uguši dve pobune guvernera Drača. Aleksije I Komnin je odbio da krene protiv svog rođaka u Maloj Aziji, a zbog toga nije smenjen, jer je bio potreban da se suprotstavi predstojećoj normanskoj invaziji pod Roberom Gviskarom.

Dok se vizantijska vojska spremala za ekspediciju Aleksija uveravaju da se pridruži uroti protiv cara Nićifora III Votanijata. Njegova vojska ga proglašava carem, pa sa svojom vojskom kreće na Carigrad. Aleksije je potplatio zapadne plaćenike, koji su čuvali Carigrad, tako da su ušli 1. aprila 1081. u Carigrad gotovo bez otpora. Nićifor III Votanijat je abdicirao i povukao se u manastir, a Aleksije I Komnin je krunisan 4. aprila 1081. godine.

Borbe sa Normanima (1081—1085)[uredi]

Robert Gviskar se sa Normanima 1081. iskrcao kod Valone u proleće 1081. godine. Počeo je da opseda Drač, pa je stigao car Aleksije I Komnin, koji je teško poražen od Normana 18. oktobra 1081, a u bitku se nije uključio srpski kralj Konstantin Bodin, iako je kao vizantijski vazal došao na Aleksijev poziv. Normani su tako zauzeli Drač, a tokom 1082. i celu Makedoniju, uključujući i Skoplje. Normani su osvojili i Epir i Tesaliju. Međutim Aleksije I Komnin nije gubio nadu, nego je konsolidovao vojsku za kontraudarce.

Nemačkog kralja Henrika IV je podmitio da napadne Normane sa severa. To je prisililo Normane da veliki deo vojske povuku u Italiju tokom 1083—1084. Normani su bili prisiljeni da se od 1083. postepeno povlače. Normanska opasnost prestaje smrću Roberta Gviskara. Godine 1085. i Vizantija vraća većinu izgubljenih teritorija.

Sukobi sa bogumilima i pavlićanima[uredi]

Car Aleksije je započeo progone bogumila i pavlićana, koji nisu hteli da prihvate pravoslavnu veru i bunili su se protiv vizantijske vlasti.[1] Jedan od najrevnosnijih propovednika bogumilstva u Vizantiji je bio Vasilije Doktor. Zabeleženo je da je nekoliko hiljada vojnika napustilo vojni pohod Aleksija I Komnina protiv Normana, i mnogih od njih su zbog dezerterstva 1085. bačeni u zatvor. Kad je prestala normanska opasnost car Aleksije ih kažnjava oduzimanjem zemlje, što dovodi do novih pobuna. U bici protiv pobunjenika kraj Filipopolisa (Plovdiva) ubijen je komandant zapadne vojske. Car Aleksije ulaže napore da preobrati bogumile, pa za preobraćenike podiže novi grad Aleksiopolj, nasuprot „jeretičkom“ sedištu Filipopolju. Bogumilskog vođu Vasilija je pozivima namamio na dvor, gde je uhvaćen, osuđen na smrt i spaljen na lomači u Konstantinopolju 1118. godine.[2]

Sukobi sa Pečenjezima i Kumanima[uredi]

Tokom 1087. jeretici su se udružili sa Pečenjezima, koji haraju Trakijom. Car Aleksije I Komnin kreće u Meziju da se osveti, ali bio je prisiljen na povlačenje. Tokom povlačenja Pečenjezi su ga zarobili i prisilili da potpiše mir i da im plati veliku sumu novca. Tokom 1090. Pečenjezi ponovo napadaju Trakiju i ulaze u savez sa Seldžucima, tako da su pokušali zajedničku opsadu Carigrada. Aleksije Komnin ulazi u savez sa hordom od 40.000 Kumana. Vizantija i Kumani su zajednički potukli Pečenjege u Trakiji 29. aprila 1091. u bici kod Lebuniona.

Posle obračuna sa Pečenjezima, Kumani su postali opasnost i započeli su seriju pljačkaških napada na carske teritorije. Vođa Kumana je tvdio da je on Konstantin Diogen, davno preminuli sin cara Romana IV Diogena. Kumani su harali Trakijom, sve dok njihov vođa nije eliminisan kraj Adrijanopolja. Kada je umirio Balkan Aleksije Komnin je mogao obratiti pažnju na Malu Aziju, čiji veliki deo su osvojili Turci Seldžuci.

Prvi krstaški rat[uredi]

Oko 1090. Aleksije Komnin se miri sa papama, sa namerom da dobije zapadnu podršku protiv Seldžuka. Aleksije Komnin je zamolio papu Urbana II na saboru u Pjačenci da sazove rat protiv nevernika. Papa je 1095. sazvao sabor u Klermonu i pozvao u Prvi krstaški rat. Aleksije Komnin je mislio da će doći plaćenici, a ne velika, gotovo seljačka vojska. Car Aleksije I Komnin nije bio sporeman za toliki broj krstaša, od kojih su mnogi pljačkali duž puta. Najpre je imao posla sa neorganizovanom grupom krstaša, avanturista i seljaka koje je predvodio Petar Pustinjak. Nije znao što da radi s njima. Predložio je Petru Pustinjaku, da sačekaju glavninu krstaške vojske. Većina te seljačke vojske je bila nestrpljiva, želeli su da preotmu Nikeju od Turaka. Pretrpjeli su izuzetno težak poraz, tako da je od 20.000 krstaša ostalo živo samo 3.000.

Druga grupa krstaša je bila mnogo organizovanija. Vodili su je Gotfrid Bujonski, Boemund Tarentski i Remon Tuluski. Aleksije Komnin se sastajao sa vođama krstaša i od njih je tražio da polože zakletvu da će sve osvojene teritorije, koje su pripadale Vizantiji boti vraćene. Aleksije Komnin je sa svoje strane obećavao da će snabdevati krstaše. Pošto se prvi krstaški rat pokazao uspešnim mnogi gradovi i teritorije su vraćene Vizantiji. Opsada Nikeje 1097. prisilila je grad da se preda caru. Sledeća pobeda kod Dorileja 1097. omogućila je da se Vizantiji tokom 1097—1099. vrate Rodos, Smirna, Kios, Efez, Filadelfija i Sard.

Posle opsade Antiohije Boemund Tarentski je tvrdio da je Aleksije Komnin prekršio svoj deo dogovora, pa zato nije vraćao Antiohiju Vizantiji. Tek 1108. je Boemund pristao da bude vizantijski vazal (Devolski sporazum).

Poslednje godine[uredi]

Tokom poslednjih 20 godina svoga života Aleksije Komnin je izgubio dosta popularnosti. Te godine su bile obeležene kažnjavanjem i proganjanjem bogumila i pavlićana. Bogumilskog vođu Vasilija Doktora spalio je na lomači. Uprkos uspehu krstaškog rata Aleksije Komnin je mnogo puta morao da sprečava napade Turaka Seldžuka (1110—1117).

Poslednjih godina života imao je problema oko nasleđa. Aleksije Komnin je još 1092. odredio da njegov sin Jovan II Komnin bude naslednik. Međutim Aleksijeva žena Irina Duka nije željela da njen sin bude car, nego je htela da to promeni u korist svoje ćerke Ane Komnin i njenog supruga cezara Nićifora Vrijenija. Ana je skovala zaveru da ukloni Jovana i postavi sebe i svog supruga Nićifora za vladare. Ostareli Aleksije je ipak ostao čvrst u svojoj nameri da ga nasledi Jovan.[3]

Kad je nakon careve smrti Jovan II Komnin otkrio novu urotu, poslao je svoju sestru Anu Komninu i njenog supruga u manastir.

Stabilizovao je Vizantiju[uredi]

Aleksije Komnin je stabilizovao Vizantiju i prevladao je opasnu krizu. Promenio je prirodu vizantijske vlasti, uključujući dosta plemstva u svoju vlast. Time je stvorio savez sa plemstvom i ojačao je vlast smanjujući opoziciju. Iako je ta mera bila uspešna na samom početku, smanjila je efikasnost carske vlasti, jer porodične veze postaju značajnije od zasluga.

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Manojlo Erotik Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Jovan Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Aleksije I Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Aleksije Haron
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ana Dalasina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Hadrijana Dalasina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi]

  1. ^ Christian Dualist Heresies in the Byzantine World C.650-C.1450
  2. ^ Martin 2014, str. 27.
  3. ^ Vasiliev 1958, str. 375.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Nićifor III Votanijat
Vizantijski carevi
(10811118)

Naslednik:
Jovan II Komnin