Bitka kod Jilanda

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Jilanska bitka
Deo Prvog svetskog rata
Map of the Battle of Jutland 1916 sr.svg
Vreme:31. maj- 1. jun 1916.
Mesto:blizu Danske, Severno more
Rezultat: Nemačka taktička pobeda,
britanski strateški dobitak
Sukobljene strane
Ujedinjeno Kraljevstvo
Ujedinjeno Kraljevstvo
Nemačko carstvo
Nemačko carstvo
Komandanti i vođe
Džon Dželiko
Dejvid Biti
Rajnhard Šer
Franc Riter fon Hiper
Jačina
28 drednot brodova
9 bojnih krstaša
8 oklopnih krstaša
26 lakih krstaša
78 razarača
1 minopolagač
1 nosač hidroaviona
16 drednot brodova
6 predrednot brodova
5 oklopnih krstaša
11 lakih krstaša
61 torpedni čamac
Žrtve i gubici
6.094 mrtva
510 ranjenih
177 zarobljenih
3 bojna krstaša
3 oklopna krstaša
8 razarača
115.025 tona potopljeno
2.551 mrtav
507 ranjenih
1 bojni krstaš
1 preddrednot
4 lake krstrice
5 torpednih brodova
61.180 tona potopljeno

Bitka kod Jilanda (engl. The Battle of Jutland) naziva se još i bitkom pred Skagerakom (nem. Die Schlacht vor dem Skagerrak) (dan. Søslaget ved Jylland / Søslaget om Skagerrak), najveća je pomorska bitka u Prvom svetskom ratu. Odigravala se od 31. maja do 1. juna 1916. godine, u Severnom moru blizu teritorije Danske, između britanske Velike flote stacionirane u Ujedinjenom Kraljevstvu pod komandom admirala flote Džona R. Dželikoa i nemačke Flote visokog mora, pod komandom viceadmirala Rajnharda Šera.

Situacija pre bitke[uredi]

Tokom prve dve godine Prvog svetskog rata nikako se nije mogla ostvariti osnovna operativna zamisao nemačkog Admiraliteta da podmornicama, minama i iznenadnim akcijama svoje flote protiv slabijih formacija britanske flote izjednači ili čak preokrene odnos snaga u svoju korist i time ospori britansku prevlast u Severnom moru.

Početkom maja 1916. godine, pod pritiskom SAD, Nemci su privremeno bili prekinuli neograničeni podmornički rat, a dozvolili više inicijative floti koja je ostala glavno ofanzivno sredstvo na moru. Pošto je 24. aprila 1916. godine uspelo bombardovanje Loustofta i Jarmuta na istočnoj obali Velike Britanije, Nemci su u duhu svoje osnovne operativne zamisli planirali nova dejstva flote uz zasede podmornica pred britanskim flotnim uporištima. Viceadmiral Šer se odlučio za pokret flotom iz Helgolandskog zaliva u pravcu Skageraka, s mogućnošću povlačenja u Kil. Sa osloncem na glavninu flote koja bi ostala van britanskog vidika, nemački bojni krstaši, pod komandom kontraadmirala Franca fon Hipera bi napadali trgovačke i patrolne brodove pred Skagerakom i vršili prepade na britanske gradove duž obale Sanderlanda ne bi li izazvali delove britanske flote, a pre svih bojne krstaše, da isplove iz svojih uporišta i da ih u Severnom moru uništi pomoći kompletne nemačke flote i podmorničkih zaseda.

S obzirom da je 1916. godine nemačka Flota visokog mora imala samo 18 bojnih brodova naspram 33 britanska, a Nemačka sve više materijalno zaostajala kako je rat odmicao, cilj nemačkog Admiraliteta je bio da se po svaku cenu izbegne sukob sa čitavom britanskom flotom zbog njene nadmoći, pa je upravo radi toga njegova glavnina trebalo da ostane van vidokruga britanskih jedinica ne bi li Britanci stekli utisak ograničenosti akcije nemačkih bojnih krstaša i da bi na taj način u akciju poslali samo eskadru kontraadmirala Dejvida Bitija kojoj bi onda kompletna nemačka flota presekla odstupanje. Tako bi se tukla britanska flota po delovima, pri čemu bi prvo bio uništen njen, po Nemce, najopasniji deo. Prema pričanju samog viceadmirala Šera, nakon rata, pomorska strategija Nemačke u tom trenutku bila je: „nanošenje štete britanskoj floti agresivnim prepadima pomorskih snaga koje blokiraju Helgolandksi zaliv, kao i polaganjem mina duž britanske obale i napadima podmornicama kada god je to moguće. Kada se kao rezultat ovih operacija postigne izjednačenost snaga, i sve naše snage budu u pripravnsoti i koncentrisane, flota će pokušati da isprovocira bitku pod okolnostima koje budu protiv neprijatelja“.

Iz prikupljenih podataka i dešifrovanog nemačkog radio-saobraćaja, (Britanci su septembra 1914. godine došli u posed nemačke knjige šifara sa lake krstarice „Magdeburg“ (nem. SMS „Magdeburg“) koja se nasukala u ruskim teritorijalnim vodama 26. avgusta 1914. g.) kao i neuobičajeno velikom broju podmornica koje su bile zapažene a akcijama izviđanja ispred britanskih baza, britanski Admiralitet je saznao za nemačke pripreme. 28. maja Britanci su uhvatili i dešifrovali nemačko naređenje svim brodovima da isplove 30. maja. I kasniji, koji nisu bili odmah dešifrovani, ukazivali su da se sprema velika operacija. Zbog toga je britanski Admiralitet naredio admirali flote Dželikou da isplovi iz Skapa Floua (engl. Scapa Flow) sa Velikom flotom koja se sastojala od 24 bojna broda, tipa „drednot“ i tri bojna krstaša pre no što kontraadmiral fon Hiper napusti estuar Jade (nem. Jade) 30. maja. 29. maja isplovila je i eskadra kontraadmirala Bitija iz Fert ov Forta u čijem sastavu su bila šest bojnih krstaša i četiri „drednotska“ bojna broda. Britanski Admiralitet je nameravao da 31. maja Veliku flotu koncentriše istočno od Long Fortisa, na oko 145 km zapadno od Skageraka približno u samoj sredini Severnog mora, a na visini severnog rta poluostrva Jiland.

Pomorske taktike 1916. g.[uredi]

Prema taktici, brodovi flote koja se približavala bici su se kretali u paralelnim kolonama jedan za drugim, što je dozvoljavalo da se relativno lako manevriše. Nekoliko kraćih kolona su mogle brže da promenu pravac i pri tom zadrže formaciju, nego jedna duga kolona. Takođe, signale zastavicama ili signalnim svetlima sa broda-zastavničara (koji se uglavnom nalazio na čelu centralne kolone) je mogao da vidi veći broj brodova. Kod formacije u vidu jedne kolone bilo je potrebno 10 min i više da bi signal stigao od vodećeg do broda na zečelju, pošto je dim iz dimnjaka često onemogućavao razaznavanje signala brodovima koji se nalaze odmah iza ili ispred, tako da je svaki brod morao da ponovi signal onom iza da bi ga razumeo. Ovo je često oduzimalo i duplo više vremena jer je bilo potrebno da se mnogi signali potvrde pre nego što se proslede dalje.

Pre bitke flota bi se spojila i jedinstvenu kolonu tako što bi se vodeći brodovi svih kolona okrenuli za 90º udesno ili ulevo, ostali brodovi bi ih pratili jedan za drugim, tako da je krajnja kolona formirana pod pravim uglom u odnosu na liniju kretanja. Da bi se formirala kolona u pravom smeru flota je morala da zna iz kog pravca dolazi neprijatelj još i pre nego što ga brodovi ugledaju, jer je za ovaj manevar bilo potrebno više vremena nego kada dve flote jure jedna drugoj u susret punom brzinom dok ne uđu u domet. Zadatak izviđačkih snaga, sastavljenih od bojnih krstaša i krstarica, je bio da pronađu neprijatelja i na vreme obaveste odakle dolazi, i ako je moguće da onemoguće neprijateljske izviđače da učine to isto.

Idealno, formacija bojnih brodova bi se ukrstila sa neprijateljskom tako da bi bio upotrebljen maksimalan broj topova, dok bi neprijatelj mogao da otvori vatru samo iz prednjih kula vodećih brodova. Izvođenje ovog klasičnog manevra T-ukrštanja je najčešće zavisilo od sreće. Mnogo češće se dešavalo da se flote upuste u borbu dok su na donekle paralelnim kursevima.

Odnos snaga i obostrani planovi[uredi]

Britanci su imali materijalnu nadmoć; u teškim brodovima (izuzimajući strije, manje vredne) odnos je bio 37:21, a u lakim snagama 105:72; odnos u naoružanju: 344 britanska teška topa kalibra od 305 do 381 mm, prema 244 nemačka, kalibra od 280 do 305 mm. Brzina britanske glavnine bila je 3 do čvora veća od nemačke koju su usporavali „preddrednotskibojni brodovi.

Neki od nemačkih bojnih krstaša imali su topove kalibra 280 mm, ali su zato imali oklop od 230 do 340 mm, dok su britanski bojni krstaši imali oklop samo od 200 do 225 mm.

No, i pored toga britanska prednost, je bila umanjena mnogim tehničkim faktorima: nemački brodovi su imali bolji oklop, otporniji na britanske zapaljive granate; bolji unutrašnji raspored odeljenja jer su bili projektovani samo za kratke plovidbe po Severnom moru, a dok su bili usidreni njihove posade su živele u barakama na obali.

Nemačke „pancirne“ granate su bile višestruko efektivnije od britanskih. Na kraju, ono što će se tokom bitke ispostaviti od životnog značaja, britanski bezdimni barutkordit lakše je raznosio britanske brodove no što je nanosio štetu nemačkim, a pored toga ni britanske municione komre nisu bile dovoljno zaštićene. Nemački „Cajs“ (nem. „Zeiss“) optički-nišanski uređaji bili su kvalitetniji, a sa druge strane britanski sistem upravljanja vatrom (skraćeno SUV) bio je napredniji od nemačkog, što je pokazano brojem pogodaka granata velikog kalibra tokom bitke.

Uprkos tom što su mu čak 23 broda raznih tipova bila na operavci, britanski Admiralitet je odlučio da isplovi, kako bi onemogućio nemačku akciju. Britanska flota je i u krnjem stanju bila još uvek nadmoćnija od celokupnih snaga nemačke flote. U bitku je ušla sa:

Izviđačke snage Glavnina snaga
Bojni brodovi tipa „drednot" 4 24
Bojni brodovi tipa „preddrednot“ / /
Bojni krstaši 6 3
Oklopni krstaši, stariji / 8
Lake krstarice 14 12
Razarači 27 52
Nosači hidroaviona 1 /
Bojni brod „Ajron Djuk“
Bojni brod „Baram“

Britanska flota je isplovila 30. maja oko 22:00 časova ka istoku u cik-cak kursevima, brzinom od 15 čvorova. Glavninu je sačinjavalo šest divizija sa po četiri broda u paralelnim kolonoma, sa čeonim komandnim brodovima u sredini. Admiral flote Dželiko na bojnom brodu „Ajron Djuk“ (engl. HMS Iron Duke) bio je na čelu Treće divizije. Marševsko obezbeđenje glavnine činila je Treća eskadra bojnih krstaša u čijem sastavu je bila divizija sa tri bojna krstaša kontraadmirala Horesa Huda (eng. Horace Lambert Alexander Hood) - (1870—1916 g.), na čijem čelu je bio Hudov bojni krstaš „Invninsibl“ (engl. HMS Invincible), i divizija oklopnih krstaša u prethodnici; divizije su imale lake snage za osiguranje. Jake izviđačke snage (eng. Scouting Force) pod komandom kontraadmirala Bitija, koje su sačinjavale krstarice s podrškom od šest bojnih krstaša i četiri bojna broda admirala ser Hju Evana-Tomasa koji je bio na svom zastavnom bojnom brodu „Baram“ (engl. HMS Barham).

Prethodnica nemačkih snaga (nem. Aufklärungsgruppe) sastavljena od pet lakih krstarica, pet bojnih krstaša i 29 razarača pod komandom kontraadmirala Franca fon Hipera isplovila je oko 02:00 časova 31. maja 1916. godine. Nešto pre 04:00 časova, iz estuara Jade, isplovila je i kompletna Flota visokog mora pod komandom viceadmirala Rajnharda Šera. Ona se sastojala od 16 savremenih i šest zastarelih bojnih brodova, šest lakih krstarica i 32 razarača. Plovila je brzinom od 16 čvorovau poretku kolone - tri eskadre po dve divizije bojnih brodova, osigurane lakim snagama; zastavni brod viceadmirala Šera, bojni brod „Fridrih der Grose“ (nem. SMS Friedrich der Große) bio je u koloni, ali van sastava divizija, u sredini marševskog poretka. Šer je maskirao svoj pokret naredivši lučkom stražarskom brodu u luci Vilhelmshafen da odgovara na signale namenjene njegovom komandnom brodu, što je Britance navelo na zaključak da je nemačka glavnina i dalje u luci.

Bojni brod „Fridrih der Grose“

Zbog te varke je obaveštajna služba britanskog Admiraliteta admiralu flote Dželikou nešte pre 07:00 časova 31. maja prenela informaciju da glavnina nemačke flote još uvek nije isplovila.

Posle isplovljavanja iz Helgolandskog zaliva, kontraadmiral fon Hiper je svoju eskadru rasporedio u kolonu poslavši lake krstarice napred u obliku lepeze. Eskadra je vozila prema severu brzinom od 16 čvorova, dok je oko 100 km iza nje plovila čiatav glavnina nemačke Flote visokog mora.

Sa nemačke strane osiguranje ove operacije nije bilo nikakvo i jedino je bilo sprovedeno izviđanje pomoću podmornica poslatih pred britanske baze. Britansku flotu koja je isplovila 30. maja ove podmornice zbog gustog mraka ne samo da nisu mogle da napadnu, nego je uopšte nisu ni uočile niti su javile da je isplovila. Zbog toga viceadmiral Šer nije ni slutio da je britanska Velika flota na moru.

Pregled nemačkih snaga:

Izviđačke snage Glavnina snaga
Bojni brodovi tipa „drednot" / 16
Bojni brodovi tipa „preddrednot“ / 6
Bojni krstaši 5 /
Oklopni krstaši, stariji / /
Lake krstarice 5 6
Razarači 30 31
Nosači hidroaviona / /

Bitka[uredi]

Sukob bojnih krstaša[uredi]

U 15:02 31. maja 1916. godine časova po srednjoevropskom vremenu (Britanci su imali jeda čas manje po Griničkom vremenu, a Nemci jedan čas više po letnjem vremenu) izviđački brodovi admirala Bitija su izvestili o pojavi nemačkih brodova na jugoistoku: britatsnke lake snage, ispitujući neutralni danski parobrod koji je plovio između dve flote, su ugledale nemačke izviđače u istoj misiji na horizontu. U 15:15 časova laka krstarica „Galatea“ (engl. HMS Galatea), iz sastava Prve eskadre lakih krstarica, koja se nalazila u izviđačkoj lepezi oko eskadre britanskih bojnih krstaša opazila je lake jedinice izviđačke lepeze kontraadmirala fon Hipera, a odmah iza njih, na horizontu, i guste oblake dima. To je bilo na približnoj poziciji 57° severno i 6° istočno, pri srednjoj vidljivosti i mirnom moru. U tom trenutku kontraadmiral Biti je, 15 minuta kasnije nego po planu, započeo na predviđenoj poziciji okret na sever, ka glavnini britanske flote. „Galatea“ je odmah, putem radija, obavestila kotraadmirala Bitija, koji je u nameri da preseče odstupnicu pretpostavljenoj većoj nemačkoj eskadri naglo okrenuo ka jugu i povećao brzini na 25 čvotova. Eskadra, u tom trenutku, najjačih britanskih bojnih brodova pod komandom admirala Evana-Tomasa kretala se odmah iza bojnih krstaša, ali je nešto zaksnila sa svojim manevrom, što je još dodatno, zbog brze vožnje bojnih krstaša načinilo razmak od skoro dvadesetak kilometara. U 15:32 časa laka krstarica „Galatea“ koja je stalno održavala vizuelni kontakt sa nemačkim snagama javila je da je ranije opaženi dim potiče od nemačkih bojnih krstaša koji voze ka severu. Neposredno nakon toga bili razmenjeni prvi plotuni izviđačkih snaga obe flote. Prve hice u bici ispalila je laka krstarica „Galatea“ koja je pomešala dva nemačka razarača za krstarice i na njih otvorila vatru. „Galatei“ je žestokom vatrom uzvratila nemačka laka krstarica „Elbing “ (nem. SMS Elbing) iz druge izviđačke grupe kontraadmirala Bedikera (nem. Bödicker). Primivši izveštaje o prvim borbama i kontraadmiral fon Hiper sa pet i kontraadmiral Biti sa šest bojnih krstaša okreću ka mestu okršaja da podrže krstarice.

Sukob bojnih krstaša - Britanci su prikazani plavom a Nemci crvenom bojom

Uskoro i kontraadmirla Biti opaža snege kontraadmirala fon Hipera koje su se kretale u pravcu severozapada.

U 15:47 časova kontraadmiral Biti upućuje u izviđanje jedan od osam hidroaviona sa nosača „Endžedein“ (engl. HMS Engadine); zbog niskih oblaka i kvara motora ova prva primena avijacije u pomorskoj bici nije dala očekivane rezultate. U 16:20 časova nemački i britanski bojni krstaši iznenada dolaze u vidik, dok su glavnine njihovih snaga bile udaljene oko 130 km iza britanskih, a oko 115 iza nemačkih bojnih krstaša.

Kontraadmiral Biti tada okreće ka istoku da bi Nemcima presekao odstupnicu ka njihovim bazama, i da bi ih privukao pred topove svoje glavnine, računajući da je nemačka glavnina još uvek u svojim lukama. Oko pet kilometara od snaga kontraadmiral Bitija plovila je Peta eskadra bojnih brodova pod zapovedništvom kontraadmirala ser Evan-Tomasa kojoj je Biti zastavnim signalima javio da ga prati. Usled udaljenosti i loše vidljivosti Peta eskadra nije razaznala signale, a kako se kontraadmiral Biti nije ni potrudio da komunicira svetlosnim signalima ili radiom, Peta eskadra je nastavila po prvobitnom kursu još neko vreme.

Namera kontraadmirala fon Hiper je bila da Britance navede na svoju glavninu, koje je tada bila oko stotinak kilometara ka jugu, pa kreće u povlačenje preko desne strane; nakon 25 minuta - u 16:45 časova - oba protivnika plove gotovo paralelnim kursevima ka jugoistoku približavajući se radi otvaranja vatre. Pošto su bili u dometu preko deset minuta, na približno 14 – 15000 metara udaljenosti u 16:48 časova kontraadmiral fon Hiper prvi otvara vatru iz topova kalibra 305 mm, ispaljujući, kao na manevrima, po tri precizna plotuna u minuti. Admiral britanske flote Džon Dželiko, koji je u tom trenutku bio udaljen takođe oko stotinak kilometara prema severozapadu, povećava brzinu glavnine svojih snaga i uzima kurs ka bojištu.

Zbog slabije vidljivosti i težih uslova merenja daljine prema severoistoku, kontraadmiral Biti nije mogao lako da iskoristi veći domet svojih topova kalibra 343 mm, ali je odmah odgovorio, koncentrično gađajući nemački komandni brod, bojni krstaš „Licov“ (nem. SMS Lützow) sa svoja dva čeona broda.

Zastavni brod kontraadmirala fon Hipera, bojni krstaš „Licov“

Kontraadmiral Biti ubrzo naređuje svojim brodovima da se postave u liniju, tako da svaki britanski brod bude naspram jednog nemačkog, a njegov zastavni brod bojni krstaš „Lajon“ (engl. HMS Lion) je naspram nemačkog zastavnog broda „Licov“. No, i pred toga, usled greške dela britanskog brodovlja, nemački bojni krstaš „Derflinger“ (nem. SMS Derfflinger) je ostao nepokriven i mogao je potpuno neometan da puca, dok je bojni krstaš „Moltke“ bio gađan od strane dva britanska bojna krstaša.

Odmah po otpočinjanju bitke došla je do izražaja izvanredna tačnost gađanja nemačkih brodova. Pet bojnih krstaša kontraadmirla fon Hipera je zabeležilo pogotke na tri od šest britanskih bojnih krstaša. Svega minut po otpočinjanju bitke već je bio prvi put pogođen zastavni brod kontraadmirala Bitija, bojni krstaš „Lajon“, a kroz tri minuta nije bilo ni jednog britanskog broda koji nije bio pogođen, da bi tokom četvrtog minuta „Lajon“ dobio i drugi pogodak. Za dlaku je izbegao katastrofu kada mu je salvom od 305 mm bila uništena „Q“ topovska kula. Desetine članova posade je poginulo na licu mesta a katastrofu je sprečio smrtno ranjeni komandant te kule, major Fransis Harvi (engl. Francis John William Harvey) naredivši da se zatvore vrata municionih komora i da se komora kordita poplavi. Zbog toga je bio posthumno odlikovan Viktorijinim krstom.

Britanski bojni krstaš „Lajon“ gori

Trebalo je da prođe bezmalo dest minuta pre no šro su britanski bojni krstaši postigli prve pogotke. U 17:05 časova, svega 17 minuta po otpočinjanju bitke, britanski bojni krstaš „Indefetidžibl“ (engl. HMS Indefatigable), biva pogođen salvom od tri granate kalibra 280 mm koje izazivaju štetu dovoljnu da ga izbace iz poretka. Još jedna upravna salva istog kalibra probija oklop jedne od njegovih krmenih topovskih kula sa topovima kalibra 305 mm i izazivaju eksplozije krmenih skladišta municije. Dolazi do strahovte eksplozije i ovaj bojni krstaš se prevrće, raspada usled dodatnih eksplozija skoro momentalno tone. Od 1019 čalnova posade preživela su svega trojca.

Ovaj zaista sjajan rezultat postigao je nemački bojni krstaš „Fon der Tan“ (nem. SMS Von der Tann), koji je sa 52 hica iz topova kalibra 280 mm na rastojanju od 12000 do 16000 metara – pri skoro maksimalnom dometu –postigao pet punih pogodaka, što je izvanredan rezultat od skoro 10% pogodaka. Usled ovako teškog gubitka i izjednačavanja snaga u korist Nemaca kontraadmiral Biti povećava razdaljinu na 17000 metara i naprosto počinje da oteže bitku ne bi li što lakše dočekao dolazak četiri bojna broda admirala ser Evana-Tomasa.

Nemački bojni krstaš „Fon der Tan“

Posle 17:00 časova najzad na poprište pristiže i eskadra admirala ser Evana-Tomasa sa 4 zaostala bojna broda. To su bili britanski najmoderniji tzv. „super-drednotski“ (engl. super-dreadnought) bojni brodovi, klase „Kraljica Elizabeta“ (eng. Queen Elizabeth-class battleships), težine 30000 tona, naoružani sa 8 topova kalibra 381 mm i brzinom od 25 čvorova. Oni su otvorili vatru sa 17500 metara. Tada se kontraadmiral Biti pridružio napadu na nemačke bojne krstaše. Od pet nemačkih brodova četiri dobijaju pogotke, na koje fon Hiper nije mogao da efektivno odgovori. Nemačke bojne krstaše je njihova bolja konstrukcija i otpornost, uz slabije dejstvo britanske municije, spasila od uništenja. Kontraadmiral fon Hiper se našao u nepovoljnom položaju, ali je znao da se glavnina snaga pod komandom viceadmirla Šera približava velikom brzinom i da se njegov misija namaljivanja bliži kraju. Ubrzo po ponovnom smanjivanju udaljenosti, i u 17:26 časova, nakon dva uzastopna pogotka salvi sa bojnih krstaša „Derflinger“ i „Zajdlic“ (nem. SMS „Seydlitz“), biva uništen i drugi britanski bojni krstaš „Kvin Meri“ (engl. HMS Queen Mery). Od 1275 članova posade preživela su devetorica. To je bila druga žrtva slabijeg oklopa, slabe izolovonasto komora za municiju, odličnog kvaliteta nemačke municije i tačnijeg gađanja.

Ubrzo nakon potonuća bojnog krstaša „Kvin Meri“, jedna salva sa nemačke strane je ili pogodila bojni krstaš „Prices Rojal“ (engl. HMS „Princess Royal“) ili je pala u njegovoj neposrednoj blizini - ne nanevši mu neku veću štetu – što je bilo dovoljno da brod nestane pod oblacima kapljica vode prouzrokovanim eksplozijom i dimu. Signalista bojnog krstaša „Lajon“ je videvši to izvestio komandni most: „Gospodine, Princes Rojal je eksplodirao“. Kontraadmiral Biti se tada okrenuo zapovedniku „Lajona“ i rekao mu: „Četfilde, čini se da danas nešto nije u redu sa našim prokletim brodovima. Okrenite ih dva stepena na levo“ tj. dva stepena bliže Nemcima.

Eksplozija britanskog bojnog krstaša „Kvin Meri“

U 17:30 časova britanska 13. flotila koja je u svom sastavu imala 10 razarača i jednu laku krstaricu, kojoj je zbog velike brzine bojnih krstaša trebalo oko 30 minuta da dospe na polazni položaj, izvodi torpedni napad koji je naredio kontraadmiral Biti. Da bi izbegao dvadestak torpeda lanisranih sa 3000 – 6000 metara, konraadmiral fon Hiper okreće se za skoro 90° i u kontranapad upućuje 15 svojih razarača. Britanci uspevaju da pogode nemački bojni krstaš „Zajdlic“ (nem. SMS „Seydlitz“) – koji ostaje u poretku – i jedan razarač koji je ubrzo potonuo, dok su nemačka torpeda promašila. Torpedni napadi su bili donekle poremećeni kratkom artiljerijskom borbom razarača u kojoj su obe strane izgubile po dva broda. Britanski razarač „Nestor“ (engl. HMS „Nestor“), pod komandom kapetana Bingama (engl. Bingham) potopio je dva nemačka razarača – „V-27“ i „V-29“, pre no što su on i još jedan razarač „Nomad“ (engl. HMS „Nomad“) usled dobijenih pogodaka bili onesposopljeni da manevrišu. Kasnije su bili potpljeni od bojnih brodova viceadmirala Šera na čijem su se pravcu nastupanja našli. Obostrani okreti radi izbegavanja torpeda doveli su do povećanja razdanjine i prekida artiljerijskog dodira u kritičnoj situaciji za Nemce. Nakon ovoga situacija se iz osnova promenila.

Istovremeno, oko 17:30 časova britanska laka krstarica „Sauthempton“ (engl. HMS Southampton) iz Druge eskadre lakih krstarica kontraadmirala Bitija pod komandom komodora Vilijema Gudinafa (eng. William Goodenough) je uočila glavninu Šerove flote Visokog mora i uspešno izbegavajući brojne nemačke projektile velikog kalibra uspela da podnese detaljan izveštaj o nemačkim snagama – 16 bojnih brodova tipa „drednot“ i šest „preddrednotskih“ bojnih brodova. U 17:40 časova kontraadmiral Biti ostvaruje vizuelni kontakt sa glavninom nemačkih snaga o kojoj je samo dva minuta ranije primio radio-izveštaj od svoje prethodnice. Kontraadmiral fon Hiper se stavlja na čelo glavnine bojnih krstaša i uzima kurs sever-severozapad, a kontraadmiral Biti u 17:43 časova kreće ka severozapadu, u pokušaju da navuče nemački glavninu na svoju, želeći da manevrom i vatrom zadrži fon Hiperove bojne krstaše, kako ne bi prerano otkrili prisustvo glavnine britanskih snaga. Zbog ponovnog neadekvatnog signaliziranja kontraadmirala Bitija kontraadmirl ser Evan-Tomas nastvalja da ide napred sa svoja četiri bojna broda – pravo na glavninu snaga nemačke flote Visokog mora – i zaostaje četiri do deset kilometara južno od kontraadmirala Bitija. U 17:57 časova dospeva pod vatru čela glavnine nemačkih snaga koja prelazi u gonjenje. Dodatnu poteškoći im je stvorio i sam ser Evan-Tomas koji je izdao naređenje za „okret u nizu“ umesto „okret zajedno“. Ovo dovodi do toga da se sva četiri bojna broda okreću jedan za drugim na veoma uskom delu pučine, tokom čega su nemačke snage imale dovonjno vremen da ih nišane. Vidljivost prema Nemcima ka jugoistoku je slabila, dok su Britanci bili veoma lepo uočljivi za nemačke nišanske sprave. Neko vreme su morali sami da se brane od nemačkih bojnih krstaša fon Hipera i bojnih brodova viceadmirala Šera. Srećom po Britance, bojni brodovi su bili daleko bolje opremljeni za tako nešto od bojnih krstaša, te nijedn nije bio izgubljen. Bojni brod „Malaja“ (engl. HMS Malaya) trpi velika oštećenja tokom ovoga, ugllvnom usled zakasnelog okretanja. Ser Evan-Tomas postiže 12 a prima 17 pogodaka, ali bez težih posledica, sem što mu biva oštećena radio-veza kao i Bitiju i fon Hiperu.

Iza kontaadmirala ser Evana-tomasa, na 16000 metara od nemačkih snaga i pod njihovom vatrom, u cik-cak kursu plove četiri britanske krstarice ranije prethodnice, održavajući vizuelni dodir sa nemačkim glavninom.

Obavešten o susretu sa britanskim bojnim krstašima, viceadmiral Šer je otpočeo sa manevrom u nastojanju da ih napadne sa strane suprotne kontraadmiralu fon Hiperu, ali je ubrzo odustao od toga i zaplovio brzinom od 16 čvorova njemu u susrert, čim je saznao za bojne brodove admirala ser Evana-Tomasa.

Nešto pre 18:00 časova na bojšte stiže i glavnina nemačke flote vozeći ka severu. Viceadmiral Šer naređuje otvaranje vatre na eskadru bojnih brodova ser Evana-Tomasa. Ova borba je bila krtkotrajna jer već posle sedam minuta kontraadmiral ser Evan-Tomas brzo okreće i hita za eskadrom britanskih bojnih krstaša. Na to ga je prisililo odlično gađanje nemačke flote, koja je kao na vežbi u pravilnim razmacima ispaljivala po 6 plotunu u minutu. Na zastavnim brodovima kontaadmiral ser Evana-Tomasa i konraadmirala Bitija, kao i kontraadmirala fon Hipera, bile su uništene radio-stanice što je u velikoj meri otežavalo rukovođenje bitkom. Posle povlačenja eskadre kontraadmirla ser Evana-Tomasa nastao je prekid borbe i zatišje koje je trajalo oko 30 minuta.

U međuvremenu je, admiral britanske flote Dželiko, primivši izveštaj od kontraadmirla Bitija o borbi sa nemačkim bojnim krstašima, promenio kurs na jug – jugoistok, ka kontraadmiralu Bitiju, povećao brzinu na 20 čvorova i u 17:25 časova naredio komandantu Treće eskadre bojnih krstaša, kontraadmiralu Hudu, da krene brzinom od 25 čvorova ka jugu kao pojačanje kontraadmiralu Bitiju. Prvu eskadru bojnih krstaša, koji su predstavljali marševsko obezbeđenje glavnine britansih snaga, pod komandom kontraadmirala ser Roberta Arbatnota (engl. Sir Robert Arbuthnot) je naredio da patrolira kao prethodnica glavnini britanskih snaga zbog eventualnog razvijanja kolana bojnih brodova.

Za nemačku glavninu admiral Dželiko je saznao u 17:38 časova od krstarica Bitijeve prethodnice. Njegova zamisao je bila da kolonom svih svojih snaga preseče kurs nemačke glavnine obuhvatom njenog čela tzv. „ukrštanjem na T“ – „Crossing the T“ i natera je na promenu kursa ka otvorenom moru; da u nastupajućoj noći izbegava borbu sa glavninom, ali da zauzme položaj između protivnika i njegovih baza, i ujutru da ga dotuče.

Britanska „Velika flota“ tokom bitke kod Jilanda

Za razvoj glavnine i manevar obuhvata čela admiralu Dželikou je je bilo neophodno da zna tačnu poziciju nemačke flote, a zbog oštećenja sredstava veze, otežane navigacije i manevrisanja izniđačkih snaga pod artiljerijskom vatrom, pozicije su dostavljane retko i ugalvnom netačno. Oko 18:30 časova oklopni krstaš „Blek Prins“ (engl. HMS „Black Prince“) iz eskdre kontraadmirala Arbatnota, krećući se jugoistočno primetila je prethodnicu kontraadmirala Bitija, Treću eskadru lakih krstarica i tako uspostavila prvi vizuelni kontakt sa delom Velike flote s kojim je trebalo da se sjedini.

U 18:32 časova ploveći ispred kontraadmirala ser Evana-Tomasa, delom van dometa Nemaca, kontraadmiral Biti dolazi u vidik snaga obezbeđenja svoje glavnine i da bi joj omogućio nesmetan razvoj za borbu, manevrom i artiljerijskom vatrom nastoji da kontraadmirala fon Hipera skrene još više ka istoku.

Istovremeno je signalana krstarica „Čester“ (engl. HMS „Chester“), ubrzavajući iza Hudovih bojnih krstaša biva presretnuta od prethodnice nemačkih izviđačkih snaga pod komandom kontraadmirla Bodikera. Daleko brojnije Bodikerove četiri lake krstarice se otvorile vatru na „Čester“ pre no što su joj u pomoć pritekle Hudove teške jedinice koje su se zbog toga okrenule i vratile sa zapada.

Kontraadmirla fon Hiper je tada prema zapadu imao snage kontraadmirala ser Evana-Tomasa, a sa jugoistoka mu se približavao kontraadmiral Hud, koji je zbog pogrešno javljenje pozicije skrenuo za skoro 20 km - bezmalo mimoišavši bojište sa istočne strane - i u 18:45 časova se iznenada našao pred fon Hiperovom eskadrom.

Eskadra kontraadmirala Huda se sastoajala od tri bojna krstaša nešto starije klase - Invisibl (engl. Invincible-class battlecruiser) iz 1908. godine, težine 17000 tona, brzine od 25 do 27 čvorova, koji su imali oklop od samo 175 mm, a glavno naoružanje im se sastojalo od 8 topova kalibra 305 mm.

Kontraadmiral fon Hiper se tada našao u veoma neugodnoj situaciji. Sa jedne strane nalazila mu se snažna eskadra kontraadmirala ser Evana-Tomasa, sa druge strane, sa čela ekadra kontraadmirala Bitija, koja ga je zbog veće brzine bila prestigla, a kad je počeo da se povlači kroz jedini slobodan prostor iznenada se pojavila pomenuta eskadra kontraadmirala Huda, koja je odmah otvorila vatru. Ploveći ka severozapadu eskadra - najverovatnije bojni krstaš „Invinsibl“ – zastavni brod kontraadmirala Huda je oko 18:55 časova teško oštetio nemačku laku krstaricu „Vizbaden“ (nem. SMS „Wiesbaden“), iz fon Hiperove pratnje, direktno je pogodivši u mašinski prostor i onesposobivši joj motore. Ona je u takvom stanju ostala bespomoćna nepomično da pluta na površini. Ostali Bodikerovi brodovi, u pogrešnom uverenju da kontraadmiral Hud predvodi mnogo jače snage sa severa i istoka, počinju da se povlače prema Hiperu i Šeru.

Obuhvaće sa tri strane kontraadmiral fon Hiper je morao da okrene u desno i da se spašava ka jugu - prema glavnini nemačkih snaga, dok je radi zaštite poslao u juriš sve svoje lake snage i obavio se veštačkom maglom. Nemački razarači su oko 19:00 časova sa oko 7000 metara lansirali torpeda na eskadru kontra

Sukob flota[uredi]

Sukob glavnina snaga - Britanci su prikazani plavom a Nemci crvenom bojom

Ploveći u marševskom poretku sa opštim kursem ka jugoistoku, admiral Dželiko je nestrpljivo očekivao tačne podatke o nemačkoj glavnini snaga, za koju je računao da će uočiti oko 19:20 časova, ali vizuelnim kontaktom sa svojim bojnim krstašima je u 18:42 časa utvrdio da su njihove - a samim tim i nemačke - pozicije skoro 25 km zapadnije (tj. bliže) od računatih. Kada mu je konačno u 19:14 časova bila javljena tačna pozicija nemačke glavnine, u nameri da razvije svoje snage za borbu još van dometa nemačke artiljerije, admiral Dželiko odlučuje da se prestroji iz 6 kolona u tzv. „formaciju brazde“, tj. u jednu kolonu pod svojom neposrednom komandom za šta mu je trebalo oko 30 minuta, a zatim da u kursu istok-jugoistok obuhvati čelo nemačke kolone. Manevar je otpočeo u 19:15 časova.

Britanski oklopni krstaš „Difens“

U to vreme su eskadre kontraadmirala Bitija i Huda, mnogo dimeći zbog veoma povećane brzine, u prolazu donekle zaklanjali manevar glavnine i prema planu zauzimali mesta na čelu britanske kolone. Admiral ser Evan-Tomas je ostao na začelju, a njegovom bojnom brodu „Vorspajt“ (engl. HMS Warspite) се у почетку контакта двеју флота покварило кормило и он је почео да се окреће у месту. То је брзо приметила немачка флота, па је одмах сва ватра била усмерена на њега и у року од десет минута он је добио чак 13 погодака те је тешко оштећен морао да напусти бојиште и запути се ка луци по наређењу адмирала сер Евана-Томаса. Такође, тешко су били погођени и оклопни крсташи из састава маршевског обезбеђења главнине британских снага: „Дифенс“ (енг. HMS „Defence“), који је био директно погођен салвом немачких бојних крсташа у бочна складишта муниције средњег калибра да би непосредно потом био погођен и у предња складишта што је изазвало спектакуларну експлозију која је разнела брод и он је потонуо са свих 903 чланова посаде, и „Вориор“ (енг. HMS „Warrior“), koji je dobio težak pogodak u mašinko odeljenje, što je izazvalo prestanak rada motora i veliki prodor vode. 743 preživela člana posade je nakon bitke spasio nosač hidroaviona „Endžedin“, nakon napuštanja njegove olupine 1. juna u 08:25 časova, kad mu je gornja paluba bila samo još 1,2 metara iznad morske površine.

Zbog samoinicijatovnog napada na onesposobljenu nemačku laku krstaricu „Vizbaden“, oni se nisu blagovremno povukli iza borbenog poretka britanske glavnine.

Formirajući kolonu, admiral Dželiko je je započeo borbu delom snaga u kursu istok-jugoistok. Usled oblačnosti, magle i dima - čak oko 250 brodova najrazličitijih kategorija je manevrisalo po bojištu - u vidiku su redovno bila samo 2-3 nemačka broda. Snage kontraadmirala fon Hipera, koje su bile na čelu nemačke glavnine ponovo ploveći ka severoistoku naišle su na čelo britanske kolone.

Nakon što je potopio oklopni krstaš „Difens“, kontraadmiral fon Hiper se našao u dometu topova 3. eskadre bojnih krstaša pod komandom konrtaadmirala Huda. U žestokoj artiljerijskoj borbi komandni brod kontraadmiral Huda, bojni krstaš „Invinsibl“ je uspeo da sa dva pogotka na samoj vodenoj liniji praktično potpuno onesposobi zastavni brod kontraadmirala fon Hipera, bojni krstaš „Licov“, ali se oko 19:30 časova iznenada sam pojavio kao veoma jasna meta ispred bojnih krstaša „Licova“ i „Derflingera“ na 9000 metara. „Invinsibl“ je najverovatnije bio pogođen plotunom granata 305 mm sa bojnog krstaša „Licov“, u krmenu kulu što je dovelo do eksplozije skladišta municije u 19:31 čas. Usled eksplozije, „Invinsibl“ se prepolovio povukavši na dno 1026 od 1032 člana posade uključujući i kontraadmirala Huda.

Nemački bojni krstaši se nalaze u teškoj situaciji, oštećeni od vatre sa male daljine - 8000 do 11000 metara - okreću ponovo desno ka jugoistoku; naročito je je teško bio oštećen zastavni brod kontraaadmirala fon Hipera, bojni krstaš „Licov“, sa koga se fon Hiper morao iskrcati. Viceadmiral Šer je plovio za svojim bojnim krstašima prema severoistoku u potpuno nejasnoj situaciji, ali sve češći blijesci mnogobrojnih topovskih hitaca na severnom i istočnom horizontu i oštećenja koja su pretrpeli „drednotski“ bojni brodovi klase „Kenig“.

Britanski bojni brod „Ajron Djuk“

Naime, zastavni brod admirala Dželikoa, bojni brod „Ajron Djuk“ (engl. HMS „Iron Duke“) је постигао неколико узастопних погодака на бојном броду „Кениг“ (nem. SMS „König“). Бојни брод „Маркграф“ (nem. SMS „Markgraf“) бива погођен са пет граната; погинуло 11 од 1136 чланова посаде док је бојни брод „Гросер Курфирст“ (nem. SMS „Großer Kurfürst“) био погођен осам пута, од чега су пет погодака била од граната тешког калибра; погинуло 15 док је 10 од 1136 чланова посаде било рањено, приморали су га да скрене у десно. Оваква ситуација, уз изјаве заробљеника, доводи вицеадмирала Шера до закључка да се на бојишту налазе јаче снаге британске флоте због чега је у 19:33 часова наредио повлачење ка југозападу раније увежбаним и у потпуном реду вешто изведеним маневром једновременог окрета (Gefechtskehrtwendung). Pod zaštitiom gustog oblaka dimne zavese koji su pustili razarači određeni za pokrivanje odstupanja nemačka flota se brzo udaljila izgubivši se iz vida admiralu Dželikou.

Ni admiral flote Dželiko nije imao jasnu predstavu o situaciji na poprištu. Brodovi su gađali povremeno kako se koji nemački brod video; korektura gađanja je bila veoma otežana pa admiral Dželiko nije u dovoljnoj meri mogao da iskoristi povoljan taktički položaj. Jednovremeni okret nemačke flote nije ni predviđao a ni primetio, niti mu je bio blagovremeno javljen, pa je posle prekida paljbe produžio u istom kursu. Zatim je najpre naredio blago približavanje Nemcima, a od 19:50 časova okret po divizijama prema jugu. Viceadmiral Šer se tada, sa neoslabljenom glavninom nalazio već skoro 25 km jugozapadno a pošto je shvatio da ga čitavoh dvadeset minuta niko ne goni u 19:55 časova ponovo je okrenuo desno ka Dželikou, sa već oštećenim bojnim krstašima na čelu i bez sigurnog izviđanja. Najverovatnije je smatrao da je protivnik preslab i da se na bojištu nalaze samo delovi britanske flote što je upravio i bio cilj ove nemačke operacije. Ovakav Šerov rizičan manevar se često obrazlaže njegovom izjavom da je hteo da iznenadi i odbaci protivnika u pripremama za noćnu borbu i da ojača moral svojih posada spasavanjem posade tonuće lake krstarice „Vizbaden“.

Kada je u 20:04 časova admiral Dželiko bio obavešten da se Šer okrenuo i ponovo plovi ka njemu, naredio je okret za još 30° ka Nemcima. Nakon samo desetak minuta plovidbe ka severu nemačka eskadra se sudara sa čitavom britanskom eskadrom koja je obuhvata sa tri strane. Položaj viceadmirala Šera je sada utoliko gori time što mu je jedno britansko krilo odseklo odstupnicu ka Helgolandskom zalivu. Po drugi put se čelo nemačke kolone našlo obuhvaćeno. Britanci ga oko šest minuta tuku snažnom unakrsnom vatrom sa 7000 do 13000 metara. Sunce se nalazilo nisko na zapadu, pred samim zalaskom, i nemački brodovi su se veoma jasno ocrtavali na svetlom horizontu te je britansko gađanje ovog puta bilo veoma tačno. Pod oavkvim pritiskom, u 20:15 časova, nemačko čelo sa bojnim krstašima se povija ka jugoistoku. Položaj je bio veoma kritičan i svaki minut je donosio Nemcima nove, teške udarce. Viceadmiral Šer nema izbora i zaključuje da će, ako želi da sačuva glavninu flote morati da žrtvuje bojne krstaše izviđačkih snaga. Uprkos velikoj izmučenosti i teškim oštećenjima od stalne borbe sa nadmoćnim protivnikom četiri nemačka bojni krstaši su odmah krenuli ka Britancima praćeni divljenjem svih nemačkih posada. Istovremeno je viceadmiral Šer poslao u torpedni juriš uz polaganje dimne zavese i svih 17 razarača. U 20:18 časova viceadmiral Šer ponovo naređuje istovremeni okret brodova za 180° i ponovoa - sada i definitivno izvlači glavninu snaga pod udarcima britanske flote.

Ubrzo je voda oko nemačkih brodova naprosto kipela od mnogobrojnih britanskih granata, a pogoci su padali i po brodovima. Uprkos svemu nemački brodovi su išli u napad, tačno održavajući formaciju i vršeći sve ustaljena manevre, kao da su na najobičnijoj vežbi. Kada su na 7000 metara nemački razarači lansirali 31 torpedo admiral Dželiko je naredio okret bojnih brodova za 45° u levo i time se udaljio 3500 metara. Glavnina britnaskih snaga je ostala nedirnuta. Kada su posle 20:24 časova britanski bojni brod „King Džordž V“ (engl. HMS „King George V“) i nemački bojni brod „Vestfalen“ (nem. SMS „Westfalen“) razmenili nekoliko hitaca, niko nije ni slutio da je to bio prvi i jedini sukob nemačkih i britanskih bojnih brodova tipa „drednot“, i da je time glavni deo bitke kod Jilanda praktično bio okončan.

Hrabar podvig nemačkih bojnih krstaša je spasio nemačku flotu. Tokom tog juriša nemačka mornarica je izgubila samo dva razarača, dok uprkos stravičnoj vatri skoro svih britanskih snaga nijedan nemački bojni krstaš nije bio potopljen niti onesposobljen. Nemački bojni krstaši su dobili 37 pogodoka dok su istovremeno postigli samo dva. „Derfliger“, koji je dobio čak 14 pogodaka, i „Fon der Tan“, su usled teških pogodaka imali i više eksplozija. To zapravo i nije nikakvo čudo, već samo veliki dokaz sjajne konstrukcije i izvanredne izdržljivosti nemačkih brodova, jer bi se sa pravom moglo očekivati da svi brodovi tog samoubilačkog juriša budu uništeni.

Nemački bojni brod „Vestfalen“

U 20:32 časa admiral Dželiko naređuje okret u desno i vraća se u skoro 32 km dugu formaciju kolone s kursom ka jugu, a u 20:42 časa okreće se bliže Nemcima u jugozapadnom kursu kojim je, vam njegovog vidika plovio i viceadmiral Šer. u 20:45 časova, oko 30 minuta pre potpunog zalaska Sunca, udaljena oko 30-ak kilometara od Britanaca, nemačka eskadra se okreće ka jugu. Kontraadmiral Biti je i nakon torpednog napada pokušavao da održava dodir, izvestio je britansku glavninu o pozicijama viceadmirala Šera; da bi se približio admiral Dželiko je oko 21:00 časova okrenuo svoju flotu po divizijama ka jugozapdnom kursu. Ubrzo nakon toga snage konraadmirala Bitija ponovo uspostavnjaju borbeni dodoir sa nemačkim bojnim krstašima, okreću se ka njima, otvaraju vatru na njih i teško pogađaju već ionako oštećene nemačke bojne krstaše, „Dreflinger“ i „Zajdlic“ koji se povlače ka zapadu pod zaštitom dimne zavese i mraka. Ubrzi potom to čine i „preddrednotski“ bojni brodovi, sa čela nemačke glavnine snaga. Time biva i definitno prekinut borbeni dodir i završena druga faza bitke.

U odlukama admirla Dželikoa da smo uz veliki oprez stupa u dodor ili progoni nemački flotu odražava se i njegovo i službeno britansko shvatanje opasnosti od podmornica i torpednih napada. Takva doktrina je naprosto zabranjivala rizik da tokom odstupanja nemačkih površinskih snaga, tzv. Velika flota, osnovna snaga britanske mornarice čija je prevlast na moru bila presudan faktor za britanske ratne napore, bude navučena na podmornice i pretrpi beskorisne gubitke zarad nebitnih uspeha. Iz istih razloga, zbog velikog broja razarača i slabe vidljivosti, admiral Dželiko nije ni tražio ni prihavatao noćnu borbu sa svojom glavninom. Smatrao je da ima potpuno povoljan položaj između nemačke flote i ljnjenih baza, ona je odlučio da ponovo napadne nemačku flotu u svanuće, oko 04:00 časova, pred ulazima u minska polja Helgolandskog zaliva, pa je oko 22:00 časova promenio kurs ka pravcu jug-jugoistok. Na drugoj strani, nalazeći se u to vreme oko 20 km zapadno od admirala Dželikoa i 15-ak kilometara od kontraadmirla Bitija koji je plovio jugozapadno od svoje glavnine snaga, viceadmiral Šer je odlučio da po svaku cenu izbegne novu dnevnu bitku, da iskoristi prednosti koje noć pruža slabijem, da se probije kroz britanski poredak i najkaraćim mogućim putem i najvećom mogućom brzinom uplovi kod Horns Reva (nem.Horns Rev) u nemačke vode, zaštićene minama.

Od 22:17 časova admiral Dželiko je plovio brzinom od 17 čvorova u noćnom marševskom poretku: četiri paralelne kolone bojnih brodova na međusobnom rastojanju od oko 2 km, obezbeđene krstaricama spreda i sa desnog boka; u zaštitnici, na oko 10 km iza glavnine, bilo je raspoređeno svih sedam flotila razarača za zaštitu od eventualnih noćnih napada nemačkih razarača, a i da bi se izbegli međusobni napadi tokom noći. Za razarače admiral Dželiko nije predvideo nikakva ofanzivna dejstva. Izviđačka grupa konraadmirala Bitija plovila je na oko 25 km zapadno od britanske glavnine snaga. Pravilno procenivši da viceadmiral Šer možda plovi ka Horns Revu, admirla Dželiko je uputio brzi minopolagač „Abdiel“ (engl. HMS „Abdiel“) da miniranjen zapreči taj prolaz, ali to je bilo bez učinka.

Nemačka flota je plovila u nesređenoj koloni, a oštećeni bojni krstaši „Moltke“ i „Zajdlic“ - sa preko 5000 tona vode u trupu, uputili su se direktno ka svojim lukama; veoma teško ošteći bojni krstaš „Licov“ je napušten i potopoljen od strane sopstvene posade u 02:45 časova. Flotila od deset razarača se vratila u luke preko Skageraka.

Čelo nemačke flote je oko 00:45 časova preseklo kurs britanske flote na oko desetak do dvanaest kilometara iza začelja glavnine snaga. Sreća je i dalje bila na nemačkoj strani. Ali je zato došlo do čitavog niza pojedinačnih borbi lakih snaga. Ove borbe, vođene između 23:15 i 03:00 časova, su se često vodile na veoma maloj udaljenosti koja je zbog mraka i magle često bila i ispod 1000 metara i mahom su imale karakter prepada. Usled nedovoljnih istrukcija, slabosti izveštaja i veza, zbog oštećenja i nemačkog ometanja radio-saobraćaja, a donekle i zbog nepotpunih izveštaja britanskog Admiraliteta o kretanju namčke flote, admiralu Dželikou situacija nije bila sasvim jasna, te nije preduzeo efikasnije mere da bi sprečio izvršenje zamisli viceadmirala Šera. Nemcima je dodatno išlo na ruku što su uspeli da bar delimično otkriju britanski indetifikacioni signal za tu noć.

U prvim borbama britanska laka krstarica „Sauthempton“ (engl. HMS „Southampton“) из снаге пратње главнине снага је из непосредне близине торпедом потопила немачку лаку крстарицу „Фрауенлоб“ (nem. SMS „Frauenlob“) pogodivši je u skladište municije. Usled strahovite eksplozije, brod je u 23:23 časova pukao i veoma brzo potonuo. Od 329 članova posade prežive su svega petorica. Međutim, zbog oštećenih radio-uređaja o tome nije bio obavešetn admiral Dželiko. Kada je čelo nemačke glavnine naišlo na britanske razarače, tokom manevrisanja sudarila su se tri britanska razarača od koji je jedan potonuo.

Nemačka laka krstarica „Elbing“
Nemački bojni brod „Pozen“

Oko 03:00 časova Britanci su izgubili i oklopni krstaš „Blek Prins“ (engl. HMS „Black Prince“) који је заостао и покушао да се прикључи немачкој флоти сматрајући је за своју. Схавтивши његову забуну немачки бојни брод „Тиринген“ (nem. SMS „Thüringen“) otvara vatri iz neposredne blizine na njega. Salva koja se sručala na „Blek Prins“ probila mu je palubu i izazvala momentalnu eksploziju njegovih skladišta municija. To je dovelo do skoro trenutnog potonuća ovog britanskog oklopnog krstaša sa kompletnom posadom od 857 ljudi, kao i njegov vođa eskadre, oklopni krstaš „Difens“, nekoliko časova ranije.

U 03:10 časova britanska flotila razarača, koja se u tom trenutku nalazila oko 40 km od Horns Reva i na oko 50 km od glavnine admirala Dželikoa, izvršla je torpedni napad na nemačku glavninu snaga. Iako su izgubili četiri razarača, Britanci su uspeli da od ispaljenih 12 torpeda sa dva, ispaljena sa razarača „Falknor“ (engl. HMS „Faulknor“), погоде старији, тзв. „преддреднотски“ немачки бојни брод „Померн“ (nem. SMS „Pommern“). Eksplozije torpeda su izazvale lančanu eksploziju jednog od skladišta municije, usled čega se ovaj bojni brod skor doslovno raspao i potonuo sa celokupnom posadom od 839 ljudi.

Treći torpedo koji je našao svoj cilj pogodio je laku krstaricu „Roštok“ (nem. SMS „Rostock“), koja je ubrzo i potonula. Laka krstarica „Elbing“ (nem. SMS „Elbing“) se tokom manevara radi izbegavanja torpeda sudarila sa „derdnotskim“ bojnim brodom „Pozen“ (nem. SMS „Posen“). Kroz veliku rupu na trupu, ispod vodene linije primila je veoma brzo ogromnu količinu vode, usled čega je izgubila stabilitet i počela da se naginje. Uprkos požrtvovanim naporima posade laka krstarica „Elbing“ je moral biti napuštena u ranim jutarnjim časovima 1. juna.

Po naređenju komandanta bojnog krstaša „Licov“, kapetana fon Hardera (nem. von Harder), njega je u 01:45 časova torpedovao nemački razarač „G38“ nakon što je na svoju palubu prebacio 1150 preživela člana posade.

Usled vrlo uspešnog nemačko radio-ometanja admiral Dželiko nije primio dva uzastopna izveštaja komandanta flotila razrača o ovim akcijama. Tokom noći admiral Dželiko je čuo i video odbljeske paljbe na svom začelju, ali je raspolagao veoma nepouzdanim podacima o Nemcima i smatrao je da je to paljba o d raspršenih nemačkih lakih snaga. Računao je da viceadmirl Šer plovi ka jugu kako je - tokom jednog nemačkog manevra - stvarno videla i izvestila jedna britanska krstarica. Poslednji borbeni dodir britanske lake krstarice su uspostavile oko 04:30 časova sa četiri nemačka razarača koji su bili u pratnji nemačkog bojonog krstaša „Licov“, ali su oni uspeli da pobegnu. Strahujući od, navodno primećenih podmornica, tokom dana, a kako su mu se snage iz osiguranja glavnine previše raspršile, admiral Dželiko u 03:30 časova glavnini snaga naređuje zaokret ka severu, ne produžavajući prvobitno određen progon ka Horns Revu. Viceadmiral Šer je oko 04:00 časova sa glavninom svoje flote uplovio u obalske vode južno od Horns Reva gde je bojni brod „Ostfrizeland“ (nem. SMS „Ostfriesland“), koji je tokom bitke istalio jedanaest granata kalibra 305 mm i iz bitka izašao neoštećen, naišao ne britansku minu, koja je ubila jednog a ranila deset članova posade.

Nakon što su se u 06:00 časova glavnini britanskih snaga priključile krstarice, a u 09:00 časova i razarači admiral Dželiko je oko 12:00 časova napustio bojište i uputio se u svoje baze.

Zaključak[uredi]

Tako se završila bitka kod Jilanda, najveća pomorska bitka u Prvom svetskom ratu i jedna od najvećih pomorskih bitka uopšte. U istoroji pomorskih ratovanja to je bila najveća i poslednja pomorska bitka dveju velikih površinskih flota, vođena na relativno uzanom bojištu brodskom artiljerijom kao glavnim oružjem.

Oštećenja sa kojima se nemački bojni krstaš „Zajdlic“ vratio u luku

Na obe strane učestvovlao je 250 brodova — 99 nemačkih i 151 britanski — sa ukupnom posadom od 15000 ljudi. Bezmalo dva puta slabija nemačka flota uspela je da potopi šest teških i osam lakih britanskih brodova, ukupne tonaže 115025 tona, a da izgubi dva teška i devet lakih brodova ukupne tonaže 611800 tona. Veoma je bitno istaći da je najveći deo nemačkih gubitaka nastao posle bitke. Britanci su imali 6094 poginulih, 510 ranjenih i 177 zarobljenih mornara a Nemci 2551 poginulih i 507 ranjenih mornara.

Bitka je pokazala mnogo bolje gađanje nemačke artiljerije jer su Nemci od 3507 ispaljenih teških granata postigli 121 pogodak — približno 3,4%, dok su Britanci od 4598 ispaljenih grnata postigli svega 101 pogodoka, što iznosi 2,2%. Bitka je dokazala i mnogo bolju konstrukciju nemačkih brodova i organizaciju rada posade na otklanjanju oštećenja u borbi time što su nemački bojni krstaši izdržali pogotke britanskih teških granata — „Derflinger“ 17, „Zajdlic“ 21 kao i jedno torpedo — imao je 98 poginulih i 55 ranjenih članova posade — i nisu napustili borbu, dok su britanski bivali potopljeni već nakon pet do šest nemačkih teških granata.

U torpednim napadima površinskih brodova Nemci su imali 3% pogodaka od ukupno 100 ispaljenih torpeda a Britanci 7% — pet pogodaka od 74 lansirana. Iako podmornice nisu učestvovale u ovoj bici, mogućnost njihove upotrebe od strane Nemaca je veoma snažno uticalo na odluke i manevrisanje admirala Dželikoa.

Ove materijalne činjenice dale su povoda Nemcima da ishod bitke kod Jilanda proglase svojom pobedom, ali viceadmiral Šer nije uspeo da ostvari svoju osnovnu zamisao — da tuče, porazi i time oslabi britansku tzv. Domovinsku flotu po delovima i postigne povoljniji opšti odnos snaga, a nemačka tzv, Flota Visokog mora nakon Jilanda više nije uspevala da bitno utiče na tok ratnih operacija.

Uprkos svega, teško je argumentovano objasniti da britanska flota, koja je raspolagala sa ogromnom nadmoći nije mogla da izvojuje odlučnu pobedu nego je morala da se zadovolji nerešenim rezultatom. To se, pre svega mora pripisati nedostacima u gradnji, pripremama i organizaciji britanske flote i slabijem kvalitetu komandnog osoblja, u prvom redu nedovoljnoj odlučnosti admirala Dželikoa.

Ovo je još jedan dokaz da odlučna pobeda nikada nije i ne može biti posledica odviše oprezne taktike u borbi.

Prema poukam koje su izvukli nakon bitke kod Jilanda, Britanci su odmah pristupili pregrašivanju i ojačavanju svojih brodova, poboljšanju kvaliteta municije i artiljerije a posebno otklanjanju osnovnog nedostatka u taktici, nedovoljane ofanzivnosti. Ovom bitkom Britancu su ipak uspeli da učvrste svoju prevlast u Severnom moru.

Gubici[uredi]

Britanska flota[uredi]

Bojni krstaši - „Indefetičibl“, „Kvin Meri“, „Invinsibl“

Oklopni krstaši - „Blek Prins“, „Vorior“, „Difens“

Vođa flotile razarača - „Tipereri“ (engl. HMS „Tipperary“)

Razarači - Šark, (eng.HMS „Shark“), „Sperovhaouk“ (engl. HMS „Sparrowhawk“), „Тјурбулент“ (енг. HMS „Turbulent“), „Ардент“ (енг. HMS „Ardent“), „Фортјун“ (енг. HMS „Fortune“), „Номад“ (енг. HMS „Nomad“), „Нестор“ (енг. HMS „Nestor“)

Nemačka flota[uredi]

Bojni krstaš - „Licov“

Tzv. „Preddrednotski“ bojni brod - „Pomern“

Lake krstarice - „Frauenlob“, „Elbing“, „Roštok“, „Vizbaden“

Razarači (zapravo tzv. „teški torpedni čamci“) - V48, S35, V27, V4, V29

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]