The Beatles

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Битлси)
Bitlsi
Bitlsi 1965. godine. Sleva nadesno: Lenon, Star, Makartni i Harison
Muzički rad
Aktivni period1960—1970.
Mesto osnivanjaUjedinjeno Kraljevstvo
Žanr
Izdavačka kućaParlofon, Epl, Odion, Vi-Džej
Kapitol, Junajted artists, Etko, Svon, Toli
Članovi
Bivši članoviDžon Lenon
Pol Makartni
Džordž Harison
Ringo Star

Bitlsi (engl. The Beatles) je bio engleski rok i pop bend iz Liverpula. Komercijalno su najuspešnija i kritički najpriznatija postava u istoriji popularne muzike, sa prodajom albuma, koja se procenjuju na oko 600 miliona prodatih nosača zvuka.[1] U mnogim izborima, slove i za najuspešniju rok-grupu svih vremena.[2][3][4]

Postavu u kojoj su Bitlsi svirali sve vreme od kraja 1962. godine (kada je bend konačno oformljen), činili su:

  • Džon Lenon — ritam gitara, solo gitara, klavir, ponegde i bas-gitara.
  • Pol Makartni — bas-gitara, solo gitara, klavir, ponegde i bubnjevi;
  • Džordž Harison — solo gitara, bas-gitara, ritam gitara, ponegde i analogni sintisajzer;
  • Ringo Star — bubnjevi i svi perkusionistički instrumenti.[5]

Svi članovi benda su, zavisno od autorstva i aranžmana pesme, izvodili glavni vokal, odnosno prateće vokale. Takođe, shodno potrebama, česta su bila i gostovanja raznih drugih izvođača — od kojih su neka bila toliko značajna, da bi ti izvođači poneli naziv „peti Bitls“.[5]

Sa začecima u skiflu i rokenrolu pedesetih, grupa se kasnije ostvarila u mnogim žanrovima — od pop balada do psihodeličnog roka.[5] „Bitlsi” su postali senzacija u Velikoj Britaniji krajem 1963. Ovaj fenomen je britanska štampa nazvala „Bitlmanija“. To se manifestovalo hordama mladih žena koje su vrištale i padale u nesvest na pojavu grupe. „Bitlmanija“ se proširila na Severnu Ameriku početkom 1964, i popularnost „Bitlsa" se proširila na veći deo sveta. U sledećih pet godina, njihova muzika je napredovala od očigledne jednostavnosti prvih hitova (kao „She Loves You“ i „I Want to Hold Your Hand“) do umetnički ambicioznih (kao što su albumi „Revolver”, „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band“ i „Abbey Road”). Pisanjem sopstvenih pesama, istraživanjem mogućnosti studija za snimanje i nastojanjima da se postigne vrhunski kvalitet svakog snimka koji su napravili, Bitlsi su imali ogroman uticaj na popularnu muziku. Postali su predmet neprestanog proučavanja novinara, koje obuhvata i njihovu kasniju ulogu simbola mladalačke supkulture 1960-ih.

Mada su Lenon i Makartni bili lideri i glavni pisci pesama i kompozitori, Harison i Star su značajno doprineli sazrevanju grupe. Džordž Martin je bio producent gotovo svih diskografskih izdanja,[6] a veliki deo zasluga za uspeh pripada i menadžeru Brajanu Epstajnu, koji je preuzeo „Bitlse“ kao svoje prve klijente, a inače tek jednu od mnogih sličnih mladih rok-grupa, te napravio od njih senzaciju.[7]

Nastanak grupe (1957—1962)[uredi | uredi izvor]

Konačnom formiranju grupe prethodilo je mnogo faza, kojima su se Bitlsi razvijali, počev od Lenonove amaterske grupe „Kuorimen“, iz 1957. godine, koja je od pravih instrumenata jedino imala bendžo.[8] Član ovog benda, Ivan Von,[9]upoznao je frontmena i pevača grupe, Džona Lenona sa Polom Makartnijem, kome se svideo stilski pravac grupe (naročito afinitet prema stilu Elvisa Preslija), a svojim skromnim znanjem sviranja gitare, on je ubedio ostale članove da prime njega, kao i njegovog druga iz gimnazije — Džordža Harisona, takođe gitaristu.[10][11][12] Par meseci kasnije, neuspešni nastupi ovog mladalačkog sastava, naterali su Lenona da rasformira grupu i nastavi saradnju samo sa Makartnijem.

Nedugo potom, njima se ponovo pridružuju Harison, a i dvojica novajlija — bubnjar Pit Best i basista Stjuart Satklif. I pored neiskustva, „Bitlsi“ 1961. godine borave nekoliko meseci u Hamburgu, u Zapadnoj Nemačkoj, gde vidno muzički napreduju. Niz, pokazaće se, uspešnih koncerata u lokalu „Carski podrum“ (Kaiserkeller) prekida hapšenje Harisona zbog nedozvoljenog boravka van Ujedinjenog Kraljevstva (u to vreme je bio maloletan) i rada bez dozvole, kao i hapšenje Makartnija i Besta zbog podmetanja požara u stanu.[13] Grupa ubrzo nastavlja sa nastupima u liverpulskom klubu „Kafe Kavern klab“, bez Satklifa, koji je hteo da završi studije slikarstva, pa ga na mestu basiste zamenjuje Makartni.[13] Ubrzo postaju najpopularniji muzičari u gradu. Satklif umire naredne godine, od izliva krvi u mozak, verovatno izazvanog tučom, u kojoj je učestvovao i Lenon.[13] Vlasnik lokalne prodavnice ploča, Brajan Epstajn, postaje krajem 1961. njihov menadžer. On šalje njihove demo snimke u „Deka Rekords“. Tu ga odbijaju, pogrešno procenjujući da gitare izlaze iz mode, što postaje jednim od najvećih poslovnih promašaja u istoriji.[14] Međutim, već narednog dana, producent „Emi-Parlofona“, Džordž Martin, pristaje da „Bitlsima” pruži šansu, a nekoliko nedelja kasnije, i da objavi prvi singl grupe — „Love Me Do“ — koji se pojavljuje u prodavnicama 5. oktobra 1962. godine. Dan uoči ovog snimanja donosi i poslednju promenu u sastavu grupe. Besta zamenjuje Ringo Star, koga je ostatak benda već upoznao u Hamburgu (kada je nastupao sa svojim prethodnim sastavom), jer po Martinovim rečima, dotadašnji bubnjar grupe nije ispunio EMI-jeve izvođačke kriterijume. Na prvom studijskom snimanju, pak, iako je već bio pozvan Star, sa „Bitlsima" je radio studijski bubnjar Endi Vajt.[15] Drugi singl: „Please, Please Me“ izlazi 11. januara 1963. godine. Početkom 1963. godine, Bitlsi ugovaraju snimanje prvog LP-albuma, takođe nazvanog „Please Please Me“. On je objavljen 22. marta iste godine.[16]

1963-66: Bitlmanija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bitlmanija
Jedna od slika „Bitlsa“ iz 1964. godine, kad su bili u vrhu popularnosti

Najveći komercijalni uspesi[uredi | uredi izvor]

Albumi u periodu 1963-66, zasebno, nisu specifični kao oni kasniji. Druga britanska ploča, „With The Beatles“, koja je izbačena 22. novembra, bila je veoma slična prvoj. Prvi američki albumi su se sastojali od pesama sa britanskih izdanja, samo drugačije naslovljenih, a razlog tome je bio u stavu „Kapitola“, američkog partnera „Emi-Parlofona“, da Bitlsi nisu za američko tržište. Naravno, zbog tih početnih poteškoća ploče nisu imale veliki uspeh. Na planu koncerata, veći deo 1963. godine „Bitlsi“ provode na evropskoj turneji.

Logo Bitlsa

Posle koncertiranja na Starom kontinentu, „Bitlsi” su se uputili i na američku turneju, koja je postala veoma uspešna, kao i njihovo gostovanje u „Šouu Eda Salivana“ — najgledanijoj emisiji u SAD svih vremena, koje se dogodilo 9. februara 1964. godine .[17] Nakon veoma zapaženih koncerata na tlu cele Severne Amerike, „Bitlsi“ se vraćaju u Veliku Britaniju, gde ih dočekuju kao heroje. Usledio je album „A Hard Day's Night“, snimljen uz istoimeni film-mjuzikl, gde su članovi grupe tumačili glavne uloge. Film o jednom danu u životu rok-benda postao je vrlo popularan, a na prvo mesto top-liste probila se pesma „Can't Buy Me Love“.[18] Već od tog vremena, grupa je faktički bez pauze na turnejama širom sveta, dok se kratki boravci u Britaniji koriste za snimanje novih albuma, poput narednog LP-izdanja, „Beatles For Sale”.

Sledeće, 1965. godine, usledili su album „Help!” i istoimeni film u boji. Ovaj projekat obeležava više pesama, među kojima se izdvaja i najslušaniji i najobrađivaniji hit svih vremena, „Yesterday”. Popularnost grupe u to vreme toliko narasta, da ih britanska kraljica odlikuje zvanjem „Članova britanske imperije“ (MBE) 12. juna[19] (ovo zvanje, Lenon će vratiti četiri godine kasnije, zbog nezadovoljstva britanskim učešćem u pojedinim ratovima).

Muzičko sazrevanje[uredi | uredi izvor]

Dva sledeća albuma, „Rubber Soul“ i „Revolver“, objavljeni 30. decembra 1965, odnosno 5. avgusta 1966, donose vidna sazrevanja u shvatanju rok-muzike, naginjanje ka psihodeliji i istraživanje novih studijskih mogućnosti. U to vreme, „Bitlsi“ su već radili pod uticajem lakih droga, primarno marihuane, ali su pojedini članovi već konzumirali i sve popularniji LSD.[20] Prekretnicu u radu grupe predstavlja sredina 1966. godine: „Bitlmanija“ je počela da pokazuje i svoje negativne strane — koncerti su bivali sve kraći, po mnogima kvalitativno slabiji, a buka obožavalaca je onemogućila „Bitlse” da se koncentrišu na samu muziku. Dodatno, londonska štampa 4. marta te godine donosi intervju sa Džonom Lenonom, u kome on tvrdi da su Bitlsi popularniji od Isusa Hrista.[21] Ovaj intervju u nešto izmenjenoj varijanti prenosi američka štampa, te on u tada još konzervativnom društvu Sjedinjenih država odjekuje poput bombe: mnogi obožavaoci se sada odriču grupe i organizuju se javna spaljivanja ploča.

Posle katastrofalnih koncerata na Filipinima, gde je tamošnje državno rukovodstvo otvoreno uzurpiralo članove grupe i njihov menadžment, postalo je jasno da nešto mora da se menja.[22] Tada je otpočela i američka turneja, koja je donela najveće moguće bezbednosne rizike. To kulminira na koncertu u Memfisu, kada je u sali eksplodirala petarda, što je prekinulo nastup.[23] Protivno volji Epštajna, koji se zalagao za nastavak turneje, „Bitlsi“ odlučuju da održe poslednji koncert u San Francisku 29. avgusta i do daljnjeg suspenduju javne nastupe.[24] Iako je ova odluka trebalo da bude privremene prirode, „Bitlsi” više nikada neće odlaziti na organizovane koncertne turneje, a izuzev u televizijskim programima, javno će nastupiti još samo jednom, na spontanom koncertu na krovu matične korporacije početkom 1969. godine.

1966-68: Period intenzivnog studijskog rada[uredi | uredi izvor]

„Bitlsi” kao deo hipi-supkulture[uredi | uredi izvor]

Omot albuma Abbey Road

U narednih nekoliko meseci, „Bitlsi” prolaze značajnu transformaciju. Od stila uglađenih momaka, za koji se zalagao Epštajn, članovi grupe sada postaju deo hipičkog supkulturnog pokreta, uključujući psihodeliju i egzotične religije. Istraživanja novih mogućnosti pod uticajem droga, pre svega LSD-a i indijske muzike, karakteristično je za albume „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band“ i „Magical Mystery Tour“. To su ujedno i prvi albumi objavljeni istovremeno i u Britaniji i u gotovo celom svetu.[25] Na izvestan način, vodeću ulogu u grupi, od dotadašnjeg de fakto lidera Lenona, sada preuzima Makartni. Album „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band“ je doživeo enorman uspeh, usvojen je kao psihodelična klasika, a u mnogim izborima, smatra se najznačajnijim rok-albumom ikada.[26]

Prvi svetski satelitski TV prenos — „Mondovizija“ (takođe nazvana i „Naš svet"), uključila je učešće muzičara iz celog sveta. Veliku Britaniju su predstavljali „Bitlsi“ (nastupajući zajedno sa još nekim muzičarima) pesmom — „All You Need is Love“.[27]

Iznenadna smrt menadžera Brajana Epstajna, zbog predoziranja supstancama,[7] uslovila je osnivanje koncerna „Epl“ — namenjenog raznim aktivnostima u hipi-supkulturi, od kojih je najznačajnija muzičko-izdavačka delatnost.[28][29] Loš menadžment ove kompanije, jedan je od razloga kasnijeg razilaska grupe,[30]

Album, „Magical Mystery Tour” praćen istoimenim TV-filmom, zbog loše koncepcije britanskog izdanja, sa dve EP-ploče, doživeo je komercijalni neuspeh. Kasnije je usvojena američka verzija (jedna LP ploča) kao prihvatljivija. Film je takođe doživeo komercijalnu propast, zbog širokoj publici nezanimljivog scenarija, te premijere u crno-beloj tehnici na BBC-ju (što je upropastilo celokupno emitovanje zbog karakterističnih psihodeličnih efekata u boji, koji nisu mogli da se vide).[31] Takođe, film je emitovan bez veoma značajne Lenonove pesme „I Am the Walrus”, zbog navodno nepristojnog teksta. Posle nekoliko objavljenih singlova, rada na pesmama za kasnije projekte, početkom 1968. godine, svi Bitlsi, sa suprugama, devojkama i drugim poznanicima odlaze u indijski kamp „Rišikeš“, gde kod Mahareši Jogija uče transcedentalnu meditaciju.[32] Nezadovoljni generalnom atmosferom u kampu, Star i Makartni, pa onda i ostali članovi grupe napuštaju Indiju, odbacujući učenje.

Početak poslovnih poteškoća[uredi | uredi izvor]

Po povratku u London, otpočinje rad na novom projektu. Po prvi put od nastanka grupe, dolazi i do ozbiljnijih razmirica u samom studiju. Lenon insistira da na snimanjima sve vreme bude prisutna njegova nova verenica, Joko Ono, prema kojoj drugi članovi nemaju pozitivno mišljenje.[33] Napetost kulminira kada Ringo Star napušta grupu 22. avgusta 1968. godine, te sa porodicom odlazi na Sardiniju.[34] Po njegovom povratku, dogovoreno je da grupa prvi put radi na pesmi čiji je on autor — „Don't Pass Me By”.

Konačno, posle čak šest meseci rada, 22. novembra 1968, na dva LP-a, grupa objavljuje album „The Beatles“, poznat i kao „White Album“ zbog belog omota, na kome se samo nalazio naziv grupe u sivoj boji. Sadržao je čak trideset kompozicija. Interesantno je da se ni jedna pesma sa albuma nije izdvojila kao zaseban hit. To je nadoknađeno nekolicinom singlova objavljenih širom sveta, sa pesmama prvobitno predviđenim za "White Album", među kojima se izdvaja Makartnijeva balada „Hey Jude” (sa Lenonovom pesmom „Revolution” na b-strani), koja se šesnaest nedelja zadržava na britanskim top-listama, od čega dve nedelje na prvom mestu.

Nedugo potom, objavljen je i crtani film/album „Yellow Submarine”, koji zbog svega četiri nove i dve stare pesme, uz B-stranu sa Martinovim instrumentalima, doživljava još jedan komercijalni debakl.[35]

U ovo vreme, pojedini članovi grupe ulaze i u paralelne muzičke projekte, čime faktički otpočinju njihove solo-karijere.[36][37][38]

1969-70: Raspad[uredi | uredi izvor]

Poslednji albumi[uredi | uredi izvor]

Jedan od poslednjih postera „Bitlsa“ iz 1969. godine.

Loša atmosfera sa prethodnog se prenela i na naredni projekat, „Get Back”, koji je više od godinu dana kasnije objavljen kao poslednji album grupe — „Let It Be“, 8. maja 1970. Ideja, koju je inicirao Makartni, bila je da grupa u studiju svira kao da nastupa uživo, a pritom bi filmske kamere beležile sve kao dokumentarac.

Umesto toga, kamera je beležila bend koji se raspada.[39] Grupa se okupila odmah posle novogodišnjih praznika u jednom londonskom filmskom studiju, ali već nakon dva dana, „Bitlsi” su otvoreno počeli da razmatraju mogućnost razlaza, kako svedoči studijski inženjer Džef Emerik. Tenzije su bile velike, naročito između Makartnija i Harisona, koji, dodatno, takođe nije mogao da podnese još jedno prisustvo Joko Ono u studiju. Sam Lenon je, sa svoje strane bio potpuno kreativno i izvođački pasivan, pod sve evidentnijim uticajem heroina, kojeg su on i Ono počeli aktivno da konzumiraju.[40] 10. januara, Harisonu je bilo dosta napete atmosfere i višegodišnjeg potcenjivanja njegovog doprinosa grupi (kako autorskog, tako i izvođačkog), pa je napustio bend.[40] Grupa je po prvi put morala da radi bez njega, što je narednih dana dalo veoma slabe rezultate. Pak, nakon jednog poslovnog sastanka sa ostatkom „Bitlsa“, Harison se vratio 22. januara i sa sobom doveo klavijaturistu Bilija Prestona,[41] No, čak ni konstruktivni karakter klavijaturiste nije mnogo pomogao da se popravi atmosfera, mada su tokom celog januara, koliko je trajao ovaj projekat, „Bitlsi“ izvežbavali i snimali na desetine pesama.[41] U nedostatku dogovora, umesto planiranog velikog promo-koncerta, „Bitlsi“ sviraju na krovu svoje korporacije — što će postati poslednjim nastupom cele grupe ikada — ali i taj koncert za slučajne prolaznike prekida policija.[42] Narednih meseci, "Bitlsi" su se tek sporadično okupljali, dorađujući nedovršene pesme i snimajući pojedine singlove, poput Lenonovog „The Ballad of John and Yoko”, što tek donekle popravlja atmosferu u grupi.

Poslednji put, bend je zajedno radio na snimanju albuma „Abbey Road”, objavljenog 26. septembra 1969. godine. Rascep u bendu je bio vidan, i naslutivši skori kraj, Makartni, koji je još jednom bio inicijator projekta, kontaktirao je Džordža Martina i zamolio da snimaju još jedan album baš kao što su to nekada činili, obećavši i da će tada već nezainteresovani Lenon prisustvovati.[43] Na intervjuima za projekat „Antologija“, trojica preživelih „Bitlsa“ su sredinom 90-ih izjavljivala da su bili svesni da to može biti poslednji zajednički projekat grupe, pa su odlučili da ga završe u velikom stilu.[44] Tokom rada na tom albumu postaje veoma očito da su svi članovi grupe postali izuzetni individualci, a pojedinačne ideje koje su se profilisale dok su radili na paralelnim projektima tokom tih meseci, svedoče o njihovoj međusobnoj kreativnoj različitosti.

Konačni kraj[uredi | uredi izvor]

Još tokom rada na albumu, Lenon predlaže njujorškog advokata Alena Klajna za novog menadžera grupe. Harison i Star ga prihvataju, ali kada je nakon jedne studijske aktivnosti dato Makartniju da potpiše njegov angažman, on je najpre odugovlačio, da bi konačno odbio da potpiše, čime je po nepisanom pravilu u grupi, stavio veto na Klajnov angažman.[45] Ubrzo je za menadžera predložio svog tasta, Li Istmena.[45] Ipak, do konačnog raspada, grupu će de facto voditi Klajn.[45]

Među poznavaocima i istoričarima grupe, ne postoji konsenzus o trenutku raspada „Bitlsa”, izuzev da je bila reč o procesu koji je trajao barem nekoliko meseci od druge polovine 1969. do sredine 1970. godine. Lenon je obavestio preostale članove grupe još u septembru 1969. godine da napušta „Bitlse” i više nikad nije nastupao za bend. Pak, prihvatio je da o tome ne obaveštava medije dok se poslovna situacija ne reši.[46][47] Ipak, "Bitlsi" će se posle toga više od pola godine sporadično okupljati bez Lenona kako bi priveli kraju nedovršene projekte.

Početkom januara 1970. godine, Makartni, Harison i Star su poslednji put zajednički radili na pojedinim pesmama zaostalim sa projekta „Get Back”, pri čemu je Harisonova „I Me Mine” poslednja kompozicija producirana u celosti.[48] Posle ovoga, i Makartni se faktički povlači iz „Bitlsa”. Harison i Star su nastavili sa sporadičnim dosnimavanjima za projekat „Get Back”, koji je u međuvremenu preimenovan u „Let It Be”, a na kome je posle više neuspešnih pokušaja oživljavanja, angažovan producent Fil Spektor.[49] 1. aprila, Ringo Star je završio bubnjarsku deonicu u pesmi „The Long and Winding Road”, što je zvanično poslednji doprinos nekog od "Bitlsa" radu na sasvim zajedničkom albumu. Ironično, upravo će prepotentna Spektorova orkestracija ove pesme biti jedan od razloga kasnije Makartnijeve burne reakcije.[49] On je u dopisu medijima 10. aprila 1970, strukturisanoj u obliku pitanja i odgovara, objavio da „Bitlsi“ više neće objavljivati albume zajedno.[50] Nedugo pošto su obožavaoci i javnost prihvatili da grupa više ne postoji, na dnevni red je došlo i pravno raskidanje partnerstva. 31. decembra 1970. godine, Makartni je sudu i zvanično podneo zahtev za zvanično rasformiranje „Bitlsa”, faktički, tužbu protiv ostalih članova. Međutim, ovaj spor je okončan tek 1974. godine, kada su se Lenon i Makartni u Njujorku privatno nagodili o budućnosti kompanije "Epl“.[51] To je ipak umnogome ostavilo otvoreno pitanje autorstva nad gotovo svim pesmama ove dvojice autora, jer su one po znatno ranijem dogovoru bile potpisivane sa „Lenon/Makartni“, čak iako bi ih (kao što je to često kasnije bio slučaj) realizovao samo jedan autor.[52]

Od raspada do sadašnjosti[uredi | uredi izvor]

Kao što je nagovešteno, još u periodu pre samog raspada „Bitlsa”, njeni pojedini članovi su otpočeli karijere nezavisne od grupe. Dok su se Lenon, Harison i Star[36][37][38], u manjoj ili većoj meri, fokusirali na solo-karijere, Makartni je već 1971, posle dva solo-albuma, sa suprugom Lindom i različitim muzičarima, oformio novu rok grupu, „Vings”, koja je postojala do 1980. godine, posle čega je nastavio solo-karijeru.[53]

Džon Lenon je tokom 1970-ih godina stekao kultni status širom sveta, kao apologeta mirovnog pokreta i otvoreno deklarisani marksista.[36] Posle tri albuma objavljena sa Joko Ono još u vreme postojanja „Bitlsa”, te ploče objavljene sa super-grupom „Plastic Ono Band”, usledio je komercijalno i kritički izrazito poznat album „Imagine”, sa naslovnom numerom, koja će postati jedna od najznačajnijih pesama svih vremena.[36] Nedugo zatim, Lenon i Ono se trajno sele u Njujork, što će rezultirati njegovom višegodišnjom pravnom bitkom da dobije trajno boravište u SAD (uspešno okončanom presudom Vrhovnog suda SAD 1976. godine). Nakon još dva albuma, Lenon se 1973. privremeno rastaje sa Ono, što će u njegovoj biografiji postati poznato pod nazivom Izgubljeni vikend.[36] U tom periodu ne prestaju njegove muzičke aktivnosti, ali posle izmirenja sa Ono, 1975. godine, kada mu se rađa sin Šon, Lenon se povlači iz šire javnosti, kako bi brinuo o porodici.[36] Pet godina kasnije, 1980. godine, Lenon i Ono odlučuju da se vrate na muzičku scenu, što čine albumom „Double Fantasy”.[36] Nepunih mesec dana kasnije, 8. decembra, Lenon se vraćao iz studija, gde je učestvovao u produciranju singla za suprugu. Ispred rezidencijalne zgrade „Dakota” pokraj Sentral parka, u kojoj je stanovao, na njega je, iz do danas ne sasvim utvrđenih razloga, pucao Mark Dejvid Čepmen, usmrtivši ga sa četiri hica.[36] Lenonova prerana smrt je trajno otklonila mogućnost ponovnog okupljanja „Bitlsa”, koje je od raspada grupe razmatrano više puta.[36]

Pol Makartni je, u mesecima neposredno posle albuma „Abbey Road”, zapao u ličnu i kreativnu apatiju, ali se već u aprilu 1970. godine vraća na scenu pločom „McCartney”, koja je izazvala kontroverze (izašla je nekoliko dana pre poslednjeg LP izdanja samih „Bitlsa”, albuma „Let It Be”). Ekipa muzičara, koja će potom činiti grupu „Vings” (pun naziv Paul McCartney and Wings) se okuplja naredne 1971. godine, a iako će kroz ovaj bend prodefilovati veći broj članova, njegovu okosnicu su sve vreme činili bračni par Makartni (Pol i Linda) i nekadašnji gitarista grupe „The Moody Blues”, Deni Lejn.[53] Grupa potom kreće na turneje, postepeno gradeći reputaciju, a do 1980. godine će objaviti sedam LP-albuma, od kojih je najznačajniji „Band on the Run”.[53] Posle Makartnijevog hapšenja u Japanu, zbog posedovanja marihuane, te naročito nakon ubistva Džona Lenona, dolazi do njegovog razilaženja sa Lejnom, te on i supruga nastavljaju solo-karijeru, uz povremenu saradnju sa drugim muzičarima. Od razlaza "Vingsa" do danas, Makartni je objavio još petnaest studijskih albuma, te je, dodatno, realizovao čitav niz različitih projekata iz sfere filmske, dečje i klasične muzike.[53] Linda Makartni je preminula od raka 1998. godine, a Makartni se potom ženio još ukupno dva puta — trenutno je u trećem braku sa Amerikankom Nensi Ševel.[53] Od 1998. godine ima titulu viteza, te nosi prefiks "ser".[53]

Solo-karijera Džordža Harisona je, slično Lenonovoj, otpočela dok su „Bitlsi” još postojali, i to albumom „Wonderwall”, kojeg je realizovao u saradnji sa različitim muzičarima, uključujući svog bliskog prijatelja Erika Kleptona, te Ringo Stara (zanimljivo je da će sa ovom dvojicom, Harison, na različite načine, sarađivati sve do smrti). Njegovi potonji albumi su, na izvestan način, odraz ličnih estetskih, filozofskih i religijskih ubeđenja (Harison je pristupio religijskom kultu Hare Krišna još ranijih godina).[37] Posle zajedničke turneje sa indijskim sitaristom Ravijem Šankarom, koju kritika i publika nisu dobro prihvatili, pak, Harison odlučuje da se povuče sa koncertne scene i posveti se studijskoj karijeri.[37] U međuvremenu, Harison blisko sarađuje sa humorističkom grupom „Monti Pajton”, učestvuje u pojedinim njihovim projektima, te i producira film „Žitije Brajanovo”.[37] 1991. godine, Harison se jedini put vraća koncertnim turnejama, kada nastupa u Japanu sa Kleptonom i njegovim pratećim bendom (moguće je da je ovaj jedini povratak na scenu učinjen da bi se utešio Klepton, kome je malo pre toga poginuo sin).[37] Od 1970. do 2001. godine, Harison je objavio ukupno dvanaest albuma, uključujući i jedan posthumni.[37] Krajem 1990-ih godina, dijagnostikovan mu je rak grkljana. Uprkos izvesnim rezultatima u tretmanu, do 2001. godine postaje jasno da terapija neće uspeti. Gitarista umire 29. novembra te godine u Los Anđelesu, na imanju Pola Makartnija.[37]

Ringo Star je od 1970. godine do danas objavio ukupno dvadeset studijskih albuma, te nekoliko živih i video-albuma. Blisko je sarađivao ili sarađuje sa bivšim članovima grupe.[38] Kao glumac je učestvovao u realizaciji nekoliko filmova.[37] 2018. godine, slično Makartniju, i Star postaje vitez, te dobija prefiks „ser”.[37]

Diskografija[uredi | uredi izvor]

LP albumi objavljeni na teritoriji UK[uredi | uredi izvor]

Godina Naziv albuma
1963. Please Please Me
1963. With the Beatles
1964. A Hard Day's Night
1964. Beatles for Sale
1965. Help!
1965. Rubber Soul
1966. Revolver
1967. Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band
1967. Magical Mystery Tour (оригинално двоструки EP)
1968. The Beatles
1969. Yellow Submarine
1969. Abbey Road
1970. Let It Be

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ CBS News: The Beatles by the numbers
  2. ^ „The 10 best rock bands ever — Entertainment — Music — TODAY.com”. Today.msnbc.msn.com. 30. 03. 2004. Архивирано из оригинала 25. 09. 2012. г. Приступљено 22. 11. 2013. 
  3. ^ „100 Greatest Artists: The Beatles”. Rolling Stone. Приступљено 22. 11. 2013. 
  4. ^ Čeština. „List of best-selling music artists — Wikipedia, the free encyclopedia”. En.wikipedia.org. Приступљено 22. 11. 2013. 
  5. ^ а б в „songs, albums, history, profiles, places, photos and more”. The Beatles Bible. Приступљено 22. 11. 2013. 
  6. ^ „George Martin Portfolio — Internet Beatles Album”. Beatlesagain.com. Приступљено 22. 11. 2013. 
  7. ^ а б „Brian Epstein biography”. The Beatles Bible. Приступљено 22. 11. 2013. 
  8. ^ ”The Beatles Anthology” DVD (2003) (Episode 1 — 0:14:29) Lennon talking about his mother teaching him "Ain't That a Shame".
  9. ^ „Ivan Vaughan: Information from”. Answers.com. Приступљено 22. 11. 2013. 
  10. ^ ”The Beatles Anthology” DVD (2003) (Episode 1 — 0:21:56) McCartney talking about Harrison being in the band.
  11. ^ Miles 1997, стр. 47.
  12. ^ Spitz 2005, стр. 126–127.
  13. ^ а б в „The Beatles in Hamburg — Wikipedia, the free encyclopedia”. Wapedia.mobi. 04. 11. 2013. Архивирано из оригинала 15. 07. 2012. г. Приступљено 22. 11. 2013. 
  14. ^ „The Biggest Blunders In Music History | CityNews.ca”. Citytv.com. 12. 03. 2008. Архивирано из оригинала 15. 12. 2010. г. Приступљено 22. 11. 2013. 
  15. ^ „The Beatles — Love Me Do”. Jpgr.co.uk. Приступљено 22. 11. 2013. 
  16. ^ Thompson 2008, стр. 283
  17. ^ „9 February 1964: The Beatles' first Ed Sullivan Show appearance”. The Beatles Bible. 09. 02. 1964. Приступљено 22. 11. 2013. 
  18. ^ The Beatles . The Beatles Anthology. . San Francisco: Chronicle Books. 2000. ISBN 978-0-8118-2684-6.  Badman, Keith (2000). The Beatles Off The Record.
  19. ^ „12 June 1965: press conference about the MBE announcement”. The Beatles Bible. 12. 06. 1965. Pristupljeno 22. 11. 2013. 
  20. ^ „The Beatles and drugs”. The Beatles Bible. Pristupljeno 22. 11. 2013. 
  21. ^ „4 March 1966: John Lennon: "We're more popular than Jesus"”. The Beatles Bible. 04. 03. 1966. Pristupljeno 22. 11. 2013. 
  22. ^ „5 July 1966: The Beatles leave the Philippines”. The Beatles Bible. 05. 07. 1966. Pristupljeno 22. 11. 2013. 
  23. ^ „19 August 1966: Live: Mid-South Coliseum, Memphis”. The Beatles Bible. 19. 08. 1966. Pristupljeno 22. 11. 2013. 
  24. ^ „29 August 1966: The Beatles' final concert in Candlestick Park, San Francisco”. The Beatles Bible. 29. 08. 1966. Pristupljeno 22. 11. 2013. 
  25. ^ „Beatles Vinyl-Yugoslavia”. Beatlesvinyl.com. Arhivirano iz originala 08. 04. 2011. g. Pristupljeno 22. 11. 2013. 
  26. ^ 500 Greatest Albums of All Time: The Beatles, 'Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band' | Rolling Stone
  27. ^ 25 June 1967: The Beatles on Our World: All You Need Is Love | The Beatles Bible
  28. ^ 7 December 1967: The Apple Boutique opens | The Beatles Bible
  29. ^ 19 April 1968: Apple Corps advertises for new talent | The Beatles Bible
  30. ^ Alistair Taylor | The Beatles Bible
  31. ^ 26 December 1967: Magical Mystery Tour is premièred on BBC 1 | The Beatles Bible
  32. ^ Maharishi Mahesh Yogi | The Beatles Bible
  33. ^ Yoko Ono | The Beatles Bible
  34. ^ 22 August 1968: Ringo Starr quits The Beatles | The Beatles Bible
  35. ^ 17 January 1969: UK LP release: Yellow Submarine | The Beatles Bible
  36. ^ a b v g d đ e ž z The Beatles Bible: John Lennon
  37. ^ a b v g d đ e ž z i The Beatles Bible: George Harrison
  38. ^ a b v The Beatles Bible: Ringo Starr
  39. ^ 2 January 1969: Get Back/Let It Be sessions: day one | The Beatles Bible
  40. ^ a b 10 January 1969: George Harrison quits The Beatles | The Beatles Bible
  41. ^ a b Get Back/Let It Be sessions: complete song list | The Beatles Bible
  42. ^ 30 January 1969: The Beatles' rooftop concert | The Beatles Bible
  43. ^ Abbey Road | The Beatles Bible
  44. ^ The Beatles Bible: "Abbey Road"
  45. ^ a b v Allen Klein | The Beatles Bible
  46. ^ John Lennon biography | The Beatles Bible
  47. ^ Arts | The Times
  48. ^ 4 January 1970: Recording: Let It Be — The Beatles' last session as a group | The Beatles Bible
  49. ^ a b The Long And Winding Road | The Beatles Bible
  50. ^ 10 April 1970: Paul McCartney announces The Beatles' split | The Beatles Bible
  51. ^ 31 December 1970: Paul McCartney files a lawsuit to dissolve The Beatles' partnership | The Beatles Bible
  52. ^ Lewisohn 1988
  53. ^ a b v g d đ The Beatles Bible: Paul McCartney

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=The_Beatles&oldid=27687907”