Ikarus Kurir
| Ikarus Kurir | ||
|---|---|---|
 Ikarus Kurir sa Lycoming motorom | ||
| Opšte | ||
| Namena | Laki višenamenski avion | |
| Posada | 1 | |
| Proizvođač | Ikarus | |
| Prvi let | 1955. | |
| Početak proizvodnje | 1956. | |
| Dimenzije | ||
| Dužina | 9,5 m | |
| Razmah krila | 14,4 m | |
| Visina | 2,48 m | |
| Površina krila | 27 m² | |
| Masa | ||
| Prazan | 980 kg | |
| Normalna poletna | 1.464 kg | |
| Maks. težina pri uzletanju | 1.464 kg | |
| Pogon | ||
| Klipno-elisni motor | 1 x DM-6R / 1x Lycoming O-435-1 | |
| Snaga | 116 / 132 kW | |
| Performanse | ||
| Maks. brzina na Hopt | 147 km/h | |
| Maks. brzina na H=0 | 180 km/h | |
| Dolet | 697 km | |
| Plafon leta | 3.960 m | |
| Brzina penjanja | 216 m/min | |
Ikarus Kurir je jugoslovenski vazduhoplov razvijen sredinom 1950ih godina za potrebe JRV i aero-klubova[1][2].
Dizajn i razvoj[uredi | uredi izvor]
Razvoj Kurira započinje sredinom 50ih godina 20. veka kako bi se zamenili dotadašnji avioni tipa Roda. Razvijan je od strane dizajnerskog tima Borisa Cijana a izrađivan je u pogonima Ikarusa od 1958. — 1961. Osnovna namena Kurira bila je održavanje veze, prevoz ranjenika te vuča letelica; no kasnije se izrazito često koristio u aero-klubovima te su iz nega izvedeni brojni padobranski skokovi. Po izgledu, Kurir je visokokrilac s ne uvlačećim (fiksnim) stajnim trapom. Pokreće ga jedan Lycoming klipni motor. Unutar kabine ima tri sedišta, za pilota i dva putnika. Vazduhoplov je izrađen od metalne konstrukcije i platna.
20. septembra 1958. na Dunavu je testirana i hidro-verzija Kurira koji je imao plovke umesto točkova no zbog nedostatka sredstava ova verzija nikada nije zaživela. Iste godine je započeta i isporuka vazduhoplova vazduhoplovstvu. Nakon reorganizacije JRV 1961. sve eskadrile za vezu su bile opremljene ovim vazduhoplovom.
Tehnički opis[uredi | uredi izvor]
Avion Kurir je jednomotorni, laki, višenamenski, trosedi, jednokrilni avion mešovite konstrukcije.
Trup: Struktura trupa je rešetkasta konstrukcija od zavarenih tankozidih čeličnih cevi, prednji deo trupa tj. motor je obloženi duraluminijumskim limom, ostali deo trupa i repne površine su pokrivene platnom. Kabina sa tri sedišta u tandem rasporedu (jedno iza drugog) i bočnim vratima, imala je velike prozore i vetrobran od pleksiglasa što je obezbeđivalo dobru preglednost iz kabine. Krov kabine je takođe bio zastakljen. Ispod vrata je postavljen stepenik u vidu uzengije za lakši ulazak posade i putnika u avion.
Pogonska grupa: Ovaj avion je opreman sa tri vrste motora. Najzastupljeniji je bio klipni motor DM-6R 116 kW koji se proizvodio u fabrici "Dvadeset prvi maj" iz Rakovice po licenca Walter Minor, sa dvokrakom elisom Zmaj-66, sa promenljivim korakom. Od 1971. godine u nedostatku ovih motora ugrađivali su se motori Lycoming O-435-1 132 kW sa elisom T-1 fiksnog koraka. Hidroverzija aviona "Kurir" je bila opremljena klipnim motorom Lycoming G-435-C2B snage 260 kW.
Krilo je bilo samonoseće pravougaonog oblika sa zaobljenim krajevima. Noseća konstrukcija krila je bila metalna sa dve ramenjače a obloga od impregniranog platna. Hidroverzija "Kurira" u odnosu na običan imala je poduprto krilo jednom upornicom koja se oslanjala na trup aviona. Krila su bila opremljena zakrilcima i elenorima kojima se upravljalo pomoću sajli koje su bile provučene kroz konstrukciju krila. Repne površine su bile kao i krilo, metalne konstrukcije presvučene impregniranim platnom. Vertikalni i horizontalni stabilizatori su sa gornje strane povezani krutim upornicama.
Stajni trap je fiksni (neuvlačeći) klasičan sa dve prednje nezavisne noge vezane za trup aviona i treći točak se nalazi ispod repa aviona. Noseća viljuška je vezana za donji deo trupa a vertikalni stub (nosač) je vezan za gornji deo trupa, u njemu se nalazni uljni amortizer. Točkovi stajnog trapa su opremljeni hidrauličnim kočnicama i niskopritisnim (balon) gumama. Repni točak je upravljiv.
Oprema: Ispod trupa aviona se nalazi jedan podvesni nosač za koji se može prikačiti avio bomba težine 50 kg, u osnovi ovaj nosač je namenjen za svetleće bombe, kontejnere za letke ili materijal. Avion je bio opremljen IFR instrumentacijom, radio kompasom i bravom za vuču jedrilica.
Varijante[uredi | uredi izvor]
- Kurir DM-6R - standardni model aviona Kurir sa motorom "Dvadeset prvi maj" DM-6R licenca Walter Minor, snaga motora 116 kW.
- Kurir L - model aviona Kurir sa Lycoming O-435-1 motorom snage 132 kW .
- Kurir H - hidroavion Kurir sa Lycoming G-435-C2B motorom snage 260 kW .
Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]
Avion Ikarus "Kurir" se proizvodio se u zemunskoj fabrici Ikarus od 1955. do 1962. godine. Ukupno je proizvedeno 166 primeraka ovog aviona[3]. Za potrebe jugoslovenskog RV i PVO kao zamena za dotrajale aviona Fi 156 "Roda" proizvedeno je 146 klasičnih aviona i 1 hidroavion[4]. Ostali avioni su napravljeni za Vazduhoplovni savez Jugoslavije i bili su raspoređeni po aeroklubovima.
U naoružanju RV i PVO, "Kurir" je služio od 1955. do 1972. godine. Sukcesivno se ovaj avion dodeljivao i Aero klubovima Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije (VSJ) gde se koristio za vuču jedrilica trenažu pilota i bacanje padobranaca. Ukupno je 118 aviona "Kurir" i "Kurir-L" civilno registrovan tj. korišćen u VSJ. Za potrebe VSJ, VTRZ "Jastreb" je modifikovao 18 "Kurira" kada su istekli resursi motorima DM-6R u "Kurir-L" zamenivši motore motorima Lycoming O-435-1.
Sačuvani primerci[uredi | uredi izvor]
_Kurir.jpg)
Tri primerka aviona Ikarus Kurir se čuvaju kao muzejski primerci, dva se čuvaju u depou Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu na aerodromu "Nikola Tesla", jedan "Kurir" je sa DM-6R (Walter) a drugi sa Lycoming motorom, nažalost ni jedan od ovih aviona se ne nalazi u izložbenoj postavci. Treći Kurir se čuva u muzeju Auto & Technik Museum, Sinsheim, u Nemačkoj. Obojen je i sa oznakama kao avion Roda za vreme Drugog svetskog rata.
Neki od ovih aviona se još čuvaju po Aero klubovima u zemljama kaje su nastale raspadom Jugoslavije.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Spisak aviona proizvedenih u Ikarusu od 1946 do 1961.
- Boris Cijan
- Valter Minor
- KB 11A Fazan
- Fi 156 Roda
- De Heviland DH.80A Puss Moth
- Rogožarski RWD-13
- Biker Bü 181 Bestman
- Utva 56/60
- Spisak hidroaviona, letećih čamaca i amfibija
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 28. 12. 2019. g. Pristupljeno 12. 11. 2020.
- ^ Rendulić, Zlatko (1996). Avioni domaće konstrukcije posle Drugog svetskog rata. Beograd: Institut Lola.
- ^ Žutić, N.; Bošković, L. (1999). Ikarus - Ikarbus: 1923—1998. (Monografija 75 godina Ikarusa). Beograd: Ikarbus.
- ^ Dimitrijević, Bojan (2012). Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo 1942-1992. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-163-6.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Komanda RV i PVO,Čuvari našeg neba, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1977.
- Dimitrijević, Bojan (2012). Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo 1942-1992. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-163-6.
- Žutić, N.; Bošković, L. (1999). Ikarus - Ikarbus: 1923—1998. (Monografija 75 godina Ikarusa). Beograd: Ikarbus.
- Rendulić, Zlatko (1996). Avioni domaće konstrukcije posle Drugog svetskog rata. Beograd: Institut Lola.
- Lekić, Mile (2007). Konstrukcija lakih aviona. Novi Sad: Lem Aeroprom. ISBN 978-86-909363-2-8.
- Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910-2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2.
- Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068.
