Ikarus Meteor
| Ikarus Meteor | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Opšti podaci | ||
| Namena | takmičarska jedrilica | |
| Posada | 1 | |
| Poreklo |  FNR Jugoslavija
| |
| Proizvođač | Ikarus Zemun | |
| Probni let | 4.05.1956. | |
| Uveden u upotrebu | 04. 1958. | |
| Povučen iz upotrebe | još leti | |
| Status | operativan | |
| Prvi operater | Vazduhoplovni savez Jugoslavije | |
| Broj primeraka | 2 | |
| Dimenzije | ||
| Masa | ||
| Pogon | ||
| Fizičke osobine | ||
| Performanse | ||
 Portal Vazduhoplovstvo
| ||
Ikarus Meteor je jednoseda takmičarska jedrilica potpuno metalne konstrukcije sa uvlačivom amortizovanom skijom o točkom za sletanje ispod trupa. Proizvodila se u fabrici Ikarus u Zemunu.[1]
Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]
_glider.png)
Vazduhoplovnu jedrilicu potpuno metalne konstrukcije i čistih aerodinamičkih linija, počeli su da projektuju od 1954. godine inženjeri Boris Cijan, Stanko Obad i Miho Mazovec, koji su do tada već imali bogato iskustvo u projekovanju i izradi jedrilica drvene konstrukcije. Prema proračunima, ugao planiranja ove jednosede jedrilice je trebalo da bude 1:42 - što znači da bi se još 42 km moglo planirati sa nadmorske visine od 1 km - što je bio zahtev za jedrilicu svetske klase. Jedrilica Meteor sa svojim laminarnim protočnim krilom, zakrilcima koji menjaju pregib i vrlo tanak trup daje minimalnu površinu poprečnog preseka, postavljajući primer za ugled projektantima današnjih jedrilica visokih performansi. Takmičarska jedrilica Ikarus Meteor bila je namenjena postizanju svih mogućih rekorda: visinskih, brzinskih i daljinskih a odlikovala se velikom manevarskom sposobnošću. Prototip ove jedrilice je napravljen u zemunskom Ikarusu a prvi put je poleteo 4. maja 1956. godine. Ispitivanja i pobošavanja su trajala do aprila 1958. godine kada su završena sva fabrička i testiranja u VOC-u (Vazduhoplovni opitni centar) i letilica je dobila plovidbenu dozvolu. Interesantan podatak je da je za ovu jedrilicu napravljeno oko 1.700 crteža, što je bio veoma zametan posao.
Tehnički opis[uredi | uredi izvor]
Krila jedrilice su ravna, sa napadnom ivicom normalnom na osu jedrilice i zakošenom izlaznom, tako da su krila trapeznog oblika. Konstrukcija krila je metalna sa metalnom prevlakom (oblogom). Cela izlazna ivica je u komandama, prva četvrtina su klasična krilca (elenori), a ostatak su zakrilca. Pošto su krilca i zakrilca fizički odvojeni mogu služiti i kao vazdušne kočnice. Na sredini krila su postavljene uvlačive vazdušne kočnice. Na krajevima krila bili su postavljeni usmerivači koji su eliminisali vrtložno strujanje i štitile krilo kada je jedrilica prizemljena jer se oslanjala na te usmerivače a ne na površinu krila. Krila su za trup jedrilice vezane za gornju polovinu trupa pa se ova jedrilica može klasifikovati kao visokokrilac. Pri suvozemnom transportu krila i repni stabilizatori se mogu lako odvojiti od trupa i sa njim spakovati na priključno vozilo.
Položaj pilota u kabini je zavaljen, čime je dobijen udoban položa pilota a jedrilici je smanjena visina. Veliki poklopac od pleksiglasa iznad pilota pruža odličnu vidljivost. Kokpit je opremljen radio prijemnikom i najsavremenijim instrumentima za kontrolu leta koji su snabdevani strujom iz akumulatora. Upravljanje jedrilicom se vrši pomoću pilotske palice. Trup je izveden kao polumonokok konstrukcija iz dvodelne školjke. Prednji deo trupa u kome se nalazi kabina pilota je zadebljani ovalni deo koji se u produžetku ka repu jedrilice pretvara tanki kupasti cilindar. Na repu se nalaze horizontalni stabilizatori sa kormilom visine i vertikalni stabilizator sa kormilom pravca.
Delovi stajnog trapa se sastoje od skije (klizača) i točka sa niskopritisnom gumom i kočnicom koji se mehanički uvlače tokom leta u trup jedrilice. Uvlačenje stajnog trapa u trup jedrilice se obavlja pomoću točka koji se nalazi u kabini pilota. Za kompletno uvlačenje ili izvlačenje trapa neophodno je točak okrenuti 16 puta. Uvlačenjem stajnog trapa u trup jedrilice znatno se smanjuje aerodinamički otpor letilice. Skija i točak stajnog trapa se nalaze na najnižoj tački trupa i postavljeni su u tandem rasporedu: na prvom mestu se nalazi skija a iza nje je postavljen točak.
Varijante jedrilica[uredi | uredi izvor]
- Meteor - Prva originalna verzija iz 1955. godine
- Meteor 57 - Poboljšana verzija iz 1957. godine
- Meteor 60 - Prototip verzije iz 1960. godine
Karakteristike[uredi | uredi izvor]
Karakteristike navedene ovde se odnose na jedrilicu Ikarus Meteor 60 a prema izvorima[2]
| Finesa | 1 : 42 pri brzini 90 km/h |
|---|---|
| Performanse |
|
| Dimenzije |
|
| Masa |
|
Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]
Kada se 1956. godine pojavila na Svetskom prvenstvu u Sent Janu u Francuskoj, jugoslovenska jedrilica metalne konstrukcije Ikarus "Meteor" postala je prvorazredna senzacija. Bila je u svojoj klasi jedna od najnaprednijih letelica tog vremena. Ona je bila prva jedrilica sa razmahom krila od 20 metara, uvlačećim stajnim trapom i NACA aeroprofilom. Mnogi smatraju da je konstruktivno rešenje ove jedrilice išlo bar deset godina ispred svog vremena, što dokazuje njen uspešan i dug takmičarski vek.
Takmičarski vek Meteor-a je trajao 12 godina od 1956 do 1968. godine. Na početku takmičarskog veka, uspešno je učestvovao na Svetskim prvenstvima i beležio zapažene rezultate, 1956 godine plasirao se na 4. mesto a 1958. godine na 5 mesto u svetu. "Meteor" je 1958. godine postavio i dva svetska rekorda brzine na kružnim rutama (trouglovima) od 100 i 300 km. Poslednje učestvovanje na svetskom prvenstvu bilo mu je 1968. god. kada se plasirao na 27. mesto. Na žalost, jedriličara izgrađene su samo dve letelice, koje su se godinama koristile nakon ovih uspeha u Saveznom Vazduhoplovnom centru Vršac.[3] I dan danas je ova jedrilica predmet interesovanja modelara i proivođača makera letilica.
Sačuvani primerci[uredi | uredi izvor]
Nakon okončanog takmičarskog veka (1968) oba primerka jedrilica Ikarus Meteor si bile stacionirane u Saveznom Vazduhoplovnom centru u Vršcu gde su korišćene za sportsko letenje.
Jedna od tih jedrilica (Meteor 57) je oštećena i prodata porodici njenog konstuktora inž. Obada. U Zagrebu je ova jedrilica totalno restaurirana i osposobljena je za vazdušnu plovidbu. U Hrvatskom registru vazduhoplova registrovana je 2010. godine pod oznakom 9A-GSO, i danas leti u Zagrebačkom Aero klubu.[4][5]
Druga jedrilica (Ikarus Meteor 60) koja je imala registracionu oznaku YU-4103 predata je Vazduhoplovnom muzeju u Beogradu, gde je reparirana i čuva se u depou ovog muzeja ali nije javno izložena.[6]
Zemlje koje su koristile ovu jedrilicu[uredi | uredi izvor]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Spisak aviona proizvedenih u Ikarusu od 1946 do 1961.
- Boris Cijan
- Stanko Obad
- Orao (vazduhoplovna jedrilica)
- Ikarus Košava
- Spisak vazduhoplovnih jedrilica jugoslovenske proizvodnje
- Muzej vazduhoplovstva — Beograd
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Janić, Čedomir; Petrović Ognjan (2011). Kratka istorija vazduhoplovstva u Srbiji (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-1-9.
- ^ Coates, Andrew (1980). Jane’s World Sailplanes and Motor Gliders (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Jane’s Publishin Company. ISBN 978-0-7106-0017-2.
- ^ „Arnold Hoffmann: Ikarus Meteor”. Arhivirano iz originala 26. 11. 2019. g. Pristupljeno 19. 10. 2019.
- ^ Meteor-restauriran
- ^ Фотографија Икарус Метеора 57
- ^ Muzej vazduhoplovstva — Beograd
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Coates, Andrew (1980). Jane’s World Sailplanes and Motor Gliders (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Jane’s Publishin Company. ISBN 978-0-7106-0017-2.
- Hardy, Michel (1982). Gliders & Sailplanes of The World (na jeziku: (jezik: engleski)). London: IAN ALLAN Ltd. ISBN 978-07110-11526.
- Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija]. Beočin: Efekt 1. ISBN 86-84905-00-8.
- Janić, Čedomir; Petrović Ognjan (2011). Kratka istorija vazduhoplovstva u Srbiji (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-1-9.
- Janić, Čedomir; Petrović Ognjan (2011). The Century of Sport Aviation in Serbia (na jeziku: (jezik: engleski)). Beograd: Aerokomunikacije.
- OSTIV (1958). The World's Sailplanes, Die Segelflugzeuge der Welt, Les planeurs du monde (na jeziku: (jezik: engleski)). Zurich: OSTIV.
- Rendulić, Zlatko (1996). Avioni domaće konstrukcije posle Drugog svetskog rata. Beograd: Institut Lola.
- Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Arnold Hoffmann: Ikarus Meteor Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. novembar 2019)
- Vazduhoplovno Jedriličarstvo
- Meteor-restauriran
- Фотографија Икарус Метеора 57
- Кокпит Икарус Метеора 57
- Ikarus ad Meteor Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. oktobar 2019)
- Икарус Метеор у Музеју ваздухопловства у Београду Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. oktobar 2019)
- Типови једрилица и моторних једрилица
- Ikarus Meteor model