Pređi na sadržaj

Masovna ubistva pod komunističkim režimima

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Masovna ubistva pod komunističkim režimima dešavala su se na različite načine tokom 20. veka, uključujući pogubljenja, glad, smrti usled prinudnog rada, deportacije, gladovanje i zatvaranje. Neki od ovih događaja su klasifikovani kao genocidi ili zločini protiv čovečnosti. Za opisivanje ovih događaja korišćeni su i drugi termini, uključujući klasocid, democid, crveni holokaust i politicid. Masovna ubistva proučavali su autori i akademici i nekoliko njih je pretpostavilo potencijalne uzroke ovih ubistava zajedno sa faktorima koji su bili povezani sa njima. Neki autori su prikazali ukupan broj smrtnih slučajeva, koji se sastoji od svih viška smrtnih slučajeva koji su se kumulativno dogodili pod vladavinom komunističkih država, ali ove procene broja smrtnih slučajeva su kritikovane. Najčešće, države i događaji koji se proučavaju i uključuju u procene broja poginulih su Holodomor i Velika čistka u Sovjetskom Savezu, Velika kineska glad i kulturna revolucija u Narodnoj Republici Kini i genocid u Kambodži u Demokratskoj Kampućiji (sada Kambodža).

Sadašnje i bivše komunističke države

Koncept povezivanja različitih ubistava sa komunističkim državama koje su ih počinile i koncept pokušaja da im se pripišu zajednički uzroci i faktori su podržani i kritikovani od strane akademske zajednice. Neki eksperti i naučnici to vide kao optužbu protiv komunizma kao ideologije, dok drugi smatraju da je to previše pojednostavljeno i da je takođe ukorenjeno u antikomunizmu. Umesto toga, neki eksperti uzroke ubistava pripisuju ili političkim sistemima ili liderima komunističkih država. Takođe se vodi debata o tome da li se glad do koje je došlo tokom vladavine komunističkih država može smatrati masovnim ubistvima. Spomenici žrtvama komunizma postoje u skoro svim glavnim gradovima istočne Evrope i postoji jedan spomenik u Vašingtonu.

Terminologija i upotreba

[uredi | uredi izvor]

Nekoliko različitih termina se koristi za opisivanje namernog ubijanja velikog broja neboraca.[1] Prema istoričaru Antonu Vajs Vendtu, u okviru polja komparativnih studija genocida „ima veoma malo konsenzusa o definisanju principa kao što su definicija genocida, tipologija, primena komparativna metoda i vremenski okvir“.[2] Prema profesoru ekonomije Atijatu Otu, masovno ubijanje se pojavilo kao „jednostavniji“ termin.[3]

Pojedinačni autori su koristili sledeću terminologiju da opišu masovna ubistva nenaoružanih civila od strane komunističkih vlada, pojedinačno ili u celini:

  • Klasioid – sociolog Majkl Man je predložio da klasicid znači „namerno masovno ubijanje čitavih društvenih klasa“."[4] Klasicid se smatra „masovnim ubistvom s predumišljajem“ užim od genocida po tome što cilja na dio populacije koji je definisan njegovim društvenim statusom, ali širi od politike u tome što je grupa ciljana bez obzira na njihovu političku aktivnost.[5]
  • Zločin protiv čovečnosti – istoričar Klas-Goran Karlson koristi zločine protiv čovečnosti, što uključuje „direktna masovna ubistva politički nepoželjnih elemenata, kao i prisilne deportacije i prisilni rad“. Karlson priznaje da ovaj termin može da dovede u zabludu u smislu da su režimi ciljali grupe sopstvenih građana, ali smatra da je koristan kao širok pravni termin koji naglašava napade na civilno stanovništvo i zato što krivična dela ponižavaju čovečanstvo u celini Pojedini istoričari[6] veruju da je zločini protiv čovečnosti adekvatniji termin u odnosu na genocid i politicid, kada se govori o zločinima komunističkih režima.[7]
  • Democid – politikolog Rudolf Rumel definisao je democid kao „namerno ubistvo nenaoružane ili razoružane osobe od strane vladinih agenata koji deluju u svom autoritativnom svojstvu iu skladu sa vladinom politikom ili visokom komandom“.[8] Njegova definicija obuhvata širok spektar preminulih, uključujući žrtve prinudnog rada i koncentracionih logora, ubistva od strane „nezvaničnih“ privatnih grupa, vansudska ubistva po kratkom postupku i masovne smrti usled vladinih akata kriminalnog propusta i zanemarivanja, kao što su i namerna glad. kao ubistva od strane defakto vlada, kao što su vojskovođe ili pobunjenici u građanskom ratu. Ova definicija obuhvata svako ubistvo bilo kog broja osoba od strane bilo koje vlade,[9] a primenjena je na ubistva koja su počinili komunistički režimi.[10]
  • Genocid – u okviru Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, zločin genocida se generalno odnosi na masovno ubistvo etničkih a ne političkih ili društvenih grupa. Klauzula koja je davala zaštitu političkim grupama eliminisana je iz rezolucije Ujedinjenih nacija nakon drugog glasanja jer mnoge države, uključujući Sovjetski Savez pod Josifom Staljinom,[11] koji se bojao da bi poštovanje klauzule moglo doneti nepotrebna ograničenja u sovjetskim suzbijanja unutrašnjih nemira.[12] Naučne studije o genocidu obično priznaju propuste UN-a o ekonomskim i političkim grupama i koriste skupove podataka o masovnom političkom ubijanju o democidu i genocidu i politici ili genopoliticidu.[13] Ubistva koja su počinili Crveni Kmeri u Kambodži označena su kao genocid ili autogenocid, a smrti koje su se dogodile u vreme lenjinizma i staljinizma u Sovjetskom Savezu, kao i one koje su se dogodile u vreme maoizma u Kini, kontroverzno su istražene kao mogući slučajevi. Konkretno, sovjetska glad 1930–1933 i Velika kineska glad, koja se dogodila tokom Velikog skoka, oboje su „opisani kao primeri masovnog ubijanja zasnovanog na genocidnoj nameri“.
  • Crveni holokaust – termin koji je skovao Munich Institut für Zeitgeschichte,[14] koristio ga je profesor uporednih ekonomskih sistema Stiven Rouzfild za komunistička „mirnodopska državna ubistva“, dok je naveo da se „može definisati tako da uključuje sva ubistva (sudski sankcionisana teroristička pogubljenja), ubistvo iz nehata (smrtonosni prisilni rad i etničko čišćenje), i zločinačko ubistvo iz nehata (teror-izgladnjivanje) nastalo je iz pobunjeničkih akcija i građanskih ratova pre državnog zaplena, i svih kasnijih zločina u državi“.[15] Prema istoričaru Jergu Hakmanu, ovaj termin nije popularan među naučnicima u Nemačkoj ili na međunarodnom nivou.[16] Istoričarka Aleksandra Laignel-Lavastin piše da upotreba ovog izraza „omogućava da stvarnost koju opisuje odmah postigne, u zapadnom umu, status jednak statusu istrebljenja Jevreja od strane nacističkog režima“.[17]
  • Masovno ubijanje – profesor psihologije Ervin Staub definisao je masovno ubijanje kao „ubijanje članova grupe bez namere da se eliminiše cela grupa ili ubijanje velikog broja ljudi bez precizne definicije pripadnosti grupi. U masovnom ubijanju broj ubijenih je obično manji nego u genocidu“.[18] Politikolog Benjamin Valentino definisao je termin kao „namerno ubistvo ogromnog broja neboraca“, pri čemu se „masovni broj“ definiše kao najmanje 50.000 namernih smrti tokom pet godina ili manje. Ovo je najprihvaćeniji kvantitativni minimalni prag za upotrebnu termina.[19] On je ovu definiciju primenio na slučajeve Staljinovog Sovjetskog Saveza, Kine pod Mao Cedungom i Kambodže pod Crvenim Kmerima, dok je priznao da su „masovna ubistva manjeg obima“ takođe delovala od strane režima u Severnoj Koreji, Vijetnamu, Istočnoj Evropi i razne nacije u AfriciPored Valentina, politikolog Džej Ulfelder koristio je prag od najmanje 1.000 ubijenih ljudi.[20] Profesor studija mira i sukoba Aleks Džej Belami navodi da su 14 od 38 slučajeva „masovnog ubijanja od 1945. koje su počinile nedemokratske države van konteksta rata“ bile od strane komunističkih vlada. Prema profesoru ekonomije Atiat F. Ot i vanrednom profesoru ekonomije Sang Hu Bae, postoji opšti konsenzus da masovno ubijanje predstavlja čin namernog ubijanja određenog broja neboraca, ali taj broj može da se kreće od samo četiri osobe do više od 50.000 ljudi.[21] Određeni naučnici koristili su niže donje pragove broja žrtava.[22]
  • Politicid – ekspert za temu genocida Barbara Harf definiše genocid i politiku, ponekad skraćeno kao genopoliticid, kao odrednicu koja uključuje ubijanje političkih, ekonomskih, etničkih i kulturnih grupa, od kojih neke inače ne bi bile obuhvaćene Konvencijom o genocidu.[23]

Procene

[uredi | uredi izvor]
Korice prvog izdanja Crne knjige komunizma

Prema istoričaru Klas-Goran Karlsonu, diskusije o broju žrtava komunističkih režima bile su „izuzetno opsežne i ideološki pristrasne“.[24] Svaki pokušaj da se proceni ukupan broj ubistava pod komunističkim režimima u velikoj meri zavisi od definicija, [25] u rasponu od niskih 10–20 miliona do čak 148 miliona.[26][27] Politikolog Rudolf Rumel i istoričar Mark Bredli napisali su da, iako su tačni brojevi sporni, red veličine nije.[28] Profesorka Barbara Harf kaže da su Rumel i drugi naučnici specijalizovani za temu genocida prvenstveno fokusirani na uspostavljanje obrazaca i testiranje različitih teorijskih objašnjenja genocida i masovnih ubistava. Oni rade sa velikim skupovima podataka koji opisuju događaje masovne smrtnosti na globalnom nivou, i moraju se osloniti na selektivne podatke koje pružaju stručnjaci iz zemlje; istraživači ne mogu očekivati apsolutnu preciznost, a ona nije ni potrebna kao rezultat njihovog rada.[29]

Svaki pokušaj da se proceni ukupan broj ubistava u komunističkim režimima u velikoj meri zavisi od definicija. Istoričar Aleksandar Dalin je tvrdio da ideja da se grupišu različite zemlje kao što su Avganistan i Mađarska nema adekvatno objašnjenje.[30] Tokom ere Hladnog rata, neki autori (Tod Kalberston), disidenti (Aleksandar Solženjicin) i antikomunisti uopšte pokušavali su da naprave procene i za specifične zemlje i za globalne. Naučnici komunizma su se uglavnom fokusirali na pojedinačne zemlje, a naučnici genocida su pokušali da pruže globalniju perspektivu, držeći pritom da njihov cilj nije pouzdanost, već uspostavljanje obrazaca.[29] Naučnici specijalizovani za temu komunizma su raspravljali o procenama ubijenih za Sovjetski Savez, ne za sve komunističke režime. Pokušaj je popularizovan uvodom u Crnu knjigu komunizma koji je bio kontroverzan.[30] Među njima, sovjetski stručnjaci Majkl Elman i Džej Arč Geti kritikovali su procene zbog oslanjanja na emigrantske izvore, priče i glasine kao dokaze,[31] i upozorili da bi istoričari umesto toga trebalo da koriste arhivski materijal.[32] Takvi naučnici razlikuju istoričare koji svoja istraživanja zasnivaju na arhivskoj građi i one čije su procene zasnovane na svedočenjima svedoka i drugim podacima koji su nepouzdani.[33] Sovjetski specijalista Stiven G. Vitkroft kaže da su se istoričari oslanjali na Solženjicina da podrže svoje veće procene, ali istraživanja u državnim arhivima su potvrdila niže procene, i da je popularna štampa nastavila da uključuje ozbiljne greške koje ne bi trebalo citirati ili se oslanjati na njih. na, u akademskim krugovima.[34] Rumelovo pisanje je takođe bio još jedan široko korišćen i citirani izvor[35] ali nije pouzdan u pogledu procena.[29]

Značajni pokušaji procene uključuju sledeće:[35]

  • Godine 1993. Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Džimija Kartera, napisao je da je „neuspeli pokušaj izgradnje komunizma u dvadesetom veku progutao živote skoro 60.000.000 ljudi“.[36]
  • Godine 1994. Ramelova knjiga Death by Government vlade uključivala je oko 110 miliona ljudi, stranih i domaćih, ubijenih u komunističkom democidu od 1900. do 1987. [37] Ovo ukupno isključuje smrtne slučajeve od Velike kineske gladi 1958–1961. zbog Rumelovog tadašnjeg verovanja da je „ iako je Maova politika bila odgovorna za glad, on je bio zaveden u vezi sa tim, i konačno kada je saznao, zaustavio je to i promenio svoju politiku."[38] Ramel će kasnije revidirati svoju procenu sa 110 miliona na oko 148 miliona zbog dodatnih informacija o Maoovoj krivici za Veliku kinesku glad od Mao: The Unknown Story, uključujući Džona Halideja i Jung Čanga procenjenih 38 miliona gladi preminule osobe.[38]
    • Istoričar Tomislav Dulić je 2004. kritikovao Rumelovu procenu broja ubijenih u Titovoj Jugoslaviji kao precenjivanje zasnovano na korišćenju nekvalitetnih izvora i naveo da bi i ostale Rumelove procene mogle imati isti problem ako je i za njih koristio slične izvore.[39] Rumel je odgovorio kritikom Dulićeve analize.[40]
  • Godine 1997., uvod istoričara Stefana Kurtoa u Crnu knjigu komunizma, uticajno, ali kontroverzno[30] delo napisano o istoriji komunizma u 20. veku,[41] dalo je „grubu aproksimaciju, zasnovanu na nezvaničnim procenama“. Međuzbirovi koje je Kurtoa naveo daju 94,36 miliona ubijenih.[42] Nikolas Vert i Žan Luj Margolin, autori koji su doprineli knjizi, kritikovali su Kurtoa da je opsednut postizanjem ukupnog ukupnog broja od 100 miliona.[43]
    • U svom predgovoru za englesko izdanje iz 1999. Martin Malija je napisao da je „ukupni ukupan broj žrtava po različitim procenama autora na između 85 miliona i 100 miliona“.[44] Istoričar Majkl Dejvid Foks navodi da je Malija povezivala različite režime, od radikalnih sovjetskih industrijalaca do anti-urbanista Crvenih Kmera, pod maskom kategorije „generičkog komunizma“ „definisane svuda do zajedničkog imenioca partijskih pokreta koje su osnovali intelektualci“.[45] Kurtoaov pokušaj da izjednači nacizam i komunistički režim nije bio plodonosan ni na naučnoj ni na moralnoj osnovi, jer su takva poređenja generalno kontroverzna.[46]
  • Profesor Benjamin Valentino je 2005. godine izjavio da se broj neboraca koje su ubili komunistički režimi samo u Sovjetskom Savezu, Kini i Kambodži kretao od 21 milion do 70 miliona.[47]
  • Profesor ekonomije Stiven Rouzfild je 2010. godine napisao u Crveni holokaust da su unutrašnje protivrečnosti komunističkih režima izazvale ubistvo oko 60 miliona ljudi, a možda i desetine miliona više.[48]
  • Akademik Aleks Džej Belami je 2012. godine napisao da „konzervativna procena iznosi ukupan broj civila koje su komunisti namerno ubili posle Drugog svetskog rata između 6,7 miliona i 15,5 miliona ljudi, a da je prava brojka verovatno mnogo veća“.[49]
  • Profesorka kineske politike Julia Straus je 2014. napisala da, iako je postojao početak naučnog konsenzusa o brojkama od oko 20 miliona ubijenih u Sovjetskom Savezu i 2-3 miliona u Kambodži, nije postojao takav konsenzus o brojevima za Kinu.[50]
  • Godine 2017, istoričar Stiven Kotkin napisao je u The Wall Street Journal da je 65 miliona ljudi u komunizmu umrlo prerano odnosno pre ostvarenja prosečnog životnog veka, a te smrti su bile rezultat „masovnih deportacija, logora prinudnog rada i terora policije i države“, ali uglavnom „od gladovanja“. kao rezultat svojih surovih projekata društvenog inženjeringa“.[51]

Kritika procena

[uredi | uredi izvor]

Kritike procena su uglavnom usmerene na tri aspekta, odnosno da se procene zasnivaju na retkim i nepotpunim podacima kada su značajne greške neizbežne,[52] brojke su iskrivljene na veće moguće vrednosti,[52] i žrtve građanskih ratova, golodomora i drugih gladi i ratova u kojima su učestvovale komunističke vlade ne treba računati.[52] Kritika takođe uključuje da ove procene ignorišu živote spašene komunističkom modernizacijom[53] i da se upuštaju u poređenja i jednačine sa nacizmom,[54] koje naučnici opisuju kao zamagljivanje holokausta,[55][56] trivijalizaciju holokausta i antikomunistička pojednostavljenja.[57] Pored toga, istoričar Aleksandar Dalin je tvrdio da komunistička grupacija koju su primenili Kurtoa i Malija u Crnoj knjizi komunizma nema adekvatno objašnjenje, [58] a Malia je u stanju da u isti ukupan broj uveže različite režime, od radikalnih sovjetskih industrijalaca anti-urbanistima Crvenih Kmera, pod maskom kategorije „generičkog komunizma“ „definisane svuda do zajedničkog imenitelja partijskih pokreta koje su osnovali intelektualci“.[45] Međutim, zajedno sa filozofom Skotom Sehonom, Godzi je napisao da je „zafrkavanje sa brojevima nepristojno. Ono što je bitno je da su komunistički režimi ubili mnogo, mnogo ljudi.“[59]

Kritike Rumelovih procena su se fokusirale na dva aspekta, odnosno na njegov izbor izvora podataka i njegov statistički pristup. Prema Barbari Harf, istorijski izvori na kojima je Rumel zasnivao svoje procene retko mogu poslužiti kao izvori pouzdanih figura.[60] Statistički pristup koji je Ramel koristio za analizu velikih skupova različitih procena može dovesti do razvodnjavanja korisnih podataka sa bučnim.[60]

Još jedna kritika, koju su artikulisale etnografkinja i naučnica postsocijalističkih rodnih studija Kristen Godzi i politikolog Lora Nojmajer, jeste da brojanje tela odražava antikomunističku tačku gledišta,[59] da mu uglavnom pristupaju antikomunistički naučnici, i da je deo popularnog narativa o „ žrtvama komunizma“,[53] koji su često koristili brojku od 100 miliona iz uvoda u Crnu knjigu komunizma[61] koja se koristi ne samo da diskredituje komunistički pokret, već i cela politička levica.[62] Navode da se isto brojanje tela može lako primeniti na druge ideologije ili sisteme, kao što su kapitalizam i kolonijalizam.[59]

Predloženi uzroci i faktori omogućavanja

[uredi | uredi izvor]

Masovna ubistva Komunističke partije kritikovali su pripadnici političke desnice, koji navode da su masovna ubistva optužnica komunizma kao ideologije, a kritikovali su ih i drugi socijalisti poput anarhista, komunista, demokratskih socijalista, libertarijanskih socijalista i marksisti.[59] Protivnici ove hipoteze, uključujući one na političkoj levici i članove komunističke partije, navode da su ova ubistva bila aberacija izazvana specifičnim autoritarnim režimima, a ne izazvana samim komunizmom, i ukazuju na masovne smrti za koje kažu da su izazvane antikomunizmom i kapitalizmom[59] kao kontrapunkt tim ubistvima.[63]

Ideologija

[uredi | uredi izvor]

Istoričar Klas Goran Karlson piše: „ Ideologije su sistemi ideja, koji ne mogu samostalno da počine zločine. Međutim, pojedinci, kolektivi i države koje su sebe definisale kao komunističke počinile su zločine u ime komunističke ideologije, ili bez navođenja komunizma kao direktnog izvora motivacije za svoje zločine.“[64] Džon Grej, [65] Danijel Goldhagen,[66] i Ričard Pajps[67] smatraju da je ideologija komunizma značajan uzročni faktor masovnih ubistava. U uvodu Crne knjige komunizma, Stefan Kurtoa tvrdi da postoji povezanost između komunizma i kriminala, navodeći da su „komunistički režimi... pretvorili masovni zločin u potpuno razvijen sistem vlasti“,[42] dodajući da taj zločin leži na nivou ideologije a ne državne prakse.[68]

Profesor Mark Bredli piše da su komunistička teorija i praksa često bile u napetosti sa ljudskim pravima i da je većina komunističkih država sledila primer Karla Marksa u odbacivanju „neotuđivih političkih i građanskih prava iz doba prosvetiteljstva“ u korist „kolektivnih ekonomskih i socijalnih prava“."[69] Kristofer J. Finlej smatra da marksizam legitimira nasilje bez ikakvog jasnog ograničavajućeg principa jer odbacuje moralne i etičke norme kao konstrukcije dominantne klase, i navodi da bi „bilo zamislivo da revolucionari počine užasne zločine u stvaranju socijalističke sistema, sa uverenjem da će njihovi zločini biti retroaktivno abolirani novim etičkim sistemom koji je uspostavio proletarijat“.[70] Rustam Sing navodi da je Marks aludirao na mogućnost mirne revolucije; nakon neuspelih revolucija 1848. Sing navodi da je Marks naglasio potrebu za nasilnom revolucijom i revolucionarnim terorom.[71]

Istoričar književnosti Džordž Votson citirao je članak Fridriha Engelsa iz 1849. pod nazivom „Mađarska borba“ i objavljen u Marksovom časopisu Neue Rheinische Zeitung, i komentarisao da će „čitave nacije biti ostavljene posle radničke revolucije protiv buržoazije, feudalnih ostataka u socijalističkog doba, a pošto nisu mogli napredovati dva koraka, morali bi da budu ubijeni. Oni su bili rasno smeće, kako ih je Engels nazvao, i prikladni samo za đubre istorije.“[72] Jedna recenzija knjige kritikovala je ovo tumačenje, tvrdeći da „ono što Marks i Engels pozivaju je... u najmanju ruku svojevrsni kulturni genocid; ali nije očigledno, barem iz Votsonovih citata, da je stvarno masovno ubijanje, a ne (da upotrebimo njihovu frazeologiju) u pitanju puka apsorpcija ili asimilacija.“[73] Govoreći o Engelsovom članku iz 1849, istoričar Andrzej Valicki kaže: „Teško je poreći da je ovo bio direktan poziv na genocid.“[74] Žan Fransoa Revel piše da je Josif Staljin preporučio proučavanje Engelsovog članka iz 1849. u svojoj knjizi O Lenjinu i lenjinizmu iz 1924.[75]

Prema Rumelu, ubistva koja su počinili komunistički režimi najbolje se mogu objasniti kao rezultat braka između apsolutne vlasti i apsolutističke ideologije marksizma.[76] Rumel navodi da je „komunizam bio poput fanatične religije. Imala je svoj otkriveni tekst i svoje glavne tumače. Imala je svoje sveštenike i njihovu ritualnu prozu sa svim odgovorima. Imao je raj i odgovarajuće ponašanje da bi ga dostigao. Imalo je svoju privlačnost za veru. I imala je svoje krstaške ratove protiv nevernika. Ono što je ovu sekularnu religiju učinilo tako krajnje smrtonosnom bilo je njeno zauzimanje svih državnih instrumenata sile i prinude i njihova neposredna upotreba za uništavanje ili kontrolu svih nezavisnih izvora moći, kao što su crkva, profesije, privatni biznisi, škole i porodica.“[77] Rumels piše da su marksistički komunisti videli izgradnju svoje utopije kao „iako rat protiv siromaštva, eksploatacije, imperijalizma i nejednakosti. A za veće dobro, kao u pravom ratu, ljudi se ubijaju. I tako je ovaj rat za komunističku utopiju imao svoje neophodne neprijateljske žrtve, sveštenstvo, buržoaziju, kapitaliste, razbojnike, kontrarevolucionare, desničare, tiranine, bogataše, zemljoposednike i neborce koji su, nažalost, uhvaćeni u bici. U ratu milioni mogu da poginu, ali uzrok može biti dobro opravdan, kao u porazu Hitlera i potpuno rasističkog nacizma. A za mnoge komuniste, uzrok komunističke utopije bio je takav da opravdava sve smrti.“[76]

Bendžamin Valentino piše da „očigledno visok nivo političke podrške ubilačkim režimima i liderima ne bi trebalo automatski da se izjednačava sa podrškom samom masovnom ubijanju. Pojedinci su u stanju da podržavaju nasilne režime ili lidere dok ostaju ravnodušni ili čak suprotstavljeni specifičnoj politici koju su ti režimi i sprovodili." Valentino citira Vladimira Brovkina koji je rekao da „glas za boljševike 1917. nije bio glas za crveni teror ili čak glas za diktaturu proletarijata“. [78] Prema Valentinu, takve strategije su bile tako nasilne jer ekonomski oduzimaju veliki broj ljudi,[79] komentarišući: „Društvene transformacije ove brzine i veličine su povezane sa masovnim ubijanjem iz dva osnovna razloga. Prvo, masivne društvene dislokacije izazvane takvim promenama često su dovele do ekonomskog kolapsa, epidemija i, što je najvažnije, široko rasprostranjene gladi... Drugi razlog zbog kojeg su komunistički režimi koji su bili usmereni na radikalnu transformaciju društva povezani sa masovnim ubijanjem je taj što su se revolucionarne promene koje su sprovodile neumoljivo sukobile sa fundamentalnim interesima velikog dela njihovog stanovništva. Malo ljudi se pokazalo spremnim da prihvate tako dalekosežne žrtve bez intenzivnog nivoa prinude.“[80] Prema Žaku Semenu, „komunistički sistemi koji su se pojavili u dvadesetom veku završili su uništavanjem sopstvenog stanovništva, ne zato što su planirali da ga unište kao takve, već zato što su imali za cilj da restrukturiraju 'društveno telo' od vrha do dna, čak i ako je to značilo da ga pročiste i ponovo ukrote kako bi odgovaralo njihovom novom prometejskom političkom imaginaru."[81]

Majkl Man piše da su članovi komunističke partije „ideološki vođeni, verujući da bi stvorili novi socijalistički društva, oni moraju voditi u socijalističkom žaru. Ubistva su često bila popularna, a obični ljudi su želeli da premaše kvote za ubijanje kao i proizvodne kvote.“[82] Prema Vladimiru Tismaneanuu, „komunistički projekat, u zemljama kao što su SSSR, Kina, Kuba, Rumunija ili Albanija, zasnivao se upravo na uverenju da su određene društvene grupe nepovratno tuđe i zasluženo ubijene.“[83] Aleks Belami piše da je „komunističku ideologiju selektivnog istrebljenja“ ciljnih grupa prvi razvio i primenio Josif Staljin, ali da je „svaka od komunistički režimi koji su masakrirali veliki broj civila tokom Hladnog rata razvili su svoj poseban prikaz“,[84] dok Stiven T. Kac navodi da su razlike zasnovane na klasi i nacionalnosti, stigmatizovane i stereotipizirane na različite načine, stvorile „drugost“ za žrtve komunističke vladavine koja je bila važna za legitimisanje ugnjetavanja i smrti.[85] Martin Šo piše da su „nacionalističke ideje bile u središtu mnogih masovnih ubistava od strane komunističkih država”, počevši od Staljinove „nove nacionalističke doktrine ’socijalizma u jednoj zemlji’”., a ubijanje od strane revolucionarnih pokreta u Trećem svetu vršeno je u ime nacionalnog oslobođenja.[86]

Politički sistem

[uredi | uredi izvor]
Generalni tužilac Andrej Višinski (u sredini) čita optužnicu protiv Karla Radeka iz 1937. tokom drugog moskovskog suđenja

En Eplbaum piše da je „bez izuzetka, lenjinističko verovanje u jednopartijsku državu bilo i jeste karakteristično za svaki komunistički režim“ i da se „boljševička upotreba nasilja ponavljala u svakoj komunističkoj revoluciji“. Fraze koje su prvi izgovorili Vladimir Lenjin i osnivač Čeke Feliks Džeržinski izgovarali su širom sveta. Eplbaum navodi da je još 1976. Mengistu Haile Marijam pokrenuo Crveni teror u Etiopiji.[87] Lenjin je svojim kolegama u boljševičkoj vladi rekao: „Ako nismo spremni da ubijemo diverzanta i belogardejca, kakva je to revolucija?“.[88]

Robert Konkvest je izjavio da Staljinove čistke nisu bile u suprotnosti sa principima lenjinizma, već su bile prirodna posledica sistema koji je uspostavio Lenjin, koji je lično naredio ubijanje lokalnih grupa talaca klasnog neprijatelja[89] Aleksandar Nikolajevič Jakovljev, arhitekta perestrojke i glasnosti i kasnije šef Predsedničke komisije za žrtve političke represije, elaborira ovu tačku, navodeći: „Istina je da u kaznenim operacijama Staljin nije smislio ništa što nije bilo tamo pod Lenjinom: pogubljenja, uzimanje talaca, koncentracioni logori i sve ostalo“.[90] Istoričar Robert Gelateli se slaže, komentarišući: „Drugim rečima, Staljin je pokrenuo vrlo malo toga što Lenjin već nije uveo“.[91]

Stiven Hiks sa Rokford koledža pripisuje nasilje karakterističnom za socijalističku vladavinu 20. veka napuštanju ovih kolektivističkih režima zaštite građanskih prava i odbacivanju vrednosti građanskog društva. Hiks piše da „u praksi svaka liberalna kapitalistička zemlja ima solidnu evidenciju o tome da je humana, da uglavnom poštuje prava i slobode i da omogućava ljudima da sastave plodne i smislene živote“, u socijalizmu „praksa ima vremena i ponovo se pokazao brutalnijim od najgorih diktatura pre dvadesetog veka. Svaki socijalistički režim je pao u diktaturu i počeo da ubija ljude u ogromnim razmerama“.[92]

Erik D. Vajc navodi da su masovna ubistva u komunističkim državama prirodna posledica neuspeha vladavine prava, što se obično vidi tokom perioda društvenih prevrata u 20. veku. I za komunistička i nekomunistička masovna ubistva, „genocidi su se desili u trenucima ekstremne društvene krize, često izazvane samom politikom režima“ [93] i nisu neizbežni, već su političke odluke.[93] Stiven Rouzfild je pisao da su komunistički vladari morali da biraju između promene kursa i „teror-komande“ i češće nego ne, birali su ovo drugo.[94] Majkl Man smatra da je nedostatak institucionalizovanih struktura vlasti značio da su haotična mešavina centralizovane kontrole i partijskog frakcionizma bili faktori koji su doprineli masovnom ubijanju.[82]

Vođe

[uredi | uredi izvor]

Profesor Metju Krajn navodi da su mnogi naučnici ukazivali na revolucije i građanske ratove kao na mogućnost da radikalni lideri i ideologije dobiju moć i preduslove za masovno ubijanje od strane države.[95] Profesor Nam Kju Kim piše da su ideologije isključivanja ključne za objašnjenje masovnog ubijanja, ali su organizacione sposobnosti i individualne karakteristike revolucionarnih vođa, uključujući njihov stav prema riziku i nasilju, takođe važne. Osim što otvaraju političke mogućnosti novim liderima da eliminišu svoje političke protivnike, revolucije na vlast dovode lidere koji su skloniji da počine akte nasilja velikih razmera nad civilima kako bi legitimisali i ojačali sopstvenu moć.[96] Naučnik specijalizovan za teme genocida Adam Džons navodi da je ruski građanski rat bio veoma uticajan na pojavu lidera poput Staljina i da je takođe navikao ljude na „teškoću, okrutnost, teror“.[97] Martin Malija je nazvao „brutalno uslovljavanje“ dva svetska rata važnim za razumevanje komunističkog nasilja, iako nije njegov izvor.[98]

Fotografija kineskog vođe Mao Cedunga 1959. godine

Istoričarka Helen Rapaport opisuje Nikolaja Ježova, birokratu koji je bio zadužen za NKVD tokom Velike čistke, kao fizički umanjenu figuru „ograničene inteligencije“ i „uskog političkog razumevanja“... Kao i drugi podstrekači masovnih ubistava kroz istoriju, [on] je kompenzovao svoj nedostatak fizičkog rasta patološkom okrutnošću i upotrebom grubog terora.“[99] Istoričar ruske i svetke istorije, Džon M. Tompson stavlja ličnu odgovornost direktno na Josifa Staljina. Prema njegovim rečima, „mnogo od onoga što se dogodilo ima smisla samo ako je delimično proisteklo iz poremećenog mentaliteta, patološke okrutnosti i ekstremne paranoje samog Staljina. Nesiguran, uprkos tome što je uspostavio diktaturu nad partijom i državom, neprijateljski i defanzivni kada je suočen sa kritikama ekscesa kolektivizacije i žrtava koje zahteva industrijalizacija visokog tempa, i duboko sumnjičav da su prošli, sadašnji, pa čak i nepoznati budući protivnici aktivni u kovanju zavere protiv njega, Staljin je počeo da se ponaša kao opkoljena osoba. Ubrzo je uzvratio neprijateljima, stvarnim ili izmišljenim.“[100] Profesori Pablo Montanje i Stefan Volton tvrde da se čistke u Sovjetskom Savezu i Kini mogu pripisati personalističkom vođstvu Staljina i Maa, koji su bili podstaknuti time što su imali kontrolu bezbednosnog aparata koji se koristio za vršenje čistki i kontrolu postavljanja zamena za one koji su očišćeni.[101]

Američki istoričar i pisac Vilijam Rubinštajn napisao je da je „Većina miliona koji su stradali od ruku Staljina, Mao Cedunga, Pol Pota i drugih komunističkih diktatora umrli zato što su partijski lideri verovali da pripadaju opasnoj ili subverzivnoj društvenoj klasi ili političkoj grupaciji“.[102]

Poređenja sa drugim masovnim ubistvima

[uredi | uredi izvor]

Danijel Goldhagen tvrdi da su komunistički režimi 20. veka „ubili više ljudi nego bilo koji drugi tip režima“.[103] Drugi naučnici iz oblasti komunističkih studija i studija genocida, kao što su Stiven Rouzfild i Bendžamin Valentino, došli su do sličnih zaključaka.[104] Rouzfild navodi da je moguće zaključiti da je „Crveni holokaust“ ubio više neboraca nego „Ha Šoa“ i „Holokaust u Japanu u Aziji “ zajedno, i da je „bio barem jednako gnusan, s obzirom na singularnost Hitlerovog genocida“. Rouzfild takođe piše da „iako je moderno ublažiti crveni holokaust posmatranjem da je kapitalizam ubio milione ljudi pod vlašću kolonijalnih carstava u dvadesetom veku, prvenstveno kroz glad koju je napravio čovek, nijedan inventar takvih zločinačkih ubistava iz nehata nije ni blizu ukupnom crvenom holokaustu.[105]

Mark Arons navodi da su desničarski autoritarni režimi i diktature koje su podržavale zapadne sile počinile zverstva i masovna ubistva koja su parirala zverstvima i masovnim ubistvima koja su počinjena u komunističkom svetu, navodeći primere kao što su indonežanska okupacija Istočnog Timora, indonežanska masovna ubistva 1965-1966, nestanci u Gvatemali tokom građanskog rata, i atentati i državni terorizam koji su bili povezani sa operacijom Kondor širom Južne Amerike.[106] Vinsent Bevins tvrdi da su antikomunistička masovna ubistva koja su počinjena tokom Hladnog rata imala mnogo veći uticaj na oblikovanje savremenog sveta nego što su to bila masovna ubistva komunista.[107]

Prema istoričaru Kristijanu Gerlahu, komunistička masovna ubistva su generalno bila prevaziđena zverstvima koja su počinili oni koji su im se suprotstavljali; on navodi slamanje Pariske komune, terore Španskog građanskog rata i indonežanska masovna ubistva 1965–66. kao primere, navodeći da „kada su se obe strane upustile u teror, 'crveni' teror obično manjeg intenziteta u poređenju sa belim terorom.[108]

Rasprave o gladi

[uredi | uredi izvor]
Sovjetska glad 1932–1933, oblasti gde su posledice gladi bile najteže su zasenčene

Prema istoričaru J. Arč Getiju, više od polovine od 100 miliona smrtnih slučajeva koji se pripisuju komunizmu nastalo je zbog gladi. [109] Stefan Kurtoa smatra da su mnogi komunistički režimi izazvali glad u svojim nastojanjima da nasilno kolektivizuju poljoprivredu i sistematski je koristili kao oružje kontrolisanjem snabdevanja hranom i distribucijom hrane na političkoj osnovi. Kurtoa navodi da su „u periodu posle 1918. samo komunističke zemlje doživele takvu glad, koja je dovela do smrti stotina hiljada, a u nekim slučajevima i miliona ljudi. I opet 1980-ih, dve afričke zemlje koje su tvrdile da su marksističko-lenjinističke, Etiopija i Mozambik, bile su jedine takve zemlje koje su pretrpele ovu smrtonosnu glad.“[110]

Stefan G. Vikroft, R. V. Dejvis i Mark Tauger odbacuju ideju da je ukrajinska glad bila čin genocida koji je namerno izvršila sovjetska vlada.[111] Vitkroft kaže da je politika sovjetske vlade tokom gladi bila krivična dela prevare i ubistva, iako ne otvoreno ubistvo ili genocid.[112] Biograf Josifa Staljina Stiven Kotkin podržava sličan stav, navodeći da, iako „nema pitanja o Staljinovoj odgovornosti za glad“ i da su mnogi smrtni slučajevi mogli biti sprečeni da nije „nedovoljnih“ i kontraproduktivnih sovjetskih mera, nema dokaz za Staljinovu nameru da namerno ubija Ukrajince.[113] Prema profesoru istorije Ronaldu Grigoru Suniju, većina naučnika ne gleda na glad u Ukrajini kao na genocid, već kao rezultat loše zamišljene i pogrešno proračunate sovjetske ekonomske politike.[114] Geti tvrdi da je „ogromna težina mišljenja među naučnicima koji rade u novim arhivima da je užasna glad iz 1930-ih bila rezultat staljinističkog nesporazuma i rigidnosti, a ne nekog genocidnog plana“.[109] Ruska Duma je 2008. godine takođe negirala da je glad u Ukrajini predstavljala genocid, navodeći da nije bila osmišljena da cilja određene etničke grupe.[115]

Nasuprot tome, prema Sajmonu Pajaslijanu, naučni konsenzus klasifikuje Holodomor u bivšoj sovjetskoj Ukrajini kao genocid.[116] Neki istoričari zaključuju da je glad planirao i pogoršao Josif Staljin kako bi eliminisao ukrajinski pokret za nezavisnost.[117][118] Ovaj zaključak podržava Rafael Lemkin.[119] Lemkin (koji je skovao termin genocid i bio inicijator Konvencije o genocidu), Džejms Mejs, Norman Najmark, Timoti Snajder i En Eplbaum nazvali su Holodomor genocidom i namernim rezultatom staljinističke politike.[120] Prema Lemkinu, Holodomor je „klasičan primer sovjetskog genocida, najdužeg i najopsežnijeg eksperimenta u rusifikacije, odnosno istrebljenja ukrajinske nacije“.

Benjamin Valentino piše: „Iako nisu sve smrti usled gladi u ovim slučajevima bile namerne, komunistički lideri su najgore posledice gladi usmerili protiv svojih navodnih neprijatelja i koristili su glad kao oružje da primoraju milione ljudi da se povinuju direktivama države."[80] Daniel Goldagen kaže da u nekim slučajevima smrt od gladi ne treba razlikovati od masovnih ubistava, komentarišući: „Kad god vlade nisu ublažile uslove gladi, politički lideri su odlučili da ne kažu ne masovnoj smrti – drugim rečima, rekli su da ." Goldhagen kaže da se to dogodilo u ustanku Mau Mau, Velikom skoku naprijed, nigerijskom građanskom ratu, rritrejskom ratu za nezavisnost i ratu u Darfuru.[121] Martin Šo smatra da ako je vođa znao da će krajnji rezultat njihove politike biti masovna smrt od gladi, a oni svejedno nastavljaju da ih primenjuju, ove smrti se mogu shvatiti kao namerne.[122]

Istoričar Džon Viner i novinar Seumas Milne, kritikovali su naglašavanje uloge komunizma kada se pripisuje krivica za prouzrokovanje gladi. U članku iz 2002. godine za Gardijan, Milne pominje „moralno slepilo ispoljeno prema istorijatu kolonijalizma“, i piše: „Ako se smatra da su Lenjin i Staljin ubili one koji su umrli od gladi u gladi 1920-ih i 1930-ih, onda je Čerčil zasigurno odgovoran za 4 miliona smrtnih slučajeva u gladi u Bengalu 1943. godine koja se mogla izbeći." Milne se žali da, iako „postoji veoma hvaljena Crna knjiga komunizma, [ne postoji] tako sveobuhvatna optužnica kolonijalne evidencije“.[123] Vajner iznosi sličnu tvrdnju dok upoređuje Holodomor i bengalsku glad iz 1943. godine, navodeći da uloga Vinstona Čerčila u bengalskoj gladi „izgleda slična Staljinovoj ulozi u ukrajinskoj gladi“. [124] Istoričar Majk Dejvis, autor Kasnog viktorijanskog holokausta, pravi poređenja između Velike kineske gladi i indijske gladi kasnog 19. veka, tvrdeći da su u oba slučaja vlade koje su nadgledale odgovor na glad namerno odlučile da ne ublažavaju uslove i kao takvi snosi odgovornost za razmere smrti u pomenutim gladima.[125] Antropolog Džejson Hikel i Dilan Salivan sugerišu da se broj smrtnih slučajeva tokom vrhunca britanskog kolonijalizma u Indiji popeo na oko 100 miliona, što je više od svih smrtnih slučajeva od gladi koji se pripisuju komunističkim vladama zajedno.[126][127]

Profesor ekonomije Majkl Elman je kritičan prema fiksaciji na „jedinstveno staljinističko zlo“ kada je reč o prekomernoj smrti od gladi. Elman tvrdi da masovne smrti od gladi nisu „jedinstveno staljinističko zlo“, komentarišući da su tokom ruske istorije glad i suše bile uobičajena pojava, uključujući rusku glad 1921–1922, koja se dogodila pre nego što je Staljin došao na vlast. On takođe navodi da je glad bila rasprostranjena širom sveta u 19. i 20. veku u zemljama poput Indije, Irske, Rusije i Kine. Prema Elmanu, G8 je „kriv za masovno ubistvo iz nehata ili masovnu smrt zbog kriminalnog nemara jer nisu preduzeli očigledne mere da smanje masovne smrti“, a Staljinovo „ponašanje nije bilo ništa gore od ponašanja mnogih vladara u devetnaestom i dvadesetom veku“.[128]

Memorijali i muzeji

[uredi | uredi izvor]

Spomenici žrtvama komunizma postoje u gotovo svim glavnim gradovima istočne Evrope, a postoji i nekoliko muzeja koji dokumentuju zločine koji su se dogodili tokom komunističke vladavine.[129] Nekoliko naučnika, među kojima su Kristen Godsi i Laure Neumaier, kažu da oni nastoje da institucionalizuju narativ o „žrtvama komunizma“ kao teoriju o dvostrukom genocidu, ili moralnu ekvivalenciju između nacističkog holokausta (rasnog ubistva) i onih ubijen od strane komunističkih država (klasno ubistvo), [53] i da su dela kao što je Crna knjiga komunizma odigrala veliku ulogu u kriminalizaciji komunizma u evropskom političkom prostoru u eri posle hladnog rata.[57] Zoltan Dujisin piše da „evropeizacija antitotalitarnog ’kolektivnog pamćenja’ komunizma otkriva pojavu polja antikomunizma“ a narativ predlažu „antikomunistički preduzetnici pamćanja“.[130]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Wheatcroft 1996, str. 1320–1321.
  2. ^ Weiss-Wendt 2008, str. 42.
  3. ^ Ott 2011, str. 53.
  4. ^ Mann 2005, str. 17.
  5. ^ Sangar 2007, str. 1, paragraph 3.
  6. ^ Sémelin 2009, str. 344.
  7. ^ Sémelin 2009, str. 318.
  8. ^ Harff 2017, str. 112.
  9. ^ Harff 2017, str. 116.
  10. ^ Fein 1993a, str. 75.
  11. ^ Harff 2003, str. 50.
  12. ^ van Schaack 1997, str. 2267.
  13. ^ Wayman & Tago 2010, str. 3–4.
  14. ^ Möller 1999.
  15. ^ Rosefielde 2010, str. 3.
  16. ^ Hackmann 2009.
  17. ^ Shafir 2016, str. 64.
  18. ^ Staub 2011, str. 1000.
  19. ^ Esteban, Morelli & Rohner 2010, str. 6.
  20. ^ Ulfelder & Valentino 2008, str. 2.
  21. ^ Ott 2011, str. 55.
  22. ^ Su 2011, str. 13.
  23. ^ Harff & Gurr 1988, str. 360.
  24. ^ Karlsson & Schoenhals 2008, str. 8.
  25. ^ . JSTOR 2697429. doi:10.2307/2697429.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  26. ^ Valentino, Benjamin . (2005). Final Solutions: Mass Killing and Genocide in the Twentieth Century. Cornell University Press. str. 75, 91, 275. ISBN 9780801472732. .
  27. ^ „Reevaluating China's Democide to 73,000,000”. 24. 11. 2008. 
  28. ^ Rummel 1993.
  29. ^ a b v Harff 2017.
  30. ^ a b v Dallin 2000.
  31. ^ Getty 1985, str. 5.
  32. ^ Ellman 2002.
  33. ^ Ellman 2002, str. 1151.
  34. ^ Wheatcroft 1999, str. 341.
  35. ^ a b Valentino 2005, str. 275.
  36. ^ Brzezinski 1993, str. 16.
  37. ^ Rummel 1994, str. 15, Table 1.6.
  38. ^ a b Rummel 2005a.
  39. ^ Dulić 2004, str. 85.
  40. ^ Rummel 2004.
  41. ^ Aronson 2003.
  42. ^ a b Courtois 1999, str. 4.
  43. ^ Rutland 1999, str. 123.
  44. ^ Malia 1999, str. x.
  45. ^ a b David-Fox 2004.
  46. ^ Karlsson & Schoenhals 2008, str. 53–54.
  47. ^ Valentino 2005, str. 75, 91.
  48. ^ Rosefielde 2010, str. 1, 7.
  49. ^ Bellamy 2012, str. 949.
  50. ^ Strauss 2014, str. 360–361.
  51. ^ Chicago Tribune 2017.
  52. ^ a b v Harff 1996, str. 118.
  53. ^ a b v Ghodsee 2014.
  54. ^ Doumanis, Nicholas, ur. (2016). The Oxford Handbook of European History, 1914–1945 (E-book izd.). Oxford, England: Oxford University Press. str. 377—378. ISBN 9780191017759. Pristupljeno 2. 12. 2021 — preko Google Books. „At first sight, accusations that Hitler and Stalin mirrored each other as they 'conducted wars of annihilation against internal and external enemeis ... of class, race, and nation,' seem plausible. But such a perspective, in reality a recapitulation of the long-discredited totalitarian perspective equating Stalin's Soviet Union with Hitler's National Socialist Germany, is not tenable. It betrays a profound misunderstanding of the distinct natures of the Stalinist and Nazi regimes, which made them mortal enemies. Stalin's primary objective was to forge an autarkic, industrialized, multinational state, under the rubric of 'socialism in one country'. Nationalism and nation-building were on Stalin's agenda, not genocide; nor was it inherent in the construction of a non-capitalist, non-expansionary state—however draconian.” 
  55. ^ Shafir 2016.
  56. ^ Radonić, Ljiljana (2020). The Holocaust/Genocide Template in Eastern Europe. London, England: Routledge. ISBN 9781000712124. Pristupljeno 2. 12. 2021 — preko Google Books. 
  57. ^ a b Neumayer 2018.
  58. ^ Dallin 2000: "Whether all these cases, from Hungary to Afghanistan, have a single essence and thus deserve to be lumped together—just because they are labeled Marxist or communist—is a question the authors scarcely discuss."
  59. ^ a b v g d Ghodsee & Sehon 2018.
  60. ^ a b Harff 1996.
  61. ^ Engel-Di Mauro 2021.
  62. ^ Courtois 1999, str. xvii.
  63. ^ Bevins 2020, str. 238–240.
  64. ^ Karlsson & Schoenhals 2008, str. 5.
  65. ^ Gray 1990, str. 116.
  66. ^ Goldhagen 2009, str. 206.
  67. ^ Pipes 2001, str. 147.
  68. ^ Courtois 1999, str. 2.
  69. ^ Bradley 2017, str. 151–153.
  70. ^ Jahanbegloo 2014, str. 117–118.
  71. ^ Jahanbegloo 2014, str. 120–121.
  72. ^ Watson 1998, str. 77.
  73. ^ Grant 1999, str. 558.
  74. ^ Walicki 1997, str. 154.
  75. ^ Revel 2009, str. 94–95.
  76. ^ a b Totten & Jacobs 2002, str. 168.
  77. ^ Totten & Jacobs 2002, str. 169.
  78. ^ Valentino 2005, str. 33–34.
  79. ^ Valentino 2005, str. 91, 93.
  80. ^ a b Valentino 2005, str. 93–94.
  81. ^ Sémelin 2009, str. 331.
  82. ^ a b Mann 2005, str. 318, 321.
  83. ^ Tismăneanu 2012, str. 14.
  84. ^ Bellamy 2012, str. 950.
  85. ^ Katz 2013, str. 267.
  86. ^ Shaw 2015a, str. 115.
  87. ^ Hollander 2006, str. xiv.
  88. ^ Fitzpatrick 2008, str. 77.
  89. ^ Conquest 2007, str. xxiii.
  90. ^ Yakovlev 2002, str. 20.
  91. ^ Ray 2007.
  92. ^ Hicks 2009, str. 87–88.
  93. ^ a b Weitz 2003, str. 251–252.
  94. ^ Rosefielde 2010, str. xvi.
  95. ^ Krain 1997, str. 334.
  96. ^ Kim 2016, str. 23–24.
  97. ^ Jones 2010, str. 126.
  98. ^ Malia 1999, str. xviii.
  99. ^ Rappaport 1999, str. 82–83.
  100. ^ Thompson 2008, str. 254–255.
  101. ^ Montagnes & Wolton 2019, str. 27.
  102. ^ Rubinstein 2014.
  103. ^ Goldhagen 2009, str. 54.
  104. ^ Valentino 2005, str. 91.
  105. ^ Rosefielde 2010, str. 225–226.
  106. ^ Aarons 2007, str. 71 & 80–81.
  107. ^ Bevins 2020, str. 240.
  108. ^ Gerlach & Six 2020, str. 13.
  109. ^ a b Ghodsee 2014, str. 124.
  110. ^ Courtois 1999, str. 9.
  111. ^ Davies & Wheatcroft 2009, str. xiv.
  112. ^ Wheatcroft 2020.
  113. ^ Aldous & Kotkin 2017.
  114. ^ Suny, Ronald Grigor (2017). Red Flag Unfurled: History, Historians, and the Russian Revolution. Verso. str. 94—95. ISBN 978-1784785642. „Most scholars rejected this claim, seeing the famine as following from a badly conceived and miscalculated policy of excessive requisitioning of grain, but not as directed specifically against ethnic Ukrainians.” 
  115. ^ Gutterman, Steve (3. 4. 2008). „Russians reject calling '30s famine a genocide”. The Boston Globe. Associated Press. 
  116. ^ Payaslian 2021.
  117. ^ Britannica Holodomor.
  118. ^ Engerman, David (2003). Modernization from the Other Shore: American Intellectuals and the Romance of Russian Development. Harvard University Press. str. 194. ISBN 9780674036529 — preko Google Books. 
  119. ^ „Holodomor was a genocide, according to the author of the term”. Pristupljeno 9. 12. 2022. 
  120. ^ Lemkin 2008.
  121. ^ Goldhagen 2009, str. 29–30.
  122. ^ Shaw 2015b, "Structural contexts and unintended consequences".
  123. ^ Milne 2002.
  124. ^ Wiener 2012, str. 38.
  125. ^ Day 2018.
  126. ^ Sullivan, Dylan; Hickel, Jason (2023). „Capitalism and extreme poverty: A global analysis of real wages, human height, and mortality since the long 16th century”. World Development. 161: 106026. doi:10.1016/j.worlddev.2022.106026 Slobodan pristup. 
  127. ^ Sullivan, Dylan; Hickel, Jason (2. 12. 2022). „How British colonialism killed 100 million Indians in 40 years”. Al Jazeera. Pristupljeno 13. 12. 2022. „While the precise number of deaths is sensitive to the assumptions we make about baseline mortality, it is clear that somewhere in the vicinity of 100 million people died prematurely at the height of British colonialism. This is among the largest policy-induced mortality crises in human history. It is larger than the combined number of deaths that occurred during all famines in the Soviet Union, Maoist China, North Korea, Pol Pot’s Cambodia, and Mengistu’s Ethiopia.” 
  128. ^ Ellman 2002, str. 1172.
  129. ^ Todorova & Gille 2012, str. 4.
  130. ^ Dujisin 2020.

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Масовна_убиства_под_комунистичким_режимима&oldid=28479172”