Tanko crevo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Tanko crevo
Blausen 0817 SmallIntestine Anatomy.png
Dijagram prikazuje tanko crevo i okružujuće strukture
Detalji
ArterijaGornja opornjačka arterija
VenaVena porta
NervCelijačna ganglija, Živac lutalac[1]
LimfaIntestinalno limfno deblo
Identifikatori
LatinskiIntestinum tenue
MeSHD007421
TAA05.6.01.001
FMA7200
Anatomska terminologija

Tanko crevo (lat. intestinum) - crevo kod čoveka je deo gastrointestinalnog trakta između želuca i debelog creva. U njemu dolazi do najvećeg dela apsorpcije hrane (nutrijenata i minerala).[2] U tankom crevu se pod uticajem velikog broja fermenata, koje luče gušterača i sluzokoža tankog creva i žuči iz jetre vrši najveći dio varenja, kao i resorpcija svarenih sastojaka.

Na njegovoj površini se nalaze crevne resice koje povećavaju površinu tankog creva i koja sa njima uključuje površinu od 250 m². U crevnim resicama se nalaze krvni sudovi koji upijaju aminokiseline i [monosaharid]e poput glukoze, dok produkte lipida upijaju limfni sudovi. Da bi se dodatno povećala površina tankog creva postoje kružni nabori u crevu, koji se nazivaju Kenkrinovi nabori. Oni imaju ulogu u zadržavanju hrane, što doprinosi boljoj apsorpciji.

Tanko crevo je dugo oko 7 m. Sastavljeno je od tri tkivna sloja:

  • spoljni (seroza)
  • mišićni (muskularni)
  • unutrašnji - sluzokoža (mukoza).

Tanko crevo se deli na tri dela:

  • dvanaestopalačno crevo (duodenum), koje polazi od želuca i pričvršćeno je za zadnji trbušni zid; u njega se ulivaju odvodni kanali jetre i pankreasa
  • prazno crevo (jejunum)
  • krivo crevo (ileum), koje se uliva u cekum, početni dio debelog creva.

Duodenum je najkraći deo tankog creva i to je mesto gde počinje priprema za apsorpciju. On takođe prima žuč i pankreasni sok kroz kanal gušterače, koji kontroliše Odijev sfinkter.

Struktura[uredi | uredi izvor]

Veličina[uredi | uredi izvor]

Dužina malog creva može znatno da varira, od samo 2,75 m sve do 10,49 m.[3] Prosečna dužina kod živih ljudi je 3m-5m.[4][5] Dužina zavisi od toga koliko je visoka osoba i kako se dužina meri.[3] Viši ljudi generalno imaju duže tanko crevo i merenja su merenja su generalno duža nakon smrti i kad su creva prazna.[3]

Tanko crevo ima približno 1,5 cm u prečniku kod Novorođenčadi nakon 35 nedelja gestacionog uzrasta,[6] i 2,5–3 cm (1 inch) u prečniku kod odraslih. Na rendgenskim snimcima stomaka, tanko crevo se smatra da je abnormalno prošireno kad prečnik prelazi 3 cm.[7][8] Na CT snimcima, prečnik preko 2,5 cm se smatra abnormalno prošireno.[7][9] Površinska oblast ljudske sluzokože tankog creva, usled proširenja uzrokovanih naborima, resica i mikroresicA, u proseku je 30 kvadratnih metara.[10]

Delovi[uredi | uredi izvor]

Tanko crevo se deli u tri strukturna dela.

Jejunum i ileum su suspendovani u trbušnoj šupljini pomoću mezenterijuma. Mezenterijum je deo trbušne maramice. Arterije, vene, limfni sudovi i nervi putuju kroz mezenterijum.[12]

Snabdevanje krvlju[uredi | uredi izvor]

Tanko crevo se napaja krvlju iz trbušnog debla i superiorne mesenterične arterije. Ovo su dve grane aorte. Duodenum prima krv iz trbušnog debla preko superiorne pankreatikoduodenalne arterije i od superiorne mesenterične arterije preko inferiorne pankreatikoduodenalne arterije. Ove arterije imaju prednje i zadnje grane koje se sastaju u srednjoj liniji i anastomoze. Jejunum i ileum primaju krv iz superiorne mesenterične arterije.[13] Grane superiorne mesenterične arterije formiraju seriju lukova unutar mezenterijuma poznatu kao arterijske arkade, koje mogu da imaju nekoliko slojeva. Pravi krvni sudovi poznati kao vaza rekta idu od arkada najbližih ileumu i jejunumu so samim organa.[13]

Histologija[uredi | uredi izvor]

Tri sekcije tankog creva izgledaju slično jedna drugoj na mikroskopskom nivou, ali postoje neke važne razlike. Delovi creva su sledeći:

Sloj Dvanaestopalačno crevo Jejunum Ileum
Seroza 1. deo seroze, 2.–4. advencije normalan normalan
Muskularis ekterna Uzdužni i kružni slojevi, sa Auerbahovim spletom između isto kao duodenum isto kao duodenum
Podsluzokoža Brunerove žlezde i Majsnerov splet bez b.ž. bez b.ž.
Sluzokoža: muscularis mucosae normalno normalan normalan
Sluzokoža: lamina proprija bez p.p. bez p.p. Pejerove ploče
Sluzokoža: intestinalni epitelijum Jednostavan stubni. Sadrži peharaste ćelije, Panetove ćelije slično duodenumu ?

Razviće[uredi | uredi izvor]

Tanko crevo se razvija iz srednjeg creva primitivne crevne cevi.[14] Do prvih pet nedelja embrionskog života, ileum počne da se izdužuje veoma velikom brzinom, formirajući nabor u obliku slova U koji se naziva primana intestinalna petlja. Petlja raste tako brzo u dužinu da nadrasta abdomen i proviruje kroz pupak. Do desete nedelje, petlja se povlači nazad u abdomen. Između šeste i desete nedelje tanko crevo rotira u smeru suprotnom smeru kazaljki na satu, gledano s prednje strane embriona. Ono rotira daljih 180 stepeni nakon što se povuklo nazad u abdomen. Ovaj proces kreira uvijeni oblik debelog creva.[14]

Funkcija[uredi | uredi izvor]

Hrani iz želuca je dozvoljeno da uđe u duodenum kroz pilor posredstvom mišića koji se naziva pilorni sfinkter.

Varenje[uredi | uredi izvor]

Tanko crevo je mesto gde dolazi do najvećeg dela hemijskog varenja hrane. Mnoge digestivne enzime koji deluju u tankom crevu izlučuju gušterača i jetra i oni ulaze u tanko crevo putem glavnog voda gušterače. Enzimi gušterače i žuča iz žučne kese ulaze u tanko crevu u odgovoru na dejstvo hormona holecistokinina, koji se proizvodi u tankom crevu u odgovoru na prisustvo nutrijenata. Sekretin, još jedan homon koji se formira u tankom crevu, ima dodatne efekte na gušteraču, gde promoviše oslobađanje bikarbonata u duodenum da bi se neutralisala potencijalno štetna kiselina koja prispeva sa hranom iz želuca.

Tri glavne klase nutrijenata koje podležu varenju su proteini, lipidi (masnoće) i ugljeni hidrati:

  • Proteini se degradiraju u male peptide i aminokiseline pre apsorpcije.[15] Hemijsko razlaganje počinje u želucu i nastavlja se u tankom crevu. Proteolitički enzimi, uključujući tripsin i himotripsin, koje izlučuje gušterača razlažu proteine u manje peptide. Karboksipeptidaze, koji su enzimi granične gušteračine četke, odvajaju jednu po jednu aminokiselinu. Aminopeptidaze i dipeptidaze oslobađaju krajnje aminokiselinske proizvode.
  • Lipidi (masti) se degradiraju u masne kiseline i glicerol. Pankreasna lipaza razlaže trigliceride u slobodne masne kiseline i monogliceride. Pankreasna lipaza deluje uz pomoć soli iz žuči koje izlučuje jetra i koje bivaju uskladištene u žučnoj kesi. Žučne soli se vezuju za trigliceride čime olakšavaju njihovu emulgaciju, što pospešuje pristup pankreasnoj lipazi. Do ovoga dolazi zato što je lipaza rastvorna u vodi, dok su masni trigliceridi hidrofobni, te oni imaju tendenciju da se udaljavaju jedni od drugih u vodastom intenstinalnom okruženju. Žučne soli emulgiraju trisaharide u vodastom okruženju dok ih lipaze ne razlože u manje komponente koje su podesne za ulaz u resice, gde bivaju apsorbovane.
  • Neki ugljeni hidrati se degradiraju u jednostavne šećere, ili monosaharide (npr., glukozu). Pankreasna amilaza razlaže pojedine ugljene hidrate (naročito skrob) u oligosaharide. Drugi ugljeni hidrati prolaze nesvareni u debelo crevo i dalje bivaju podloženi dejstvu intestinalnih bakterija. Enzimi četkaste granice preuzimaju dalju obradu. Najvažniji među njima su dekstrinaze i glukoamilaze, koje razlažu oligosaharide. Drugi enzimi četkaste granice su maltaze, saharaze i laktaze. Laktaza je odsutna kod dela odrasle ljudske populacije, i za njih laktoza (disaharid), kao i većina polisaharida, nisu svarljivi u tankom crevu. Neki ugljeni hidrati, kao što je celuloza, se uopšte ne vare, uprkos toga što se sastoje od višestrukih glukoznih jedinica. To je zato što je celuloza formirana od beta-glukoze, što čini inter-monosaharidne veze različitim od onih prisutnih u skrobu, koji se sastoji od alfa-glukoze. Ljudima nedostaje enzim za razlaganje beta-glukoznih veza, što je nešto rezervisano za biljojede i bakterije iz debelog creva.

Apsorpcija[uredi | uredi izvor]

Svarena hrana sad može da pređe u krvne sudove u zidu tankog creva putem bilo difuzije ili aktivnog transporta. Tanko crevo je mesto gde se većina nutrijenata iz svarene hrane apsorbuje. Unutrašnji zid, ili sluzokoža, tankog creva je obložena sa jednostavnim stubastim epitelijalnim tkivom. Strukturno, sluzokoža je pokrivena naborima ili savijucima koji se nazivaju plicae circulares, a koji su permanentno svojstvo unutrašnjeg zida ovog organa. Oni su različiti od rugae, koje se smatraju nestvarnim ili prolaznim, i omogućavaju distanciranje i kontrakcije. Iz plicae circulares izlaze mikroskopski komadi tkiva poput prsta koji se nazivaju resama (latinski villus za „kosmata kosa”). Individualne epitelne ćelije isto tako imaju projekcije poput prstiju poznate kao mikrorese. Funkcije plicae circulares, resa, i mikroresa su da se poveća količina površinske oblasti koja je dostupna za apsorpciju nutrijenata, i da se ograniči gubitak tih nutrijenata na intestinalnu faunu.

Svaka resa ima mrežu kapilara i finih limbnih sudova zvanih lakteali u blizini svoje površine. Epitelne ćelije resa transportuju nutrijente iz lumena creva u kapilare (aminokiseline i ugljene hidrate) i lakteale (lipidi). Apsorbovane supstance se transportuju preko krvnih sudova do različitih organa tela gde se koriste za izgradnju kompleksnih supstanci kao što su proteini neophodni za ljudsko telo. Materijal koji ostane nesvaren i neapsorbovan prelazi u debelo crevo.

Apsorpcija većine nutrijenata se odvija u jejunumu, uz sledeće primetne izuzetke:

Imunsko dejstvo[uredi | uredi izvor]

Tanko crevo podržava telesni imunski sistem.[16] Prisustvo crevne flore pozitivno doprinosi imunskom sistemu domaćina. Pejerove ploče, locirane unutar ileuma tankog creva, su važan deo lokalnog imunskog sistema digestivnog trakta. On su deo limfnog sistema, i pružaju mesto za antigene iz potencijalno štetnih bakterija ili drugih mikroorganizama u digestivnom traktu da budu uzorkovani, i naknadno predstavljeni imunskom sistemu.[17]

Izražavanje gena i proteina[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Bioinformatika

Oko 20.000 gena koji kodiraju proteine biva izraženo u ljudskim ćelijama i 70% tih gena je izraženo u normalnom duodenumu.[18][19] Podskup od oko 300 tih gena je specifičnije izražen u duodenumu sa veoma malim brojem gena izraženim jedino u tankom crevu. Korespondirajući specifični proteini su izraženi u glandularnim ćelijama sluzokože, kao što je protein vezivanja masne kiseline FABP6. Većina specifičnije izraženih gena u tankom crevu je isto tako izraženo u duodenumu, na primer FABP2 i DEFA6 proteini su izraženi u sekretornim granulama Panetovih ćelija.[20]

Dodatne slike[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Fiziologija na MCG 6/6ch2/s6ch2_30
  2. ^ human body | Britannica.com
  3. ^ а б в DiBaise, John K.; Parrish, Carol Rees; Thompson, Jon S. (2016). Short Bowel Syndrome: Practical Approach to Management (на језику: енглески). CRC Press. стр. 31. ISBN 9781498720809. 
  4. ^ Tortora, Gerard (2014). Principles of Anatomy & Physiology. USA: Wiley. стр. 913. ISBN 978-1-118-34500-9. »..its length is about 3m in a living person and about 6.5m in a cadaver due to loss of smooth muscle tone after death.« 
  5. ^ Standring, Susan (2016). Gray's Anatomy. UK: Elsevier. стр. 1124. ISBN 978-0-7020-5230-9. »..and has a mean length of 5 metres (3 - 8.5 metres) when measured intraoperatively in the living adult (Tietelbaum et al 2013).« 
  6. ^ Debora Duro, Daniel Kamin (2007). „Overview of short bowel syndrome and intestinal transplantation”. Colombia Médica. 38 (1). 
  7. ^ а б Ali Nawaz Khan (22. 9. 2016). „Small-Bowel Obstruction Imaging”. Medscape. Приступљено 7. 2. 2017. 
  8. ^ „Abdominal X-ray - Abnormal bowel gas pattern”. radiologymasterclass.co.uk. Приступљено 7. 2. 2017. 
  9. ^ Gazelle, G S; Goldberg, M A; Wittenberg, J; Halpern, E F; Pinkney, L; Mueller, P R (1994). „Efficacy of CT in distinguishing small-bowel obstruction from other causes of small-bowel dilatation.”. American Journal of Roentgenology. 162 (1): 43—47. ISSN 0361-803X. doi:10.2214/ajr.162.1.8273687. 
  10. ^ Helander, Herbert F; Fändriks, Lars (2015). „Surface area of the digestive tract – revisited”. Scandinavian Journal of Gastroenterology. 49 (6): 681—689. ISSN 0036-5521. PMID 24694282. doi:10.3109/00365521.2014.898326. 
  11. ^ Drake, Richard L.; Vogl, Wayne; Tibbitts, Adam W.M. Mitchell; illustrations by Richard; Richardson, Paul (2005). Gray's anatomy for students. Philadelphia: Elsevier/Churchill Livingstone. стр. 273. ISBN 978-0-8089-2306-0. 
  12. ^ Drake, Richard L.; Vogl, Wayne; Tibbitts, Adam W.M. Mitchell; illustrations by Richard; Richardson, Paul (2005). Gray's anatomy for students. Philadelphia: Elsevier/Churchill Livingstone. стр. 271. ISBN 978-0-8089-2306-0. 
  13. ^ а б Drake, Richard L.; Vogl, Wayne; Tibbitts, Adam W.M. Mitchell; illustrations by Richard; Richardson, Paul (2005). Gray's anatomy for students. Philadelphia: Elsevier/Churchill Livingstone. стр. 295—299. ISBN 978-0-8089-2306-0. 
  14. ^ а б Schoenwolf, Gary C.; Bleyl, Steven B.; Brauer, Philip R.; Francis-West, Philippa H. (2009). „Development of the Urogenital system”. Larsen's human embryology (4th изд.). Philadelphia: Churchill Livingstone/Elsevier. стр. 237. ISBN 9780443068119. 
  15. ^ Silk, D. B. (1974). „Progress report. Peptide absorption in man”. Gut. 15 (6): 494—501. PMC 1413009Слободан приступ. PMID 4604970. doi:10.1136/gut.15.6.494. 
  16. ^ „Intestinal immune cells play an unexpected role in immune surveillance of the bloodstream”. Massachusetts General Hospital. 13. 12. 2012. Архивирано из оригинала на датум 16. 10. 2018. Приступљено 15. 10. 2018. 
  17. ^ Canny, G. O.; McCormick, B. A. (2008). „Bacteria in the Intestine, Helpful Residents or Enemies from Within?”. Infection and Immunity. 76 (8): 3360—3373. ISSN 0019-9567. PMC 2493210Слободан приступ. PMID 18474643. doi:10.1128/IAI.00187-08. 
  18. ^ „The human proteome in small intestine - The Human Protein Atlas”. www.proteinatlas.org. Приступљено 26. 9. 2017. 
  19. ^ Uhlén, Mathias; Fagerberg, Linn; Hallström, Björn M.; Lindskog, Cecilia; Oksvold, Per; Mardinoglu, Adil; Sivertsson, Åsa; Kampf, Caroline; Sjöstedt, Evelina (23. 1. 2015). „Tissue-based map of the human proteome”. Science (на језику: енглески). 347 (6220): 1260419. ISSN 0036-8075. PMID 25613900. doi:10.1126/science.1260419. 
  20. ^ Gremel, Gabriela; Wanders, Alkwin; Cedernaes, Jonathan; Fagerberg, Linn; Hallström, Björn; Edlund, Karolina; Sjöstedt, Evelina; Uhlén, Mathias; Pontén, Fredrik (1. 1. 2015). „The human gastrointestinal tract-specific transcriptome and proteome as defined by RNA sequencing and antibody-based profiling”. Journal of Gastroenterology (на језику: енглески). 50 (1): 46—57. ISSN 0944-1174. doi:10.1007/s00535-014-0958-7. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]