Februarska revolucija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Naoružani vojnici i radnici sprovode zarobljene policajce

Februarska revolucija je prva od dve revolucije u Carskoj Rusiji 1917. februarska revolucija dogodila se između 8. i 12. marta (23. i 27. februara po julijanskom kalendaru) 1917. godine i njegova neposredna posledica je abdikacija cara Nikolaja II, kolaps Ruske imperije i kraj dinastije Romanov. Nekomunistička ruska privremena vlada kneza Georgija Lavova je zamenila carsku vlast. Posle Julskih dana Lavova je nasledio Aleksandar Kerenski. Privremena vlada je bio savez između liberala i socijalista koji su želeli da podstakne političke reforme, stvaranje demokratski izabrane izvršne i Ustavotvornu skupštinu.

Ova revolucija se odigrala predvođena komunističkim revolucionarima predvođenih Lenjinom i podržanim od strane Nemačkog carstva, s kojim je Rusija bila u ratu. Napetosti koje su nastale tokom dugog perioda konačno su se razvili eksplodirala u revoluciju, a grad Sankt Peterburg (preimenovan u Petrograd za vreme Prvog svetskog rata) je postao žarište tih aktivnosti.

Februarsku revoluciju je pratila Oktobarska revolucija, kojom je uspostavljena boljševička vlast i promena u socijalnoj strukturi Rusije i koja je utrla put za nastanak Sovjetskog Saveza.

Narodno nezadovoljstvo[uredi]

Nakon gušenja revolucije 1905. godine pod pritiskom državne represije dolazi do samo kratkotrajnog smirivanja situacije koja se ubrzo počinje pogoršavati po vladajuću elitu. Tokom 1910. godine Rusiju potresaju samo 222 štrajka i od toga je bilo 8 političkih. Već 1913. godine broj štrajkova je 2404 i od njih policija kao političke ocenjuje njih 1034, a samo u prvom delu 1914. godine (do avgusta) imamo 3534 štrajka od kojih je 2565 političkih. Sve u svemu Rusija se u trenutku izbijanja rata nalazi u predrevolucionarnom razdoblju, ali čak niti car toga nije svestan jer mu policija u izveštaju iz 1913. godine javlja da se broj nemira smanjuje i kako nema opasnosti od revolucije pošto se svi problemi mogu rešiti bez pomoći vojske.

Car i Duma[uredi]

Car Nikolaj II je od leta 1915. preuzeo vrhovnu komandu nad ruskim snagama u ratu, a državne poslove prepustio je svojoj supruzi, carici Aleksandri i Raspućinu, dvorskom svešteniku koji je uživao njihovo veliko poverenje. Zbog Nikolajevog apsolutističkog vladanja zemljom, Duma i vlada nisu imale nikakvog političkog uticaja.

Duma je bila formirana od Naprednog bloka kojeg su činili liberali i parlamentarna većina, a okupljao je 2/3 Dume. Oni traže amnestiju za političke zatvorenike i sastavljanje vlade od njenih članova (jer žele participirati u vlasti) što car odbija i raspušta Dumu 1916. godine. Nakon što je parlament ponovno sazvan, car nije napravio reforme koje je tražio Napredni blok pa se kriza produbljuje. Duma ga optužuje za veleizdaju. Dolazi do pada vlade zbog ostavke ministra spoljnih poslova Sazonova, pa Nikolaj II za premijera postavlja Stürmera a za ministra unutrašnjih poslova Protopopova, koji su obojica Raspućinovi ljudi. Zbog samovolje u izboru članova vlade i vođenju rata krajem decembra 1916. nezadovoljstvo biva sve veće.

Car i carica gube potporu radništva i seljaka (zbog vojne mobilizacije bez kriterija i zbog zaustavljanja proizvodnje), aristokratije (koja traži smenu Raspućina) i generala (nisu odani zbog neslaganja oko rata). Vladajući su očekivali nemire građana no ne u većoj meri pa je pokret masa iznenadio vlast koja nije smatrala da treba pripremiti vojsku.

Revolucija[uredi]

8. marta 1917. u Petrogradu izbijaju nemiri zbog krize u snabdevanju hlebom koja je nastala zbog diverzije na železnici. Nakon što su se dva dana okupljale po fabrikama i ulicama, mase kreću prema centru uzvikujući „Dole apsolutizam!".

Napredni blok u Dumi pokušava iskoristiti događaje izazivajući ostavku Vlade koja pada nakon jedva 48 sati. Revolucionari zauzimaju Finski kolodvor i oslobađaju političke zatvorenike (menjševike) iz Petropavlovske tvrđave.

Nakon što je nestala službena vlast, formirala se nova podeljena vlast između Izvršnog komiteta Dume kojeg čini liberalna buržoazija (ima više uticaja u vladanju pa premijer postaje knez Lavov, a ministar spoljnih poslova Miljukov) te Sovjeta radnika i vojnika - socijalisti. Oni se razilaze u stajalištima. Sovjet traži trenutnu abdikaciju cara, a odbor Dume traži nametanje caru nove vlade po vlastitom izboru, ali ne i abdikaciju.

Zajedničko rešenje pronađeno je podelom ministarstva između dveju strana, a odbor Dume pristao je tražiti abdikaciju cara u korist nekog drugog člana carske porodice. Dana 16. marta Nikolaj II se odrekao prestola u korist svoga brata, kneza Mihaila. Međutim, Mihajlo sledeći dan u Dumi nije dobio podršku cele vlasti, već samo buržoaskih liberala. Mihajlo shvata da carstvo nema budućnost te sam potpisuje abdikaciju. Dana 17. marta, Rusija je postala republika.

Spoljašnje veze[uredi]