Pređi na sadržaj

Zapaljenje pluća

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Upala pluća
Rendgenski snimak koji prikazuje lako uočljivu upalu pluća u desnom plućnom krilu.
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostInterna medicina
MKB-10J12, J13, J14, J15,J16, J17, J18, P23
MKB-9-CM480-486, 770.0
DiseasesDB10166
MedlinePlus000145
eMedicinetopic list
Patient UKZapaljenje pluća
MeSHD011014
Respiratorni sistem

Zapaljenje pluća ili pneumonija je akutno, najčešće infektivno zapaljenje plućnog parenhima koje zahvata alveolne prostore i intersticijum (prostor između alveola) pluća.[1][2] Kada su upalom zahvaćene alveole jednog ili više plućnih lobusa, oboljenje se naziva lobusna pneumonija. Kada su zahvaćene alveole jednog segmenta, pneumonija se karakteriše kao segmentna ili lobulusna, a kada je zapaljenje lokalizovano u više lobulusa istovremeno govori se o bronhopneumoniji. Ova bolest predstavlja najopasnije oboljenje respiratornog sistema i može biti uzrokovana različitim mikroorganizmima. Obično je izaziva virusna ili bakterijska infekcija, a ređe drugi mikroorganizmi, određeni lekovi i druge bolesti poput autoimunih oboljenja.[1][3] Javlja se u svim starosnim dobima, a posebno kod osoba sa različitim hroničnim bolestima i oštećenjima imunskog sistema.

Tipični simptomi obuhvataju kašalj, bol u grudima, temperaturu i otežano disanje.[4] Dijagnoza se postavlja uz pomoć rendgenskog snimka i analize kulture ispljuvka. Vakcine za sprečavanje određenih tipova upale pluća su dostupne. Lečenje zavisi od osnovnog uzroka. Bakterijski izazvana upala pluća se leči antibioticima. Ako je upala pluća težeg oblika, obolela osoba se obično prima na bolničko lečenje.

Godišnje, od upale pluća oboli oko 450 miliona ljudi, odnosno sedam procenata od ukupne svetske populacije, dok smrt nastupi kod oko 4 miliona ljudi. Iako je Viljem Osler u 19. veku upalu pluća opisao kao „kapetana ubicu“,[5] pojava antibiotske terapije i vakcina u 20. veku je doprinela većoj stopi preživljavanja.[6] Ipak, u zemljama u razvoju, među starijom populacijom, među veoma mladim osobama, kao i obolelima od hroničnih bolesti, upala pluća je i dalje vodeći uzrok smrti.[6][7]

Učestalost

[uredi | uredi izvor]

Upala pluća je i danas čest uzrok smrtnosti, uprkos savremenoj antibiotskoj terapiji. U Ujedinjenom Kraljevstvu od upale pluća godišnje umre 60.000 osoba. Ova bolest odnosi 10 puta više života od svih ostalih zaraznih bolesti. U SAD od upale pluća godišnje oboli 2 miliona ljudi, a umre oko 30.000, što pneumoniju postavlja na šesto mesto svih uzroka smrti i svrstava među velike javnozdravstvene probleme. U zemljama u razvoju infekcije donjih disajnih puteva najčešći su uzrok umiranja.

Osobe starije od 65 godina imaju povećani rizik od upale pluća, jer kod njih postepeno slabe mehanizmi odbrane od infekcija i često su izloženi hroničnim bolestima (hronična opstruktivna bolest pluća, bolesti srca, bubrega i jetre, ateroskleroza, dijabetes). Veoma često u zimskim mesecima različite respiratorne infekcije i grip prethode pojavi upale pluća.

Klinička slika

[uredi | uredi izvor]

Kao i većina infektivnih oboljenja i pneumonija se karakteriše prisustvom nespecifičnih i specifičnih simptoma. Opšti simptomi (nespecifični) slični su kao kod ostalih infekcija, a to su groznica, gubitak apetita, znojenje, drhtavica, bolovi u mišićima i zglobovima i glavobolja. Kod nekih bolesnika postoje anamnezni podaci o neposredno preboleloj infekciji gornjih disajnih puteva, obično virusnog porekla. Kod infekcija izazvanih pneumokokom ili stafilokokom teška slika bolesti može se razviti u toku nekoliko sati, dok je kod pneumonije prouzrokovane mikoplazmom razvoj produžen na dve do tri nedelje. Poremećaj svesti i konfuznost prate pneumonije izazvane psitakozom. Respiratorni simptomi variraju, i zavise od imunskog sistema osobe i težine bolesti. Kašalj se javlja kod skoro svih obolelih, nedostatak vazduha oseća više od dve trećine, pleuralni bol oko 60%, a iskašljava više od polovine pacijenata. U početku bolesti ispljuvak je oskudan ili ga nema, a u daljem toku postaje gnojav. Visoka temperatura i drhtavica česti su kod mladih osoba s pneumokoknom pneumonijom, od kojih trećina ima herpes na usnama. Atipične pneumonije, počinju sporije sa lakšom kliničkom slikom, u odnosu na bakterijske jer se klinički simptomi razvijaju postupno. Temperatura raste postepeno i može biti izuzetno visoka, ali je retko praćena drhtavicom. Prisutni su i opšti simptomi, poput glavobolje, bola u mišićima i zglobovima, opšte slabosti i umora. Kašalj se obično zapaža nakon 3 do 4 dana, i uglavnom je suv i iritabilan, bez mogućnosti iskašljavanja. Zbog nekarakterističnih simptoma dijagnoza se postavlja kasnije nego u bakterijskim pneumonijama, često tek nakon rendgenskog snimanja pluća.

Znaci i simptomi

[uredi | uredi izvor]
Symptoms frequency[8]
Učestalost simptoma
Kašalj
79–91%
Zamor
90%
Groznica
71–75%
Kratak dah
67–75%
Iskašljavanje
60–65%
Bol u grudima
39–49%
A diagram of the human body outlining the key symptoms of pneumonia
Glavni simptomi infektivne upale pluća

Kod osoba sa infektivnom upalom pluća često se javlja iskašljavanje, groznica praćeni drhtavicom, kratkim dahom, oštrim ili probadajućim bolom u grudima tokom dubokih udaha i ubrzanim disanjem.[9] Kod odraslih osoba, konfuzija može biti najprepoznatljiviji znak.[9] Najčešći znaci i simptomi kod dece mlađe od 5 godina su groznica, kašalj i brzo ili teško disanje.[10]

Groznica nije specifična jer se javlja kod mnogih drugih čestih oboljenja, a može biti odsutna kod osoba sa teškim oblikom oboljenja ili kod neuhranjenosti. Pored toga, kašalj se često ne javlja kod dece mlađe od 2 meseca.[10] Teži znaci i simptomi obuhvataju: plavu kožu, smanjenu žeđ, konvulzije, često povraćanje, ekstremne temperature tela ili smanjeni nivo svesti.[10][11]

Bakterijska i virusna upala pluća obično ispoljavaju slične simptome.[12] Neki uzroci su povezani sa klasičnim, ali nespecifičnim kliničkim karakteristikama. Upala pluća koju izazivaju bakterije iz grupe Legionella se može javiti uz abdominalne bolove, dijareju ili konfuziju,[13] dok je upala pluća koju izaziva bakterija Streptococcus pneumoniae povezana sa ispljuvkom crvenkaste boje,[14] a upala pluća koju izaziva bakterija Klebsiella može imati krvavi ispljuvak koji se često opisuje kao „žele od ribizle“.[8] Krvavi ispljuvak (poznat po imenu hemoptizija) se takođe može javiti kod tuberkuloze, upale pluća izazvane gram-negativnim bacilima i apscesa pluća a često i kod akutnog bronhitisa.[11] Upala pluća prouzrokovana mikoplazmom se može javiti uz pratnju oticanja limfnih čvorova u vratu, bolovima u zglobovima ili upalom srednjeg uha.[11] Virusna upala pluća je češće praćena otežanim disanjem nego što je to slučaj sa upalom pluća izazvanom bakterijskom infekcijom.[12]

Etiologija i patogeneza

[uredi | uredi izvor]
Bakterija Streptococcus pneumoniae, najčešći uzročnik upale pluća.
Gornja slika pokazuje normalno plućno tkivo posmatrano pod mikroskopom. Beli prostori su alveole ispunjene vazduhom. Donja slika pokazuje pluća sa pneumonijom.

Pneumoniju mogu uzrokovati bakterije, virusi, gljivice, protozoe, a može nastati i udisanjem (aspiracijom) prašine, hemijskih supstanci, hrane ili povraćenog sadržaja. Najčešći uzročnik je Streptococcus pneumoniae (pneumokok), a za njim slede Straphylococcus aureus, Streptococcus viridans, Haemophylus influenzae, Klebsiella pneumoniae i drugi gram-negativni bacili, Legionella pneumophila, Mycoplasma pneumoniae, virus ''Influenzae A i B, Chlamydia psittaci, Coxiella burnetti (izazivač Q-groznice), gljivice Actinomyces israeli itd. Pulmolozi pneumonije dele na tipične (bakterijske) i atipične. Bakterijske pneumonije najčešće uzrokuju sledeće bakterije: pneumokok, Haemophilus influenzae i Moraxella catarrhalis. Atipične pneumonije uzrokuju bakterije kao Mycoplasma pneumoniae, Chlamydia pneumoniae, Legionella, ali i respiratorni virus i one zahtevaju drugačiji terapijski pristup u odnosu na bakterijske pneumonije.

Do oboljenja dolazi kada su odbrambeni mehanizmi respiratornog sistema poremećeni ili odbrambene snage organizma smanjene. Kao predisponirajući činioci često se navode rashlađenje organizma, upotreba alkohola, primena anestezije, infekcije gornjih disajnih puteva i hronični bronhitis.

Infekcija alveola nastaje udisanjem pneumokoka ili drugih uzročnika u sluzi iz gornjih disajnih puteva. Sluz štiti pneumokoke i olakšava njihovo razmnožavanje. Na leziju alveola organizam odgovara lučenjem serozne zapaljenjske tečnosti, koja se širi centrifugalno i tako još više raznosi uzročnike bolesti. Konačno, oba plućna krila postaju „konsolidovana“, što znači ispunjena tečnošću i ostacima ćelija. U zapaljenskom eksudatu bakterije se takođe dobro razmnožavaju i brzo se šire, a on počinje polako da se menja. Prvo se fibrinogen u njemu pretvara u nerastvorni fibrin i eksudat dobija crvenu boju zbog prisustva crvenih krvnih ćelija (hepatisatio rubra). Nakon toga na mesto infekcije dolaze leukociti, pa tečnost postaje siva ili sivožuta (Hepatisatio grisea). Leukociti fagocituju (uništavaju) pneumokoke, a u tome im pomažu i opsonini i druga antitela i makrofagi. Kao rezultat, dolazi do normalizovanja plućnog tkiva, ali ne u svim alveolama jer se promene u njima ne razvijaju istovremeno.

Reč pneumonija se ponekad koristi za sva oboljenja koja dovode do zapaljenja pluća (izazvanog na primer autoimunim bolestima, hemijskim opekotinama ili reakcijama na lek); međutim, ovo zapaljenje se preciznije naziva pneumonitis.[15][16] Uzročnici su istorijski podeljeni na „tipične“ i „atipične“ na osnovu znakova, ali dokazi još uvek nisu potvrdili ovu razliku, stoga se više ne naglašava.[17]

Oboljenja i faktori rizika koji predstavljaju predispoziciju za upalu pluća obuhvataju: pušenje, imunodeficijencija, alkoholizam, hronična opstruktivna bolest pluća, hronična bolest bubrega i bolest jetre.[11] upotreba lekova koji suzbijaju kiselinu, kao što su inhibitori protonske pumpe ili H2 blokatori su povezani sa povećanim rizikom[18] od upale pluća. Starost takođe predstavlja predispoziciju za upalu pluća.[11]

Virusi

[uredi | uredi izvor]

Kod odraslih, virusi su uzročnici oko jedne trećine,[6] a kod dece oko 15% slučajeva upale pluća.[19] Najčešći uzročnici su: rinovirusi, koronavirusi, virus gripa, respiratorni sincicijalni virus (RSV), adenovirus i virus parainfluenze.[6][20] Virus Herpes simplex retko izaziva upalu pluća, osim kod grupa poput: odojčadi, obolelih od raka, primalaca organa i osoba sa teškim opekotinama.[21] Pacijenti nakon transplantacije organa ili osobe kod kojih je na drugi način narušen imunitet imaju veliki udeo u broju obolelih od upale pluća uzrokovane virusom cytomegalovirus.[19][21] Osobe sa virusnom infekcijom mogu dobiti sekundarnu infekciju bakterijomStreptococcus pneumoniae, Staphylococcus aureus ili Haemophilus influenzae, naročito kada su prisutni drugi zdravstveni problemi.[11][19] Različiti virusi su dominantni u različitim periodima u toku godine, na primer, tokom sezone gripa, virus gripa može izazvati preko polovine svih slučajeva virusne upale pluća.[19] Epidemija drugih virusa se takođe povremeno događa, uključujući viruse hantaviruse i koronaviruse.[19]

Gljivice

[uredi | uredi izvor]

Upala pluća izazvana gljivicama nije česta, ali se češće javlja kod osoba sa oslabljenim imunim sistemom usled oboljenja side, imunosupresivnih lekova ili drugih medicinskih problema.[22][23] Najčešći uzročnik su gljivice Histoplasma capsulatum, blastomices, Cryptococcus neoformans, Pneumocystis jiroveci i Coccidioides immitis. Histoplasmosis su gljivice koje su načešće u rečnom basenu reke Misisipi, a gljivica coccidioidomycosis je najčešća na jugozapadu Sjedinjenih Država.[22] Broj zabeleženih slučajeva se povećavao u drugoj polovini 20. veka usled povećanja putovanja i oboljenja koja utiču na imunitet.[23]

Paraziti

[uredi | uredi izvor]

Različiti paraziti mogu napasti pluća, uključujući: Toxoplasma gondii, Strongyloides stercoralis, Ascaris lumbricoides i Plasmodium malariae.[24] Ovi organizmi obično u telo ulaze direktnim kontaktom preko kože, digestivnog trakta ili preko insekata prenosioca.[24] Osim Paragonimus westermani, većina parazita ne utiče direktno na pluća već sekundarno.[24] Neki paraziti, naročito oni koji pripadaju rodovima Ascaris i Strongyloides stimulišu snažne eozinofilne reakcije, što može dovesti do eozinofilne upale pluća.[24] Kod drugih infekcija, kao što je malarija, primarno su zahvaćena pluća usled sistemskog zapaljenja indukovanog citokinima.[24] U razvijenim zemljama, ove infekcije se najčešće javljaju kod osoba koje se vraćaju sa putovanja ili kod imigranata.[24] Globalno, ove infekcije su najčešće kod osoba sa imunodeficijencijom.[25]

Idiopatska upala pluća

[uredi | uredi izvor]

Idiopatska intersticijalna upala pluća ili nezarazna upala pluća[26] spada u klasu difuznih plućnih bolesti. U njih spadaju: difuzno oštećenje alveola, organizovana pneumonija, nespecifična intersticijalna upala pluća, limfocitna intersticijalna upala pluća, deskvamativna intersticijska upala pluća, respiratorni brohniolitis intersticijalno oboljenje pluća i uobičajena intersticijalna upala pluća.[27]

Patofiziologija

[uredi | uredi izvor]
A schematic diagram of the human lungs with an empty circle on the right representing a normal alveola and one on the right showing an alveola full of fluid as in pneumonia
Upala pluća puni alveole tečnošću, otežavajući oksigenizaciju. Alveola na levoj strani je normalna, dok je na desnoj strani puna tečnosti zbog upale pluća.

Upala pluća često počinje kao infekcija gornjeg respiratornog trakta koja se premešta na donji respiratorni trakt.[28]

Virusna

[uredi | uredi izvor]

Virusi dospevaju u pluća na više različitih načina. Respiratorni sincicijalni virus se obično dobija kada osoba posle kontakta sa kontaminiranim predmetom dodirne oči ili nos.[19] Do ostalih virusnih infekcija dolazi u slučaju udisanja kontaminiranih kapljica iz vazduha kroz usta ili nos.[11] Kada jednom dospeju u gornje disajne puteve, virusi pronalaze put do pluća, gde prodiru u ćelije koje oblažu disajne puteve, alveole ili plućni parenhim.[19] Neki virusi, poput virusa malih boginja i herpes simpleks virusa, dospevaju u pluća putem krvi.[29] Invazija pluća može da dovede do ćelijske smrti u različitom stepenu.[19] Kada se javi odgovor imunog sistema na infekciju, može doći čak i do većih oštećenja pluća.[19] Bela krvna zrnca, uglavnom mononuklearne ćelije, najpre dovode do upale.[29] Pored toga što dovode do oštećenja pluća, mnogi virusi istovremeno napadaju i druge organe i na taj način narušavaju ostale telesne funkcije. Virusi takođe čine organizam podložnijim bakterijskim infekcijama; na taj način može doći do bakterijske pneumonije kao komorbidnog stanja.[20]

Bakterijska

[uredi | uredi izvor]
Stafilokokus aureus može biti jedan od uzročnika upale pluća

Većina bakterija ulazi u pluća putem manjih aspiracija organizama koji su nastanjeni u grlu ili nosu.[11] Kod polovine prosečnih ljudi ove aspiracije se dešavaju tokom spavanja.[17] Mada grlo uvek sadrži bakterije, potencijalno infektivne bakterije žive tamo samo u određeno vreme i pod određenim okolnostima.[17] Jedan manji broj vrsta bakterija, kao što su Mikobakterijum tuberkulozis (lat. Mycobacterium tuberculosis) i Legionela pneumofila (lat. Legionella pneumophila), stiže u pluća putem kontaminiranih kapljica iz vazduha.[11] Bakterije se takođe mogu širiti putem krvi.[12] Kada dospeju u pluća, bakterije mogu da prodiru u prostore između ćelija i između alveola, gde makrofage i neutrofili (odbrambena bela krvna zrnca) pokušavaju da inaktiviraju te bakterije.[30] Neutrofili takođe oslobađaju citokine, uzrokujući opšte aktiviranje imunog sistema.[31] Ovo dovodi do groznice, jeze i zamora, što je uobičajeno kod bakterijske pneumonije.[31] Neutrofili, bakterije i tečnost iz okolnih krvnih sudova ispunjavaju alveole, što dovodi do konsolidacije koja se vidi pri rendgenskom snimanju grudnog koša.[32]

Laboratorijske promene

[uredi | uredi izvor]
Pneumonija. A: Snimak normalnih pluća. B: Snimak pluća sa senkama uzrokovanih pneumonijom na desnom plućnom krilu (leva strana na slici).

Kod bolesnika sa pneumokoknom i drugim bakterijskim pneumonijama obično postoji leukocitoza (povećan broj leukocita) sa naročito povećanim brojem neutrofilnih granulocita. Rendgenski nalaz može da ukaže na raspored i proširenost pneumonijskih procesa. Uzročnici bolesti mogu se izolovati u krvi i ispljuvku, a ponekad je povećan i titar hladnih aglutinina i aglutinina za nehemolitički streptokok. Takođe se ponekad mogu dokazati i antitela protiv mikoplazme ili npr. prolazna lažno pozitivna Vasermanova reakcija itd. Ventilacijski testovi otkrivaju poremećaj respiracije restrikcijskog tipa. Tipična pneumonija prolazi kroz 4 stadijuma sa ispljuvkom rđaste boje ili prošaranim trakama krvi u stadijumu crvene hepatizacije.

Dijagnoza

[uredi | uredi izvor]
Crackles
Crackles heard in the lungs of a person with pneumonia using a stethoscope.
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.

Dijagnoza pneumonije se obično postavlja na osnovu kombinacije fizičkih znakova i rendgenskog snimanja grudnog koša.[33] Međutim, teško je utvrditi njen osnovni uzročnik, s obzirom na to da ne postoji neki konačni test kojim bi se mogla utvrditi razlika između bakterijskog i nebakterijskog porekla.[6][33] Svetska zdravstvena organizacija definiše pneumoniju kod dece na osnovu kliničke slike bazirane na kašlju ili otežanom disanju i brzoj frekvenciji disanja, uvlačenju grudnog koša, ili smanjenom nivou svesti.[34] Ubrzana frekvencija disanja se definiše kao broj udisaja veći od 60 u minuti kod dece mlađe od 2 meseca, 50 udisaja u minuti kod dece uzrasta od 2 meseca do godinu dana, ili više od 40 udisaja u minuti kod dece starosti od 1 to 5 godina.[34] Kod dece, povećana frekvencija disanja i uvlačenje donjeg dela grudnog koša, mnogo su senzitivniji nego slušanje pukota u grudima stetoskopom.[10]

Kod odraslih, u blažim slučajevima, ispitivanja uglavnom nisu potrebna[35]: veoma je mali rizik za pojavu pneumonije ukoliko su normalni svi vitalni znaci i auskultacija.[36] Kod osoba kojima je potrebna hospitalizacija, preporučuje se pulsna oksimetrija, radiografija grudnog koša i analize krvi—što uključuje kompletnu krvnu sliku, elektrolite u serumu, vrednosti C reaktivnog proteina i eventualno testove funkcije jetre.[35] Dijagnoza bolesti nalik gripu se može postaviti na osnovu određenih znakova i simptoma; međutim, da bi se potvrdila infekcija gripa, neophodno je testiranje.[37] Iz tog razloga, lečenje se često zasniva na prisustvu influence u populaciji ili na brzom testu za otkrivanje influence.[37]

Lekarski pregled

[uredi | uredi izvor]

Lekarsko ispitivanje nekad može da otkrije nizak krvni pritisak, ubrzani rad srca ili nisko zasićenje kiseonikom.[11] Frekvencija disanja može biti brža od normalne, što se može javiti dan ili dva pre pojave ostalih znakova.[11][17] Pregled grudnog koša može biti normalan, ali može pokazati smanjenu ekspanziju grudnog koša na zahvaćenoj strani. Hrapavi zvuci pri disanju iz većih disajnih puteva, koji se prenose kroz zapaljeno plućno krilo, nazivaju se bronhijalno disanje, a čuju se pri auskultaciji pomoću stetoskopa.[11] Pukoti (pucketanja) se mogu čuti iznad zahvaćenog područja tokom inspiracije.[11] Perkusija može biti potmula iznad zahvaćenog plućnog krila, a pojačana, umesto smanjena, vokalna rezonanca razlikuje pneumoniju od pleuralnog izliva.[9]

Snimanje

[uredi | uredi izvor]
A black and white image show the internal organs in cross section as generated by CT. Where one would expect black on the left one seen a whiter area with black sticks through it.
CT grudnog koša prikazuje desnostranu pneumoniju (s leve strane na slici).

Radiografija grudnog koša se često koristi u dijagnostici.[10] Kada je reč o blažim oblicima bolesti, snimanje je potreban samo u slučaju postojanja mogućnosti za pojavu komplikacija, kod osoba kod kojih nije došlo do poboljšanja tokom lečenja ili kod osoba sa nejasnim uzročnikom.[10][35] Ukoliko je osoba bolesna u tolikoj meri da joj je potrebna hospitalizacija, preporučuje se radiografija grudnog koša.[35] Nalazi nisu uvek u korelaciji sa stepenom težine bolesti i ne određuju pouzdanu razliku između bakterijske infekcije i virusne infekcije.[10]

Na osnovu rendgenskih prikaza, može se razlikovati lobarna pneumonija, bronhopneumonija (takođe poznata kao lobularna pneumonija) i intersticijalna pneumonija.[38] Bakterijska, vanbolnička stečena pneumonija, u klasičnom smislu je prikaz konsolidacije plućnog krila jednog segmentnog režnja plućnog krila što je poznato kao lobarna pneumonija.[39] Međutim, nalazi mogu biti različiti, pa su za ostale tipove pneumonije uobičajeni neki drugi prikazi.[39] Aspiraciona pneumonija se može predstaviti bilateralnim zatamnjenjima, prvenstveno u bazama pluća i sa desne strane.[39] Radiografski snimci virusne pneumonije mogu izgledati normalno, sa prekomernom nadutošću, da imaju bilateralne neujednačene površine ili da imaju sličan izgled kao kod bakterijske pneumonije sa lobarnom konsolidacijom.[39] Radiološki nalazi se možda neće koristiti u ranim stadijumima bolesti, posebno u slučaju dehidratacije; ili će možda njihovo tumačenje biti teško kod osoba koje su gojazne ili imaju istoriju plućne bolesti.[11] CT skeniranje može dati dodatne informacije kod nejasnih slučajeva.[39]

Mikrobiologija

[uredi | uredi izvor]

Kod pacijenata na vanbolničkoj nezi, utvrđivanje uzročnika nije isplativo i obično se ne menja način nadzora.[10] Kada kod osoba nema odgovara na terapiju, potrebno je razmotriti kulturu sputuma, a kod osoba sa hroničnim produktivnim kašljem trebalo bi uraditi kulturu bakterije Mikobakterijum tuberkulozis.[35] Testiranja na druge specifične organizme mogu se preporučiti u slučaju epidemija, iz razloga zaštite javnog zdravlja.[35] Kod osoba koje su hospitalizovane zbog teškog stepena bolesti, preporučuje se analiza sputuma i hemokultura,[35] kao i testiranje urina na antigene legionela i streptokoka.[40] Virusne infekcije se mogu potvrditi detekcijom virusa ili njegovog antigena putem kulture ili lančane reakcije polimeraze (PLR), pored ostalih tehnika.[6] Uzročnik se utvrđuje rutinskim mikrobiološkim testovima samo u 15% slučajeva.[9]

Klasifikacija

[uredi | uredi izvor]

Pneumonitis se odnosi na upalu pluća; pneumonija se odnosi na pneumonitis, obično uzrokovan infekcijom, mada nekad može biti i neinfektivan, čija je dodatna karakteristika plućna konsolidacija.[41] Pneumonija se najčešće klasifikuje na osnovu mesta i načina nastanka: vanbolnički stečena, aspiraciona, povezana sa zdravstvenom negom, bolnički stečena i pneumonija povezana sa mehaničkom ventilacijom.[39] Pneumonija se takođe može razvrstati i prema zahvaćenom području u plućima: lobarna pneumonija, bronhijalna pneumonija i akutna intersticijalna pneumonija;[39] kao i prema organizmima prouzrokovačima.[42] Pneumonija kod dece se može dodatno klasifikovati na osnovu znakova i simptoma kao umerena, teška ili veoma teška pneumonija.[43]

Diferencijalna dijagnoza

[uredi | uredi izvor]

Nekoliko oboljenja se može javiti sa sličnim znacima i simptomima kao kod pneumonije, kao što su: hronična opstruktivna bolest pluća (HOBP), astma, edem pluća, bronhiektazije, rak pluća i plućna embolija.[9] Za razliku od pneumonije, za astmu i HOBP karakteristični su zvižduci, za edem pluća karakterističan je abnormalni elektrokardiogram (EKG), kod raka i bronhioekstazija se javlja dugotrajni kašalj, a pulmonarnu emboliju predstavlja akutna pojava oštrog bola u grudima i kratkoća daha.[9]

Preventiva

[uredi | uredi izvor]

Preventiva obuhvata vakcinaciju, ekološke mere i odgovarajuće lečenje drugih zdravstvenih problema.[10] Veruje se da bi u slučaju da se sprovode odgovarajuće preventivne mere na globalnom nivou, mortalitet kod dece mogao biti smanjen za 400.000, a da je odgovarajuće lečenje opšte dostupno, smrtnost dece bi se mogla smanjiti za još 600.000.[12]

Vakcinacija

[uredi | uredi izvor]

Vakcinacija je preventiva protiv određenih bakterijskih i virusnih pneumonija, kako kod dece tako i kod odraslih. Vakcine za sprečavanje gripa su umereno efikasne kod influence tipa A i B.[6][44] Centar za kontrolu i prevenciju bolesti preporučuje godišnju vakcinaciju svake osobe starije od 6 meseci.[45] Imunizacijom zdravstvenih radnika smanjuje se rizik od virusne pneumonije među njihovim pacijentima.[40] Kada dođe do epidemije gripa, lekovi kao što su amantadin ili rimantadin mogu biti od pomoći u prevenciji gripa.[46] Nije poznato da li su zanamivir ili oseltamivir efikasni, zbog činjenice što je kompanija koja proizvodi oseltamivir odbila da podatke o ispitivanju leka da na nezavisnu analizu.[47]

Postoje valjani dokazi za vakcine protiv „hemofilus influence“ i „streptokoka pneumonije“ koji govore u prilog njihovom korišćenju.[28] Vakcinacijom dece protiv „streptokoka pneumonije“ se doprinelo smanjenju javljanja zaraze kod odraslih, jer se mnogi odrasli zaražavaju preko dece. vakcina protiv „streptokoke pneumonije“ je dostupna za odrasle i ustanovljeno je da smanjuje rizik od invazivne pneumokokne bolesti.[48] Druge vakcine koje služe kao mera preventive protiv upale pluća su: veliki kašalj, varičele, i male boginje.[49]

Drugo

[uredi | uredi izvor]

Preporučuju se i ukidanje pušenja[35] kao i smanjenje zagađenja vazduha u prostorijama, kao što je kuvanje na drva ili koristeći životinjski izmet unutar prostorija.[10][12] Pušenje se pokazalo kao najveći faktor rizika za pneumokoknu upalu pluća kod inače zdravih odraslih osoba.[40] Higijena ruku kao i pokrivanje usta prilikom kašljanja mogu takođe da budu preventivne mere.[49] Ako obolele osobe nose hirurške maske to takođe može da spreči bolest.[40]

Adekvatno lečenje osnovne bolesti (poput HIV-a/SIDA-e, šećerne bolesti i neuhranjenosti) može da smanji rizik od upale pluća.[12][49][50] Kod dece mlađe od 6 meseci ukoliko se prehranjuju isključivo dojenjem, to smanjuje rizik i ozbiljnost bolesti.[12] Kod obolelih osoba od HIV-a/SIDA-e i osoba sa količinom KD4 manjom od 200 ćelija/uL, antibiotiktrimetoprim/sulfametoksazol smanjuju rizik od „pneumocistične pneumonije“[51] i može da bude koristan u prevenciji kod osoba kod kojih je imunitet oslabljen ali nisu oboleli od HIV-a.[52]

Testiranje trudnica na streptokoke grupe B i „hlamidiju trahomatis“ i ukoliko je potrebno lečenje davanjem antibiotika, smanjuje stepen upale pluća kod novorođenčadi;[53][54] a preventivne mere u cilju sprečavanja prenosa HIV-a sa majke na dete takođe mogu da budu efikasne.[55] Sukcija usta i grla novorođenčadi pomoću obojene mekonijumom plodove vode - nije ustanovljeno da smanjuje stopu aspiracijske pneumonije i potencijalno može da naškodi,[56] stoga se ova primena ne preporučuje u većini situacija.[56] Kod starijih slabijeg zdravnja, dobra oralna higijena može da smanji rizik od aspiracione pneumonije.[57]

Lečenje

[uredi | uredi izvor]
CURB-65
Simtom Bodovi
„'C“'onfusion
1
„'U“'rea>7 mmol/l
1
„'R“'espiratory rate>30
1
S“'B“'P<90mmHg, D“'B“'P<60mmHg
1
Age>=„'65“'
1

Obično su za potpun oporavak dovoljni antibiotici za oralnu primenu, odmaranje, jednostavni analgetici i uzimanje tečnosti.[35] Međutim, osobama koji boluju od drugih bolesti, starijima ili osobama koje imaju značajnih problema sa disanjem će možda biti potrebno progresivnije lečenje. Ukoliko se simptomi pogoršaju, upala pluća ne poboljša u toku lečenja kod kuće ili nastanu komplikacije, postoji mogućnost potrebe za bolničkim lečenjem.[35] Širom sveta oko od 7 do 13% slučajeva kod dece dovodi do bolničkog lečenja[10], dok u razvijenim zemljama između 22 i 42% odraslih bivaju primljeni u bolnicu u slučaju zapaljenja pluća koje su dobili u kontaktu sa okolinom.[35] Rezultat CURB-65 je koristan za određivanje potrebe za bolničkim lečenjem kod odraslih.[35] Ako je rezultat 0 ili 1, pacijenti obično mogu da se leče kod kuće, ako je 2, potrebno je kratko lečenje u bolnici ili temeljno nadgledanje bolesti, ako je 3 –5 preporučuje se bolničko lečenje.[35] Kod dece, onih sa respiratornim nedostatkom ili zasićenjem kiseonikom manje od 90%, je potrebno bolničko lečenje.[58] Korisnost fizioterapije grudnog koša kod upale pluća još uvek nije utvrđena.[59] neinvazivno provetravanje može da ima pozitivan učinak na one koji su primljeni na lečenje na odeljenju intenzivne nege.[60] Lekovi za kašalj koji se mogu dobiti bez recepta se nisu pokazali efikasnim,[61] niti upotreba cinka kod dece.[62] Ne postoji dovoljno dokaza za mukolitike.[61]

Bakterijska

[uredi | uredi izvor]

Antibiotici poboljšavaju rezultate kod obolelih od bakterijske upale pluća.[63] Izbor antibiotika zavisi prvobitno od karakteristika obolele osobe, poput godina, prethodnog zdravstvenog stanja i lokacije na kojoj je došlo do zaraze. U Velikoj Britaniji, se preporučuje empirijko lečenje pomoću amoksicilina, kao lekom izbora, za upalu pluća dobijenu u kontaktu sa okolinom, i pomoću doksiciklina ili klaritromicina kao alternative.[35] U Severnoj Americi, gde su zastupljeni „netipični“ oblici upale pluća dobijene u kontaktu sa okolinom, makrolidi (kao što je azitromicin ili eritromicin) i doksiciklin su zamenili amoksicilin kao lek izbora za odrasle.[39][64][65] Kod dece sa blažim ili umerenim simptomima, amoksicilin ostaje lek izbora.[58] Upotreba florohinolona za lakše slučajeve se ne savetuje zbog mogućih nuspojava i stvaranja otpornosti, uz činjenicu da ne postoji ni neka veća klinička korist.[64][66] Trajanje lečenja je tradicionalno bilo od sedam do deset dana, ali rastući broj dokaza ukazuje da su kratkotrajnija lečenja (tri do pet dana) efikasna na sličan način.[67] Za upalu pluća dobijenu u bolnici se preporučuje uključivanje treće i četvrte generacije cefalosporina, karbapenema, fluorokinolona, aminoglikozida i vankomicina.[68] Ovi antibiotici se često daju kao intravenozno i koriste se u kombinaciji.[68] Kod osoba koje se leče u bolnici, 90% oseća poboljšanja od uzimanja prve doze antibiotika.[17]

Virusna

[uredi | uredi izvor]

Pri lečenju virusne upale pluća koju izazivaju virusi gripa (influenca A i influenca B) mogu da se upotrebljavaju neuramindski inhibitori.[6] Nema posebnih antivirusnih lekova koji se preporučuju za druge vrste virusnih upala pluća nastalih u kontaktu sa okolinom uključujući SARS koronavirus, adenovirus, hantavirus, i virus parainfluence.[6] Influenca A može da se leči pomoću rimantadina ili amantadina, dok influenca A ili B može da se leči pomoću oseltamivira, zanamivira ili peramivira.[6] Oni su najdelotvorniji ako se počne sa lečenjem u roku od 48 sati od pojave simptoma.[6] Mnoge varijante H5N1 gripa A, poznate pod imenom ptičja influenca ili „ptičiji grip“ pokazale su otpornost prema rimantadinu i amentadinu.[6] Neki stručnjaci preporučuju upotrebu antibiotika kod viralne upale pluća pošto je nemoguće isključiti pojavu komplikovane bakterijske infekcije.[6] Britansko toraksno udruženje preporučuje da se ne upotrebljavaju antibiotici kod osoba sa blažim oblicima bolesti.[6] Postoje kontroverzna mišljenja o korišćenju kortikosteroida.[6]

Aspiracija

[uredi | uredi izvor]

Uopšteno, aspiracioni pneumonitis se leči na konzervativni način pomoću antibiotika koji su namenjeni samo za aspiracionu upalu pluća.[69] Izbor antibiotika zavisi od nekoliko faktora, uključujuću i organizam na koji se sumnja da je uzročnik i da li je upala pluća dobijena u kontaktu sa okolinom ili se razvila u bolničkom okruženju. Zajedničko mišljenje uključuje klindamicin, kombinaciju beta-laktam antibiotika i metronidazola ili aminoglikozid.[70] Kortikosteroidi se ponekad upotrebljavaju kod aspiracione upale pluća, ali postoji malo dokaza koji bi potvrdili njegovu efikasnost.[69]

Prognoza

[uredi | uredi izvor]

Većina vrsta bakterijske upale pluća će se lečenjem stabilizovati u roku od 3–6 dana.[71] Često prođe nekoliko nedelja pre nego što simptomi nestanu.[71] Rendgenski nalazi su obično čisti u roku od četiri nedelje, a smrtnost je niska (manje od 1%).[11][72] Kod starijih ili osoba koje imaju drugih problema sa plućima oporavak može da potraje duže od 12 nedelja. Kod osoba kojima je potrebno bolničko lečenje, smrtnost može da dosegne 10%, a kod osoba kojima je potrebna intenzivna nega može da dosegne 30–50%.[11] Upala pluća je najčešća infekcija koja se dobija u bolnici koja može da dovede do smrti.[17] Pre pojave antibiotika, smrtnost je tipično bila 30% kod osoba koje su bile na bolničkom lečenju.[22]

Do komplikacija može da dođe naročito kod starijih i osoba sa drugim zdravstvenim problemima.[72] Ti problemi između ostalog mogu da uključuju i: empijem, apsces pluća, bronhiolitis obliterans, akutni sindrom respiratornog nedostatka, sepsu i pogoršanje osnovnih zdravstvenih problema.[72]

Klinička pravila prognoze

[uredi | uredi izvor]

Klinička pravila prognoze su razvijena da objektivnije predviđaju ishode upale pluća.[17] Ta pravila se često koriste pri odlučivanju da li će osoba da bude poslata na bolničko lečenje.[17]

Pleuralni izliv, empijem i apsces

[uredi | uredi izvor]
Rendgenski snimak koji prikazuje grudni koš u horizontalnom položaju. Crno područje koje se nalazi niže je desno plućno krilo, koje je manje i ispod kojeg se nalazi belje područje pulmonalnog izliva. Crvene strelice označavaju njihovu veličinu.
Pleuralni izliv: kao što se vidi na rendgenskom snimku grudnog koša. Strelica A označava naslage tečnosti na desnoj strani grudnog koša. Strelica B označava širinu desnog plućnog krila. Zapremina pluća je smanjena zbog nakupljanja tečnosti oko pluća.

Kod upale pluća, nakupljanje tečnosti se može formirati u prostoru koji okružuje pluća.[74] Ponekad mikroorganizmi inficiraju ovu tečnost prouzrokujući empijem.[74] Da bi se empijem razlikovao od češćeg jednostavnog parapneumonijskog izliva, tečnost se može prikupiti iglom (torakocenteza), i ispitati.[74] Ako se dokaže prisustvo empijema, neophodna je potpuna drenaža tečnosti, što često zahteva kateter za drenažu.[74] U ozbiljnim slučajevima empijema, operacija može biti potrebna.[74] Ako se zaražena tečnost ne drenira, infekcija može potrajati, jer antibiotici ne prodiru dobro u pleuralnu duplju. Ako je tečnost sterilna, treba da se drenira samo ako prouzrokuje simptome ili ako se ne reši.[74]

Retko, bakterije u plućima formiraju džep inficirane tečnosti koji se naziva plućni apsces.[74] Plućni apscesi se obično mogu videti na rendgenu pluća ali često je neophodan CT snimak grudnog koša radi potvrđivanja dijagnoze.[74] Apscesi se obično javljaju kod aspiracione pneumonije, i često sadrže nekoliko vrsta bakterija. Dugotrajni antibiotici su obično dovoljni za lečenje plućnog apscesa, ali ponekad drenažu mora izvršiti hirurg ili radiolog.[74]

Respiratorna i cirkulatorna insuficijencija

[uredi | uredi izvor]

Upala pluća može izazvati respiratornu insuficijenciju pokretanjem sindroma akutne respiratorne insuficijencije (ARSD), koja je rezultat kombinacije infekcije i zapaljenskog odgovora. Pluća se brzo ispunjavaju tečnošću i postaju kruta. Ova krutost, kombinovana sa ozbiljnim smetnjama u ekstrahovanju kiseonika zbog alveolarne tečnosti, može zahtevati duge periode mehaničke ventilacije za preživljavanje.[19]

Sepsa je moguća komplikacija upale pluća ali se obično javlja kod ljudi sa slabim imunitetom ili hiposplenizmom. Organizmi koji najčešće imaju udela u tome su Streptococcus pneumoniae, Haemophilus influenzae i Klebsiella pneumoniae. Drugi uzroci simptoma koje treba uzeti u obzir su infarkt miokarda ili pulmonalna embolija.[75]

Epidemiologija

[uredi | uredi izvor]
Karta sveta sa daleko više tamno crvene boje u Africi, narandžaste u delovima Azije i Južne Amerike, i žute u Evropi i Severnoj Americi
Starosna standardizacija stope smrtnosti: infekcija donjeg respiratornog trakta na 100.000 stanovnika 2004. godine.[76]
  •   no data
  •   <100
  •   100–700
  •   700–1400
  •   1400–2100
  •   2100–2800
  •   2800–3500
  •   3500–4200
  •   4200–4900
  •   4900–5600
  •   5600–6300
  •   6300–7000
  •   >7000

Upala pluća je uobičajena bolest koja pogađa u proseku 450 miliona ljudi godišnje i javlja se u svim delovima sveta.[6] Ona je glavni uzrok smrti među svim starosnim grupama koji dovodi do 4 miliona smrti (7% ukupne smrtnosti u svetu) godišnje.[6][63] Stopa je najveća kod dece mlađe od pet godina, i kod odraslih starijih od 75 godina.[6] Javlja se pet puta češće u svetu u razvoju nego u razvijenom svetu.[6] Virusna upala pluća je odgovorna za 200 miliona slučajeva bolesti.[6] U Sjedinjenim Državama, po podacima do 2009. godine, upala pluća je 8-i. vodeći uzrok smrti.[11]

Deca

[uredi | uredi izvor]

Upala pluća se 2008. godine javila kod približno 156 miliona dece (151 miliona u svetu u razvoju i 5 miliona u razvijenom svetu).[6] Prouzrokovala je 1,6 miliona smrti, ili 28–34% svih smrti dece do pet godina, od kojih se 95% javilo u svetu u razvoju.[6][10] Zemlje koje su najviše opterećene bolešću uključuju: Indiju (43 miliona), Kinu (21 miliona) i Pakistan (10 miliona).[77] To je vodeći uzrok smrti među decom u zemljama sa niskim standardom.[6][63] Mnoge od ovih smrti se javljaju kod novorođenčadi. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je jedna od tri smrti kod novorođenčadi prouzrokovana upalom pluća.[78] Oko polovina ovih smrti se teoretski može sprečiti, jer ih uzrokuju bakterije protiv kojih je dostupna efikasna vakcina.[79]

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Poster sa ajkulom u sredini sa natpisom: "Upala pluća napada kao ajkula ljudožder koju predvodi riba pratibrod - prehlada"
WPA poster, 1936/1937

Upala pluća je bila uobičajena bolest tokom ljudske istorije.[80] Simptome je opisao Hipokrat (oko 460—370. p. n. e):[80] "Peripneumonija, i pleuritična oboljenja, dakle, treba posmatrati: Ako je groznica akutna, i ako postoje bolovi na jednoj ili drugoj strani, ili na obe, i ako šišti kada kašlje, i ispljuvak je plave ili modre boje, ili slično razređen, penušav ili crvenkast ili ima bilo kakvu karakteristiku drugačiju od uobičajene... Kada je upala pluća na vrhuncu, slučaj nema leka ako se ne očisti, i loše je ako ima dispneju, i urin je razređen i oštrog mirisa, i ako se preznojava po vratu i glavi, jer je takvo preznojavanje loše budući da potiče od gušenja, krkljanja i nasilne bolesti koja je uzela maha."[81] Međutim, Hipokrat je pominjao upalu pluća kao bolest "kojoj su ime dali stari." Takođe je prijavio rezultate hirurške drenaže empijema. Majmonid (1135–1204 n.e.) je primetio: "Osnovni simptomi koji se javljaju kod upale pluća i koji nikada ne izostaju su sledeći: akutna groznica, probadajući pleuritički bol na strani, kratko i ubrzano disanje, isprekidani puls i kašalj."[82] Ovaj klinički opis je vrlo sličan onima koji se nalaze u savremenim udžbenicima, i odražava obim medicinskog znanja u srednjem veku do 19. veka.

Edvin Klebs je prvi primetio bakterije u disajnim putevima osoba koje su umrle od upale pluća 1875. godine.[83] Početni rad na identifikaciji dva uobičajena bakterijska uzročnika Streptococcus pneumoniae i Klebsiella pneumoniae su izvršili Karl Fridlender[84] i Albert Frenkel[85] 1882. odnosno 1884. godine. Fridlenderov početni rad je uveo bojenje po Gramu, fundamentalni laboratorijski test koji se koristi i danas za identifikaciju i kategorizaciju bakterija. Referat Kristijana Grama kojim je opisana procedura 1884. godine je pomogao da se diferenciraju dve bakterije i pokazao da upalu pluća može prouzrokovati više mikroorganizama a ne samo jedan.[86]

Ser Vilijam Osler, poznat kao "otac moderne medicine", procenio je smrt i invaliditet koji je prouzrokovan upalom pluća, opisujući je kao "kapetanom smrtnih ljudi“ 1918. godine, budući da je zauzela mesto tuberkuloze kao jedan od vodećih uzroka smrti toga vremena. Tako se prvo izrazio Džon Banjan govoreći o "sušici" (tuberkulozi).[87][88] Osler je takođe opisao upalu pluća kao "prijatelja starih" budući da je smrt često bila brza i bezbolna u odnosu na mnogo sporije i bolnije načine umiranja.[22]

Nekoliko dešavanja 1900-ih je pomoglo da se poboljša ishod obolelih od upale pluća. Dolaskom penicilina i drugih antibiotika, modernih hirurških tehnika, i intenzivne nege u 20. veku, smrtnost od upale pluća se približila 30%, uz nagli pad u razvijenom svetu. Vakcinacija odojčadi protiv Haemophilus influenzae tipa B je počela 1988. i dovela je do dramatičnog pada u slučajevima ubrzo nakon toga.[89] Vakcinacija protiv Streptococcus pneumoniae kod odraslih je počela 1977. godine, a kod dece 2000. što je dovelo do sličnog pada.[90]

Društvo i kultura

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Spisak značajnih slučajeva pneumonije

Zbog velike opterećenosti bolešću u zemljama u razvoju i relativno niske svesti o bolesti u razvijenim zemljama, globalna zdravstvena zajednica je proglasila 12. novembar Svetskim danom borbe protiv upale pluća, kada zabrinuti građani i donosioci odluka treba da preduzmu akciju protiv bolesti.[91] Globalni ekonomski troškovi zajednice obolele od upale pluća procenjuju se na 17 milijardi dolara.[11]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b McLuckie 2009, str. 51
  2. ^ Leach 2009, str. 168
  3. ^ Pommerville 2010, str. 323–
  4. ^ Ashby & Turkington 2007, str. 242–
  5. ^ Osler 1901, str. 108.
  6. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć Ruuskanen, O (9. 4. 2011). Lahti, E, Jennings, LC, Murdoch, DR. „Viral pneumonia”. Lancet. 377 (9773): 1264—75. PMID 21435708. doi:10.1016/S0140-6736(10)61459-6. 
  7. ^ George 2005, str. 353.
  8. ^ a b Tintinalli 2010, str. 480
  9. ^ a b v g d đ Hoare, Z (2006). Lim WS. „Pneumonia: update on diagnosis and management” (PDF). BMJ. 332 (7549): 1077—9. PMC 1458569 Slobodan pristup. PMID 16675815. doi:10.1136/bmj.332.7549.1077. 
  10. ^ a b v g d đ e ž z i j k Singh, V (mart 2011). Aneja, S.. „Pneumonia — management in the developing world”. Paediatric respiratory reviews. 12 (1): 52—9. PMID 21172676. doi:10.1016/j.prrv.2010.09.011. 
  11. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Nair, GB (novembar 2011). Niederman, MS. „Community-acquired pneumonia: an unfinished battle”. The Medical clinics of North America. 95 (6): 1143—61. PMID 22032432. doi:10.1016/j.mcna.2011.08.007. 
  12. ^ a b v g d đ e „Pneumonia (Fact sheet N°331)”. World Health Organization. avgust 2012. 
  13. ^ Darby, J (oktobar 2008). Buising, K.. „Could it be Legionella?”. Australian family physician. 37 (10): 812—5. PMID 19002299. 
  14. ^ Ortqvist, A (decembar 2005). Hedlund, J, Kalin, M.. „Streptococcus pneumoniae: epidemiology, risk factors, and clinical features”. Seminars in respiratory and critical care medicine. 26 (6): 563—74. PMID 16388428. doi:10.1055/s-2005-925523. 
  15. ^ Lowe, J. F.; Stevens, Alan (2000). Pathology (2. izd.). St. Louis: Mosby. str. 197. ISBN 978-0-7234-3200-5. 
  16. ^ Snydman 2010, str. 187.
  17. ^ a b v g d đ e ž z Murray & Nadel (2010). Chapter 32.
  18. ^ Eom, CS (22. 2. 2011). Jeon, CY; Lim, JW; Cho, EG; Park, SM; Lee, KS. „Use of acid-suppressive drugs and risk of pneumonia: a systematic review and meta-analysis”. CMAJ : Canadian Medical Association. 183 (3): 310—9. PMC 3042441 Slobodan pristup. PMID 21173070. doi:10.1503/cmaj.092129. 
  19. ^ a b v g d đ e ž z i Murray & Nadel (2010). Chapter 31.
  20. ^ a b Figueiredo, LT (2009). „Viral pneumonia: epidemiological, clinical, pathophysiological and therapeutic aspects”. J Bras Pneumol. 35 (9): 899—906. PMID 19820817. doi:10.1590/S1806-37132009000900012. 
  21. ^ a b Behera 2010, str. 391–394
  22. ^ a b v g Ebby, Orin (2005). „Community-Acquired Pneumonia: From Common Pathogens To Emerging Resistance”. Emergency Medicine Practice. 7 (12). 
  23. ^ a b Maskell 2009, str. 196–
  24. ^ a b v g d đ Murray & Nadel (2010). Chapter 37.
  25. ^ Vijayan, VK (2009). „Parasitic lung infections.”. Current Opinion in Pulmonary Medicine. 15 (3): 274—82. PMID 19276810. doi:10.1097/MCP.0b013e328326f3f8. 
  26. ^ Clinical infectious diseases : a practical approach. New York, NY [u.a.]: Oxford University Press. 1999. str. 833. ISBN 978-0-19-508103-9.  |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć)
  27. ^ Diffuse parenchymal lung disease ... 47 tables (Online-Ausg. izd.). Basel: Karger. 2007. str. 4. ISBN 978-3-8055-8153-0.  |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć)
  28. ^ a b Ranganathan, SC (februar 2009). Sonnappa, S.. „Pneumonia and other respiratory infections”. Pediatric clinics of North America. 56 (1): 135—56,xi. PMID 19135585. doi:10.1016/j.pcl.2008.10.005. 
  29. ^ a b Fleisher & Ludwig 2010, str. 914
  30. ^ Hammer, edited by Stephen J. McPhee, Gary D. (2010). Pathophysiology of disease : an introduction to clinical medicine (6. izd.). New York: McGraw-Hill Medical. str. Chapter 4. ISBN 978-0-07-162167-0. 
  31. ^ a b Fein 2006, str. 28–29
  32. ^ Kumar, Vinay (2010). Robbins and Cotran pathologic basis of disease (8. izd.). Philadelphia, PA: Saunders/Elsevier. str. Chapter 15. ISBN 978-1-4160-3121-5. 
  33. ^ a b Lynch, T (6. 8. 2010). Huicho, Luis, ur. Bialy, L, Kellner, JD, Osmond, MH, Klassen, TP, Durec, T, Leicht, R, Johnson, DW. „A systematic review on the diagnosis of pediatric bacterial pneumonia: when gold is bronze”. PLoS ONE. 5 (8): e11989. PMC 2917358 Slobodan pristup. PMID 20700510. doi:10.1371/journal.pone.0011989. 
  34. ^ a b Ezzati 2004, str. 70–
  35. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Lim, WS (oktobar 2009). Baudouin, SV, George, RC, Hill, AT, Jamieson, C, Le Jeune, I, Macfarlane, JT, Read, RC, Roberts, HJ, Levy, ML, Wani, M, Woodhead, MA, Pneumonia Guidelines Committee of the BTS Standards of Care, Committee. „BTS guidelines for the management of community acquired pneumonia in adults: update 2009”. Thorax. 64 (Suppl 3): iii1—55. PMID 19783532. doi:10.1136/thx.2009.121434. 
  36. ^ Saldías, F (april 2007). Méndez, JI, Ramírez, D, Díaz, O.. „[Predictive value of history and physical examination for the diagnosis of community-acquired pneumonia in adults: a literature review]”. Revista medica de Chile. 135 (4): 517—28. PMID 17554463. 
  37. ^ a b Call, SA (23. 2. 2005). Vollenweider, MA, Hornung, CA, Simel, DL, McKinney, WP. „Does this patient have influenza?”. JAMA: the Journal of the American Medical Association. 293 (8): 987—97. PMID 15728170. doi:10.1001/jama.293.8.987. 
  38. ^ Helms, editors, William E. Brant, Clyde A. Fundamentals of diagnostic radiology (4. izd.). Philadelphia: Wolters Kluwer/Lippincott Williams & Wilkins. str. 435. ISBN 978-1-60831-911-4. 
  39. ^ a b v g d đ e ž Sharma, S (maj 2007). Maycher, B, Eschun, G.. „Radiological imaging in pneumonia: recent innovations”. Current Opinion in Pulmonary Medicine. 13 (3): 159—69. PMID 17414122. doi:10.1097/MCP.0b013e3280f3bff4. 
  40. ^ a b v g Mandell, LA (1. 3. 2007). Wunderink, RG; Anzueto, A; Bartlett, JG; Campbell, GD; Dean, NC; Dowell, SF; File TM, Jr; Musher, DM; Niederman, MS; Torres, A; Whitney, CG; Infectious Diseases Society of, America; American Thoracic, Society. „Infectious Diseases Society of America/American Thoracic Society consensus guidelines on the management of community-acquired pneumonia in adults”. Clinical infectious diseases : an official publication of the Infectious Diseases Society of America. 44 (Suppl 2): S27—72. PMID 17278083. doi:10.1086/511159. 
  41. ^ Stedman's medical dictionary (28. izd.). Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. 2006. ISBN 978-0-7817-6450-6. 
  42. ^ Dunn, L (29. 6. 2005-July 5). „Pneumonia: classification, diagnosis and nursing management”. Nursing standard (Royal College of Nursing (Great Britain) : 1987). 19 (42): 50—4. PMID 16013205.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  43. ^ World Health Organization 2005, str. 72.
  44. ^ Jefferson, T (7. 7. 2010). Jefferson, Tom, ur. Di Pietrantonj, C, Rivetti, A, Bawazeer, GA, Al-Ansary, LA, Ferroni, E.. „Vaccines for preventing influenza in healthy adults”. Cochrane database of systematic reviews (7): CD001269. PMID 20614424. doi:10.1002/14651858.CD001269.pub4. 
  45. ^ „Seasonal Influenza (Flu)”. Center for Disease Control and Prevention. Pristupljeno 29. 6. 2011. 
  46. ^ Jefferson, T (2004). Jefferson, Tom, ur. Deeks JJ, Demicheli V, Rivetti D, Rudin M. „Amantadine and rimantadine for preventing and treating influenza A in adults”. Cochrane Database Syst Rev (3): CD001169. PMID 15266442. doi:10.1002/14651858.CD001169.pub2. 
  47. ^ Jefferson, T (18. 1. 2012). Jefferson, Tom, ur. Jones, MA; Doshi, P; Del Mar, CB; Heneghan, CJ; Hama, R; Thompson, MJ. „Neuraminidase inhibitors for preventing and treating influenza in healthy adults and children”. Cochrane database of systematic reviews. 1: CD008965. PMID 22258996. doi:10.1002/14651858.CD008965.pub3. 
  48. ^ Moberley, SA (23. 1. 2008). Andrews, Ross M, ur. Holden, J, Tatham, DP, Andrews, RM. „Vaccines for preventing pneumococcal infection in adults”. Cochrane database of systematic reviews (1): CD000422. PMID 18253977. doi:10.1002/14651858.CD000422.pub2. 
  49. ^ a b v „Pneumonia Can Be Prevented — Vaccines Can Help”. Centers for Disease Control and Prevention. Pristupljeno 22. 10. 2012. 
  50. ^ Gray, DM (maj 2010). Zar, HJ. „Community-acquired pneumonia in HIV-infected children: a global perspective”. Current opinion in pulmonary medicine. 16 (3): 208—16. PMID 20375782. doi:10.1097/MCP.0b013e3283387984. 
  51. ^ Huang, L (jun 2011). Cattamanchi, A; Davis, JL; den Boon, S; Kovacs, J; Meshnick, S; Miller, RF; Walzer, PD; Worodria, W; Masur, H; International HIV-associated Opportunistic Pneumonias (IHOP), Study; Lung HIV, Study. „HIV-associated Pneumocystis pneumonia”. Proceedings of the American Thoracic Society. 8 (3): 294—300. PMC 3132788 Slobodan pristup. PMID 21653531. doi:10.1513/pats.201009-062WR. 
  52. ^ Green H, Paul M, Vidal L, Leibovici L (2007). Green, Hefziba, ur. „Prophylaxis for Pneumocystis pneumonia (PCP) in non-HIV immunocompromised patients”. Cochrane Database Syst Rev (3): CD005590. PMID 17636808. doi:10.1002/14651858.CD005590.pub2. 
  53. ^ Taminato, M (November—December 2011). Fram, D; Torloni, MR; Belasco, AG; Saconato, H; Barbosa, DA. „Screening for group B Streptococcus in pregnant women: a systematic review and meta-analysis”. Revista latino-americana de enfermagem. 19 (6): 1470—8. PMID 22249684.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  54. ^ Darville, T (oktobar 2005). „Chlamydia trachomatis infections in neonates and young children”. Seminars in pediatric infectious diseases. 16 (4): 235—44. PMID 16210104. doi:10.1053/j.spid.2005.06.004. 
  55. ^ Global Action Plan for Prevention and Control of Pneumonia (GAPP) (PDF). World Health Organization. 2009. 
  56. ^ a b Roggensack, A (april 2009). Jefferies, AL; Farine, D; Basso, M; Delisle, MF; Hudon, L; Mundle, WR; Murphy-Kaulbeck, LC; Ouellet, A; Pressey, T.. „Management of meconium at birth”. Journal of obstetrics and gynaecology Canada : JOGC = Journal d'obstetrique et gynecologie du Canada : JOGC. 31 (4): 353—4,355—7. PMID 19497156. 
  57. ^ van der Maarel-Wierink, CD (2012). Vanobbergen, JN; Bronkhorst, EM; Schols, JM; de Baat, C.. „Oral health care and aspiration pneumonia in frail older people: a systematic literature review”. Gerodontology: no. PMID 22390255. doi:10.1111/j.1741-2358.2012.00637.x. 
  58. ^ a b Bradley, JS (31. 8. 2011). Byington, CL, Shah, SS, Alverson, B, Carter, ER, Harrison, C, Kaplan, SL, Mace, SE, McCracken GH, Jr, Moore, MR, St Peter, SD, Stockwell, JA, Swanson, JT. „The Management of Community-Acquired Pneumonia in Infants and Children Older Than 3 Months of Age: Clinical Practice Guidelines by the Pediatric Infectious Diseases Society and the Infectious Diseases Society of America”. Clinical infectious diseases : an official publication of the Infectious Diseases Society of America. 53 (7): e25—76. PMID 21880587. doi:10.1093/cid/cir531. 
  59. ^ Yang, M (17. 2. 2010). Dong, Bi Rong, ur. Yuping, Y, Yin, X, Wang, BY, Wu, T, Liu, GJ, Dong, BR. „Chest physiotherapy for pneumonia in adults”. Cochrane database of systematic reviews (2): CD006338. PMID 20166082. doi:10.1002/14651858.CD006338.pub2. 
  60. ^ Zhang, Y (14. 3. 2012). Dong, Bi Rong, ur. Fang, C; Dong, BR; Wu, T; Deng, JL. „Oxygen therapy for pneumonia in adults”. Cochrane database of systematic reviews. 3: CD006607. PMID 22419316. doi:10.1002/14651858.CD006607.pub4. 
  61. ^ a b Chang CC, Cheng AC, Chang AB (2012). Chang, Christina C, ur. „Over-the-counter (OTC) medications to reduce cough as an adjunct to antibiotics for acute pneumonia in children and adults”. Cochrane Database Syst Rev. 2: CD006088. PMID 22336815. doi:10.1002/14651858.CD006088.pub3. 
  62. ^ Haider, BA (5. 10. 2011). Bhutta, Zulfiqar A, ur. Lassi, ZS; Ahmed, A; Bhutta, ZA. „Zinc supplementation as an adjunct to antibiotics in the treatment of pneumonia in children 2 to 59 months of age”. Cochrane database of systematic reviews (10): CD007368. PMID 21975768. doi:10.1002/14651858.CD007368.pub2. 
  63. ^ a b v Kabra, SK (2010). Kabra, Sushil K, ur. Lodha R, Pandey RM. „Antibiotics for community-acquired pneumonia in children”. Cochrane Database Syst Rev. 3 (3): CD004874. PMID 20238334. doi:10.1002/14651858.CD004874.pub3. 
  64. ^ a b Anevlavis, S (2010). Bouros D. „Community acquired bacterial pneumonia”. Expert Opin Pharmacother. 11 (3): 361—74. PMID 20085502. doi:10.1517/14656560903508770. 
  65. ^ Lutfiyya, MN (2006). Henley E, Chang LF, Reyburn SW. „Diagnosis and treatment of community-acquired pneumonia” (PDF). American Family Physician. 73 (3): 442—50. PMID 16477891. 
  66. ^ Eliakim-Raz, N (12. 9. 2012). Eliakim-Raz, Noa, ur. Robenshtok, E; Shefet, D; Gafter-Gvili, A; Vidal, L; Paul, M; Leibovici, L.. „Empiric antibiotic coverage of atypical pathogens for community-acquired pneumonia in hospitalized adults”. Cochrane database of systematic reviews. 9: CD004418. PMID 22972070. doi:10.1002/14651858.CD004418.pub4. 
  67. ^ Scalera, NM (2007). File TM. „How long should we treat community-acquired pneumonia?”. Current Opinion in Infectious Diseases. 20 (2): 177—81. PMID 17496577. doi:10.1097/QCO.0b013e3280555072. 
  68. ^ a b American Thoracic Society; Infectious Diseases Society of America (2005). „Guidelines for the management of adults with hospital-acquired, ventilator-associated, and healthcare-associated pneumonia”. American Journal of Respiratory and Critical Care Medicine. 171 (4): 388—416. PMID 15699079. doi:10.1164/rccm.200405-644ST. 
  69. ^ a b Marik, PE (maj 2011). „Pulmonary aspiration syndromes”. Current Opinion in Pulmonary Medicine. 17 (3): 148—54. PMID 21311332. doi:10.1097/MCP.0b013e32834397d6. 
  70. ^ O'Connor S (2003). „Aspiration pneumonia and pneumonitis”. Australian Prescriber. 26 (1): 14—7. Arhivirano iz originala 9. 7. 2009. g. Pristupljeno 16. 2. 2014. 
  71. ^ a b Behera 2010, str. 296–297
  72. ^ a b v Cunha (2010). Pages6-18.
  73. ^ Rello, J (2008). „Demographics, guidelines, and clinical experience in severe community-acquired pneumonia.”. Critical care (London, England). 12 (Suppl 6): S2. PMID 19105795. 
  74. ^ a b v g d đ e ž z Yu, H (2011). „Management of pleural effusion, empyema, and lung abscess.”. Seminars in interventional radiology. 28 (1): 75—86. PMID 22379278. 
  75. ^ Cunha (2010). Pages 250-251.
  76. ^ „WHO Disease and injury country estimates”. World Health Organization (WHO). 2004. Pristupljeno 11. 11. 2009. 
  77. ^ Rudan, I (maj 2008). Boschi-Pinto, C, Biloglav, Z, Mulholland, K, Campbell, H.. „Epidemiology and etiology of childhood pneumonia”. Bulletin of the World Health Organization. 86 (5): 408—16. PMC 2647437 Slobodan pristup. PMID 18545744. doi:10.2471/BLT.07.048769. 
  78. ^ Garenne, M (1992). Ronsmans C, Campbell H. „The magnitude of mortality from acute respiratory infections in children under 5 years in developing countries”. World Health Stat Q. 45 (2–3): 180—91. PMID 1462653. 
  79. ^ WHO (1999). „Pneumococcal vaccines. WHO position paper”. Wkly. Epidemiol. Rec. 74 (23): 177—83. PMID 10437429. 
  80. ^ a b Feigin 2003, str. 299
  81. ^ Hippocrates On Acute Diseases wikisource link
  82. ^ Maimonides, Fusul Musa ("Pirkei Moshe").
  83. ^ Klebs, E (10. 12. 1875). „Beiträge zur Kenntniss der pathogenen Schistomyceten. VII Die Monadinen”. Arch. Exptl. Pathol. Parmakol. 4 (5/6): 40—488. 
  84. ^ Friedländer, C (4. 2. 1882). „Über die Schizomyceten bei der acuten fibrösen Pneumonie”. Virchow's Arch pathol. Anat. U. Physiol. 87 (2): 319—324. doi:10.1007/BF01880516. 
  85. ^ Fraenkel, A (21. 4. 1884). „Über die genuine Pneumonie, Verhandlungen des Congress für innere Medicin”. Dritter Congress. 3: 17—31. 
  86. ^ Gram, C (15. 3. 1884). „Über die isolierte Färbung der Schizomyceten in Schnitt- und Trocken-präparaten”. Fortschr. Med. 2 (6): 185—9. 
  87. ^ Tomashefski 2008, str. 228
  88. ^ Osler, William; McCrae, Thomas (1920). The principles and practice of medicine: designed for the use of practitioners and students of medicine (9. izd.). D. Appleton. str. 78. „One of the most widespread and fatal of all acute diseases, pneumonia has become the "Captain of the Men of Death", to use the phrase applied by John Bunyan to consumption.” 
  89. ^ Adams, WG (1993). Deaver KA, Cochi SL. „Decline of childhood Haemophilus influenzae type B (Hib) disease in the Hib vaccine era”. JAMA. 269 (2): 221—6. PMID 8417239. doi:10.1001/jama.269.2.221. 
  90. ^ Whitney, CG (2003). Farley MM, Hadler J. „Decline in invasive pneumococcal disease after the introduction of protein-polysaccharide conjugate vaccine”. New England Journal of Medicine. 348 (18): 1737—46. PMID 12724479. doi:10.1056/NEJMoa022823. 
  91. ^ „World Pneumonia Day Official Website”. World Pneumonia Day Official Website. Fiinex. Arhivirano iz originala 2. 9. 2011. g. Pristupljeno 13. 8. 2011. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Запаљење_плућа&oldid=28314596”