Пређи на садржај

Мали индијски мунгос

С Википедије, слободне енциклопедије

Мали индијски мунгос
(Urva auropunctata)
Научна класификација
Царство:
Тип:
Подтип:
Класа:
Надред:
Ред:
Подред:
(нерангирано):
Инфраред:
Натпородица:
Породица:
Потпородица:
Род:
Врста:
H. javanicus

Saint-Hilaire, 1818
Биномно име
Herpestes javanicus
Подврсте
списак подврста:
  • Herpestes javanicus auropunctatus
  • Herpestes javanicus exilis
  • Herpestes javanicus javanicus
  • Herpestes javanicus orientalis
  • Herpestes javanicus pallipes
  • Herpestes javanicus palustris
  • Herpestes javanicus peninsulae
  • Herpestes javanicus perakensis
  • Herpestes javanicus rafflesii
  • Herpestes javanicus rubifrons
  • Herpestes javanicus siamensis
  • Herpestes javanicus tjerapai
  распрострањеност врсте
Синоними
синоними врсте:
  • Herpestes auropunctatus (Hodgson, 1836)

Мали индијски мунгос [2] (лат. Urva auropunctata) је врста мунгоса из јужне и југоисточне Азије, а од краја 19. века унесен на још многа места у свету.

Западне подврсте понекад се одвајају у врсту Herpestes palustris. Сродан је и сличан својем већем рођаку индијском сивом мунгосу с којим дели домовину и већину свог природног ареала.

Тело је витко, ноге кратке, глава дугуљаста са шиљастом њушком. Дужина без репа је 25 до 41 цм а маса око 0,5 кг, мужјаци имају робуснију главу и већи су од женки. Уши су кратке. Крзно мекано и кратко, светло до тамносмеђе боје прошарано златним тачкама (лат. auropunctatus). Одоздо је светлији. Реп је снажан и китњаст, поступно се стањује према врху. Кад се узнемири, длаке на телу и репу му се накостреше.[3] Шапе имају пет прстију и дуге канџе које не могу увући.

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]

Природно је распрострањен широм јужне Азије, од Ирана, северне Индије, Индокине до јужне Кине и отока Јаве. Интродуциран је на неке отоке Тихог океана (Хаваји, Фиџи, Окинава), Индијског океана (Комори, Маурицијус), Јадранског мора, Кариба (Јамајка, Порторико, Trinidad и друге) и обална подручја од Венецуеле до Суринама.[4] Разлози њиховог насељавања првотно је била контрола популације пацова и змија, али свугде су убрзо постали претња завичајној фауни. Локално су била могућа и ненамерна прекоморска насељавања са мунгосима као „слепим путницима“.

Настањује разнолика станишта од шикара и шума до травњака и каменитих пустиња. Добро су се прилагодили људском утицају на простор, одговарају им деградирана и пољопривредна земљишта, близина насеља такође. Преферира сува станишта али може живети у обалним подручјима, а у Полинезији и у кишним шумама.[4]

Понашање, прехрана и разможавање

[уреди | уреди извор]

Мунгоси су активни дању и подносе високе температуре. Мали индијски мунгос живи углавном самотно, скупина мужјака може делити исту јазбину. Користе напуштене јазбине других животиња или их сами копају и терестични су тј. ретко се пењу на дрвеће. Користе 12 различитих звукова.

Није искључиви месождер већ прилагодљиви опортунист. Храни се највише бескичмењацима (скакавци, шкорпиони, пауци, ракове) и мањим бескичмењацима (жабе, змије, птице и њихова јаја). Знају јести воће и бобице а виђени су како убијају сисаре неколико пута веће од себе.

Змије убија захваљујући својој окретности и брзини, није потпуно имун на змијски отров али га може поднијети у битно већим количинама него друге животиње сличне величине.[5]

Трудноћа траје 7 недеља. Обично имају два легла годишње са по 2 - 5 младих и за њих се женка брине сама. Животни век до 7 година.[6]

Мунгос на Јадрану

[уреди | уреди извор]

Интродукција малог индијског мунгоса на острво Мљет је спроведена 1910. по налогу Аустро-Угарског министарства пољопривреде. Након карантене испуштено је 7 мужјака и 4 женке код места Говеђари. Између 1921. и 1927. године унети су на Корчулу (1923), Пељешац, Брач (1926) и Шолту. Циљ интродукције био је уништење поскока који је посебно био бројан на Мљету, кроз 20-ак година број змија је пао на минимум а затим се зверчица окомила на птице станарице, селице и домаћу перад.[7] Око 1970. насељен је на острво Хвар и брзо се проширио, на Брачу и Шолти није се одржао али се појавио на Чиову.[5]

На Мљету од 1949. не ужива никакву заштиту и сматра се штеточином, неко време биле су исплаћиване и награде за одстрел. Ни шумски пожари, ни лов, ни унесене дивље свиње нису смањили њихов број који је још увек ван контроле.[8] Осим поремећене природне равнотеже јужнодалматински отоци имају уљеза (мангуц како га зову на Мљету) који има склоност према перади, њиховим јајима, а храни се грожђем и смоквама.

Статус и однос с људима

[уреди | уреди извор]

Интродукције мунгоса нису получиле жељен учинак. Након краткорочно корисног утицаја на евентуално штетне глодаре, почели су угрожавати локалну фауну која је на отоцима често специфична ако не ендемична. У свим таквим екосуставима негативно су утицали на биолошку разноликост. Постављени на врх ланца исхране, предацијом аутохтоних сисара, гмизаваца, водоземаца, птица и њихових јаја узроковали су њихово смањење или истребљење. Сврстан је на листу „100 најгорих светских инвазивних врста“. Осим тога мунгоси могу преносити болести попут беснила и лептоспирозе.[9]

У свом природном станишту није угрожен, због прилагодљивости још је чест. Потпуно је заштићен само у Малезији и Тајланду, а у средњој Индији сматрају га светим. На истоку их лове и држе као кућне љубимце, у Кини и Вијетнаму једу, свеједно ниједна од ових угрожености не утиче битно на стабилност популације.[4]

Подврсте

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Chutipong, W., Duckworth, J.W., Timmins, R., Willcox, D. H. A. & Ario, A. (2016). Herpestes javanicus. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2016: e.T70203940A45207619. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T70203940A45207619.enСлободан приступ. 
  2. ^ „Филогенија сисара” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. стр. 95. слајд. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 08. 2019. г. Приступљено 09. 08. 2019. 
  3. ^ PMF Zagreb, diplomski rad M.Ćuže: Etogram malog indijskog munga na otoku Korčuli, 2005.
  4. ^ а б в IUCN Red List: Herpestes javanicus
  5. ^ а б PMF Zagreb, diplomski rad A.Karamarko: Spolno ponašanje malog indijskog mungosa u zatočeništvu
  6. ^ Mammalian species 342:1-6 D. W. Nellis: Herpestes auropunctatus (1989)
  7. ^ Bonner zoologische Beitrage 41:3–8 N. Tvrtkovic & B. Kryštufek: Small Indian mongoose Herpestes auropunctatus on the Adriatic islands of Yugoslavia, 1990.
  8. ^ Šumarski list 11-12/2000 A.Frković: Mungos na otoku Mljetu (uz 90. godišnjicu introdukcije), 2000.
  9. ^ Global Invasive Species Database Архивирано на сајту Wayback Machine (2. април 2016) 100 of the World's Worst Invasive Alien Species

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]