Стефан Јовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Јовић
Јовић дресу Звезде
Лични подаци
Пуно име Стефан Јовић
Датум рођења (1990-11-03)3. новембар 1990. (33 год.)
Место рођења Ниш, Србија, СФР Југославија
Држављанство Србија
Висина 1,98 m
Информације о каријери
НБА драфт 2012. / није изабран
Про каријера 2010—данас
Позиција плејмејкер
Сениорска каријера
Године Клуб
2010—2012.
2012—2014.
2014—2017.
2017—2019.
2019—2021.
2022.
2022—2023.
2023—		 Слога
Раднички Крагујевац
Црвена звезда
Бајерн Минхен
Химки
Панатинаикос
Сарагоса 2002
Валенсија
Репрезентативна каријера
Године Репрезентација
2014— Србија
Медаље
Кошарка
Олимпијске игре
Сребрна медаља — друго место 2016. Рио де Жанеиро Србија
Светско првенство
Сребрна медаља — друго место 2014. Шпанија Србија
Сребрна медаља — друго место 2023. Индонезија–Јапан–Филипини Србија
Европско првенство
Сребрна медаља — друго место 2017. Турска Србија
Медитеранске игре
Сребрна медаља — друго место 2013. Мерсин Србија
Универзијада
Бронзана медаља — треће место 2013. Казањ Србија

Стефан Јовић (Ниш, 3. новембар 1990) српски је кошаркаш. Игра на позицији плејмејкера, а тренутно наступа за Валенсију.

На почетку каријере наступао за краљевачку Слогу, затим за Раднички из Крагујевца након чега је у септембру 2014. прешао у Црвену звезду. Са Звездом је по три пута био освајач Јадранске лиге и првенства Србије док је два пута освојио Куп Радивоја Кораћа. Заједно са Факундом Кампацом држи рекорд Евролиге са 19 асистенција на једној утакмици.[1] Добио је и награду за најкориснијег играча финала Јадранске лиге у сезони 2015/16. У иностранству је наступао за Бајерн Минхен, Химки, Панатинаикос, Сарагосу и Валенсију.

Са сениорском репрезентацијом Србије освојио је сребрне медаље на Светском првенству 2014, Олимпијским играма 2016., Европском првенству 2017. и на Светском првенству 2023. године.

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Почеци[уреди | уреди извор]

Јовић је кошарку је почео да тренира у Беопетролу из Ниша.[2] Из Беопетрола прелази у Ергоном и са њима осваја кадетско првенство Србије и Црне Горе 2005. године. Након тога је прешао у Здравље из Лесковца. Тамо је остао годину дана, након чега се вратио у Ниш где је заиграо за КК Ниш. Помогао је клубу да уђе у Другу лигу, а те сезоне је био проглашен за најкориснијег играча првенства.

Партије које је пружио препоручиле су га да пређе у Слогу из Краљева, у којој га је прве сезоне тренирао Бојан Кусмук. У Слоги је одиграо две сезоне, а Кусмук га је препоручио свом колеги Мирославу-Мути Николићу који је у то време био тренер Радничког из Крагујевца.

Раднички Крагујевац[уреди | уреди извор]

У јулу 2012. је потписао уговор са Радничким из Крагујевца.[3] Николић му је убрзо дао капитенску траку, али након само пар месеци управа Радничког ће му је одузети јер је Стефан после победе Звезде у дербију над Партизаном на друштвеним мрежама прослављао победу црвено-белих, што се управи клуба није допало.[4] У сезони 2012/13. добио је прилику на осам мечева у АБА лиги, док је у Суперлиги Србије на седам утакмица постигао 32 поена. Наредне сезоне у регионалном такмичењу бележи просечно 4,3 поена, 2,7 асистенција и 1,4 украдене лопте за 21 минут, док пропушта завршницу и доигравање домаћег шампионата због повреде.

Црвена звезда[уреди | уреди извор]

У септембру 2014. је потписао трогодишњи уговор са Црвеном звездом.[5] У црвено-белом дресу освојио је први клупски трофеј у каријери — Куп Радивоја Кораћа за 2015. годину.[6] Након тога је у наставку сезоне 2014/15. освојио и Јадранску лигу као и Првенство Србије и тако исписао историју Црвене звезде која је по први пут освојила више од једног трофеја у сезони.

На утакмици против Бајерна у Минхену, одиграној 12. новембра 2015, Јовић је предводио свој тим до победе са само 4 поена али и 19 асистенција,[7] чиме је тада поставио рекорд Евролиге по броју асистенција на једној утакмици.[8] У наставку сезоне 2015/16. освојио је са клубом поново трофеј Јадранске лиге. Јовић је проглашен за најкориснијег играча финалне серије Јадранске лиге. Звезда је одбранила титулу победом над Мега Лексом са 3-0 у победама, а Јовић је имао просечан индекс корисности 15,6. У првом мечу је постигао 11 поена уз девет асистенција, у другом је имао по девет поена и проигравања, док је у трећем био на три поена уз шест асистенција.[9] На крају сезоне са клубом је одбранио и титулу првака Србије.

Јовић је провео у Црвеној звезди и сезону 2016/17. у којој су освојена сва три домаћа трофеја.

Иностранство[уреди | уреди извор]

Дана 14. јула 2017. је потписао двогодишњи уговор са немачким Бајерном из Минхена.[10] Са Бајерном је провео наредне две сезоне у којима је оба пута освојио Бундеслигу Немачке.

У јулу 2019. је потписао уговор са Химкијем.[11] Током боравка у Химкију је имао проблема са повредама па је пропустио већи број утакмица. У другој сезони је клуб запао у финансијске проблеме након чега је Јовић затражио раскид уговора.[12]

Дана 7. јануара 2022. је потписао уговор са Панатинаикосом до краја 2021/22. сезоне.[13]

Сезону 2022/23. почео је без клуба али је у децембру 2022. потписао за шпанског АЦБ лигаша Сарагосу до краја сезоне.[14] Иако је у јуну 2023. продужио уговор са Сарагосом,[15] Јовић је након запажених партија на Светском првенству 2023. прешао у шпанског евролигаша Валенсију.[16]

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Са млађим селекцијама државног тима 2013. године је освојио сребро на Медитеранским играма и бронзу на Универзијади.

За сениорску репрезентацију Србије је дебитовао на Светском првенству 2014. у Шпанији и освојио сребрну медаљу. У девет утакмица је проводио у игри просечно 16 минута уз учинак од три поена, 2,1 скок, 1,7 асистенција и 1,33 украдене лопте, по чему је био најбољи у екипи. За два поена је шутирао 64,3% (9/14), а са линије слободних бацања 85,7% (6/7).[17]

Са репрезентацијом је освојио и сребрну медаљу на Олимпијским играма у Рију 2016. као и на Европском првенству 2017. године.

Носио је је дрес Србије и на Светском првенству 2019. у Кини када је национални тим заузео пето место. Са репрезентацијом Србије је освојио сребрну медаљу на Светском првенству 2023 које је играно у Индонезији, Јапану и на Филипинима.

Први је кошаркаш из Ниша који је наступао за репрезентацију Србије.[18]

Успеси[уреди | уреди извор]

Клупски[уреди | уреди извор]

Репрезентативни[уреди | уреди извор]

Појединачни[уреди | уреди извор]

Статистика[уреди | уреди извор]

Легенда
  ОУ Одиграно утакмица   СУ  Стартовао утакмица  МПУ  Минута по утакмици
 ПШ%  Проценат шута из игре  3П%  Проценат шута за три  СБ%  Проценат шута слободних бацања
 СПУ  Скокова по утакмици  AПУ  Асистенција по утакмици  УПУ  Украдених лопти по утакмици
 БПУ  Блока по утакмици  ППУ  Поена по утакмици  ИПУ  Индексних поена по утакмици
 Подебљано  Најбоље у каријери

Напомена: Евролига није једино такмичење у којем је играч учествовао, играо је и у домаћим такмичењима

Евролига[уреди | уреди извор]

Година Тим ОУ СУ МПУ ПШ% 3П% СБ% СПУ АПУ УПУ БПУ ППУ ИПУ
2014/15. Црвена звезда 19 1 13.6 .361 .261 .625 2.1 2.8 1.0 .1 2.9 4.8
2015/16. 27 22 23.2 .408 .356 .788 3.0 5.7 1.2 .1 7.0 9.7
2016/17. 23 23 23.9 .426 .291 .613 2.1 5.6 1.3 .0 7.5 9.3
2018/19. Бајерн Минхен 23 17 21.5 .510 .400 .741 2.4 4.6 1.3 .0 8.3 10.2
2019/20. Химки 23 17 23.4 .576 .532 .618 1.9 4.2 1.3 0 7.6 10
Каријера 115 80 21.1 .460 .376 .684 2.3 4.7 1.2 .1 6.8 9.0

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Kampaco sa 19 asistencija izjednačio Jovićev rekord!”. b92.net. 6. 2. 2020. Приступљено 17. 1. 2021. 
  2. ^ „Стефан Јовић: Трновит пут до Звездиног спортисте године”. kosmagazin.com. 3. 3. 2017. Приступљено 4. 3. 2017. 
  3. ^ „Јовић међу Ђаволима”. Sportske.net. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 19. 9. 2014. 
  4. ^ „Раднички мења капитена”. Sportske.net. Архивирано из оригинала 04. 03. 2017. г. Приступљено 4. 3. 2017. 
  5. ^ „И Стефан Јовић облачи Звездин дрес”. kkcrvenazvezda.rs. Архивирано из оригинала 23. 09. 2014. г. Приступљено 21. 9. 2014. 
  6. ^ „Šta mislite kome je Stefan Jović posvetio svoj prvi trofej u karijeri? (VIDEO)”. telegraf.rs. 23. 2. 2015. Приступљено 17. 1. 2021. 
  7. ^ (језик: енглески)„Jovic sets assists record in Crvena Zvezda road win!”. euroleague.net. 13. 11. 2015. Приступљено 14. 11. 2015. 
  8. ^ (језик: енглески)„Statistics”. euroleague.net. Приступљено 14. 11. 2015. 
  9. ^ „Стефан Јовић МВП финала АБА”. www.b92.net. 2. 5. 2016. Приступљено 3. 4. 2016. 
  10. ^ „Bayern acquires playmaker Jovic from Crvena Zvezda”. Eurocupbasketball.com. 14. 7. 2017. Приступљено 14. 7. 2017. 
  11. ^ „Khimki lands record passer Jovic”. euroleague.net. 17. 7. 2019. Приступљено 12. 9. 2019. 
  12. ^ „Stefan Jović otišao iz Himkija”. mozzartsport.com. 19. 2. 2021. Приступљено 17. 1. 2021. 
  13. ^ „Zvanično: Stefan Jović posle godinu dana ima novi klub”. mozzartsport.com. 7. 1. 2022. Приступљено 17. 1. 2021. 
  14. ^ „Stefan Jović potpisao za Saragosu do kraja sezone”. mozzartsport.com. 11. 12. 2022. Приступљено 25. 9. 2023. 
  15. ^ „Jović ostaje u Saragosi”. b92.net. 24. 6. 2023. Приступљено 25. 9. 2023. 
  16. ^ „Zvanično: Stefan Jović ponovo u Evroligi”. mozzartsport.com. 19. 9. 2023. Приступљено 25. 9. 2023. 
  17. ^ „Учинак Звездаша у освајању светског сребра”. Moja Crvena Zvezda. 15. 9. 2014. Приступљено 19. 9. 2014. 
  18. ^ „Ovaj košarkaš je prvi Nišlija u istoriji koji je obukao dres reprezentacije! (FOTO)”. telegraf.rs. 30. 7. 2014. Приступљено 17. 1. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стефан_Јовић&oldid=27497218”