Љубодраг Симоновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Љубодраг Симоновић

Симоновић у Љубљани, 2011.
Симоновић у Љубљани, 2011.

Личне информације
Пуно име Љубодраг Симоновић
Надимак Дуци
Датум рођења ( 1949-01-01)1. јануар 1949.(70 год.)
Место рођења Врњачка Бања,  ФНРЈ
Држављанство  Србија
Позиција бек
Про каријера 1965–1982
Сениорски клубови
Године: Клубови:
1967–1976 Црвена звезда
Репрезентација
Застава Југославије Југославија

Љубодраг Дуци Симоновић (Врњачка Бања, 1. јануара 1949) је бивши југословенски и српски кошаркаш, филозоф, теоретичар спорта, књижевник и књижевни критичар. Изразито је критичан према капитализму и савременом олимпизму.[1]

Играчка каријера[уреди]

Клупска каријера[уреди]

Кошаркашку каријеру почео је у краљевачкој Слоги, а првотимац је постао већ са тринаест година. Са седамнаест година старости постао је репрезентативац Југославије. У Црвеној звезди играо је од 1967. до 1976. и у том периоду је са Звездом освојио две титуле и три национална Купа. У сезони 1973/1974 у Купу купова био је најбољи стрелац тима са 21,2 поена по утакмици. Био је члан легендарне генерације Црвене звезде заједно са Драганом Капичићем и Зораном Славнићем.

Од 1976. играо је у Немачкој и био је водећи стрелац тима. Пред крај каријере играо је у Старој Пазови. Од кошарке се опростио због болести (сталног крварења у плућима).[2]

Репрезентација[уреди]

Године 1970. са репрезентацијом Југославије је освојио титулу светског првака, а проглашен је и за најбољег играча света. За репрезентацију Југославије одиграо је 107 утакмица и постигао је 1018 поена и са њом освојио шест златних и две сребрне медаље. За репрезентацију Европе наступао је седам пута.

На Олимпијским играма 1972. избачен је из репрезентације. Након што је репрезентација Порторика победила репрезентацију Југославију, на допинг контроли је утврђено да су два играча Порторика користила недозвољене супстанце. Након што су сазнали за то, југословенски играчи су одлучили да бојкотују даље такмичење уколико се утакмица не поништи. Утакмица је ипак регистрована постигнутим резултатом, а из југословенског државног врха је стигло наређење да се такмичење настави. Симоновић је остао доследан договору и због тога је искључен из репрезентације.

Остало[уреди]

После завршене гимназије на XI београдском, постао је магистар правних наука и доктор филозофије, а написао је и неколико књига.

Симоновић је сарадник и почасни члан Урбаног књижевног круга (Канада).[3][4]

Такође је сарадник и почасни члан политичког удружења грађана Комунисти Републике Србије. У неколико наврата научно је анализирао комунизам, дела Карла Маркса и других познатих комуниста. У својим политичким ставовима залаже се за национални комунизам као политички покрет који комбинује елементе национализма и комунизам.

Ожењен је Милицом Арежина, професорком, са којом има ћерку и сина. Такође има и сина из претходног брака са Светланом.[2]

Занимљивости[уреди]

  • И када се са Моком Славнићем није слагао по неким животним ставовима у кошарци, на терену су били одличан тандем. У време када су заједно играли (1967–1976.) Звезда је била: државни првак СФРЈ два пута, вицешампион СФРЈ два пута, победник купа СФРЈ три пута, победник Купа купова једном а финалиста Купа купова два пута.
  • На очигледне неправедне судијске одлуке често је бурно реаговао. Једно време је играо са стиснутом цуцлом у устима како би „ћутао” када судије намерно погрешно суде и то се дуго времена препричавало као „урбана легенда”.[тражи се извор]
  • Седамдесетих година Југопластика из Сплита била је јак тим и ретко је губила утакмице. У то време су најчешће губили од Звезде, највише захваљујући тандему Славнић-Симоновић. (Куп Југославије у кошарци сезона (1974/75) - Црвена звезда (87)ː Југопластика (72)).

Објављене књиге[уреди]

  • Побуна робота, Запис, Београд, 1981.
  • Професионализам и(ли) социјализам, Младост, Београд, 1985.
  • Олимпијска подвала, Универзитетска ријеч, Никшић, 1988.
  • Спорт-капитализам-деструкција, Лорка, Београд, 1995.
  • Филозофски аспекти модерног олимпизима, Лорка, Београд, 2001.
  • Нови свет је могућ, Љ. Симоновић, Београд, 2005.
  • Приче из рупе, Љ. Симоновић, Београд, 2008.
  • Устај радниче!, Љ. Симоновић, Београд, 2010.
  • Последња револуција, Љ. Симоновић, Београд, 2013.[5]

Референце[уреди]

  1. ^ Simonović, Ljubodrag Duci. „O meni”. Ljubodrag Duci Simonović - blog. Приступљено 20. 1. 2019. 
  2. 2,0 2,1 „Мој пас је живео боље од мене”. Политика. 28. 2. 2010. Приступљено 22. 2. 2012. 
  3. ^ Сарадници Урбаног књижевног круга
  4. ^ Почасни чланови Урбаног књижевног круга
  5. ^ Simonović, Ljubodrag Duci. „Izdanja na srpskom”. Ljubodrag Duci Simonović - blog. Приступљено 20. 1. 2019. 

Спољашње везе[уреди]