Љубодраг Симоновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Љубодраг Симоновић
Duci Simonović in Ljubljana (cropped).jpg
Симоновић у Љубљани 2011. године
Пуно имеЉубодраг Симоновић
Датум рођења(1949-01-01)1. јануар 1949.(72 год.)
Место рођењаВрњачка Бања, НР Србија
ФНР Југославија
ШколаЈеданаеста београдска гимназија
Правни факултет
Филозофски факултет
Религијаатеиста[1]
Епохасавремена филозофија
Регијамарксистички хуманизам
Интересовањакритичка теорија, антикапитализам, антиглобализам
Идејекритицизам према капитализму, глобализму, професионалном спорту и олимпизму

Љубодраг Дуци Симоновић (Врњачка Бања, 1. јануара 1949) српски је филозоф, теоретичар спорта, књижевник и књижевни критичар као и бивши југословенски кошаркаш. Изразито је критичан према капитализму и савременом олимпизму.[2]

Током играчке каријере највише је времена провео у Црвеној звезди. Са Црвено-белима освојио је два национална првенства, три купа и један Куп победника купова. Више пута је био део европске селекције која је окупљала најбоље европске кошаркаше. Касније је играо и у немачкој Бундеслиги за Бамберг. У дресу репрезентацију СФР Југославије одиграо је 109 мечева и освојио је Светско првенство 1970. године. Био је учесник Летњих олимпијских игара у Минхену 1972. На Олимпијади, селекција Југославије је била поражена од Порторика резултатом 74 : 79. Откривено је да су се двојица порториканских кошаркаша допинговала пре утакмице. Међутим, упркос томе, Међународни олимпијски комитет одлучио је да се коначан резултат призна. У знак протеста због заташкавања афере с допингом, Симоновић је, за разлику од остатка југословенске репрезентације, напусио Игре, након чега је био избачен из националног тима.[2][1]

Школовање је завршио у Београду. Дипломирао је и магистрирао на Правном, а докторирао на Филозофском факултету. Написао је и објављивао више књига: Побуна робота, Професионализам и социјализам, Олимпијска подвала ‘божанског барона’ Пјера де Кубертена, Спорт—капитализам—деструкција, Филозофски аспекти модерног олимпизма, Олимпизам и нови светски поредак, Нови свет је могућ, Приче из рупе, Устај, радниче!, Последња револуција и Хајдегерова филозофија у светлу животворног хуманизма.[3]

Играчка каријера[уреди | уреди извор]

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Љубодраг Симоновић
Личне информације
Надимак Дуци
Висина 1,96 m
Маса 85 kg
Позиција бек
Про каријера 1965—1982
Сениорски клубови
Године: Клубови:
1965—1967
1967—1976
1976—1978
1978—1982
Слога Краљево
Црвена звезда
Бамберг
Лифам Стара Пазова
Репрезентација
 Југославија
Награде

Кошаркашку каријеру почео је у краљевачкој Слоги, а првотимац је постао већ са тринаест година. Са седамнаест година старости постао је репрезентативац Југославије. У Црвеној звезди играо је од 1967. до 1976. и у том периоду је са Звездом освојио две титуле и три национална Купа. У сезони 1973/1974 у Купу купова био је најбољи стрелац тима са 21,2 поена по утакмици. Био је члан легендарне генерације Црвене звезде заједно са Драганом Капичићем и Зораном Славнићем.

Од 1976. играо је у Немачкој и био је водећи стрелац тима. Пред крај каријере играо је у Старој Пазови. Од кошарке се опростио због болести (сталног крварења у плућима).[1]

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Године 1970. са репрезентацијом Југославије је освојио титулу светског првака, а проглашен је и за најбољег играча света. За репрезентацију Југославије одиграо је 107 утакмица и постигао је 1018 поена и са њом освојио шест златних и две сребрне медаље. За репрезентацију Европе наступао је седам пута.

На Олимпијским играма 1972. избачен је из репрезентације. Након што је репрезентација Порторика победила репрезентацију Југославију, на допинг контроли је утврђено да су два играча Порторика користила недозвољене супстанце. Након што су сазнали за то, југословенски играчи су одлучили да бојкотују даље такмичење уколико се утакмица не поништи. Утакмица је ипак регистрована постигнутим резултатом, а из југословенског државног врха је стигло наређење да се такмичење настави. Симоновић је остао доследан договору и због тога је искључен из репрезентације.

Остало[уреди | уреди извор]

После завршене XI београдске гимназије, постао је магистар правних наука и доктор филозофије, а написао је и неколико књига.

Симоновић је сарадник и почасни члан Урбаног књижевног круга (Канада).[4][5]

Такође је сарадник и почасни члан политичког удружења грађана Комунисти Републике Србије. У неколико наврата научно је анализирао комунизам, дела Карла Маркса и других познатих комуниста. У својим политичким ставовима залаже се за национални комунизам као политички покрет који комбинује елементе национализма и комунизам.

Ожењен је Милицом Арежина, професорком, са којом има ћерку и сина. Такође има и сина из претходног брака са Светланом.[1]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

  • И када се са Моком Славнићем није слагао по неким животним ставовима у кошарци, на терену су били одличан тандем. У време када су заједно играли (1967–1976) Звезда је била: државни првак СФРЈ два пута, вицешампион СФРЈ два пута, победник купа СФРЈ три пута, победник Купа купова једном а финалиста Купа купова два пута.
  • На очигледне неправедне судијске одлуке често је бурно реаговао. Једно време је играо са стиснутом цуцлом у устима како би „ћутао” када судије намерно погрешно суде и то се дуго времена препричавало као „урбана легенда”.[тражи се извор]
  • Седамдесетих година Југопластика из Сплита била је јак тим и ретко је губила утакмице. У то време су најчешће губили од Звезде, највише захваљујући тандему Славнић-Симоновић. (Куп Југославије у кошарци сезона (1974/75) - Црвена звезда (87)ː Југопластика (72)).

Објављене књиге[уреди | уреди извор]

  • Побуна робота, Запис, Београд, 1981.
  • Професионализам и(ли) социјализам, Младост, Београд, 1985.
  • Олимпијска подвала, Универзитетска ријеч, Никшић, 1988.
  • Спорт-капитализам-деструкција, Лорка, Београд, 1995.
  • Филозофски аспекти модерног олимпизима, Лорка, Београд, 2001.
  • Нови свет је могућ, Београд, 2005.
  • Приче из рупе, Београд, 2008.
  • Устај радниче!, Београд, 2010.
  • Последња револуција, Београд, 2013.
  • Хајдегерова филозофија у светлу животворног хуманизма, Београд, 2019.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Мој пас је живео боље од мене”. Политика. 28. 2. 2010. Приступљено 22. 2. 2012. 
  2. ^ а б Simonović, Ljubodrag Duci. „O meni”. Ljubodrag Duci Simonović - blog. Приступљено 20. 1. 2019. 
  3. ^ „Издања”. Љубодраг Дуци Симоновић. Приступљено 29. 7. 2021. 
  4. ^ Сарадници Урбаног књижевног круга
  5. ^ Почасни чланови Урбаног књижевног круга

Спољашње везе[уреди | уреди извор]