Јово Радовановић Јоваш

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЈОВО РАДОВАНОВИЋ ЈОВАШ
Radovanovic Jovo Jovas.jpg
Јово Радовановић Јоваш
Датум рођења(1915-08-05)5. август 1915.
Место рођењаТобут, код Лопара
 Аустроугарска
Датум смрти5. март 2004.(2004-03-05) (88 год.)
Место смртиБијељина, Република Српска
 Босна и Херцеговина
Професијавојно лице
Члан КПЈ одновембра 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чинмајор
Народни херој од26. јула 1945.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.

Јово Радовановић Јоваш (Тобут, код Лопара, 5. август 1915Бијељина, 5. март 2004), учесник Народноослободилачке борбе, мајор ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 5. августа 1915. године у селу Тобут у код Лопара. Потиче из породице сиромашних сељака који нису имали услова да му омогуће школовање. Уз то, Јово је врло рано остао без мајке, а у петнаестој години и без оца. Да би се прехранио, морао је да ради код имућнијих сељака.

У време капитулације Југословенске краљевске војске, априла 1941. године, Јово је одбио да преда оружје. С групом другова кренуо је кући, али су их Немци на путу похватали и одвели у логор. Јово је успео побећи из логора и вратио се кући.

На позив Комунистичке партије Југославије на устанак, постаје један од учесника првих борбених група на Мајевици. Новембра 1941. године, као изванредно храбром и сналажљивом борцу, поверен му је задатак да се пробије кроз подручје запоседнуто од непријатеља, и да однесе пошту Главном штабу НОП одреда Босне и Херцеговине. Убрзо после, извршеног задатка примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.

Почетком 1942. године, Јово постаје помоћник командира чете Вељка Лукића Курјака, у Ударном батаљону, који је постао језгро при формирању Шесте источнобосанске ударна бригаде. Посебно се истакао у бици против четника на Малешевцима, новембра 1942. године. Затим у борбама на Бусији, Јелици, Цапардама, Калесији и многим другим местима, у којима је стално показивао изузетну храброст.

У борби на Калесији био је тешко рањен, али се, после делимичног излечења у партизанској болници у Шековићима, нашао поново с малом партизанском групом, на Мајевици. Кроз борбену активност, његова група убрзо прераста у батаљон, који постиже значајне успехе у разбијању локалних четничких групација.

При нападу на Тузлу, Јово је поново рањен и враћа се на Мајевицу. Ту га затиче и Седма непријатељска офанзива. После оздрављања, именован је за команданта батаљона у Седамнаестој мајевичкој бригади. Августа 1944. године добио је задатак да са својом јединицом испита тешко проходне шуме Милан-планине. На том путу дошло је до оштре борбе, у којој је пало много Немаца, али је и Јово добио тешке повреде. После битке на Пријевору, Јово је променио више партизанских болница. Тешке ране споро су зарастале. Дошао је у Тузлу тек кад је била коначно ослобођена.

После завршетка рата, био је официр Југословенске народне армије, а затим је отишао у пензију, као тежак ратни инвалид. Умро је 5. марта 2004. године у Бијељини. Сахрањен је на Партизанском спомен-гробљу у Вукосавцима, код Лопара.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 26. јула 1945. године, међу првим борцима НОВ и ПО Југославије.

Литература[уреди]