Цвијетин Мијатовић

С Википедије, слободне енциклопедије
цвијетин мијатовић
Цвијетин Мијатовић Мајо
Лични подаци
Датум рођења(1913-01-08)8. јануар 1913.
Место рођењаЛопаре, код Тузле, Аустроугарска
Датум смрти15. новембар 1993.(1993-11-15) (80 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Породица
СупружникСибина Мијатовић;
Мира Ступица
Деловање
Члан КПЈ од1934.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
1941 — 1945.
Чингенерал-мајор у резерви
Амбасадор СФРЈ у СССР
Период1961 — 1965.
ПретходникЛазар Мојсов
НаследникДобривоје Видић
Председник ЦК Савеза комуниста БиХ
Период1965 — 1969.
ПретходникЂуро Пуцар Стари
НаследникБранко Микулић
Председник Председништва СФРЈ
Период15. мај 1980 — 15. мај 1981.
ПретходникЛазар Колишевски
НаследникСергеј Крајгер
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада Орден народног ослобођења Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединства са златним венцем Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Орден заслуга за Италијанску Републику

Цвијетин Мијатовић Мајо (Лопаре, код Тузле, 8. јануар 1913 — Београд, 15. новембар 1993) био је учесник Народноослободилачке борбе, амбасадор и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 15. маја 1980. до 15. маја 1981. обављао је функцију председника Председништва СФРЈ.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 8. јануара 1913. у месту Лопаре, код Тузле. Потиче из сиромашне породице, његов отац Илија био је сеоски занатлија. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Тузли. Године 1932. уписао је Филозофски факултет у Београду.

Омладинском покрету приступио је још у вишим разредима гимназије у Тузли. По доласку на Београдски универзитет, укључио се у редове револуционарне студентске омладине и интензивно учествовао у свим њеним акцијама и демонстрацијама. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1934, а од 1934. до 1936. био је члан Универзитетског комитета КПЈ.

Због комунистичке делатности хапшен је и осуђиван, а током 1935. био је интерниран у логор у Вишеграду. Године 1936. постао је инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а 1938. упућен је у Босну, да ради на стварању нових партијских организација. По повратку из Босне, 1939, постао је члан Месног комитета КПЈ за Београд. Године 1940. поново је послат у Босну, где је у Тузли и њеној околини, радио на стварању и јачању партијских организација.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. активно је радио на организовању и припремању устанка у источној Босни, где је обављајући разне руководеће војне и политичке дужности провео највећи део рата.

Јуна 1941. постао је политички комесар Штаба партизанских одреда за Тузланску област. Касније је обављао дужност политичког комесара Бирчанског партизанског одреда, члана Оперативног штаба за источну Босну, политичког комесара Шесте источно-босанске ударне бригаде и др.

Од јуна 1943. био је секретар Обласног комитета КПЈ и секретар Обласног комитета Народноослободилачког фронта за Источну Босну. Био је члан Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ) и члан Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), од другог заседања у Јајцу, новембра 1943. године.

После ослобођења Југославије, обављао је многе одговорне државне и партијске функције:

Биран је за члана Централног комитета СК Југославије, на Петом, Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ. Од Осмог конгреса, 1964. био је члан Извршног комитета ЦК СКЈ, а од октобра 1966. и члан Председништва ЦК СКЈ. Био је члан Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине, а од 1965. до 1969. и његов председник. Био је члан Савезног одбора ССРН Југославије, члан Централног одбора ССРН Босне и Херцеговине и члан Савета федерације. За народног посланика Скупштине СР Босне и Херцеговине и Савезне скупштине СФРЈ, биран је у више сазива.

Преминуо је 15. новембра 1993. у Београду. Кремиран је, а његова урна је положена у породичној гробници на обичној парцели на Новом гробљу у Београду, иако му је припадало место у Алеји народних хероја и Алеји заслужних грађана.[1]

Цвијетинова прва супруга, глумица Сибина Мијатовић (1929—1970), погинула је 1970. године у саобраћајној незгоди, после чега се он, 1973. године, оженио познатом југословенском глумицом Миром Ступицом (1923—2016). Из првог брака имао је две ћерке — Мирјану (1961—1991) и Мају (1966—1991). Мирјана се бавила музиком и била је чланица новоталасног бенда „ВИА Талас“. Маја се бавила глумом и била је водитељ емисије „Недељно поподне“ на тадашњој ТВ Сарајево, а једно време је глумила у неколико позоришних представа у Народном позоришту у Сарајеву.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден за храброст. Од иностраних одликовања, истиче се Орден за заслуге Италијанске Републике. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Фотогалерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Sahranjen Cvijetin Mijatović”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 2. 11. 1993. стр. 24. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цвијетин_Мијатовић&oldid=27554384”