Фрањо Херљевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ФРАЊО ХЕРЉЕВИЋ
Franjo Herljevic.jpg
Фрањо Херљевић
Датум рођења(1915-06-21)21. јун 1915.
Место рођењаТузла
 Аустроугарска
Датум смрти4. мај 1998.(1998-05-04) (82 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
СупругаДеса Херљевић
Професијавојно лице
Члан КПЈ одфебруара 1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
1941—1982.
Чингенерал-пуковник
Начелник Војне академије ЈНА
Период19561962.
ПретходникМилан Шакић
НаследникЂуро Дулић
Савезни секретар за
унутрашње послове СФРЈ
Период17. мај 197416. мај 1982.
ПретходникЛука Бановић
НаследникСтане Доланц
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Фрањо Херљевић (Тузла, 21. јун 1915Београд, 4. мај 1998), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1974. до 1982. године обављао је дужност Савезног секретара за унутрашње послове СФРЈ.

Биографија[уреди]

Рођен је 21. јуна 1915. године у Тузли, у радничкој породици. Завршио је типографски занат и радио у Тузли, Сарајеву, Београду, Крагујевцу и Сремској Митровици. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1932, а члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) фебруара 1940. године.

После окупације земље, Херљевић је по партијском задатку из Тузле упућен у Обласни војни штаб који је вршио припреме за устанак. Након тога је и сам организовао устанак у тузланском крају. На почетку устанка био је под командом Ивана Марковића Ирца. У јесен 1941. године, заједно са Ирцем ишао је на Мајевицу да помогне при сређивању стања у Мајевичком партизанском одреду, које се погоршало услед првих непријатељских напада. После тога је убрзо био изабран за командира чете. Заједно са својим борцима истакао се у борби код Брчког, фебруара 1942. године, када су бомбама уништили непријатељско утврђење.

Почетком 1943. године постао је командир ударне чете, која је оперисала на подручју Бирче. Када је на то подручје дошла Шеста источнобосанска бригада, Фрањо је у њој најпре био командир чете, а затим командант батаљона. Тада се истакао у борбама на Малешевцима, Романији, Озрену, те у Босутским шумама.

Учествовао је у Петој, Шестој и Седмој непријатељској офанзиви. У Петој офанзиви био је командант батаљона, након чега је постао заменик команданта Седамнаесте мајевичке бригаде. Када је формирана Осамнаеста хрватска бригада, Фрањо је био постављен за њеног команданта.

У другој половини 1944. године постављен је за команданта 38. источнобосанске дивизије НОВЈ. Ова дивизија је, међу осталим, учествовала у ослобођењу Сарајева, у борбама против 13. и 22. немачке дивизије и у разбијању велике четничке групације која је, под командом Драже Михаиловића, покушала да се пребаци из Босне у Санџак и Србију.

По завршетку рата, учествовао је још годину дана у ликвидацији остатака непријатељских групација, које нису побегле из Југославије.

После ослобођења Југославије, Фрањо је вршио многе одговорне функције у Југословенској народној армији (ЈНА) и у друштвено-политичком животу СР Босне и Херцеговине и СФР Југославије. Године 1948. завршио је Војну академију „Фрунзе“ у Совјетском Савезу.

Био је командант Гардијске дивизије, командант војног подручја, начелник Војне академије ЈНА и командант Територијалне одбране СР Босне и Херцеговине. Имао је чин генерал-пуковника ЈНА. Пензионисан је 1982. године.

Више пута је биран за посланика Савезне скупштине. Дужност Савезног секретара за унутрашње послове СФРЈ вршио је од 17. маја 1974. до 16. маја 1982. године. Био је члан Централног комитета СК Босне и Херцеговине. На Десетом, Једанаестом и Дванаестом конгресу СКЈ биран је за члана Централног комитета СКЈ.

Умро је 4. маја 1998. године у Београду[1] и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу

Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена јунака социјалистичког рада и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Цела породица Фрање Херљевића учествовала је у рату. У рату су му погинула четири брата, од којих је Албин проглашен за народног хероја. Оца су му премлатиле усташе, након чега је од задобијених повреда умро 1941. године. Мајка и сестра одведене су у логор Јасеновац и тамо стрељане. Два брата су му преживела рат и носиоци су Партизанске споменице 1941.

Супруга Деса Херљевић (1920—2000) такође је била учесница Народноослободилачког рата и носилац Партизанске споменице 1941.

Референце[уреди]

Литература[уреди]