Џунтаран

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џунтаран
мађ. Adony
Adony.jpg
Римокатоличка црква у Џунтарану
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Мађарска
Регион Централна прекодунавска регија
Жупанија Фејер
Срез Адоњ
Становништво
Становништво
 — 2010. 3.838
 — густина 62,87/км2
Географске карактеристике
Координате 47°07′08″ СГШ; 18°51′55″ ИГД / 47.11895° СГШ; 18.86538° ИГД / 47.11895; 18.86538Координате: 47°07′08″ СГШ; 18°51′55″ ИГД / 47.11895° СГШ; 18.86538° ИГД / 47.11895; 18.86538
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 61,05 км2
Џунтаран на мапи Мађарске
Џунтаран
Џунтаран
Поштански број 2457
Позивни број 25
Веб-сајт
www.adony.hu

Џунтаран[1] или Адоњ (мађ. Adony) град је у средишњој Мађарској. Џунтаран је град у оквиру жупаније Фејер. То место је међу Србима називано: Жанкултаран, Адоњ или Дуна-Адоњ.

Град има 3.838 становника према подацима из 2010. године.

Џунтаран је важан као једно од 20-ак места у Мађарској са постојећом српском мањинском самоуправом.

Положај града[уреди]

Град Џунтаран или Адоњ се налази у средишњем делу Мађарске. Од престонице Будимпеште град је удаљен око 50 километара југозападно. Град се налази у средишњем делу Панонске низије, на десној обали Дунава. Надморска висина места је око 100 метара.

Историја[уреди]

Место се помиње у 16. веку, за време рата, када је Угарска губила самосталност пред налетима Турака. Године 1514. 18. августа напустила је војска краља Људевита угарско-мађарског, логор у месту Адоњ, што бродовима, што копном и повлачила се северније, пред Турцима ка Толни.

Године 1905. ту су све ПТТ комуникације и жељезничка станица.

Срби у Адоњу[уреди]

Срби су насељени у Адоњу 1690. године под патријархом Чарнојевићем. Још 1704. у једном спису "ударили" су печет Срби из тадашњег Џанкуртанца, Станоје вајда "са својим сиромасима".[2] По једном попису из 1731. године у том насељу је било 19 српских кућа. У документу - списак пореза за школе, епархије будимске из 1745. године, наводи се прилог из места Џанкуртаран - 5 ф. У другом српском документу састављеном и потписаном у Сентандреји 12. децембра 1748. године, као извештају о избору владике, помињу се из православци и из Адоња: поп Андреј Жикуртарански, затим "Христјани Жанкултарански (сада, 1872. године - Ароњ!) - место печета полажу свој крст". Значи да је село имало у 18. веку име Ж(Џ)анкултаран.

Године 1827. купио је књигу за читање поп Никифор Сабадош у Адоњу.[3] Српску књигу купило је 1832. године неколико Срба из Адоња. Били су то парох Петар Парабак (и 1831), Јован Миљковић "дјетонаставник" (учитељ) (и 1831), те господа Јован Каран трговац и Димитрије Поповић земљеделац.[4]

По државном шематизму православног клира из 1846. године, православно парохијско звање у Адоњу је основано и од тада се воде црквене матичне књиге 1775. године (или 1777?). Православни храм је посвећен Сошеству Св. Духа или Св. Тројици, а свештеник је те 1846. године Андреја Кнежевић, ту припада и парохијска филијала Перкат, о којој нема никаквих података.[5] Број парохијана је тада износио само 74, број школске деце није познат, и нема учитеља.

Касније, вредно помена 1852. године поп адоњски Павле Сибињски је био претплатник Вуковог, "Лексикона српско-немачко-латинског", издатог у Виндобони. У Адоњу, месту у сентандрејском срезу било је 1847. године 74 Србина, а две деценије потом 1867. године само 52 душе.[6] Никола Ђ. Вукићевић у чланку: "Судба православне цркве у источној Угарској" пише о насилном поунијаћењу српског православног живља и у Адоњу. Од њих су постали бројни "Шокци", који одрођени, не знају за своје српско порекло.[7]

Умро је 1893. године парох Адоњски, Симеон Степанац, родом из Мокрина. Умро је у 77 години, без икаквог одликовања и признања. Током каријере почео је од појца у Мартоношу, преко учитеља у Ловри и Калазу, да би постао свештеник и живео у Дунафелдвару, Бати и Адоњу. Бавио се по српским листовима и са књижевним покушајима, али без некаковог успеха.

Православни храм у Дуна-Адоњу реновиран је 1899. године, заслугом мештанина Јована Пајчића. Било је то у време када је парохијом администрирао поп Јован Бешлић. Следеће 1900. године, епархијска власт је издала пуномоћ Пајчићу, да подигне из тамошње штедионице 300 круна, којима ће се оправити парохијски дом.[8] У Ароњу се 1893. године истакла доброчинитељка велепоседница Марија Пајчић, супруга Јованова. Она је поклонила капели у граду Вараждину један свештенички стихар, од српског платна. Децембра 1902. године изабран је за члана конзисторије будимске епархије, парох Бешлић.

Српски извор из 1905. године наводи да је Адоњ велика општина. Ту живи 4471 становник, а има 619 домова. Срба готово да нема; у две куће сместило се 22 православца. По претходном државном попису из 1900. године од 35 православаца, њих 11 су само Срби. Постојала је црквена општина, али нередовна, црвени земљишни иметак износи 37 кј. Председник-тутор био је Емил Пајчић, а свештеник је админстратор парохије, из парохије Бата. Црква је била у добром стању. Парохија је била најниже шесте класе, а њој је као филијала придодата Перката. Администратор поп Златоје Поповић парох батски, родом је из Бачке Паланке. У Адоњу нема српске школе, а троје деце похађа римокатоличку школу.[9]

Српски православни храм у Адоњу је прво страдао током, па срушен одмах након Другог светског рата. Око њега се налази српско православно гробље, које је данас највећим делом уништено; остало је само пет мермерних споменика и неколико старих епитафа.[10]

Референце[уреди]

  1. Самоуправа Срба у Мађарској, Приступљено 28. 3. 2013.
  2. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  3. Јован Пачић: "Сочињенија песнословна", Пешта 1827. године
  4. Василије Чокерљан: "Србски родољубац", Будим 1832. године
  5. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  6. "Гласник друштва српске словесности", Београд 36/1872. године
  7. "Даница", Нови Сад 3/1862. године
  8. "Српски сион", Карловци 22.октобар 1900. године
  9. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  10. Српски институт, интернет база података, Будимпешта

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]