Радослав Петковић
| Радослав Петковић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1953. |
| Место рођења | Београд |
Радослав Петковић је српски књижевник рођен у Београду 1953. године.[1][2][3][4]
Дела[уреди | уреди извор]
Објавио је романе:
- Пут у Двиград (1979, 1997, награда „Милош Црњански“)
- Записи из године јагода (1983) и
- Сенке на зиду (1985, 1994),
- Судбина и коментари (1993, награде: „Меша Селимовић“ и „Борбина награда“ за најбољу књигу године, НИН-ова награда за најбољи роман године, награда "Jazzbina" Радија Б92)[5][6]
- Савршено сећање на смрт (2008, награда „Борисав Станковић")[7],
књиге прича:
- Извештај о куги (1989, 1990, Андрићева награда)
- Човек који је живео у сновима (1998, 1999, Виталова награда за књигу године)
и књиге есејистичке прозе:
- Оглед о мачки (1995)
- O Микеланђелу говоређи (2006)
- Византијски интернет (2007)
- Употреба вилењака (2008)
Превођен на француски, немачки, грчки, мађарски, италијански, руски и словачки језик.[8] Преводио је са енглеског Честертона, Толкина, Дефоа и Стивенсона.
Од 1993. аутор је „Времена књиге“, од 1996. „Стубова културе“, а од 2014. „Лагуне“.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Петковић, Радослав. „Радослав Петковић”. Заузми позу - читај прозу. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Петковић, Радослав. „Радослав Петковић, почео штрајк глађу”. Вечерње новости. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Петковић, Радослав. „Савремена српска проза; зборник; број 23” (PDF). trstenicani.com. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Петковић, Радослав. „Византија у српској постмодернистичкој прози”. nardus.mpn.gov.rs. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Жерајић, Јелена. „"Судбина и коментари" Радослава Петковића”. casopiskult.com. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Меденица, Иван. „"Чежња за изгубљеним временом"”. vreme.com. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Петковић, Радослав. „"Савршено сећање на смрт"”. onlinecitaonica.wordpress.com. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Geopoetika | Radoslav Petković: Destiny, Annotated, Приступљено 24. 4. 2013.
