Архитектура Северне Македоније

С Википедије, слободне енциклопедије

Архитектура Северне Македоније односи се на архитектуру која се практиковала на територији државе.

Неколико група људи који су населили или контролисали данашњу Северну Македонију утицали су на земљу на много начина, а једна од њих је архитектура. Ове групе људи укључују Пеоније, Илире, античке Македонце, античке Римљане, Византијце, Бугаре, Србе, Османлије, Југословене и етнички Македонце.

Рана архитектура[уреди | уреди извор]

Најранији пример архитектонске делатности у Северној Македонији потиче из неолита и састоји се од структура повезаних са мегалитом. Кокино је четврта најстарија мегалитска опсерваторија на свету. Локалитет се састоји од стена израђених на начин који омогућава посматрање небеских објеката.[1]

Древна архитектура[уреди | уреди извор]

Античко позориште у Охриду.

Остаци архитектуре из доба древног краљевства раштркани су широм Северне Македоније, посебно на југу некадашње територије Античке Македоније.

Хераклеја Линкестис, основан средином 4. века пре нове ере, био је важан стратешки град јер граничи Епир на западу и Пеонинско краљевство на северу. Римска архитектура данас доминира локалитетом због нивоа ископавања која излажу слојеве из римског доба.

Антички театар у данашњем Охриду је саграђен током 1. века пре нове ере. Реконструисана је и данас је у употреби. Локација између два брда која га окружују штите га од ветрова који би могли ометати акустику током извођења.

Римска архитектура[уреди | уреди извор]

Римска архитектура је расута по целој земљи. Скопље је седиште неколико примера ове врсте архитектуре. Један је Скопски акведукт, једини водовод у Северној Македонији. Састоји се од 55 камених лукова. Други пример је Скупи, иако од овог археолошког налазишта нема много остатака, гробље и позориште су донекле видљиви.

Иако су је основали антички Македонци, већина остатака Хераклеја Линкестиса потиче из римске окупације. Ови остаци укључују пронаос и велико позориште.

Други примери римске архитектуре у Северној Македонији укључују бројне римске рушевине у Струмици и око њега. Једна од највећих је добро очувана римска терма, изграђена током касне антике.

Средњовековна бугарска и српска архитектура[уреди | уреди извор]

Од 893. године нове ере до 13 века, део или целу данашњу Северну Македонију контролисало је Прво и Друго бугарско царство. То је резултирало зградама концентрисаним посебно у Охриду, који је био главни град Првог бугарског царства од 968—972. до 1018. године нове ере.[2] То укључује историјске цркве и манастире попут цркве Свете Софије, манастира Светог Наума и цркве светог Климента.

До 1345. године, Стефан Душан од српског царства је заузео пола Балкана, укључујући и регион Македоније, и прогласио се новим владаром.[3] Срби су владали територијом модерне Северне Македоније до краја 14. века. Током своје владавине изградили су запажену архитектуру као што су манастир Светог Николе у Псачи, Маркове куле и манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану.

Византијска архитектура[уреди | уреди извор]

Византијска архитектура је један од најистакнутијих облика у Северној Македонији. Највише се среће у црквама и манастирима, попут манастира Трескавац код Прилепа.

Османска архитектура[уреди | уреди извор]

Османлије су контролисале земљу данашње Македоније око пет векова. Свој траг оставили су у бројним џамијама и другим исламским грађевинама које су изградили.

Османска архитектура је доминантна у неким деловима Скопља, посебно у општини Чаир. Мустафа-пашина џамија је једна од најпознатијих османских зграда у Северној Македонији. Изграђена 1492. године, џамија је квадратног облика, а пречник куполе је 16 метара.[4]

Османска архитектура се може видети и у Битољу и Тетову.

Архитектура 19. века[уреди | уреди извор]

Примери неокласичне или барокне архитектуре су широм земље, али могу бити ретки и ограничени на једну структуру по граду. Неокласична архитектура може се видети у Скопљу (Ристићева палата). Изузетак од овог обрасца је у Битољу. Широк сокак је испуњена неокласичном и барокном архитектуром и готичком католичком црквом.

Југословенска архитектура[уреди | уреди извор]

Међуратни модернизам[уреди | уреди извор]

Југословенска архитектура је настала у првим деценијама 20. века пре стварања државе, бројни креативци, занесени могућношћу државности, организовали су низ уметничких изложби у Србији у име заједничког словенског идентитета. Након владине централизације, након стварања Краљевине Југославије 1918, овај почетни ентузијазам је почео да бледи. Југословенску архитектуру је све више одређивала све концентрисанија национална власт која је тежила успостављању јединственог државног идентитета.[5]

Почетком двадесетих година прошлог века, југословенски архитекти су почели да се залажу за модерну архитектуру, посматрајући стил као логично проширење прогресивних националних наратива. Група архитеката модерног покрета, организација коју су 1928. основали архитекти Бранислав Ђ. Којић, Милан Злоковић, Јан Дубови и Душан Бабић, залагала се за широко усвајање модерне архитектуре као националног стила Југославије да би превазишла регионалне разлике. Упркос тим променама, различити односи са западом учинили су усвајање модернизма нескладним, док су Социјалистичка Република Хрватска и Словенија биле упознате са западним утицајем и жељне усвајања модернизма, Социјалистичка Република Босна и Херцеговина је и даље била отпорнија на то. Од свих југословенских градова, Београд има највећу концентрацију модернистичких структура.[6][7]

Социјалистички реализам (1945—48)[уреди | уреди извор]

Одмах након Другог светског рата, кратко повезивање Југославије са Источним блоком покренуло је кратки период социјалистичког реализма. Централизација унутар комунистичког модела је довела до укидања приватних архитектонских пракси и државне контроле струке. Током овог периода, владајућа савез комуниста Југославије је осудио модернизам као буржоаски формализам, потез који је изазвао неслагања међу предратном модернистичком архитектонском елитом нације.[8]

Социјалистички модернизам[уреди | уреди извор]

Социјалистичка реалистичка архитектура у Југославији се нагло завршила расколом Јосипа Броза Тита са Стаљином 1948. Наредних година нација се све више окретала западу, враћајући се модернизму који је карактерисао предратну југословенску архитектуру.[7] Током ове ере модернистичка архитектура симболизује одвајање нације од СССР-а.[8][9]

Споменици[уреди | уреди извор]

Током овог периода, југословенски прекид са совјетским социјалистичким реализмом комбинован са напорима за обележавање Другог светског рата, довео је до стварања огромне количине апстрактних скулптуралних ратних меморијала, данас познатих као споменици Народноослободилачке борбе.[10]

Брутализам[уреди | уреди извор]

Студентски дом (1971) Георгија Константиновског у Скопљу.

Крајем педесетих и почетком шездесетих година брутализам је почео да стиче следбенике у Југославији, посебно међу млађим архитектама, на који је утицао распад CIAM-а из 1959.[11]

Растући утицај брутализма у нацији најизраженији је пример у напорима за обнову Скопља након земљотреса 1963.[12] Јапански архитекта Кенсо Танге је имао кључну улогу у залагању за брутализам, идући толико далеко да је предложио потпуни редизајн Скопља у том стилу.[13][14]

Децентрализација[уреди | уреди извор]

Црква Светог Климента Охридског (1972), Славка Брезоског у Скопљу брише границе између македонске верске архитектуре и постмодернизма.

Са политикама децентрализације и либерализације 1950-их у СФР Југославији, архитектура је постајала све више фактурисана по етничким линијама. Архитекте су се све више фокусирале на изградњу у односу на наслеђе појединих социјалистичких република у облику критичког регионализма.[15] Разлика појединачних етничких архитектонских идентитета у Југославији погоршана је децентрализацијом некадашње централизоване власти за очување историје 1972, пружајући појединим регионима даљу прилику да критички анализирају сопствене културне наративе.[5]

Савремена архитектура[уреди | уреди извор]

Већина модерних зграда у Северној Македонији налази се у Центру. Један пример је МРТ центар, који је висине 70 m која је била највиша зграда у земљи до 2013. када су изграђене куле Џевахир. Примери модерне архитектуре се налазе и у другим градовима, углавном Битољу и Гостивару.

Скопље 2014.[уреди | уреди извор]

Реновирани музеј археологије.

Скопље 2014. био је пројекат са циљем да се Скопљу пружи класичнији изглед, изградњом неколико зграда, углавном у неокласичном стилу, што је код архитеката изазвало критике да је кич.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kokino Official Website Архивирано децембар 6, 2008 на сајту Wayback Machine
  2. ^ Whittow, Mark (1996). The Making of Orthodox Byzantium, 600–1025. ISBN 978-0-333-49601-5. doi:10.1007/978-1-349-24765-3Слободан приступ. 
  3. ^ Van Antwerp Jr., John (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. стр. 309. ISBN 0472082604. 
  4. ^ Culture in MK
  5. ^ а б Deane, Darren (2016). Nationalism and Architecture. Taylor & Francis. ISBN 9781351915793. 
  6. ^ Đorđević, Zorana (2016). „Identity of 20th Century Architecture in Yugoslavia: The Contribution of Milan Zloković”. Култура/Culture. 6. 
  7. ^ а б Babic, Maja (2013). „Modernism and Politics in the Architecture of Socialist Yugoslavia, 1945-1965” (PDF). University of Washington. 
  8. ^ а б Vladimir., Kulić (2012). Modernism in-between : the mediatory architectures of socialist Yugoslavia. Jovis Verlag. ISBN 9783868591477. OCLC 814446048. 
  9. ^ Alfirević, Đorđe; Simonović Alfirević, Sanja (2015). „Urban housing experiments in Yugoslavia 1948-1970” (PDF). Spatium (34): 1—9. doi:10.2298/SPAT1534001AСлободан приступ. 
  10. ^ Kulić, Vladmir. „Edvard Ravnikar's Liquid Modernism: Architectural Identity in a Network of Shifting References” (PDF). New Constellations New Ecologies. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 01. 02. 2019. Приступљено 22. 05. 2021. 
  11. ^ di Radmila Simonovic, Ricerca (2014). „New Belgrade, Between Utopia and Pragmatism” (PDF). Sapienza Università di Roma. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 12. 2019. Приступљено 22. 05. 2021. 
  12. ^ Lozanovska, Mirjana (2015). „Brutalism, Metabolism and its American Parallel”. Fabrications. 25 (2): 152—175. doi:10.1080/10331867.2015.1032482. 
  13. ^ „Curating the Yugoslav Identity: The Reconstruction of Skopje | post”. post.at.moma.org. Приступљено 2019-02-01. 
  14. ^ „Reconstruction Plan for Skopje”. architectuul.com. Приступљено 2019-02-01. 
  15. ^ Entertainment, The only biannual Magazine for Architectural. „YUGOTOPIA: The Glory Days of Yugoslav Architecture On Display”. pinupmagazine.org (на језику: енглески). Приступљено 2019-02-05.