Овај чланак је добар. Кликни овдје за више информација.

Мартовски погром 2004.

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мартовски погром 2004.
Kosovo-metohija-koreni-duse048.jpg
Прилаз манастиру Девич након погрома
Локација Косово и Метохија (Србија,
 Србија и Црна Гора)
Датум 17.19. март 2004.
Мета Срби
Врста напада етничко чишћење (4.000 протераних Срба), напади на имовину (спаљено 935 кућа и 35 православних сакралних објеката), убиства итд.
Убијено 28 (16 Срба и 11 Албанаца)
Рањено више од 900[1]

Мартовски погром 2004.[2] означава масовне нападе албанских екстремиста на српско цивилно становништво који су се десили на Косову и Метохији у марту 2004. године. Ови напади су били директна последица тензије између Срба и Албанаца, након дављења двоје албанске деце у реци у селу Чабра, за чију смрт су албански медији и политичари окривили Србе из суседног села Зупче. Албански екстремисти су 17. марта протерали велики број Срба, спалили њихове куће и оскрнавили српске културно-историјске споменике. Два дана отвореног напада албанских екстремиста на српско цивилно становништво на Косову и Метохији довело је до масовног прогона Срба, најмасовнијег од 1999. године.[3][4] О овим догађајима снимљено је неколико документарних филмова.

Процењује се да је око 4.000 Срба изгнано из својих кућа широм Косова и Метохије. Током погрома погинуло је 28 људи, 35 православних манастира је уништено или оскрнављено, а око 930 српских домова је спаљено и уништено. Поред јавних осуда од свих међународних актера многи учесници су до данас остали некажњени.

Повод за насиље[уреди]

Званичан повод за насиље од стране албанских екстремиста је дављење двоје деце у селу Чабра, у општини Зубин Поток. Према њиховој верзији догађаја они су 16. марта 2004. године бежећи од деце из суседног етнички српског села Зупче упали у реку Ибар и удавила се.[5] Међутим за ову чињеницу није било доказа.[6][7] Каснијим истрагама УНМИК полиције утврђено је да су ови наводи били лажни. Портпарол УНМИК-а, Нериџ Синг је изјавио да су после трагедије деца била под притиском албанских медија и политичара да оптуже Србе из суседног села Зупче. [8] Потпарол УМНИК-а, Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је насиље било планирано.[9] Штавише, са обзиром да је тог дана река Ибар била са већим нивоом због пуштања бране Газиводе и случајно упадање деце у хладну воду би имало фаталне последице. У сваком случају ово је послужило албанским екстремистима да покрену погром који је дуже планиран. Доказ за то је чињеница да се насиље великом брзином проширило на целу територију Косова и Метохије.[10][11][12][13]

Погром и дешавања по насељима[уреди]

Мапа дешавања по целој покрајини

Са обзиром на врло прецизно изведену хајку може се говорити о врло организованом насиљу које су Албанци покренули у сврху етничког чишћења и застрашивања.[3] Заправо, ови немири су једна у низу акција која је наставак системског плана.[14] Одређени подаци показују да се етнички сатав у појединим местима у потпуности променио.[15] У наставку је преглед значајнијих дешавања у току овог погрома по насељима.

Косовска Митровица[уреди]

Место најжешћих сукоба - Мост у Косовској Митровици

Град је подељен на северни и јужни део, при чему је јужни део настањен искључиво албанским становништвом, док је северни део града мултиетнички, односно у насељима „Три солитера“, „Микро-насеље“ и „Бошњачка махала“, живе Срби, Албанци, Роми и Бошњаци. Број Срба до доласка КФОР-а 1999. године је био око 16.000 након чега је исељено око 2000 и то из јужног дела града. Тако да је у северном делу Митровице у моменту погрома било око 14.000 Срба.[16]

Највећи окршаји су се десили управо у овом месту, јер је ту и највећа база Срба на Косову и Метохији. Они су се концетрисали око моста на Ибру који раздваја два дела града и стратешки је веома битан за читав град. 16. марта 2004. године, око 16.00 часова, након саопштења албанских електронских медија о утапању тројице албанских дечака у селу Чабра, припадници УНМИК полиције су блокирали Ибарски мост, који раздваја јужни и северни део града, у намери да предупреде евентуалне сукобе.[17]

Следећег дана већи број Албанаца окупио се у јужном делу града.[18] Око 11.00 часова највећи део демонстраната предвођених групом од око 200 екстремиста, наоружаних ватреним оружјем и бомбама, упутио се ка Ибарском мосту. Део демонстраната, успео је да пробије барикаду и уђе у северни део града, док се остатак сукобио са припадницима УНМИК полиције и малобројним снагама КПС-а. Истовремено, око 11.15 часова, око 150 лица српске националности упутило се ка мосту, у намери да спрече продор албанских демонстраната. Тада је започело каменовање на Србе и припаднике КФОР-а и УМНИК полиције са албанске стране. Припадници УНМИК полиције употребили су сузавац, шок бомбе и гумене метке, док су припадници специјалне јединице УНМИК полиције из Пољске, око 11.30 часова покушали да блокирају прилазе главном мосту на Ибру. Први пуцњи из ватреног оружја регистровани су око 12.00 часова, из правца „Три солитера“, на Србе у северном делу града. Истовремено, албански екстремисти почели су да бацају „молотовљеве коктеле“ на возила УНМИК полиције. Око 13.00 часова, албански екстремисти успели су да, преко пешачког моста који је у близини Три солитера уђу у северни део града. Онда се велики део српске масе покренуо ка том мосту трудећи се да спрече албанске екстремисте да уђу дубље у северни део града и направе масакр већих размера.[19] У исто време, албански терористи из зграда у насељу „Три солитера“ започели су да бацају бомбе и отварају ватру из аутоматског оружја и снајперских пушака на припаднике међународних снага и српско становништво. Имали су подршку екстремиста који су, из правца градског парка у близини Ибарског моста, почели да пуцају на Србе у северном делу града.[9] Том приликом убијени су Боривоје Спасојевић (рођен 1941. године) и Јана Тучев (рођена 1968. године), док је рањен Симеон Симеонов, УНМИК полицајац из Бугарске.[20] У поподневним часовима, међународне снаге успеле су да успоставе ред у северном делу града, док су у јужном делу града веће групе Албанаца наставиле да размењују појединачну ватру са припадницима УНМИК-а и КФОР-а. Било је и појединачних пуцњева ка српском предграђу Брдо.

18. марта настављене су демонстрације албанских екстремиста, а група од око 1 000 Албанаца, окупљена испред бивше зграде „Беобанке“, кренула је ка северном делу града. Албански екстремисти су, у више наврата, покушали да запале цркву Светог Саве, у јужном делу Косовске Митровице, а око 12.30 часова, запаљени су конаци и помоћне просторије у дворишту цркве. Сама црква запаљена је око 18.00 часова.[21] Спорадична пуцњава настављена је и током ноћи, а приликом размене ватре са албанским терористима, припадници КФОР-а убили су албанског снајперисту. 19. марта у раним јутарњим часовима, из насеља Тамник, у јужном делу Косовске Митровице, албански терористи су гранатирали северни део града.

Свињаре[уреди]

У овом мултиетничком селу, које се налази на трећем километру пута Косовска Митровица - Приштина, до марта 1999. године живело је више од 300 Срба, који су се налазили у потпуном окружењу Албанаца.[22] Пре бомбардовања у селу је живело око 900 Срба, а након тога село је напустило око 200 становника.

18. марта 2004. године, албански екстремисти су у времену од 12.00 до 13.00 часова,[18] извршили напад на село Свињаре и том приликом запалили већи број српских кућа[23] и помоћних објеката. Уз помоћ припадника УНМИК полиције, мештани су, из зоне напада премештени у други крај села. Око 17.00 часова, из села су евакуисани жене и деца. Истог дана, припадници КФОР-а, присилно су евакуисали преостале Србе. На другом крају села, албански екстремисти започели су да пале српске куће и помоћне објекте. 20. марта, до 17.00 часова из базе француског КФОР у северном делу Косовске Митровице, 120 становника села Свињаре безбедно је евакуисано у Звечан.[24] Након овог погрома у селу није остао нити један становник Србин.

Приштина[уреди]

Незавршени Храм Христа Спаса у центру Приштине

Са обзиром да је у доба овог погрома Приштина била фактички етнички чиста, ово је само послужило да се из ње иселе и преостали Срби. Број Срба до доласка КФОР-а је био око 45.000,[25] да би се током лета иселило готово комплетно српско становништво. До краја 1999. године остало је 900 а до 2002. свега 225 Срба.

17. марта 2004. године албански екстремисти су запосели станицу УНМИК полиције у насељу Врањевац и запалили више полицијских теренских возила. Истог дана, нападнута је зграда „ЈУ програма“[18], у којој је живела већа група Срба. Албански екстремисти су зграду запалили, а око 30 грађана српске националности склонило се у један стан, како би се заштитили. Након више покушаја, снаге КФОР-а евакуисале су угрожене Србе у своју базу, а лица српске националности запослена у администрацији УНМИК-а, пребачена су на подручје централне Србије. Запаљена је и црква Светог Николе, а на храм Христа Спаса је покушан напад, али је био спречен од стране КФОР-а. Црква Светог Николе је обновљена 2009. године.[26] После погрома из Приштине су се иселили сви Срби, мада се касније вратило 53.[25]

Чаглавица[уреди]

Чаглавица је српско село, удаљено 2 и по километра од Приштине, које броји око 1.500 становника. Пре 1999. године у селу је живело око 2.200 Срба. Већина је остала и после, обзиром на компактност села које је скоро у потпуности било српско.[27][28]

15. марта 2004. године, албански терористи ранили су дечака Јовицу Ивића, који је у тешком стању превезен у болницу у Косовској Митровици. Овај догађај изазвао је протесте мештана Чаглавице, као и околних српских села (Грачанице, Сушице, Лапљег Села, Преоца и др.), који су блокирали магистралне путеве према Скопљу и Гњилану. Дошло је и до инцидената са локалним Албанцима. 17. марта, у поподневним часовима, након што су нешто после 13.00 часова кренули из Приштине, неколико хиљада Албанаца стигло је у село Чаглавицу.[29] На улазу у село, наишли су на кордон припадника КФОР-а који су успели да пробију, након чега су ушли у северни део Чаглавице где су, користећи молотовљеве коктеле, запалили десетак српских кућа и више аутомобила. У нападима Албанаца, који нису престајали ни наредне ноћи, хицима из снајперског оружја са околних брда, као и од бачених бомби, рањено је неколико Срба.[30] Такође, запаљено је неколико возила УНМИК и повређено више од 10 припадника КФОР-а. Истога дана, припадници КФОР и УНМИК су евакуисали жене, децу и старце из Чаглавице у Лапље Село и Грачаницу, а амерички војници су, око 18.00 часова, са 30 оклопних возила, стигли из Урошевца у Чаглавицу. Тек њиховим ангажовањем, Албанци су потиснути ка Приштини. 18. марта, на брду Ветерник, у близини Чаглавице, била је окупљена већа група Албанаца, који су покушавали да продру до Чаглавице, али су у томе спречени од стране припадника КФОР-а који су дошли из базе Бонстил.[28]

Грачаница[уреди]

Грачаница је место на Косову и Метохији, које је названо по манастиру изграђеном у 14. веку. У њему, након сукоба на КиМ 1999. године, живе искључиво Срби. Број становника овог села се незнатно мењао након бомбардовања и износи око 4.500 становника.[27]

16. марта 2004. године, након што су припадници међународних снага Србима из Грачанице онемогућили да се придруже протестима својих сународника у Чаглавици, они су извршили блокаду пута Приштина - Гњилане. 17. марта, у преподневним часовима, из приштинског насеља Ајвалија, око хиљаду наоружаних Албанаца кренуло је према Чаглавици, Лапљем Селу и Грачаници, са намером да заузме ова српска места. Српско становништво у Грачаници поставило је препреке и организовало барикаде на путу према Приштини. Барикада је постављена и у оближњем селу Кишница, из правца Гњилана, где је такође дошло до сукоба са албанским екстремистима. Представници КФОР-а, након што су жене и деца из Чаглавице евакуисани у Лапље Село и Грачаницу[29], сугерисали су Србима из Грачанице да се наоружају и бране своје место, уз образложење да јединице КФОР-а нису у могућности да заштите њихове животе од напада албанских екстремиста. 19. марта, према извештају Општинске организације Црвеног крста, у Грачаницу је, до 14.30 часова, пристигло око 200 избеглих лица из Липљана, Косова Поља и Кишнице. Део становништва пронашао је смештај код рођака, док је Црвени крст извршио прихват око 120 лица. Поред наведеног, 23. марта, од стране припадника КФОР-а, у Грачаницу је, из војне базе у Приштини и из Обилића, евакуисано око 200 Срба.[27]

Лапље Село[уреди]

У Лапљем Селу, у близини Приштине, према проценама ОЕБС-а, до марта 1999. године, живело је око 1.500 Срба и око 150 Рома.

17. марта 2004. године, пред сам почетак напада албанских терориста на Чаглавицу, припадници УНМИК и КФОР евакуисали су српске жене, децу и старце из Чаглавице у оближње Лапље Село и Грачаницу. На самом улазу у село, током ноћи између 17. и 18. марта, долазило је до сукоба албанских екстремиста и међународних снага безбедности.[27]

Обилић[уреди]

Напуштена црква у Обилићу

Према подацима Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), након оружаних дејстава на КиМ, 1999. године у општини Обилић, живело је 3.600 Срба, који су, осим у самом граду, били насељени и у селима Милошево, Бабин Мост, Племетина, Црквена Водица и Јанина Вода. До краја 1999. године у овој општини остало је око 1.500 Срба и то углавном у околним селима.[31]

17. марта, око 11.00 часова, започео је напад албанских екстремиста на Србе у Обилићу.[31] Истовремено, започели су жестоки сукоби између албанских екстремиста и припадника међународних снага. Војници данског контигента КФОР-а, уз помоћ припадника УНМИК полиције, покушавали су да задрже нападе Албанаца док се не заврши започета евакуација Срба из Обилића. Више од 50 Срба остало је у окружењу Албанаца, у Церској улици, у насељу у близини Термоелектране „Косово Б“, као и у згради тзв. „ЈУ програма“. Албански терористи су, у групама, истовремено упали у више делова града насељеним српским становиштвом и започели паљење кућа у којима је још било Срба.[18] Оне који су покушали да побегну, Албанци су премлаћивали. Припадници Косовске полицијске службе (КПС), нису спречили акте насиља према српском становништву и имовини. Током вечерњих часова, 18. марта, албански екстремисти палили су напуштене српске куће у Обилићу, док су на полицијску станицу бацили бомбу. Такође, спаљена је српска црква у центру Обилића, као и зграда амбуланте. Истог дана, до 14.00 часова, сви Срби из Обилића су протерани. Срби избегли из Обилића смештени су у месту Лешак, општина Лепосавић, односно у кампове КФОР-а, код Косова Поља и Приштине.[32]

Косово Поље[уреди]

До марта 1999. године, у овом месту је живело око 9.000 Срба и другог неалбанског становништва. До краја 1999. године остало је око 2000 да би се постепено исељавали па је у тренутку погрома било и мање. Сада их има око стотину. Смештени су у згради тзв. „ЈУ програма“, уз обезбеђење норвешких припадника КФОР.[33]

17. марта 2004. године, из Косова Поља, протерани су сви преостали Срби и друго неалбанско становништво. Албанци који су аутобусима и колима пристизали из Дренице,[18] су запалили зграду Општине, организовали напад на болницу, школу „Свети Сава“ и двадесетак српских кућа. Српске куће су спаљиване до темеља, а поред њих и сви помоћни објекти. Спаљене су обе православне цркве у Косовом Пољу - црква Светог Николе, из XIX века, и црква Свете Катарине, у селу Бресје, код Косова Поља. Порушен је велики број споменика на првославном гробљу, што је настављено и након погрома. [33] Испред школе у Косовом Пољу, албански терористи убили су Златибора Трајковића (старог око 60 година), а тешко ранили Трифуна Стоиловића. Са тежим и лакшим повредама још неколико Срба је пребачено у болницу у Чаглавицу. [30]

Призрен[уреди]

Уништена црква Светог спаса
саграђена у 14. веку

Са обзиром да се фактичко етничко чишћење Призрена спровело већ 1999. године, у години погрома је релативно мали број Срба доживео ову тортуру. До доласка КФОР-а у Призрену је живело око 12.000 Срба[34] , које готово у поптпуности побегло пред Албанском најездом, па је у тренутку погрома у граду било око 60 преосталих Срба. Ипак овде је знатније страдала српска културна баштина која се налазила у познатим манастирима.

Насиље у овом граду је започето 17. марта око 15 часова,[18] када је велика група албанаца долазила аутобусима из околних места. После ширења трансапрената и узвикивања разних слогана кренуло је насиље спаљивањем пар УМНИК-ових возила, а касније и верских објеката. Током 17. марта 2004. године, на подручју Призрена, спаљени су Саборни храм Богородице Љевишке који датира из 12. века, црква светог Спаса из 14. века, Саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. века, црква Светог Николе Тутићева из 14. века, црква Светог Георгија Руновића из 15. века, црква свете Недеље из 14. века, црква Светог Пантелејмона из истог периода и црква Светог Козме и Дамјана из 14. века. Запаљен је манастир Светих архангела, а братство од седам монаха је евакуисано. Истовремено, од стране албанских екстремиста, упаљене су и зграда Богословије „Кирило и Методије“ и зграда Епископије, у којој се налазило седиште владике рашко-призренског.[35] У подруму изгореле Богословије, пронађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена. 18. марта, код немачке базе КФОР-а у Призрену, дошло је до сукоба између екстремних Албанаца и међународних мировних снага. Албанци су покушали да уђу у базу у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен. Демонстранти су уништили на десетине возила УНМИК полиције, службена возила УН, као и неколико приватних аутомобила.

Пећ[уреди]

Србин обилази порушено
село Бело Поље

Као и већина других градова и Пећ је етничко чишћење претрпео 1999. године те је за време овог погрома само завршетак овог процеса. Пре доласка КФОР-а у Пећи је живело око 20.000 Срба.

Дана 17. марта 2004. године, приликом напада запаљене су све српске куће, а Срби су евакуисани у италијанску базу КФОР-а, у селу Загрмље. У поподневним часовима дошло је до жестоких сукоба између албанских демонстраната и УНМИК полиције, којом приликом је погинуо један Албанац. 18. марта, у 13.00 часова, у знак протеста због убиства једног припадника бивше ОВК, кога је 17. марта усмртио полицајац УНМИК-а, албански екстремисти су организовали демонстрације на којима се окупило више хиљада људи. За време тродневних немира, у Пећи су запаљене црква Светог Претече и црква Јована Крститеља, Стара митрополија са парохијским домом и црква Ваведења Пресвете Богородице, у Белом Пољу, која је настрадала 1999. године, али је била делимично обновљена и оспособљена за богослужење, Такође, порушени су и сви надгробни споменици на гробљу у Белом Пољу.[24]

Остала насеља[уреди]

Манастир Девич запаљен током немира

Поред ових већих насеља са озбиљнијим сукобима ништа боље нису прошла ни остала. У свима је режија била веома слична: са застрашивањем српског становништва и паљењем како кућа тако и православних цркава. У Урошевцу је разорено градско гробље као и следеће цркве у околним селима: Црква Св. Илије у селу Варош, црква Св. Петра и Павла у Талиновцима као и Црква пресвете Богородице у селу Совтовић. На Саборни храм су бачене три ручне гранате и најмање 19 војника КФОР-а и УМНИК полицајаца је рањено.[24] У околини места Србица која је етнички очишћена још 1999. године, страдао је манастир Девич. Претходно су војници КФОР-а евакуисали све монахиње,[23] а након тога је најмање 1000 екстремиста опустошило и запалило манастир. [9]У Подујеву су Албанци у потпуности демолирали православно гробље. Према сведочењу чешких војника КФОР-а, албански екстремисти су вадили ковчеге из гробова, растурали кости и ломли надгробне споменике.[36]

Током Мартовског погрома, у општина Штрпце у селу Драјковцу, убијена су двојица Срба, Добри Столић (50. г.) и његов син Борко Столић (22. г.).[37] Они су убијени испред куће у Драјковцу у коју су смештени након што су морали да напусте Урошевац 1999. године.[38]

Погромом су погођени и следећа места: Гњилане,[39] Косовска Каменица, Штимље, Вучитрн и Ораховац.

Последице погрома[уреди]

Не знају се прецизни подаци о броју изгнаних Срба из својих кућа, али се говори о минимално 4.000. [40] Током погрома погинуло је 28 људи, 35 православна манастира [41] је уништено или скрнављено, а око 930 српских домова је спаљено и уништено. Слични подаци се помињу и у извештају УМНИК-а, односно мисије ОЕБС-а, где је наведено да је кампања етничког чишћења трајала три дана и за собом оставила 19 мртвих, 954 повређених, 4100 расељених лица, 550 кућа и 27 православних цркава и манастира је спаљено и додатно 182 куће и две цркве оштећено.[42]

Поред напада на Србе, Албанци су нападали и снаге КФОР-а и УМНИК-а, тако да је велики број припадника ових снага теже или лакше повређено. Косовска полицијска служба се углавном држала по страни, осим у северном делу Косовске Митровице где су већином етнички Срби. Србија је 21. марта 2004. прогласила дан жалости због жртава током немира.

Списак порушених цркава и манастира[уреди]

Овај списак обухвата само већа оштећења, док постоје православни објекти који су имали нека мања скрнављења и оштећења.[43]

Р.бр. Црква/манастир Место Старост Напомене
1 Храм Богородице Љевишке Призрен 14. век Запаљен изнутра и опљачкан
2 Храм Христа Спаса Призрен 14. век Запаљен и опљачкан
3 Саборни храм Св. Георгија Призрен 1856. године Запаљен и миниран
4 Црква Светог Николаја Призрен 14. век Запаљена изнутра
5 Црква Светог Георгија Призрен 16. век Запаљена изнутра
6 Црква Свете Недеље Призрен, Поткаљаја 14. век Запаљена
7 Црква Светог Пантелејмона Призрен, Поткаљаја 14. век Запаљена
8 Црква Св. Козме и Дамјана Призрен, Поткаљаја 14. век Запаљена
9 Црква Свете Недеље Призрен, Живињане / Минирана
10 Манастир Светих Архангела Призрен, 14. век Запаљен и опљачкан
11 Црква Свете Недеље Ораховац, Брњача 1852. године Запаљена и уништена
12 Црква Успења Пресвете Богородице Ђаковица, 16-19. век Запаљена и уништена
13 Црква Светог Лазара Ђаковица, Пискоте / Уништена
14 Црква Светог Илије Ђаковица, Бистразин / Запаљена и уништена
15 Манастир Девич[23] Србица 15. век Запаљен и уништен
16 Црква Светог Јована Претече Пећ / Руинирана и запаљена
17 Црква Пресвете Богородице Пећ, Бело Поље / Запаљена
18 Саборни Храм Цара Уроша Урошевац / Запаљен
19 Црква Светог Илије Урошевац, Некодим / Уништена
20 Црква Светог Петра и Павла Урошевац, Талиновци / Запаљена
21 Црква Пресвете Богородице Урошевац, Совтовић / Уништена
22 Црква Косовска Каменица, Д. Слапашница / Запаљена
23 Црква Светог Архангела Михаила Штимље 1920. године Оштећена
24 Црква Светог Николе[23] Приштина 19.век Запаљена
25 Црква Светог Николе Косово Поље 1940. године Запаљена унутра и демолирана
26 Црква Свете Катарине Косово Поље, Бресје / Оскрнављена
27 Црква Светог Илије Вучитрн 19. век Опљачкана и делимично уништена
28 Црква Светог Михаила Обилић / Запаљена унутра
29 Црква Светог Саве Косовска Митровица / Запаљена
30 Црква Светог Андреја Подујево 1929. године Уништена
31 Црква Св. Петра и Павла Исток / Оштећена

Реакције[уреди]

Страдање и прогон Срба
У Османском царству
Сеча кнезова
У Аустроугарској
Логори
Добој
У Независној Држави Хрватској
Геноцид над Србима
Усташе · Католичка црква и усташе
Логори
Вила Лубурић · Даница · Ливно
Доња Градина · Ђаково
Госпић · Јадовно · Јасеновац
Јастребарско · Керестинец · Крушчица
Лепоглава · Лобор · Паг
Сајмиште · Стара Градишка
Ступачиново · Тења · Цапраг
Усташе
Анте Павелић · Миле Будак
Мирослав Филиповић · Петар Брзица
Оружје за масовно убијање:
Србосјек · Србомлат
У Србији под немачком окупацијом
Краљево · Крагујевац · Бањица · Јајинци
Мађарска окупација Бачке и Барање
Рација у јужној Бачкој
Ратови током распада Југославије
Хрватска
Западна Славонија · Корански мост
Карловац · Госпић · Загреб
Паулин Двор · Церна · Медачки џеп
Бљесак · Олуја · Вариводе · Двор на Уни
Босна и Херцеговина
Башчаршија · Сијековац · Брадина
Чемерно · Бањалука · Бјеловац
Силос · Челебићи · Кравица
Косово и Метохија
Липљан · Радоњићко језеро · Лапушник
Ораховац · Клечка
Пећ · Трговина органима
Старо Грацко · Гњилане · Подујево
Гораждевац · Мартовски погром

Целокупна међународна заједница је осудила злочине почињене за време ових немира. Овај погром је већина оценила као наставак систематског етничког чишћења Косова и Метохије. Све НАТО чланице су војно појачале присуство у покрајини и то: Данска додатних 100 војника, Немачка 600, Француска 400 и Уједињено Краљевство 750.[3] Секретар Уједињених нација Кофи Анан је позвао Албанце да омогуће свима мањинама нормалан живот у покрајини. Русија је 19. марта на гласању у Думи позвала међународну заједницу да дозволи повратак Војсци Србије и Црне Горе и осудила УМНИК и КФОР да су неспособни да успоставе ред и мир на Косову и Метохији. Представник УН администрације на Косову Хери Холкери је изјавио да осуђује сваки вид насиља али наводи да је етничко чишћење прејака реч за оно што се тих дана дешавало. То је изазвало бурне реакције међу српским званичницима и велику осуду.[9] Са друге стране командант НАТО-а за јужна Европу, Грегори Џонсон, је изјавио: „талас насиља широм Косова у претходна два дана изгледа да је организован и оркестриран. Говорити о међуетничком конфликту на Косову је велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Косову је погром против једног народа и његове историје“.[44]

Приликом посете Косову Пољу 24. марта, Хавијер Солана, представник Европске уније за спољну политику и безбедност, изјавио је следеће: "Ужаснут сам бруталношћу, уништеним школама, онемогућавањем деце да се образују, уништавањем цркава у којима су људи желели само да се моле. Срби су храбри и морају остати овде, морају покушати да обнове своје домове, а ми ћемо им у томе помоћи".

Премијер Србије и Црне Горе Војислав Коштуница оштро је осудио нападе, и изјавио да је НАТО и УН нису у стању да обезбеде сигурност за Србе на Косову и Метохији. Министар за мањине Расим Љајић је рекао: „Ово што се сада дешава на Косову је доказ пада међународног права“. Председник координационог центра за Косово и Метохију, Небојша Човић је 18. марта дошао у Косовску Митровицу како би смирио ситуацију код преосталих Срба. Српске снаге безбедности су појачале контролу на административним прелазима са покрајином како не би дошло до преласка екстремиста са обе стране. Више хиљада грађана и највиших државних званичника предвођени црквеним великодостојницима и Патријархом Павлом одржали су молебан испред Храма Светог Саве у Београду.[9]

Судски поступци[уреди]

И поред осуда од свих међународних актера многи учесници су остали некажњени. Нико од званичника албанских власти који су позивали на демонстрације поводом наводног учешћа Срба у дављењу деце, као ни званичници КПС-а нису позвани на одговорност. Процењује се да је у погрому учествовало преко 50.000, а процесуирано је свега 400 особа.[45] До марта 2010. године приведено је 143 особа, од којих је само 67 задржано у затвору дуже од једне године. КПС је примила преко 1400 жалби у вези са злочинима који су почињени у нередима. Према извештају ОЕБС-а, већина тужби је ублажена и погрешно класфикован злочин. Чак и за тако смањене тужбе казне су још више ублажаване. На примеру суда у Пећи који је против оптуженог подигнуо оптужницу против оптуженог за учествовање у групи која је спречила полицију у вршењу своје дужности, иако је у извештају стајало не само то већ и да је та група каменовала полицију и запалила већи број српских кућа.[1] Поред тога сведоци који су се у првобитним извештајима помињали, нису се појављивали на рочиштима. Често се дешавало да и сами сведоци, најчешће албанске националности мењају исказе. Тиме су сви судски процеси доведени у питање, а иначе били средство за заташкавање тешких злочина. Нико није оптужен за убиство, и све изречене казне за ионако смањене оптужбе су биле минималне.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Četiri godine kasnije: Pregled predmeta u vezi sa martovskim neredima 2004. godine u krivičnom pravosudnom sistemu Kosova”. osce.org. јун 2008. Приступљено 13. 1. 2015. 
  2. Којадиновић, Драган; Јокић, Бранко В. Мартовски погром на Косову и Метохији: 17-19. март 2004. године. 
  3. 3,0 3,1 3,2 „Europe | Kosovo clashes 'ethnic cleansing'. BBC News. 20. 3. 2004. Приступљено 22. 10. 2013. 
  4. (енглески)„Constitutional History of Kosovo”. ConstitutionNet. Приступљено 23. 10. 2011. 
  5. „Hronologija dogadjaja na Kosovu (16 - 22. mart 2004)”. B92.net. Приступљено 22. 10. 2013. 
  6. „Europe | No evidence over Kosovo drownings”. BBC News. 28. 4. 2004. Приступљено 22. 10. 2013. 
  7. (енглески)„UN Investigation Clears Serbs of Kosovo Drownings”. SETimes.com. 29. 4. 2004. Приступљено 22. 10. 2013. 
  8. MARKOVIĆ, Milena. „Sećanje na martovski pogrom - Igumanija Anastasija: I same smo u toj vatri gorele | Društvo”. Novosti.rs. Приступљено 22. 10. 2013. 
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 „Hronologija dogadjaja na Kosovu (16 - 22. mart 2004)”. B92.net. Приступљено 22. 10. 2013. 
  10. Anti-Serb programs in Kosovo, By The Washington Times
  11. NATO powers prepare final Kosovo solution, Rick Rozoff — Mar 19, 10
  12. Uncovering the Dark Aspects of Albanian Nationalism
  13. Albanian «Kristallnach», March 17-19, 2004: A Commemoration
  14. (енглески)„Ethnic Cleansing in Kosovo: An Accounting”. State.gov. Приступљено 22. 10. 2013. 
  15. „Stanovnistvo Kosova i Metohije”. Spc.rs. Приступљено 22. 10. 2013. 
  16. Human Rights Watch (енглески)
  17. BBC No evidence over Kosovo drownings (енглески)
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 18,4 18,5 (енглески)„THE VIOLENCE: ETHNIC ALBANIAN ATTACKS ON SERBS AND ROMA”. Human Rights Watch. 26. 7. 2004. Приступљено 13. 1. 2015. 
  19. E.V.N. „Kosmet u krvi | Politika”. Novosti.rs. Приступљено 22. 10. 2013. 
  20. Rakočević, Živojin (16. 3. 2013). „Подсећање на Мартовски погром 2004 | Званична интернет презентација | Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска”. Eparhija-prizren.com. Приступљено 22. 10. 2013. 
  21. „Zapaljena Crkva Svetog Save U Južnom Delu Kosovske Mitrovice Photo by Kulturna-bastina-Srbije | Photobucket”. S461.photobucket.com. Приступљено 22. 10. 2013. 
  22. Watch Problemi Srba u selu Svinjare | B92 Episodes | Videos | Blip
  23. 23,0 23,1 23,2 23,3 „Манастир Девич у пламену, монахиње евакуисане”. svetosavlje.org. 18. 3. 2004. Приступљено 13. 1. 2015. 
  24. 24,0 24,1 24,2 „Srpska Dijaspora | Dijaspora i Kosovo i Metohija | Kosovo 17. mart 2004 (17 march 2004) PHOTO/VIDEO”. Srpskadijaspora.info. Приступљено 22. 10. 2013. 
  25. 25,0 25,1 „U Prištini živi samo 53 Srba! - Vesti - Aktuelno - ALO!”. Alo.rs. 20. 2. 2013. Приступљено 22. 10. 2013. 
  26. Приштинска звона на Светог Николу („Политика“, 20. децембар 2009.), Приступљено 15. 4. 2013.
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 Reuters article (енглески)
  28. 28,0 28,1 (енглески)„US troops enter Caglavica”. b92.net. 17. 3. 2004. Приступљено 13. 1. 2015. 
  29. 29,0 29,1 (енглески)„Serbs wounded in Caglavica clash”. b92.net. 17. 3. 2004. Приступљено 13. 1. 2015. 
  30. 30,0 30,1 „Scenes Of Utmost Brutality Against Elderly And Weak Serbs - Photo Gallery”. Spc.rs. 23. 3. 2004. Приступљено 22. 10. 2013. 
  31. 31,0 31,1 Peter (2004). стр. 43.
  32. „Kosovo je srce Srbije”. Tvorac-grada.com. Приступљено 22. 10. 2013. 
  33. 33,0 33,1 D. Zečević. „Kosovo Polje: Srušeno još srpskih spomenika | Srbija”. Novosti.rs. Приступљено 22. 10. 2013. 
  34. „Internet Svedok - 898”. Svedok.rs. Приступљено 22. 10. 2013. 
  35. „Подсећање на 17.март 2004. и шиптарски погром над Србима”. Facebookreporter.org. 17. 3. 2012. Приступљено 22. 10. 2013. 
  36. Борислав Пелевић: „Кроз историју Косова и Метохије“ - страна 514.
  37. (енглески)„Serb man and son killed in Strpce”. b92.net. 18. 3. 2004. Приступљено 13. 1. 2015. 
  38. (енглески)„ERPKIM Archive: Tragic consequences of the Kosovo Pogrom, figures, names, March 29, 2004. Приступљено 3. 7. 2011. 
  39. „K. Serbs living in cold storage containers”. b92.net. 9. 5. 2004. Приступљено 13. 1. 2015. 
  40. Недељом од 12 до 14 часова на 88.3 CJIQ FM (17. 3. 2004). „Радио Оаза - Немири на Косову и Метохији 2004”. Radiooaza.com. Приступљено 22. 10. 2013. 
  41. Stojkovic, Dusan. „list Srba u rasejanju”. KORENI. Приступљено 22. 10. 2013. 
  42. „IZAZOVI ZA LJUDSKA PRAVA posle martovskih nereda”. osce.org/. Приступљено 13. 1. 2015. 
  43. Churches & mosques destroyed amid inter-ethnic violence Форум 18
  44. Борислав Пелевић: „Кроз историју Косова и Метохије“ - страна 515.
  45. Blic Online | OEBS: Martovski nemiri na Kosovu bili upereni protiv Srba

Литература[уреди]

Уништене светиње и културна добра



Спољашње везе[уреди]