Овај чланак је добар. Кликни овде за више информација.

Мартовски погром 2004.

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мартовски погром 2004.
Kosovo-metohija-koreni-duse048.jpg
Прилаз манастиру Девич након погрома
Локација Косово и Метохија (Србија,
 Србија и Црна Гора)
Датум 17.19. март 2004.
Мета Срби
Врста напада етничко чишћење (4.000 протераних Срба), напади на имовину (спаљено 935 кућа и 35 православних сакралних објеката), убиства итд.
Убијено 28 (16 Срба и 11 Албанаца)
Рањено више од 900[1]

Мартовски погром 2004.[2] означава погром српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године, који су организовали ОВК и албански екстремисти.

Мартовском погрому 2004. су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. Непосредан повод за реализацију погрома је било објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче.

Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српске културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији се састојао у масовном прогону Срба, најмасовнијем од 1999. године.[3]

Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника Кфора,[4] 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.

Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију ација”, затим као „организовану акцију” и као „спонтану рекацију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.

Позадина[уреди]

Након повлачења војске и полиције Југославије са територије Косова и Метохије, неалбанско становништво је постало мета напада ОВК и других криминалних група. Бројна убиства, отмице и уништавања имовине су се догодили у присуству међународних снага.[5] Оваква дела јавности су представљана као индивидуална и изолована дела насиља, чак и у случајевима када је убијано по десетак људи одједном, и за њих је важило изузетно поједностављено објашњење, да су последица мржње, која је остала иза Милошевићевог времена, масовних гробница и страдања Албанаца.[6]

Нереаговање КФОР-а на насиље алабанских екстремиста је уверило чак и оне Албанце који су били против насиља да међународна заједница јасно подржава идеју екстремних политичких група о Косову и Метохији без неалбанаца.[5]

О мартовском погрому је било је доста најава и сазнања, како за међународну заједницу, тако и за Републику Србију, али они нису озбиљно схваћени.[7]

Тако на пример, шест месеци пре погрома, у Приштини су се састали Вилијам Вокер, амерички генерал, шеф мисије ОЕБС-а и творац Случаја Рачак, Весли Кларк, главнокомандујући НАТО снага у агресији на СРЈ, Бил Клинтон, тада већ бивши председник САД и Ричард Холбрук, идејни креатор Дејтонског споразума и независног Косова, као и Бернар Кушнер, први шеф УНМИК-а на Косову и Метохији. Састанак је одржан ради подршке реализације заједничког пројекта „независног Косова“ и најаве почетка преговора о статусу АП Косова и Метохије. Истом приликом, Ричард Холдбрук и Бернер Кушнер су упозорили на одлучну борбу ОВК за независност АП Косова и Метохије, те пренели претње ОВК о ескалацији насиља, у случају да међународна заједница настави са одлагањем одређивања коначног статуса Косова и Метохији, према жељама ОВК.[7]

На могућност нових нереда на Косову и Метохији је указивао и пуковник Момир Стојановић, директор Војно-безбедносне агенције (ВБА) Војске СЦГ, изјавивши да се може очекивати значајнији продор међународног радикалног исламизма и тероризма на западни Балкан, укључујући и територију СЦГ, чији је крајњи циљ стварање такозване „зелене трансферзале”. На исте активности на Балкану је указала и обавештајна приватна фирма „Стратфор“. [7]

Догађаји пред погром[уреди]

Почетком марта 2004. године, на мосту на Ибру који дели северни и јужни део Косовске Митровице је више хиљада Албанаца демонстрирало и провоцирало настојећи да пробије барикаду КФОРА, те насрне на северни, српски део, поводом нетачне информације да Срби „косовску струју”, преко диспечерског центра у северној Косовској Митровици, преносе у друге делове Србије. [7]

Дана 4. марта, током првих разговора приштинске и београдске делегације о проблемима у енергетици, у центру Приштине су одржане демонстрације као знак противљење дијалога са Београдом. Демонстрације је организовао Народни покрет за Косово, творац ОВК и имале су мали број учесника.[7]

Недалеко од Липљана су убијени Мирјана Марковић и Златомир Костић, а пуцано је и на српске куће у Старом Грацку. Злочине КФОР није окарактерисао као етнички мотивисане. [7]

У размаку од пет дана, почетком марта у Приштини је експлодирало пет бомби: испред поште, једна је пронађена испред седишта УНМИК-а, а пета је 12. марта бачена из аутомобила у покрету на кућу Ибрахима Ругове, у насељу Веланија. Абански и званичници УНМИК-а су релативизовали позадину и суштину ових напада.[7]

Средином марта 2004. године, у већем броју градова широм Косова и Метохије су одржани протести удружења ветерана ОВК, поводом хапшења Селима Краснићија, команданта Косовског заштитног корпуса у Призрену и неколико његових официра, који су ухапшени 16. марта, на основу оптужнице међународног тужиоца за ратне злочине и организовани криминал. На протестима се захтевало пуштање ухапшених на слободу,[8] оштро је критикована политика УНМИК-а према ОВК и узвикивали су се захтеви да КФОР и УНМИК напусте Косово и Метохију. Тражено је да се што пре призна независност Косова и Метохије, за коју су се борили, исказујући истовремено отворену мржњу према Србији и Србима, подгревана је атмосфера, нарочито код младих, тражене су српске главе.[7]

У селу Чаглавица је 15. марта после 19:00 часова тешко рањен Јовица Ивић, осамнаестогодишњи Србин, у кога је из возила у покрету пуцано рафалном паљбом,[7] док је пешице ишао поред магистралног пута Приштина—Скопље. Убрзо након тога, Срби су у знак протеста блокирали пут Приштина—Скопље и Приштина-Призрен. Блокада је трајала до поподневних часова 17. марта.[8][9]

Званичан повод за насиље је било дављење тројице дечака у селу Чабра, у општини Зубин Поток. Према њиховој верзији догађаја, четворица дечака су 16. марта 2004. године бежећи од паса и деце из суседног српског села Зупче, упали у реку Ибар и тројица од њих су се удавили, а само један је успео да се домогне обале.[10] Током ноћи су пронађена тела двојице дечака. Међутим, случај још увек није био истражен и за оптуживање није било доказа.[11][12] Каснијим истрагама УНМИК полиције утврђено је да су ови наводи били нетачни, те да на основу понуђених доказа није постојала основана сумња о почињеном кривичном делу од стране било ког појединца или појединаца. Портпарол УНМИК-а, Нериџ Синг је изјавио да су после трагедије преживели дечак био под притиском албанских медија и политичара да оптуже Србе из суседног села Зупче.[13] Потпарол УМНИК-а, Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је насиље било планирано.[10] Штавише, с обзиром да је тог дана река Ибар била са већим нивоом због пуштања бране Газиводе и случајно упадање деце у хладну воду би имало фаталне последице. Објављивање овакве вести је предходило погрому, који су албански екстремисти, уз међународну подршку, припремали годинама раније. Погром и насиље су успешно изведени великом брзином на целој територији Косова и Метохије,[14][15][16][17] а прве су погођене српске енклаве, близу важних путева без којих нема опстанка енклава.[6]

Погром и дешавања по насељима[уреди]

Мапа дешавања по целој покрајини

С обзиром на врло прецизно изведену хајку, може се говорити о врло организованом насиљу, које су екстремисти покренули у сврху потпуног етничког чишћења,[3] Косова и Метохије од Срба, као и ескалација насиља ради вршења притиска за добијања статуса Косова и Метохије као независне државе, као коначног решења за сукобе.[7]

Заправо, ови немири су били сам једна у низу акција системског етничког чишћења од Срба, које међународна заједница подржава на Косову и Метихији.[18] Одређени подаци показују да се етнички сатав у појединим местима у потпуности променио[19] након погрома, али и да наставља да се мења.

Током погрома, појединци из албанске заједнице, руковођени сопственом савешћу, су показали примере солидарности према својим неалбанским комшијама и колегама, склањајући их са улица, позивајући полицију или помажући у њиховој евакуацији. У руралним срединама је било примера албанских лидера који су зауставили албанске протесте, спречили улазак у српска села и уништавање њихове имовине. Међутим, има случајева у којима су и они сами постајали мета напада. [20]

У наставку је преглед значајнијих дешавања у току дводневног погрома по насељима.

Косовска Митровица[уреди]

Место најжешћих сукоба - Мост у Косовској Митровици

Град је до доласка КФОР-а 1999. године етнички подељен на северни и јужни део, при чему је јужни део настањен искључиво албанским становништвом, незаизантересованим за мултиетничко друштво, док је северни део града мултиетничког састава, односно у насељима „Три солитера“, „Микро-насеље“ и „Бошњачка махала“, живе Срби, Албанци, Роми и Бошњаци. Број Срба у том граду је до доласка КФОР-а 1999. године износио око 16.000, а затим је њих око 2000 исељено из јужног дела града, тако да је у северном делу Митровице у моменту погрома било око 14.000 Срба.[21]

Највећи окршаји су се десили управо у овом месту, јер у њему живи и највећи број Срба на Косову и Метохији. Они су се концетрисали око моста на Ибру, који раздваја два дела града, због чега је мост стратешки веома битан за читав град. 16. марта 2004. године, око 16.00 часова, након што су албански електронски медији објавили саопштење о утапању тројице албанских дечака, у селу Чабра, припадници УНМИК полиције су блокирали Ибарски мост, који раздваја јужни и северни део града, у намери да предупреде евентуалне сукобе.[22]

Наредног дана, већи број Албанаца се окупио у јужном делу града.[23] Око 11.00 часова највећи део демонстраната предвођених групом од око 200 екстремиста, наоружаних ватреним оружјем и бомбама, упутио се ка Ибарском мосту. Део демонстраната, успео је да пробије барикаду и уђе у северни део града, док се остатак сукобио са припадницима УНМИК полиције и малобројним снагама КПС-а. Истовремено, око 11.15 часова, око 150 лица српске националности се упутило ка мосту, у намери да спрече продор албанских демонстраната. Тада је започело каменовање на Србе и припаднике КФОР-а и УМНИК полиције са албанске стране града. Припадници УНМИК полиције употребили су сузавац, шок бомбе и гумене метке, док су припадници специјалне јединице УНМИК полиције из Пољске, око 11.30 часова покушали да блокирају прилазе главном мосту на Ибру. Први пуцњи из ватреног оружја регистровани су око 12.00 часова, из правца „Три солитера“, на Србе у северном делу града. Истовремено, албански екстремисти су почели да бацају „молотовљеве коктеле“ на возила УНМИК полиције. Око 13.00 часова, албански екстремисти су успели да, преко пешачког моста, који се налази у близини „Три солитера”, уђу у северни део града. Онда се велики део српске масе покренуо ка том мосту трудећи се да спрече даљи породор албанских екстремиста у северни део града и да направе масакр већих размера.[24] У исто време, албански терористи из зграда у насељу су „Три солитера“ започели да бацају бомбе и отварају ватру из аутоматског оружја и снајперских пушака на припаднике међународних снага и српско становништво. Имали су подршку екстремиста који су, из правца градског парка у близини Ибарског моста, почели да пуцају на Србе у северном делу града.[10] Том приликом убијени су Боривоје Спасојевић (рођен 1941. године) и Јана Тучев (рођена 1968. године), док је рањен Симеон Симеонов, УНМИК полицајац из Бугарске.[25] У поподневним часовима, међународне снаге су успеле да успоставе ред у северном делу града, док су у јужном делу града веће групе Албанаца наставиле да размењују појединачну ватру са припадницима УНМИК-а и КФОР-а. Било је и појединачних пуцњева ка српском предграђу Брдо.

18. марта настављене су демонстрације албанских екстремиста, а група од око 1.000 Албанаца, окупљена испред бивше зграде „Беобанке“ је кренула ка северном делу града. Албански екстремисти су, у више наврата, покушали да запале цркву Светог Саве, у јужном делу Косовске Митровице, а око 12.30 часова, запаљени су конаци и помоћне просторије у дворишту цркве. Сама црква запаљена је око 18.00 часова.[26] Спорадична пуцњава настављена је и током ноћи, а приликом размене ватре са албанским терористима, припадници КФОР-а су убили албанског снајперисту. 19. марта у раним јутарњим сатима, из насеља Тамник, у јужном делу Косовске Митровице, албански терористи су гранатирали северни део града.

Свињаре[уреди]

У мултиетничком селу Свињаре, које се налази на трећем километру пута Косовска Митровица - Приштина, до марта 1999. године је живело више од 300 Срба, који су се налазили у потпуном албанском окружењу.[27] Пре бомбардовања у селу је живело око 900 Срба, а након тога село је напустило око 200 становника.

18. марта 2004. године, албански екстремисти су у времену од 12.00 до 13.00 часова,[23] извршили напад на село и том приликом запалили већи број српских кућа[28] и помоћних објеката. Уз помоћ припадника УНМИК полиције, мештани су, из зоне напада премештени у други крај села. Око 17.00 часова, из села су евакуисани жене и деца. Истог дана, припадници КФОР-а, присилно су евакуисали преостале Србе. На другом крају села, албански екстремисти започели су да пале српске куће и помоћне објекте. 20. марта, до 17.00 часова из базе француског КФОР у северном делу Косовске Митровице, 120 становника села Свињаре је пребачено у Звечан. Након погром,а у селу није остао нити један Србин.

С обзиром да су КФОР и УМНИК полиција извршили евакуацију Срба, не покушавајући да спрече пљачку и спаљивање српских кућа и поред тога што им се база налазила у близини села, они су таквим поступком само помогли Албанцима да избаце Срба из села. Спаљено је 134 кућа.[5]

Приштина[уреди]

Незавршени Храм Христа Спаса у центру Приштине

Са обзиром да је у доба овог погрома Приштина била фактички етнички чиста, ово је само послужило да се из ње иселе малобројни преостали Срби. До доласка КФОР-а у Приштини је живело око 45.000 Срба,[29] да би се током лета иселило готово комплетно српско становништво. До краја 1999. године је остало 900, а до 2002. године свега 225 Срба.

17. марта 2004. године албански екстремисти су запосели станицу УНМИК полиције у насељу Врањевац и запалили више полицијских теренских возила. Истог дана, нападнута је зграда „ЈУ програма“[23], у којој је живела већа група Срба. Албански екстремисти су зграду запалили, а око 30 грађана српске националности се склонило у један стан, како би се заштитили. Након више покушаја, снаге КФОР-а су евакуисале угрожене Србе у своју базу, док су лица српске националности запослена у администрацији УНМИК-а пребачена на подручје централне Србије. Запаљена је и црква Светог Николе, а на храм Христа Спаса је покушан напад, који је КФОР. Црква Светог Николе је обновљена тек 2009. године.[30] После погрома из Приштине су се иселили сви Срби, а касније се вратило њих 53.[29]

Чаглавица[уреди]

Чаглавица је српско село, удаљено 2 и по километра од Приштине, које броји око 1.500 становника. Пре 1999. године у селу је живело око 2.200 Срба. Већина је остала и после, обзиром на компактност села које је скоро у потпуности било српско.[31][32]

15. марта 2004. године, албански терористи ранили су дечака Јовицу Ивића, који је у тешком стању превезен у болницу у Косовској Митровици. Овај догађај изазвао је протесте мештана Чаглавице, као и околних српских села (Грачанице, Сушице, Лапљег Села, Преоца и др.), који су блокирали магистралне путеве према Скопљу и Гњилану. Дошло је и до инцидената са локалним Албанцима.

17. марта, у поподневним часовима, након што су нешто после 13:00 часова кренули из Приштине, неколико хиљада Албанаца је стигло у село Чаглавицу.[33] На улазу у село, наишли су на кордон припадника КФОР-а. Кордон су успели да пробију, а затим су ушли у северни део Чаглавице, где су, користећи молотовљеве коктеле, запалили десетак српских кућа и више аутомобила. У нападима Албанаца, који нису престајали ни наредне ноћи, хицима из снајперског оружја са околних брда, као и од бачених бомби, рањено је неколико Срба.[34] Такође је запаљено неколико возила УНМИК полиције и повређено више од 10 припадника КФОР-а. Истога дана, припадници КФОР и УНМИК су евакуисали жене, децу и старце из Чаглавице у Лапље Село и Грачаницу. Око 18:00 часова, из Урошевца у Чаглавицу су стигли амерички војници, са 30 оклопних возила, чији ангажовањем су албански нападачи потиснути ка Приштини. 18. марта, већа група Албанаца окупљена на брду Ветерник, у близини Чаглавице, је покушавала да продре до Чаглавице, али су их у томе спречили припадници КФОР-а који су стигли из НАТО базе Бонстил.[32]

Срби чије су куће спаљене су наставили да живе у колективним центрима у Грачаници или код родбине, у околним српским селима.[35]

Грачаница[уреди]

Црква светог Илије у Подујеву уништена од стране косовских Албанаца за време мартовског погрома 2004.

Грачаница је место на Косову и Метохији, које је названо по манастиру изграђеном у 14. веку. У њему, након сукоба на КиМ 1999. године, живе искључиво Срби. Број становника овог села се незнатно мењао од бомбардовања и износи око 4.500 становника.[31]

16. марта 2004. године, након што су припадници међународних снага Србима из Грачанице онемогућили да се придруже протестима својих сународника у Чаглавици, они су извршили блокаду пута Приштина - Гњилане. 17. марта, у преподневним часовима, из приштинског насеља Ајвалија, око хиљаду наоружаних Албанаца је кренуло према Чаглавици, Лапљем Селу и Грачаници, са намером да заузме ова српска места. Српско становништво у Грачаници је поставило препреке и организовало барикаде на путу према Приштини. Барикада је постављена и у оближњем селу Кишница, из правца Гњилана, где је такође дошло до сукоба са албанским екстремистима. Представници КФОР-а, након што су жене и деца из Чаглавице евакуисани у Лапље Село и Грачаницу[33] су сугерисали Србима из Грачанице да се наоружају и бране своје место, уз образложење да јединице КФОР-а нису у могућности да заштите њихове животе од напада албанских екстремиста.

19. марта, према извештају Општинске организације Црвеног крста, у Грачаницу је, до 14:30 часова, пристигло око 200 избеглих лица из Липљана, Косова Поља и Кишнице. Део становништва је пронашао смештај код рођака, док је Црвени крст извршио прихват око 120 лица. Поред наведеног, 23. марта, припадници КФОР-а су у Грачаницу евакуисали око 200 Срба из војне базе у Приштини и из Обилића.[31]

Лапље Село[уреди]

У Лапљем Селу, у близини Приштине, према проценама ОЕБС-а, до марта 1999. године је живело око 1.500 Срба и око 150 Рома.

17. марта 2004. године, пред сам почетак напада албанских терориста на Чаглавицу, припадници УНМИК и КФОР су евакуисали српске жене, децу и старце из Чаглавице у оближње Лапље Село и Грачаницу. На самом улазу у село, током ноћи између 17. и 18. марта је долазило до сукоба албанских екстремиста и међународних снага безбедности.[31]

Обилић[уреди]

Напуштена црква Мале Госпојине у центру Обилића.

Према подацима Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), након оружаних дејстава на КиМ, 1999. године у општини Обилић је живело 3.600 Срба, који су, осим у самом граду, били насељени и у селима Милошево, Бабин Мост, Племетина, Црквена Водица и Јанина Вода. До краја 1999. године у овој општини је остало око 1.500 Срба и то углавном у околним селима,[36] док је у самом граду живело њих 450.[37]

17. марта, око 11:00 часова је започео напад на Србе у Обилићу.[36] Испред општинске зграде су се окупили демонстранти, међу којима је било највише ученика, којима су се касније придружили и одрасли. Гађали су каменицама општинску зграду. Део албанаца у општинској служби су се придружили нападачима. Око 14:00 су дошли на железничку станицу, где су напали око 16 старијих особа, које су чекале воз. Део Срба који се затекао на станици је успело да побегне, док су остали, након батинања, задобили тешке телесне повреде. [37]

Наредног дана су све школе били затворене, средњошколци, којима су се придружили и неки одрасли су наставили са насиљем. Уз демостранте је ишао и камион пун камења, припремљеног за гађање. Најпре је запаљена православна црква, а затим су ушли у насеље Тодоровићи, где је живело 25 српских породица, које су бежале пред масом. Њихови станови су опљачкани и запаљени.[38]

Истовремено су започели жестоки сукоби између албанских екстремиста и припадника међународних снага. Војници данског контигента КФОР-а, уз помоћ припадника УНМИК полиције су покушавали да задрже нападе Албанаца, док се не заврши започета евакуација Срба из Обилића. Том приликом, више од 50 Срба се нашло остало окружењу албанских нападача, у Церској улици, у насељу у близини Термоелектране „Косово Б“, као и у згради тзв. „ЈУ програма“. Нападачи су, у групама, истовремено упали у више делова града насељеним српским становиштвом и започели паљење кућа у којима је још било Срба.[23] Оне који су покушали да побегну, Албанци су премлаћивали.

Припадници Косовске полицијске службе (КПС), нису спречили акте насиља према српском становништву и имовини. Неки од њих су се поставили испред масе нападача, указујући им на српске куће, које је требало напасти.[39]

Током вечерњих часова, 18. марта, албански екстремисти су палили напуштене српске куће у Обилићу, док су на полицијску станицу бацили бомбу. Осим православне црква у центру Обилића, запаљена је и зграда амбуланте. Истог дана, до 14:00 часова, сви Срби из Обилића су протерани. Они су смештени су у месту Лешак (општина Лепосавић), односно у кампове КФОР-а, код Косова Поља и Приштине.[40]

Косово Поље[уреди]

До марта 1999. године, у овом месту је живело око 9.000 Срба и другог неалбанског становништва. До краја 1999. године остало је око 2.000, који су се временом исељавали, па је њихов број у тренутку погрома било и мањи. Сада их има око стотину. Смештени су у згради тзв. „ЈУ програма“, уз обезбеђење норвешких припадника КФОР.[41]

17. марта 2004. године, из Косова Поља, протерани су сви преостали Срби и друго неалбанско становништво. Албанци који су аутобусима и колима пристизали из Дренице,[23] су запалили зграду општине, организовали напад на Дом здравља у Бресју, школу „Свети Сава“ и двадесетак српских кућа. Српске куће су спаљиване до темеља, а поред њих и сви помоћни објекти. Спаљене су обе православне цркве у Косовом Пољу - црква Светог Николе, из 19. века, и црква Свете Катарине, у селу Бресје, код Косова Поља.

Испред школе у Косовом Пољу, албански терористи су полили бензином и живог спалили наочиглед своје породице Златибора Трајковића[42] (старог око 60 година), а тешко ранили Трифуна Стоиловића. Са тежим и лакшим повредама још неколико Срба је пребачено у болницу у Чаглавицу.[34]

Порушен је велики број споменика на првославном гробљу, а рушење се наставило и након погрома.[41]

Уништено је око 106 српских кућа. Према сведочењу очевидаца, ватрогарсци који су се налазили у близини запаљених објеката, нису покушали да угасе ватру и реаговали су само у случају када је претила опасност да се пламен рашири на албанске куће. Евакуацију становништва је извршила косовска полиција, док су се међународни полицајци бринули о евакуацији сопствених породица, и одбили су помоћ чак и оним Србима код којих су имали обезбеђен смештај. За спаљивање објеката је коришћена цистерна с бензином.[43]

Након погрома, Срби чије су куће спаљене, су смештени у контејнере у селу Угаљаре, где је премештена и општина. Република Србија им је обезбеђивала хуманитарну и скромну новчану помоћ. [44]

Липљан[уреди]

У Липљану је до погрома ситуација била мирна.[45] Срби су могли слободно да се крећу кроз град. Срби су до јуна 1999. чинили већину становништва (око 6000), док је око 1500−1800 Албанаца живело у крајњем јужном делу града.[46]

Неколико хиљада Албанаца су започели са нападима 17. марта око 14:00 часова. Нападачи су користили ватрено оружје и експлозивне направе. Србин, Ненад Весић је ватреним оружјем убијен својој кући. Погинула су и два нападача: Невзат Рахмани и Арбен Шаља. Више особа је повређено. Неке комшије Албанци су покушали да спрече прилазак нападача српским кућама.[45]

Око 17:00 је група нападача кренула у правцу старе средњовековне цркава Свете Богородице и нове цркве Светих Великомученика Флора и Лавра, ломећи око себе. Око цркава је живело око 800-1000 Срба. Бачене су бомбе на стријег човека, који је бежао пред масом, као и на свештеника у црквеној порти и обојица су након тога ухапшени, под оптужбом да су они бацили бомбе. [47]

Припадници КПС-а су ишли испред масе и наређивали Србима да напусте куће, под изговором да неће моћи да их заштите од нападача. Евакуација је нападачима омогућила неометану пљачку и сапљивање кућа. Чешки и фински припадници КФОР-а, који су реаговали са закашњењем, су успели да спрече потпуно разарање цркве.[47][46]

Повређени Срби из Липљана, са ранама од гелера су смештени у болницама у Грачаници и у Лапљем Селу. Део Срби из Липљана је избегао према Лапљем селу, Грачаници и Сувом долу, док су остали пребегли у северни део Липљана.[46]

Опљачкано је и спаљено око 30 српских кућа и четири стана у згради ЈУ програма, а уништена је и општинска Канцеларија за заједнице.[47]

Призрен[уреди]

Уништена црква Светог спаса
саграђена у 14. веку

С обзиром да се фактичко етничко чишћење Призрена спровело већ 1999. године, у години погрома је релативно мали број Срба доживео ову тортуру. До доласка КФОР-а у Призрену је живело око 12.000 Срба[48], готово сви су побегли пред Албанском најездом, па је у тренутку погрома у граду било око 60 преосталих Срба. У Призрену је знатније страдала српска културна баштина која се налазила у познатим манастирима.

Насиље у овом граду је започето 17. марта око 15 часова,[23] када је велика група албанаца долазила аутобусима из околних места. После ширења трансапрената и узвикивања разних слогана кренуло је насиље спаљивањем пар УМНИК-ових возила, а касније и верских објеката. Током 17. марта 2004. године, на подручју Призрена, спаљени су Саборни храм Богородице Љевишке који датира из 12. века, црква светог Спаса из 14. века, Саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. века, црква Светог Николе Тутићева из 14. века, црква Светог Георгија Руновића из 15. века, црква свете Недеље из 14. века, црква Светог Пантелејмона из истог периода и црква Светог Козме и Дамјана из 14. века. Запаљен је манастир Светих архангела, а братство од седам монаха је евакуисано. Истовремено, од стране албанских екстремиста, упаљене су и зграда Богословије „Кирило и Методије“ и зграда Епископије, у којој се налазило седиште владике рашко-призренског.[49] У подруму изгореле Богословије, пронађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена. 18. марта, код немачке базе КФОР-а у Призрену, дошло је до сукоба између екстремних Албанаца и међународних мировних снага. Албанци су покушали да уђу у базу у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен. Демонстранти су уништили на десетине возила УНМИК полиције, службена возила УН, као и неколико приватних аутомобила.

Пећ[уреди]

Србин обилази порушено
село Бело Поље

Као и већина других градова и Пећ је етничко чишћење претрпео 1999. године те је погром марта 2004. био само завршетак овог процеса. Пре доласка КФОР-а у Пећи је живело око 20.000 Срба.

Дана 17. марта 2004. године, око 14:00 часова, на градском тргу у Пећи се окупило неколико хиљада Албанаца. Ситуација се знатно променило око 14:30 када је УМНИК полиција почела насумично да пуца на демонстранте. Након тога, демонстранти су каменовали зграду УМНИК администрације и спалили неколико возила УМНИК-а.[50] За време тродневних немира, у Пећи су запаљене црква Светог Претече и црква Јована Крститеља.

Једна група од 200 до 300 Албаница је око 15:00 часова кренула према Белом Пољу у коме је живело око 30-так мушкараца повратника. Италијански КФОР је успео да спречи улазак Албанаца у село, али су затим Албанци почели да пристижу са свих страна. Око њих 4-5.000 је успело да уђе у село и почело да пали и руши по селу. Спалили су око 25 повратничких кућа, трафо станицу, оскрнавили читаво српско гробље, српску православну цркву Ваведења Пресвете Богородице, која је настрадала још 1999. године, али је била делимично обновљена и оспособљена за богослужење и Стару митрополију са парохијским домом. КФОР је током дивљања масе убио Албанца Есата Тахирија, припадника бивше ОВК, у тренутку док је ножем насртао на Миладина Бачевића.[50]

Срби су евакуисани у италијанску базу КФОР-а, у селу Загрмље. 18. марта, у 13.00 часова, у знак протеста због убиства Албанца, албански екстремисти су организовали демонстрације на којима се окупило више хиљада људи.

Гњилане[уреди]

Протест блокадом раскрснице на изласку из града, Албанци су у Гњилану започели 17. марта у 15:00 часова. Одатле су се упутили у део града насељен Србима. Куће су гађали каменицама, које су довезли трактором. Улазили су у куће, тукли затечене људе, разбијали покућство, пљачкали. Убијен је Слободан Перић, професор физичког васпитања у Техничкој школи, претучено је око 20, углавном старијих људи, спаљено је око 18 кућа, опљачкано или демолирано око 70 кућа, потпуно је уништено двадесет приватних возила, као и неколико УМНИК-ових возила које су користили српски полицајци, тог дана упућени на рад у Чаглавицу. Неке од комшија Албанаца су пружили уточиште Србима.[51]

Потпуно демолирање православне цркве Светог Николе и зграде администрације УМНИК-а је спречила интервенција америчког КФОР-а. Наредног 18. марта је уведен полицијски час.[52]

Витинa[уреди]

Нереди у Витини су започели 17. марта око 17:30 часова. У њима је тог дана учествовала маса од око 300 Албанаца, који су каменовали људе и куће и при томе је неколико људи задобило тешке телесне повреде. Наредног, 18. марта нереди су били далеко организованији и масовнији. Око 1.000 демонстраната је предводио Албанац с мегафоном у рукама. Тог дана је спаљено 10, а демолиране су многе куће. Спаљен је и УМНИК-ов школски аутобус који је превозио српску децу.[53]

Неки од комшија Албанаца су са својим породицама изашли на улицу и покушали да спрече паљење српских кућа,[54] док су припадници КФОР-а и УМНИК полиције само посматрали догађаје или обучени као цивили чак и сами учествовали у нередима, палећи српске куће. 17. марта, су тек након завршених нереда затворили приступ деловима града насељеним Србима. Српски полицајци су оба дана задржани у полицијској станици.[55]

Срби из Витина су евакуисани у Врбовац.[54]

Вучитрн[уреди]

У Вучитрну на централном тргу се 17. марта окупило око неколико стотина Албанаца, који су скандирали против УМНИК-а, који не штити права Албанаца, посебно деце. Демонстрације су се тог дана завршиле без инцидената. Наредног дана, у поподневним часовима су почели поново да се окупљају, а њихов број је растао са падањем мрака. Најпре су око 16:30 часова спалили цркву Светог Илије, а затим су се упутили према ашкалијском делу насеља.[56]

У Вучитрну је живела ашкалијска мањинска заједница од 95 породица, са 434 чланова. Већина су били повратници, који су живели у обновљеним или новоизграђеним кућама.[54] Спаљене су готово све њихове куће.[56] Евакуацију Ашкалија су око 19. часова организовали косовски полицајци, а помагали остали грађани Албанци.[56]

Из Вучитрна се насиље пренело на село Слатина, где је спаљено 15 српских кућа, од којих су 8 биле напуштене.[57] Тако су у Слатини, које је пре 1999. имала 130 српских кућа, остала само њихова згаришта. Неколико Срба је претучено, двоје од њих су тешко повређени и пребачени у болницу у Косовској Митровици. Евакуација је извршена у последњем тренутку.[58]

Око 18:00 часова Албанци из села Судимља су започели оружани напад на село Гојбуља, у коме је живело око 200 Срба. У селу се налазило десетак припадника француског КФОР-а, који су се нашли затечени нападом и пошто нису били у стању да бране мештане, предложили су им евакуацију. Тог дана се један део мештана већ налазио у Косовској Митровици, где су отишли у набавку по намернице, али нису успели да се врате. Евакуисани су жене, деца и болесни у базу КФОР-а у Новом Селу, док је у селу остало око четрдесетак мушкараца, који су, без хране, организовали самоодбрану. Евакуисани мештани су су се након недељу дана вратили својим кућама.[58]

Урошевац[уреди]

У Урошевцу је живело 12 Срба, само старци, под надзором грчког КФОР-а. Они су два пута месечно одлазили у набавку намирница или код лекара у Штрпце, такође у пратњи КФОР-а.[59]

17. марта су у Урошевцу организоване демонстрације, током којих су каменоване српске куће. Срби нису обраћали пажњу на такве изгреде, с обзиром да су им се сличне ствари већ раније повремено догађале. 18. марта око 3.000 је поново протестовали градом, а затим се већа група њих упутила према српским кућама. Припадници грчког и америчког КФОР-а су одлучили да евакуишу Србе у базу грчког КФОР-а. Неке од старица нису имале поверења у КФОР и противиле су се евакуацији, па су на силу изнете из својих кућа. Приликом евакуације Албанци су их каменовали, амерички војници су их штитили својим телима, а једна старица је задобила тешке повреде на нози. Након што су старци напустили своје куће, оне су запаљене, о чему су обавештени наредног дана. При томе је једној од старица, која је била срчани болесник позлило и она је у року од 15 минута умрла.[60]

Демонстранти су пуцали на припаднике КФОР-а, бацали гранате и флаше са бензином. КФОР је у намери да растера демонстранте пуцао у ваздух и бацао сузавац из хеликоптера.[61] Током два дана је повређено 46 људи, а погинуо је један човек Алумухамет Мурсели.[59]

На Саборни храм Светог Уроша су бачене три ручне гранате, и најмање 19 војника КФОР-а и УМНИК полицајаца је рањено,[28] у покушају да га заштите. Разорено је градско гробље као и следеће цркве у околним селима: Црква Св. Илије у селу Варош, црква Св. Петра и Павла у Талиновцима као и Црква пресвете Богородице у селу Совтовић.[28]

Ђаковица[уреди]

На улицама Ђаковице се 17. марта око 14:00 часова окупило више од хиљаду Албанаца. Неки од њих су дошли аутобусима из околних села. Након шетње градом су се окупили испред општине, где су им се обратили представиници општине изражавајући солидарност са демонстрантима. Да би спречили увећање окупљене масе, италијански КФОР је затворио улице које су водиле према згради општине.[61]

Након тога су демонстранти претукли једног странца, због чега је једно борно возило КФОР-а прошло кроз масу. Након тога су демонстранти кренули на српске цркве, цркву Светог Лазара, преостале звонике Саборне цркве Свете Тројице и цркву Успења Пресвете Богородице Ђаковица, коју су даноноћно чували припадници италијанског КФОРА, јер је у њеној порти живело пет старица, једини преостали Срби у Ђаковици. Старице су једва евакуисане пред налетом масе. Све цркве су спаљене.[61]

Штимље[уреди]

Мештани општине Штимље, 17. марта нису били информисани о догађајима широм Косова и Метохије и нису обраћали пажњу на албанске протесте. Протести су у вечерњим сатима постали насилни, бацани су молотовљеви коктели на српске куће. Све српске куће су опљачкане и спаљене, осим једне коју је узурпирао Албанац. Спаљена је и православна црква Светог арахнгела Михаила.[62] Један Србин, који је изашао на улицу, након што је му је у двориште бачен молотовљев коктел, је лакше повређен. Сви Срби из Штимља су, и поред противљења да напусте своје куће, пре поноћи евакуисани у српска села у општини Липљан.[63]

Остала насеља[уреди]

Манастир Девич запаљен током немира

Поред ових већих насеља са озбиљнијим сукобима ништа боље нису прошла ни остала. У свима је режија била веома слична: са застрашивањем српског становништва и паљењем како кућа тако и православних цркава. У околини места Србица која је етнички очишћена још 1999. године, страдао је манастир Девич. Претходно су војници КФОР-а евакуисали све монахиње,[28] а након тога је најмање 1000 екстремиста опустошило и запалило манастир.[10] У Подујеву су Албанци у потпуности демолирали православно гробље. Према сведочењу чешких војника КФОР-а, албански екстремисти су вадили ковчеге из гробова, растурали кости и ломли надгробне споменике.[64]

Током Мартовског погрома, у општина Штрпце у селу Драјковцу, убијена су двојица Срба, Добри Столић (50. г.) и његов син Борко Столић (22. г.).[65] Они су убијени испред куће у Драјковцу у коју су смештени након што су морали да напусте Урошевац 1999. године.[66]

Погромом су погођени и следећа места[67]: Косовска Каменица и Ораховац.

На села Бича и Грабац је 17. марта кренула маса од 1.500 Албанаца из Клине. Пролазећи кроз албанско село Штупељ, представник села Исмет Даути, успео је да врати масу. Током ноћи се чула пуцњава с околних брда, због чега је италијански КФОР Србе из ова два села евакуисао камионима у своју базу у близини Ђаковице и хеликоптерима у српско село Осојане. 18. марта једна српска кућа из Биче је спаљена, а три су опљачкане и демолиране. Срби су се вратили својим кућама 25. марта. Том приликом их је посетио представник општине Клина и обећао да ће општина врло брзо поправити куће и надокнадити штету.[61] Након тога, села је свакодневно патролира косовска полиција.[68]

Учешће[уреди]

Према изјави портпарола УНМИК-а Дерека Чепела, у немирима је учествовало преко 50.000 Албанаца, док је један функционер Стејт департмента изјавио да мартовски догађаји нису били спонтани, да су их започели екстремисти, а да је у њима на крају учествовало око 70.000 људи.[7]

Представници УНМИК-а су тврдили се да су свих 3.000 међународних полицајаца и 6.000 припадника Косовске полицијске службе, такође под командом УНМИК-а, били у време нереда на улицама како би се супротставили насиљу. Шеф УНМИК-а Хари Холкери, се два месеца након погрома повукао са те функције „због погоршаног здравственог стања“.[7]

Последице погрома 2004.[уреди]

Непосредне последице[уреди]

Не знају се прецизни подаци о броју изгнаних Срба из својих кућа, али се говори о минимално 4.000. [69] Током погрома погинуло је 28 људи, 35 православна манастира [70] је уништено или скрнављено, а око 930 српских домова је спаљено и уништено. Слични подаци се помињу и у извештају УМНИК-а, односно мисије ОЕБС-а, где је наведено да је кампања етничког чишћења трајала три дана и за собом оставила 19 мртвих (8 Срба и 11 албанских нападача[7]), 954 повређених, 4100 расељених лица, 550 кућа и 27 православних цркава и манастира је спаљено и додатно 182 куће и две цркве оштећено.[71]

Етнички је очишћена Приштина, а Чаглавица, прво село до тада најстабилнија српска енклава јужно од Приштине, је убрзо постало велико албанско приградско насеље. Срби су протерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошеваца, Штимља, Подујева, Гњилана (које је до 1999. године имало процентуално највише Срба), Липљана (до тада најбољи пример мултиетничке вароши), Обилића, Косовог Поља, Бресја, Свињара, исто као из повратничких метохијских села Бело Поље, Бича и Грабац.[7]

Поред напада на Србе, Албанци су нападали и снаге КФОР-а и УМНИК-а, тако да је велики број припадника ових снага теже или лакше повређено. Косовска полицијска служба се углавном држала по страни, осим у северном делу Косовске Митровице, где су већином етнички Срби. Србија је 21. марта 2004. прогласила дан жалости због жртава током немира.

Убијени Срби[уреди]

  • Спасојевић Боривоје (1941), 17. март, Косовска Митровица, покошен рафалом
  • Јана Тачев (родом из Македоније 1968), 17. март, Косовска Митровица, убијена из снајпера
  • Ненад Весић (1950) 17. март, Липљане, подлегао ранама задобијеним од бомбе
  • Добривоје Столић (1954), 17. март, Дрaјковци код Штрпца, убијен пуцњем на кућном прагу
  • Борко Столић (1982), 18. март, Дрејковци код Штрпца, подлегао ранама задобијеним пуцњем на кућном прагу
  • Слободан Перић (1952), 17. март, Гњилане, избоден металном шипком
  • Златибор Трајковић (1951), Косово Поље, спаљен
  • Драган Недељковић (55), 17. март, Призрен, изгорео у згради богословије у Призрену

Списак порушених цркава и манастира[уреди]

Овај списак обухвата само већа оштећења, док постоје православни објекти који су имали нека мања скрнављења и оштећења.[72]

Р.бр. Црква/манастир Место Старост Напомене
1 Храм Богородице Љевишке Призрен 14. век Под надзором специјалног одреда КФОР запаљен изнутра и опљачкан, олтарски простор оскрнављен, часна трпеза разбијена, велика оштећења фресака[73]
2 Храм Христа Спаса Призрен 14. век Запаљен и опљачкан у присуству КФОР[74]
3 Саборни храм Св. Георгија Призрен 1856. године Запаљен и миниран у присуству КФОР[75]
4 Црква Светог Николе Призрен 14. век Демолирана, запаљена изнутра, тешко оштећена[76]
5 Црква Светог Георгија, Руновића црква Призрен 14—16. век. Од 1999. служила КФОР-у за складиштење огрева и бодљикаве жице[77] Запаљена изнутра и тешко оштећена[77]
6 Црква Светих врача Козме и Дамјана Призрен 19. век, на темељима старије цркве[78] Спаљена[78]
7 Црква Свете Недеље Призрен 1968. на остацима цркве из 14. века Спаљена у присуству КФОР[77]
8 Црква Светог Пантелејмона Призрен 1937. на темељима цркве из 14. века Спаљена у присуству Мисије УН и КФОР.[78]
9 Црква Свете Недеље Призрен, Живињане 1936. Минирана и уништена[75]
10 Манастир Светих Архангела,

са црквом Св. Арханђела[79]

Јабланица (Призрен) 14. век Запаљен и опљачкан у присуству немачког КФОР[80][79]
11 Црква Свете Недеље Ораховац, Брњача 14. век, обновљена 1852. године, демолирана у II светском рату, реконструисана 1975.[76] Запаљена и уништена у присуству Мисије УН и КФОР[76]
12 Црква Успења Пресвете Богородице Ђаковица 16-19. век Запаљена и сравњена са земљом у присуству Мисије УН и КФОР

[81]

13 Саборна црква Свете Тројице Ђаковица 1994—1999 на месту порушене из 1940. Сравњена са земљом два звоника преостала од уништења 1999.[81]
14 Црква Светог Лазара Ђаковица, Пискоте 1991—1994 Уништена заједно са гробљем[81]
15 Црква Светог Илије Ђаковица, Бистражин 1918—1941 спаљена, обновљена 1992. Минирана у присуству КФОР[81]
16 Манастир Девич[28] са црквом Ваведења Пресвете Богородице[79] Лауша (Општина Србица) 15. век Запаљен и уништен у присуству француског КФОР. Отворена и оскрнављена гробница Јоанкија Девичког.[82]
17 Црква Светог Јована Претече Пећ 1982. на месту старијег храма[83] Руинирана и запаљена заједно са митрополијом и парохијским домом, под цивилном и војном управом Мисије УН.[83]
18 Црква Богородичног Ваведења Пећ, Бело Поље 1866—1808, запаљена 1999, делимично обновљена 2003. [84] Запаљена[84]
19 Саборни Храм Цара Уроша Урошевац 1926—1933 Запаљен у присуству КФОР.[85]
20 Црква Светог Илије Урошевац, Некодим 1975. Уништена након повлачења КФОР-а који је чувао цркву[85]
21 Црква Светог Петра и Павла Урошевац, Талиновац 1840. Демолирана и запаљена 1999.[86] Запаљена[86]
22 Црква Пресвете Богородице Урошевац, Софтовић између два светска рата Уништена заједно са православним гробљем.[86]
23 Црква Светог Пантелејмона Косовска Каменица, Д. Слапашница 19. век Запаљена у присуству КФОР[87]
24 Црква Светог Архангела Михаила Штимље 1920. године на темељима старије цркве. Оскрнављена и демолирана 1999. јануара 2004. запаљен звоник[86] Девастирана[86]
25 Црква Светог Николе[28] Приштина 1830, тешко оштећена бомбом 1999.[88] Запаљена са парохијским домом, изгорели иконостас, иконе и целокупна архива.[88]
26 Црква Светог Николе Косово Поље 1940. године (на темељима старије цркве) Запаљена изунутра и демолирана, опљачкан парохијски дом[87]
27 Црква Свете Катарине Косово Поље, Бресје 19. век (порушена), обновљена после I и II светског рата Оскрнављена и демолирана у присуству КФОР[87]
28 Црква Светог Илије Вучитрн 1834. на месту старије цркве. Црква и парохијски дом демолирани и запаљени 1999. [85] Спаљена у присуству КФОР.[85]
29 Црква Светог Михаила Обилић из новијег периода Запаљена изунутра
30 Црква Светог Саве Косовска Митровица 1896—1912 Запаљена и девастирана са портом у присуству Мисије УН[89]
31 Црква Светог Андреја Првозваног Подујево 1930. године, делиимично оштећена у II светском рату, обновљена 1971, спаљена 1991, накнадно девастирана 2002. Тешко оштећен олтарски простор[83]
32 Црква Св. Петра и Павла Исток / Оштећена

Број страдалих грађевина је знатно већи од броја наведених локација, обзиром да сваки храм има и пратеће објекте, као што су манастирски конаци, радионице, парохијски домови и сале за народ, гробља уз храмове и капеле, који су део изграђене богослужбене целине.[90]

Друга културна добра[уреди]

Р.бр. Назив Место Старост Напомене
1 Призренски Град или Тврђава Каљаја Призрен 11. век Оштећена[91]
2 Стамбени, занатски и трговавчки део града — Поткаља, Пантелија и Поток махала Призрен 19. век, прва половина Велико број објеката изгорео у присуству КФОР.[92]
3 Призренска богословија Призрен 1872. Уништена капела 1999. Запаљен и девастиран цео комплекс[92]
4 Епископска зграда Призрен[75] 1960. Од 1999. главни штаб немачког КФОР Запаљена, демолирана и потпуно уништена[75]

Далекосежне последице[уреди]

Упркос јавним осудама насиља, у позадини мартовског погрома 2004. су стајале две далекосежне и успешно изведене намере:

  • Убрзавање решавања статуса Косова и Метохије. Непосредно након погрома, убрзан је рад на преношењу надлежности привремених институција на Косову и Метохији, започети су преговори о коначном статусу Косова и Метохије, након чега је уследило самопроглашавање независности.[7]
  • Даље етничко чишћење Косова и Метохије од Срба, као главне препреке на путу ка независности и свеалбанском уједињењу. Након етничког чишћења, један део прогнаних, чије су куће и станови уништени су добили смештај у импровизованим колективним центрима или приватно на Косову и Метохији, док се добар део одселио у централни део Србије. У свести српског становништва су урезани страх од неизвесности и бесперспективности живљења на Косову и Метохији. Мада су неке куће обновљене, већина прогнаних се није вратила у њих из страха да ће бити поново нападнута, а њима намењене обновљене куће су убрзо поново девастиране. Започело се са планском и организованом узурпацијом, експропријацијом, масовном купопродајом српских кућа и имања, те изградњом нових објеката и инфраструктуре на њиховом месту.[7]

Реакције[уреди]

Страдање и прогон Срба
У Османском царству
Сеча кнезова
У Аустроугарској
Логори
Арад · Добој · Јиндриховице
У Србији током Првог светског рата
Злочини аустроугарске и бугарске војске у Србији
У Независној Држави Хрватској
Геноцид над Србима
Усташе · Усташки злочини · Католичка црква и усташе
Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској
Логори
Вила Лубурић · Даница · Ливно
Доња Градина · Ђаково
Госпић · Јадовно · Јасеновац
Јастребарско · Керестинец · Крушчица
Лепоглава · Лобор · Паг
Сајмиште · Стара Градишка
Ступачиново · Тења · Цапраг
Усташе
Анте Павелић · Миле Будак
Мирослав Филиповић · Петар Брзица
Оружје за масовно убијање:
Србосјек · Србомлат
У Србији под немачком окупацијом
Краљево · Крагујевац · Бањица · Јајинци
Мађарска окупација Бачке и Барање
Рација у јужној Бачкој
Ратови током распада Југославије
Хрватска
Западна Славонија · Корански мост
Карловац · Госпић · Загреб
Паулин Двор · Церна · Медачки џеп
Бљесак · Олуја · Вариводе · Двор на Уни
Босна и Херцеговина
Башчаршија · Сијековац · Брадина
Чемерно · Бањалука · Бјеловац
Силос · Челебићи · Кравица
Косово и Метохија
Липљан · Радоњићко језеро · Лапушник
Ораховац · Клечка
Пећ · Трговина органима
Старо Грацко · Гњилане · Подујево
Гораждевац · Мартовски погром

Реакције светских званичника на насиље сепаратиста на Косову се мењала из дана у дан. У почетку су биле необјективне и вођене непотврђеним вестима објављеним у албанским и светским медијима, о одговорности Срба за дављење албанске деце, на основу чега су онда и за насиље над Србима оптуживани Срби. Тако је потпарол КФОР-а, Штефан Реценберг, на дан ескалације насиља, 17. марта, с пуно разумевања за албанску страну, говорио о „губитку живаца” албанске стране, због случаја с албанском децом, након напетости и дуге неизвесности око статуса Косова.[93]

Амерчки Стејт департмент је осудио инциденте озбиљног насиља на Косову, укључујући и сукобе између српске и албанске стране, који су изазвали смрт и рањавања, док је помоћник заменика америчког државног секретара Кетлин Стивенс дала своју оцену да је тренутни статус Косова неприхватљив и истом приликом опоменула владу у Београду да су напади на сакралне објекте неприхватљиви.[93]

Европске владе су углавном остале уздржане, једино су Русија и Француска изразиле свој став о погрому. Русија је 19. марта на гласању у Думи позвала међународну заједницу да дозволи повратак Војсци Србије и Црне Горе и осудила УМНИК и КФОР да су неспособни да успоставе ред и мир на Косову и Метохији.

Савет безбедности је на својој ванредној седници позвао све стране на престанак насиља, а нешто касније, секретар Уједињених нација Кофи Анан је упозорио да је намерно циљање кућа и верских локација као што су цркве, гробља и манастири срамотно и неоправдано.[93] Он је позвао Албанце да омогуће свима мањинама нормалан живот у покрајини.

Међународна организација за људска права Хјуман рајтс воч је оценила да су последице могле бити мање да се 17. и 18. марта није распала целокупна безбедносна структура на Косову, истичући да се догодило етничко чишћење и уклањање читавих српских и ромских заједница као јасне мете, да су у грдовима које су обишли буквално све српске, ромске или ашкалијске куће спаљене, док су албанске остале нетакнуте и упозоравајући да ће се тај процес наставити уколико међународна заједница не буде показала вољу да га заустави, а да ће резултат бити једнонационално Косово, што је потпуно неприхатљиво, посебно у балканском контексту.[7]

Представник УН администрације на Косову Хери Холкери је изјавио да осуђује сваки вид насиља, али је навео да је „етничко чишћење” прејака реч за спаљивање само пар српских цркава, што је изазвало оштре реакције међу српским политичарима.[10]

С друге стране командант НАТО-а за јужна Европу, Грегори Џонсон, је изјавио: „талас насиља широм Косова у претходна два дана изгледа да је организован и оркестриран. Говорити о међуетничком конфликту на Косову је велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Косову је погром против једног народа и његове историје“.[94] Џонсон је пензионисан у децембру исте године.

Специјални координатор Пакта стабилности за југоисточну Европу, Ерхард Бусек је оценио да су последње немире на Косову покренули албански политичари и да се не ради ни о каквим спонтаним нападима на српску мањину, већ да иза насиља стоји предизборна стратегија појединих албанских партија.[95]

Петер Шидер, председник Парламентарне скупштине Савета Европе, се обратио косовском премијеру Бајрамију Реџепију писмом, у коме је осудио недела руље, али и одсуство албанских лидера у јасној и недвосмисленој осуди насиља, после чега је Реџепи признао кривицу, иако је све дотле оптуживао српске екстремисте.[93]

„Ужаснут сам бруталношћу, уништеним школама, онемогућавањем деце да се образују, уништавањем цркава у којима су људи желели само да се моле. Срби су храбри и морају остати овде, морају покушати да обнове своје домове, а ми ћемо им у томе помоћи”

— Хавијер Солана, представник Европске уније за спољну политику и безбедност, приликом посете Косову Пољу 24. марта[10]

Ричард Холбрук је констатовао да се насиље на Косову могло предвидети, јер међународна заједница није направила напредак у одређивању коначног статуса Косова. Он је након погрома подсетио на своју оцену донету шест месеци раније, када је упозорио да би насиље могло да ескалира, ако решење за Косово буде одлагано.[7] Осудио је САД, УН и ЕУ што нису урадили ништа за решавање коначног статуса покрајине.[96]

Председник Косова Ибрахим Ругова је изјавио да би хитно требало донети одлуку о независности Косова, јер би то решило многе проблеме.[97]

Већина западних медија, током погрома су извештавали о оправданој албанској нестрпљивости по питању коначног статуса Косова, инсистирали на неопходности преокрета у демократском развоју Србије, оцењујући новоизабрану владу Србије као националистичку и стављајући јасно до знања да Косово не може бити враћено под строгу контролу Србије, те позивали на брзо решавање статуса Косова.[96] У западним медијима су посебан публицитет добиле изјаве Хашима Тачија, лидера Демократске партије Косова, који је тих дана држао предавања на Институту за мир у Вашингтону[96]:

„Независност Косова је предуслов стабилности у региону.”

— Хашим Тачи, 20. 3. 2004

„Одвајањем Косова Београд нема шта да изгуби, јер Косово никада није било део Србије, зато што је њиме увек управљано на силу.”

— Хашим Тачи, 20. 3. 2004

Годинама касније Тачи је оставио и своје утиске о мартовском погрому.

„Две хиљаде четврте се десило оно што је најмање требало да се догоди на Косову, десило се нешто што је било срамно за Косово, догодило се спаљивање неколико црква, неколико кућа. Ако мене лично питате, и тада, а и данас се осећам посрамљено због било кога ко је то учинио.”

— Хашим Тачи 2017.[42]

У остале делове Србије су стизале драматичне и контрадикторне вести о догађајима на Косову и Метохији. Српска јавност и политичари нису одмах имали праву представу о обиму насиља. Фиксне телефонске везе су се налазиле у прекиду, мобилна телефонија је примала само долазне позиве, а у функцији су се налазиле једино црквене радио-мреже. Слике погрома су до Београда и других светских престоница путовале необично дуго. Албански и страни новинари, који су располагали бољом опремљемом, нису желели да ризикују свој живот и залазе по запаљеним српским селима, тако да су прве аутентичне слике са терена јужно од Косовске Митровице почеле да пристижу тек неколико дана касније. Државна телевизија је споро реаговала на догађаје и није била једина. Због наводног непрофесионалног извештавања и готово непримећивања онога што се дешавало прве ноћи на Косову и Метохији, убрзо је смењен директор и главни и одговорни уредник државне телевизије Александар Црквењаков и на његово место је постављен Александар Тијанић. За професионално извештавање надлежни за медије су похвалили ТВ БК и ТВ Пинк.[6]

Савезни министар за одбрану заједнице СЦГ, Борис Тадић је током погрома боравио у Братислави, на Међународној конференцији представника НАТО земаља, где је искористио прилику да тражи моментално заустављање насиља над српским живљем, као и заштиту њихове имовине. Од државника и високих НАТО фунционера је тада добио уверавања како ће све бити учињено у циљу стабилизације стања. Министар је истом приликом поновио захтев да се према Резолуцији 1244 у састав КФОР-а уврсте и припадници Војске СЦГ, што западне силе нису подржале, али је од војног министра Велике Британије добио недвосмислено уверење како ће Велика Британија, у случају потребе и на захтев заједнице СЦГ, послати колико год буде било потребно својих нових војника.[98] По повратку у Србију, Тадић је оценио како би увођење снага безбедности СЦГ на Косово и Метохију имало супротан и лош ефекат, јер би снаге КФОР-а, у том случају, престале да бране српски живаљ и ушле у сукоб са снагама СЦГ.[99]

Организовања одбране, у најугроженијим српским срединама на КиМ, где је су снаге КФОРА биле слабе или их уопште није било, прихватио се председник Координационог центра за Косово и Метохију, Небојша Човић. Он је 18. марта дошао у Косовску Митровицу, како би смирио ситуацију код преосталих Срба и заштитио њихову имовину, налазећи се у сталном контакту са шефом УМНИК-а Харијем Холкеријем. У саопштењу за јавност Човић није објаснио детаље о организовања одбране, али је изјавио[100]:

„Ово је можда одсудна битка за Космет и опстанак Срба на Косову и Метохији и ми морамо да је добијемо.”

— Небојша Човић, 19. март 2004

Министар за мањине Расим Љајић је рекао: „Ово што се сада дешава на Косову је доказ пада међународног права“.[10]

Српске снаге безбедности су појачале контролу на административним прелазима са покрајином како не би дошло до преласка екстремиста са обе стране.[10]

17. марта око 20:00 часова, на главним улицама већих градова: Београд, Ниш, Нови Сад, су се окупили демонстранти у протестној шетњи, поводом догађаја на Косову и Метохији. Нешто касније, демонстрације су ескалирале у насиље, хулигани су запалили џамију Нишу, нападнуто је седиште исламске заједнице у Новом Саду, а након поноћи, након што је пробијен кордон полиције, начињена је већа штета, а затим је запаљена Бајракли џамија у Београду. Такође су демолирани објекти за које се веровало да се налазе у власништву Албанаца. Јаке полицијске снаге су применом сузавца успеле да заштите амбасаду САД у Београду од демонстраната.

Више хиљада грађана, највиших државних званичника и црквених великодостојника, на челу са премијером Војиславом Коштуницом и Патријархом Павлом одржали су 18. марта молебан испред Храма Светог Саве у Београду.[10] Премијер је наводно оштро осудио нападе, те изјавио да НАТО и УН нису у стању да обезбеде сигурност за Србе на Косову и Метохији[10] и обећао[101]:

„Сачуваћемо га и данас као и кроз толико векова, али не насиљем, већ љубављу, милосрђем, на све начине показујући да смо другачији”

— Војислав Коштуница, 19. март 2004

Представници међународне заједнице су оцениле да више од 20.000 припадника међународних снага нису били спремни, или нису хтели, да осујете и спрече немире.[7] Све НАТО чланице су, након ових догађаја војно појачале присуство у покрајини и то: Данска додатних 100 војника, Немачка 600, Француска 400 и Уједињено Краљевство 750.[3].

Судски поступци[уреди]

Поред осуда и ужасавања свих међународних актера, многи учесници су остали некажњени. Нико од званичника албанских власти који су позивали на демонстрације поводом наводног учешћа Срба у дављењу деце, као ни званичници КПС-а нису позвани на одговорност. Процењује се да је у погрому учествовало преко 50.000, а процесуирано је свега 400 особа.[102]

До марта 2010. године приведено је 143 особа, од којих је само 67 задржано у затвору дуже од једне године. КПС је примила преко 1400 жалби у вези са злочинима који су почињени у нередима. Према извештају ОЕБС-а, већина тужби је ублажена, са погрешно класфикованим злочином. Чак и за тако смањене тужбе казне су још више ублажаване. На примеру суда у Пећи који је против оптуженог подигнуо оптужницу за учествовање у групи која је спречила полицију у вршењу своје дужности, иако је у извештају стајало и то да је та група каменовала полицију и запалила већи број српских кућа.[1] Поред тога, сведоци који су се у првобитним извештајима помињали, нису се појављивали на рочиштима. Често се дешавало да и сами сведоци, најчешће албанске националности мењају исказе. Тиме су сви судски процеси доведени у питање, а иначе били средство за заташкавање тешких злочина. Нико није оптужен за убиство, и све изречене казне за ионако смањене оптужбе су биле минималне и у великом броју случајева су преиначене на условну слободу.

Главни организатори и подстрекачи насиља нису процесуирани. Иако је до тада било ухапшено и неколико истакнутих команданти ОВК, познатих по убијању Срба, они су убрзо пуштани због недостатка доказа.[7] На одговнорност нису позивани ни челници међународних мировних снага, чији је задатак чување реда и мира на Косову и Метохији од јуна 1999. године.

Еулексов тужилац је јула 2017. године, као главне организаторе и реализаторе нереда убистава и погрома оптужио четири особе: Бедрија Краснићија, Аљбана Диздарија, Бајрама Кичмарија и Фаика Краснићија, наводећи да су имали подршку у то време највиших структура ОВК, са циљем преузимања целе територије Косова и Метохије насељене Албанцима. Неки од оптужених су у више наврата хапшени, али су исти након политичких интервенција из иностранства пуштани на слободу.

Филмови[уреди]

О догађајима је снимљено неколико документарних филмова.:

  • „Косовско пролеће” - Глас југа/Српско слово (2004)
  • „Ране божура” - видео-записи новинара РТС Светлане Вукмировић (2004)
  • „Косово: Можете да замислите?”, Борис Малагурски (2009)
  • „Злочин без казне 17. март 2004.”, ТВ Мост и Канцеларија за КиМ РС (2013)
  • „Погром након десет година 17. март 2004—17. март 2014”,
  • „Страдање Срба на Косову и Метохији 1998—2004”, група студената Филозофског факултета, Косовска Митровица, ТВ Мост и Канцеларија за КиМ РС (2014)
  • „17. март поуке и поруке”, РТК2 (2014)

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 ОЕБС (2008)
  2. ^ Којадиновић & Јокић (2004)
  3. 3,0 3,1 3,2 BBC (20 3 2004)
  4. ^ Марковић (16 3 2014)
  5. 5,0 5,1 5,2 Фонд (2004). стр. 2.
  6. 6,0 6,1 6,2 Стефановић (25 3 2004)
  7. 7,00 7,01 7,02 7,03 7,04 7,05 7,06 7,07 7,08 7,09 7,10 7,11 7,12 7,13 7,14 7,15 7,16 7,17 7,18 7,19 Јевтић (16 3 2015)
  8. 8,0 8,1 Фонд (2004). стр. 4.
  9. ^ Фонд (2004). стр. 11.
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 10,6 10,7 10,8 10,9 Б92
  11. ^ „Europe | No evidence over Kosovo drownings”. BBC News. 28. 4. 2004. Приступљено 22. 10. 2013. 
  12. ^ (на језику: енглески)„UN Investigation Clears Serbs of Kosovo Drownings”. SETimes.com. 29. 4. 2004. Приступљено 22. 10. 2013. 
  13. ^ Марковић (16 3 2013)
  14. ^ Anti-Serb programs in Kosovo, By The Washington Times
  15. ^ NATO powers prepare final Kosovo solution, Rick Rozoff — Mar 19, 10
  16. ^ Uncovering the Dark Aspects of Albanian Nationalism
  17. ^ Albanian «Kristallnach», March 17-19, 2004: A Commemoration
  18. ^ (на језику: енглески)„Ethnic Cleansing in Kosovo: An Accounting”. State.gov. Приступљено 22. 10. 2013. 
  19. ^ „Stanovnistvo Kosova i Metohije”. Spc.rs. Приступљено 22. 10. 2013. 
  20. ^ Фонд (2004). стр. 3.
  21. ^ Human Rights Watch (на језику: енглески)
  22. ^ BBC No evidence over Kosovo drownings (на језику: енглески)
  23. 23,0 23,1 23,2 23,3 23,4 23,5 (на језику: енглески)„THE VIOLENCE: ETHNIC ALBANIAN ATTACKS ON SERBS AND ROMA”. Human Rights Watch. 26. 7. 2004. Приступљено 13. 1. 2015. 
  24. ^ Новости (17 3 2004)
  25. ^ Rakočević, Živojin (16. 3. 2013). „Подсећање на Мартовски погром 2004 | Званична интернет презентација | Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска”. Eparhija-prizren.com. Приступљено 22. 10. 2013. 
  26. ^ „Zapaljena Crkva Svetog Save U Južnom Delu Kosovske Mitrovice Photo by Kulturna-bastina-Srbije | Photobucket”. S461.photobucket.com. Приступљено 22. 10. 2013. 
  27. ^ „Watch Problemi Srba u selu Svinjare”. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 03. 10. 2013.  Текст „ B92 Episodes ” игнорисан (помоћ); Текст „ Videos ” игнорисан (помоћ); Текст „ Blip ” игнорисан (помоћ)
  28. 28,0 28,1 28,2 28,3 28,4 28,5 „Манастир Девич у пламену, монахиње евакуисане”. svetosavlje.org. 18. 3. 2004. Архивирано из оригинала на датум 24. 09. 2015. Приступљено 13. 1. 2015. 
  29. 29,0 29,1 „U Prištini živi samo 53 Srba! - Vesti - Aktuelno - ALO!”. Alo.rs. 20. 2. 2013. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 22. 10. 2013. 
  30. ^ Ракочевић (19 12 2009)
  31. 31,0 31,1 31,2 31,3 Reuters article (на језику: енглески)
  32. 32,0 32,1 (на језику: енглески)„US troops enter Caglavica”. b92.net. 17. 3. 2004. Приступљено 13. 1. 2015. 
  33. 33,0 33,1 (на језику: енглески)„Serbs wounded in Caglavica clash”. b92.net. 17. 3. 2004. Приступљено 13. 1. 2015. 
  34. 34,0 34,1 „Scenes Of Utmost Brutality Against Elderly And Weak Serbs - Photo Gallery”. Spc.rs. 23. 3. 2004. Приступљено 22. 10. 2013. 
  35. ^ Фонд (2004). стр. 10.
  36. 36,0 36,1 Peter (2004). стр. 43.
  37. 37,0 37,1 Фонд (2004). стр. 25.
  38. ^ Фонд (2004). стр. 28.
  39. ^ Фонд (2004). стр. 29.
  40. ^ „Kosovo je srce Srbije”. Tvorac-grada.com. Приступљено 22. 10. 2013. 
  41. 41,0 41,1 Зечевић (16 1 2013)
  42. 42,0 42,1 Ракочевић (16 3 2017)
  43. ^ Фонд (2004). стр. 22.
  44. ^ Фонд (2004). стр. 23.
  45. 45,0 45,1 Фонд (2004). стр. 30.
  46. 46,0 46,1 46,2 Јевтић (2011)
  47. 47,0 47,1 47,2 Фонд (2004). стр. 31.
  48. ^ Гајевић (2 4 2013)
  49. ^ „Подсећање на 17.март 2004. и шиптарски погром над Србима”. Facebookreporter.org. 17. 3. 2012. Приступљено 22. 10. 2013. 
  50. 50,0 50,1 Фонд (2004). стр. 47.
  51. ^ Фонд (2004). стр. 34.
  52. ^ Фонд (2004). стр. 36.
  53. ^ Фонд (2004). стр. 37.
  54. 54,0 54,1 54,2 Фонд (2004). стр. 40.
  55. ^ Фонд (2004). стр. 39.
  56. 56,0 56,1 56,2 Фонд (2004). стр. 41.
  57. ^ Фонд (2004). стр. 42.
  58. 58,0 58,1 Глас Јавности (24 3 2004)
  59. 59,0 59,1 Фонд (2004). стр. 43.
  60. ^ Фонд (2004). стр. 44.
  61. 61,0 61,1 61,2 61,3 Фонд (2004). стр. 45.
  62. ^ Фонд (2004). стр. 32.
  63. ^ Фонд (2004). стр. 33.
  64. ^ Пелевић (2005). стр. 514.
  65. ^ (на језику: енглески)„Serb man and son killed in Strpce”. b92.net. 18. 3. 2004. Приступљено 13. 1. 2015. 
  66. ^ (на језику: енглески)„ERPKIM Archive: Tragic consequences of the Kosovo Pogrom, figures, names, March 29, 2004. Приступљено 3. 7. 2011. 
  67. ^ „K. Serbs living in cold storage containers”. b92.net. 9. 5. 2004. Приступљено 13. 1. 2015. 
  68. ^ Фонд (2004). стр. 46.
  69. ^ Недељом од 12 до 14 часова на 88.3 CJIQ FM (17. 3. 2004). „Радио Оаза - Немири на Косову и Метохији 2004”. Radiooaza.com. Приступљено 22. 10. 2013. 
  70. ^ Stojkovic, Dusan. „list Srba u rasejanju”. KORENI. Приступљено 22. 10. 2013. 
  71. ^ ОЕБС (2004)
  72. ^ Churches & mosques destroyed amid inter-ethnic violence Форум 18
  73. ^ Министарство (2004). стр. 34.
  74. ^ Министарство (2004). стр. 36.
  75. 75,0 75,1 75,2 75,3 Министарство (2004). стр. 44.
  76. 76,0 76,1 76,2 Министарство (2004). стр. 29.
  77. 77,0 77,1 77,2 Министарство (2004). стр. 40.
  78. 78,0 78,1 78,2 Министарство (2004). стр. 43.
  79. 79,0 79,1 79,2 Марковић (2015). стр. 80.
  80. ^ Министарство (2004). стр. 38.
  81. 81,0 81,1 81,2 81,3 Министарство (2004). стр. 26.
  82. ^ Министарство (2004). стр. 46.
  83. 83,0 83,1 83,2 Министарство (2004). стр. 31.
  84. 84,0 84,1 Министарство (2004). стр. 30.
  85. 85,0 85,1 85,2 85,3 Министарство (2004). стр. 48.
  86. 86,0 86,1 86,2 86,3 86,4 Министарство (2004). стр. 47.
  87. 87,0 87,1 87,2 Министарство (2004). стр. 27.
  88. 88,0 88,1 Министарство (2004). стр. 32.
  89. ^ Министарство (2004). стр. 28.
  90. ^ Марковић (2015). стр. 81.
  91. ^ Министарство (2004). стр. 37.
  92. 92,0 92,1 Министарство (2004). стр. 42.
  93. 93,0 93,1 93,2 93,3 Глас Јавности (21 3 2004)
  94. ^ Пелевић (2005). стр. 515.
  95. ^ Глас Јавности (22 3 2004)
  96. 96,0 96,1 96,2 Глас Јавности - Тачи (19 3 2004)
  97. ^ Глас Јавности - Ругова (19 3 2004)
  98. ^ Глас Јавности - Тадић (19 3 2004)
  99. ^ Глас Јавности - Осуде (19 3 2004)
  100. ^ Глас Јавности - Човић (19 3 2004)
  101. ^ Глас Јавности - Коштуница (19 3 2004)
  102. ^ Бета (3 7 2008)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]