Европска повеља о регионалним или мањинским језицима

С Википедије, слободне енциклопедије
Европска повеља о регионалним или мањинским језицима
European Charter for Regional or Minority Languages
European Charter for Regional or Minority Languages membership.svg
Чланице Европске повеље о регионалним и мањинским језицима 2010.
  Државе чланице које су потписале и ратификовале Повељу
  Државе чланице које су потписале, али нису ратификовале Повељу
  Државе чланице које нису ни потписале, а ни ратификовале Повељу
  Нису државе чланице Савета Европе
Потписан5. новембар 1992.
(примењује се од 1. марта 1998)
ЛокацијаСтразбур,
 Француска
Условратификација 5 држава
Потписници33 државе Савета Европе
Депозитаргенерални секретар Савета Европе
Језициенглески, француски

Европска повеља о регионалним или мањинским језицима (енгл. European Charter for Regional or Minority Languages) је међународна конвенција која се бави заштитом језичких права регионалних и мањинских заједница у Европи. Повеља је усвојена 25. јуна 1992. године од стране Савета Европе, а ступила је на снагу 1. марта 1998. године.[1]

Повељу је потписало и ратификовало 25 држава чланица Савета Европе: Аустрија, Босна и Херцеговина, Велика Британија, Данска, Јерменија, Кипар, Лихтенштајн, Луксембург, Мађарска, Немачка, Норвешка, Пољска, Румунија, Словачка, Словенија, Србија, Украјина, Финска, Холандија, Хрватска, Црна Гора, Чешка, Швајцарска, Шведска и Шпанија. Још 8 држава је само потписало повељу, а очекује се да ће је и ратификовати.[2][3]

Права која штити Повеља[уреди | уреди извор]

Мере заштите односе се на домен образовања (члан 8), судске власти (члан 9), на управу и јавне службе (10), медије (11), културне активности и установе (12), привредни и друштвени живот (члан 13) и на прекограничну размену (14). Повеља се односи само на језике аутохтоног становништва саставу државе, а искључује језике миграната.

Примена Повеље у Србији[уреди | уреди извор]

Примена Повеље у Србији је проистекла из сукцесорских права у односу на Државну Заједницу Србије и Црне Горе, која је Повељу потписала 22. марта 2005. године. Закон о ратификацији Повеље усвојен је 21. децембра 2005. године од стране Скупштине Србије и Црне Горе, а ступио је на снагу 1. јуна 2006. године. Као држава-наследница, Србија је престанком постојања ДЗСЦГ преузела сва права и обавезе које проистичу из Повеље. Према одредбама поменутог закона о ратификацији (члан 3) као мањински језици (у контексту примене Повеље у Србији) препознати су: албански, бошњачки, бугарски, влашки, мађарски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски језик.[4][5]

Престанком постојања ДЗСЦГ (2006), угашено је дотадашње савезно Министарство за људска и мањинска права, тако да су послови из области примене Повеље у Србији прешли на новоустановљену Службу за људска и мањинска права, при Влади Републике Србије. Поменута служба је 2007. године израдила Први периодични извештај, који је од стране Владе РС достављен Савету Европе, у варијантама на српском и енглеском језику, а иста пракса је примињена и приликом израде каснијих периодичних извештаја.[6]

Након оснивања посебног Министарства за људска и мањинска права у Србији (2008), примена Повеље је потпала под надлежност тог министарства, које је 2010. године израдило Други периодични извештај.[7] Након реорганизације државних ресора и укидања поменутог министарства, надлежност над применом Повеље у Србији прешла је 2012. године на новоустановљену Канцеларију за људска и мањинска права, при Влади Републике Србије. Та канцеларија је 2014. године израдила Трећи периодични извештај,[8], а затим су уследили: Четврти периодични извештај (2017)[9] и Пети периодични извештај (2020).[10]

Крајем 2020. године, након оснивања новог Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог, надлежност над применом Повеље у Србији прешла је на то министарство.[11]

У службеним енглеским варијантама поменутих периодичних извештаја,[12][13][14][15][16] начињени су извесни терминолошки пропусти у области именовања русинске националне мањине. Иако је Национални савет русинске националне мањине (НСРНМ) својим статутом из 2010. године прописао (члан 6.), а потом и потврдио (2014. и 2018. године), да званични назив на енглеском језику гласи: National Council of the Rusyn National Minority.[17][18][19] тај назив (који се налази у заглављу сваког акта НСРНМ) није испоштован у енглеским варијантама поменутих извештаја, у којима је употребљаван неправилан облик: National Council of the "Ruthenian" National Minority. У енглеским варијантама поменутих извештаја, именовање русинског народа и језика, као и русинских мањинских установа и организација није било вршено путем употребе званичних и међународно признатих (ISO)[20] термина (енгл. Rusyns, Rusyn language), већ путем спорних рутенских одредница (енгл. Ruthenians, Ruthenian language) које у енглеском језику имају далеко шира и веома разноврсна значења. Управо због те вишезначности, најпознатији русински историчар и бивши председник Светског конгреса Русина, проф. др Павел Р. Магочи је изричито указао на неприкладност употребе рутенских одредница за означавање Русина у међународној (енглеској) терминологији.[21][22]

Језици под заштитом Повеље[уреди | уреди извор]

На наведене језике примењују се

члан 8. став 1. а (иии), а (ив), б (ив), ц (ив), д (ив), е (ии), ф (иии), г;

члан 9. став 1 а (ии), а (иии), б (ии), ц (ии), д, став 2. а, б, ц, став 3,

члан 10. став 1. а (ив), а (в), ц, став 2. б, ц, д, г, став 3. ц, став 4 ц, став 5.

члан 11. став 1. а (иии), б (ии), ц (ии), д, е (и), ф (ии), став 2. став 3.

члан 12. став 1. а, б, ц, ф, став 2.

члан 13. став 1. ц.

члан 14. а, б,

на подручјима у којима су регионални или мањински језици у службеној употреби у складу са националним законодавством.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ COE: About the European Charter for Regional or Minority Languages
  2. ^ COE: Signatures and ratifications of the European Charter for Regional or Minority Languages
  3. ^ COE: Chart of signatures and ratifications of the European Charter for Regional or Minority Languages
  4. ^ Закон о ратификацији Европске повеље о регионалним или мањинским језицима (Службени лист СЦГ - Међународни уговори, бр. 18/2005 од 23. децембра 2005. године)
  5. ^ Република Србија: Европска повеља о регионалним или мањинским језицима
  6. ^ Први периодични извештај о примени Европске повеље о регионалним или мањинским језицима у Републици Србији (2007)
  7. ^ Други периодични извештај о примени Европске повеље о регионалним или мањинским језицима у Републици Србији (2010)
  8. ^ Трећи периодични извештај о примени Европске повеље о регионалним или мањинским језицима у Републици Србији (2014)
  9. ^ Четврти периодични извештај о примени Европске повеље о регионалним или мањинским језицима у Републици Србији (2017)
  10. ^ Пети периодични извештај о примени Европске повеље о регионалним или мањинским језицима у Републици Србији (2020)
  11. ^ Република Србија: Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог
  12. ^ The Republic of Serbia: The European Charter for Regional or Minority Languages: The Initial Periodical Report (2007)
  13. ^ The Republic of Serbia: The European Charter for Regional or Minority Languages: The Second Periodical Report (2010)
  14. ^ The Republic of Serbia: The European Charter for Regional or Minority Languages: The Third Periodical Report (2014)
  15. ^ The Republic of Serbia: The European Charter for Regional or Minority Languages: The Fourth Periodical Report (2017)
  16. ^ The Republic of Serbia: The European Charter for Regional or Minority Languages: The Fifth Periodical Report (2020)
  17. ^ Статут Националног савета русинске националне мањине (2010)
  18. ^ Статут Националног савета русинске националне мањине (2014)
  19. ^ Статут Националног савета русинске националне мањине (2018)
  20. ^ ISO 639 Identifier Documentation: Rusyn (rue)
  21. ^ Magocsi 2011, стр. 177.
  22. ^ Magocsi 2015, стр. 2-5.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]