Јегра

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Егер)
Јегра
мађ. Eger
Megyeszékhely - Heves megye - Eger.jpg
Егер - историјско језгро града
Грб
Основни подаци
Држава  Мађарска
Регион Северна Мађарска регија
Жупанија Хевеш
Срез Јегра
Становништво
Становништво 56.647
Густ. нас. 610,8 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 47°53′56″ СГШ; 20°22′29″ ИГД / 47.89902° СГШ; 20.37470° ИГД / 47.89902; 20.37470Координате: 47°53′56″ СГШ; 20°22′29″ ИГД / 47.89902° СГШ; 20.37470° ИГД / 47.89902; 20.37470
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина 92,2 km2
Јегра на мапи Мађарска
Јегра
Јегра
Јегра на мапи Мађарска
Остали подаци
Поштански код 3300
Позивни број 36
Веб-сајт www.eger.hu

Јегра или, новије, Егер (мађ. Eger, нем. Erlau, словен. Jáger, лат. Agria) град је у северној Мађарској и броји око 56.000 становника. Јегра је управно средиште покрајине Хевеш. Град је познато туристичко средиште са бањским садржајима.

Природни услови[уреди]

Град Јегра се налази у северном делу Мађарске. Од престонице Будимпеште град је удаљен 140 километара источно. Река Јегра се улива са десне стране у реку Тису. Најближи већи град Јегри је Мишколц, неким 50 километра источно.

Јегра се сметила у јужној подгорини, између гора Бука и Матре, у области побрђа. Јужно од града пружа се Панонска низија, док се северно издиже горје.

Историја[уреди]

Област Јегре насељена је од времена каменог доба. У раном средњем веку била су насељена германска и словенска племена. У 10. веку долазе Мађари и освајају дату област. Егер постаје важно место и око 1009. године, за време владавине првог угарског краља Стефана I, основана је римокатоличка епископија (1804. подигнута на архиепископију). Град је страдао за време монголске најезде 1242. године, када је потпуно уништен. За време владавине Матије Корвина Егер доживљава праву ренесансу и важан је град тадашње Угарске. 1488. године Владислав од Јегра је постао бан, после смрти Блажа Мађара. У 16. веку тврдо се бранио турских напада, али су Османлије освојили Егер 1596. године и њему владали 91 годину, до 1687. године. Из тог доба сачуван је 35 m висок минарет, најсевернији турски минарет у целој Европи. Хусејин-паша је једно време био заповедник вароши Јегре. Након ослобођења од османлијске власти, у току 18. века претежно је изграђен у барокном стилу. Бивша миноритска црква (1758-1771.) убраја се међу најлепше споменике своје врсте у Мађарској. Православна српска црква (1784-99.) важи за једну од највећих православних црква Мађарске и позната је по богатом иконостасу (1789—1791). Данас је музеј српске и црквенословенске културе града. У Јегри је 1861. године радила једна државна виша гимназија, на којој су се школовали многи Срби. У 20. веку град је проживео два светска рата прилично „безболно“, па је очувао своје богато старо градско језгро и друго наслеђе. Стога је данас Јегра прворазредно туристичко одредиште у Мађарској.

Срби у Јегри[уреди]

У раздобљу од 16. до 19. века у Јегри је постојала значајна заједница Срба, Грка и Цинцара. Два Хрвата, Фрањо Франкопан и Антун Вранчић, били су римокатолички епископи Јегре. Срби су се ту масовно досељавали 1696. године.[1] Мада је њих ту било, а и у другим градовима још од 12. века за време угарске краљице Јелене.[2] Сачувано је писмо које су писали 8. јула 1715. године Јован Дорожанин презвитер и Јанко биров компанијски. Они су требали 1716. године да дођу као посланици на српски црквено-народни сабор у Карловцима. У граду је рођен српски песник Михаило Витковић. Жалили су се 1744. године Срби у Јегри "да се са њима поступа као са робовима". По Јегри је била названа јегарска епархија, у доба пећке патријаршије најсевернија православна српска епархија. Кад је 1713. године укинута, њено подручје припојено је бачкој епархији, те се и Епископ бачки понео звање епископа бачко-сегединског и јегарског. Пре неколико година у Српској православној цркви успостављено је и звање Викарног епископа јегарског. Деспот српски Ђорђе Бранковић је тамновао и у Јегри (1705), где је писао своју познату хронику, и где је најпосле и умро 1711. године.[3] Бивши владика Јегарски 1715. године Јефрем Бањанин, био је прешао у "унију" (владика био и 1701). Године 1747. владика бачки Висарион Павловић је издао синђелију свештенику Јосифу Витковићу (умро 1769), за парохију у вароши Јегри.[4] У граду је између 1740-1750. године радила српска школа. У Јегри је рођен 1721. године јеромонах Атанасије Михајловић, који се јавља 1753. године у манастирском братству Врдника. Најпознатији и најзнаменитији Србин Јегарац био је поменути Михајло Витковић (1788-1829) адвокат пештански и књижевник српски и машарски. Рођен је у Јегри, као син православног свештеника. Његова велика заслуга је то што је 1821. године превео наше српске народне песме на мађарски језик, седам година пре Вука. Витковић је потомак значајне породице, и тком свог рада тежио је приближавања Срба и Мађара. Писао је на мађарском језику о Србима, о њиховом имену, вери, историји и песништву. Српски је много мање писао него мађарски, објавио је једину књигу на српском језику "Спомен Милице", и много песама и прилога по часописима. Ђорђе Поповић је скупио његове радове и објавио у едицији Браће Поповић, наслов: "Скупљени списи Михаила Витковића". у истој библиотеци је штампан поменути роман, као и превод са мађарског: "Песников роман" и још две драме, преведене са немачког. Мађари су 1878. године свечано обележили његову стогодишњицу рођења у Јегри. Том приликом су на тамошњи парохијски дом поставили спомен-плочу да се у тој кући родио "мађарски књижевник Михаило Витковић". Наредне, 1879. године Јосиф СВорењи је објавио на мађарском језику дело: "Дела Михаила Витковића", у три књиге, са предговором, његовим животописом и разним критичким белешкама. Његов синовац је био Гаврило Витковић професор. Портрет Михаила Витковића насликао је 1813. године уметник Донат, када је писцу било 35 година. Оригинал те слике се налази у згради Мађарске академије у Пешти. У извештају академијином из 1872. године, види се да ју је на њену молбу, поклонио у име породице рођак Никола Витковић, тамошњи адвокат.[5]

Цар Јосиф II је дао инструкције Пештанском срезу, у тачки 10: Да "Рајце (Србе) и неунијатске Грке" који се ту задржавају због трговине и ради разних корисних заната, у том срезу особито у Будиму, Јегри, Сент-Андреји и другим крајевима, треба "понајбоље заклањати од сваког злостављања, јер они терају доиста промет за велику државну хасну". Арон Георгијевић, родом из Земуна, дошао је из манастира Хопово 1793. године у Јегру, где је следеће три године провео као капелан. Много је Срба претплатника који су купили српску књигу 1802. године. Били су то: Сава Савић месни директор школски, Јосиф Витановић учитељ (и 1805), Лазар племенити от Фехирвари, те грађани Стефан Димитријевић (и 1805), Георгије Јорговић, Петар Закић, Јован Будаи, Пулхерија Димитријевић (ученица), Петар Савић, Андреј Димитријевић, Георгије Братковић, Михаил Поповић, Арсеније Стаић, Јован Грујић и Ефтимије Стојановић (и 1805).[6] Читалачка публика јегарска се редовно одазива скупљачима претплате, тако да и 1805. године знамо купце српске књиге. Три грађанина јегарска трговца набавили су српску књигу 1810.године. Купци српске књиге су 1822. године били из Јегре: Николај Поповић солар и Петар Савић трговац. Славни српски "списатељ" поп Павел Стаматовић јавља се 1834. године, као администратор јегарске парохије.

По државном шематизму православног клира из 1846. године, место Agria (Јегра) припада Бачкој епархији и Сегединском протопрезвирату. Православно парохијско звање је основано и црквене матичне књиге се воде од 1740. године. У парохији је православни храм посвећен Св. Николи. Како је ту било богатих православаца Цинцара, на иконама су натписи на грчком језику исписани. Број парохијана износи 1846. године 122 душе, а парох је поп Максим Јанковић. Српска народна школа у месту постоји, али није наведен број ђака 1846. године. Катихета школе је поп Јанквић, а учитељ је био Петар Димитријевић.[7]

Јеграчки купци српске књиге били су 1827. године, парох Гаврил Грегоровић и Николај Поповић царски солар (он и 1829). Претплату за српску књигу су дали 1829. године опет солар Поповић, и сенатор варошки Андрија Светић, адвокат Павел Васић те Георгије Радиновић црквени тутор. После 1832. године дошао је из Будима у Јегру поп Павле Стаматовић, да буде неколико година парох.[8] Постоји пре мађарске буне у Јегри (Егри) делује српска читаоница, која скупља претплату за српске књиге. Тако године 1847. њени претплатници су били: Максим Јанковић администратор парохије, Теодор Живковић од Принц Прајзен регименте оберлајтант, као и још неколико грађана, студената и један ученик. Срби у Јегри се 1845. године "непрестано умањивају". Има их 1865. године 120 душа, у једној парохији четврте платежне класе. Као купци српске књиге јављају се у Јегри 1845. године, Андрија Марковић трговац и Владислав Терзић из Ђура. У Јегри су 1867. године мештани Срби и они млади Срби који се ту школују основали братску дружину под именом "Гора". Председник је тамошњи свештеник а улога да чувају и негују народност и језик српски. И женама је било дозвољено да учествују у раду.[9] Када су 1894. године дељене богословске стипендије, једну из Адамовићеве закладе од 400 ф. годишње, је добио Јован Маширевић свршени богослов и адвокат у Јегри.

Парох у Јегри 1886. године је стари поп Трифуновић. Јеромонах у Јегри, Митрофан Милутиновић добио је 1891. године, једном за свагда 200 ф. из јерархијског фонда. Одобрено је јегарској црквеној општини да крене са оправком цркве коју је ветар (бура) јако оштетио. Министрарство просвете Угарске исплатило је 1895. године, црквеној општини у Јегри последњи део помоћи од 2300 ф. Јеграрка Марија Рац рођена Хариш, по тестаменту оставила прилог јегарској православној цркви, које је пренето судским решењем 1896. године. Црквена општина Јегарска приложила 50 ф. за зидање српске велике гимназије новосадске 1897. године. Тада је поп Милош Папић био администратор парохије јегарске. Јеромонах Михајло Стојановић је био неколико година (око 1895) администратор јегарске парохије. Црквена општина јегарска је 1899. године набавила једно црквено звоно. У Јегри је 1901.године стечај отворен за упражњено место појца и перовође црквене општине, за плату појца 600 круна, а перовође 150 круна.[10] Поп Теодор Милић је одређен 1903. године за администратора Јегарске парохије (то и 1905). Радикалски вођ Јаша Томић је 1914. године, по отпочињању Првог светског рата од стране АУ државе прво интерниран и затворен у Јегри. Црква у Јегри је као и многе друге у Мађарској 1926. године остала без православног свештеника.[11]

Становништво[уреди]

Поглед на историјски део Јегре

Град је 1861. године имао више од 10.000 становника. Јегра данас има око 56.000 становника и последњих година број становника у граду расте.

Мађари чине 98% становништва града, а остатак су углавном Роми и Немци.

Привреда[уреди]

У граду је у 19. веку био годишњи вашар са неколико термина. Тако је 1827. године одржаван "сајам" 10. јануара, 12. маја, 7. јула и 29. септембра.[12] Јегра је познатно туристичко средиште са термалним изворима. Поред тога, град има очувано старо градско језгро, које допуњује туристичку понуду.

У граду постоји метална, прехрамбена и хемијска индустрија, те и винарско тржиште.

У изворима на основу којих је припреман Рјечник хрватскога или српскога језика Јегра се назива и Егар (Стулијев рјечник, Гласник Српског ученог друштва), Егра (рјечници Микаљин, Белин, Белостенчев, Волтигијев, Ђоре Палмотић, Старине ЈАЗУ), Егрија (Иван Гундулић), Јегар (Вуков рјечник, Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Павао Ритер Витезовић) и Јегра (Даничић, шематизам Митрополије карловачке из 1878). Вук Караџић у Српском рјечнику из 1852. за Егер (Јегар) каже да је (стајаће) некако мјесто и цитира стихове из народне песме: "(Чиста злато, Јегрелија Мујо!) Ти нијеси друма погодио. / То не иде Јегру бијеломе, / Већ Јањоку (Анкони?, оп. прир.) граду каурскоме“. Јегрелија је застарели назив за становника Јегра, ми бисмо данас рекли Јегранин или Егерац.

Види још: Црква Светог Николе у Јегри

Референце[уреди]

  1. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године
  2. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  3. "Просветни гласник", Београд 1888. године
  4. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1875. године
  5. "Нова искра", Београд 1902. године
  6. Атанасије Стојковић: "Физика", други део, Будим 1802. године
  7. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ..."Buda 1846.
  8. "Даница", Нови Сад 1864. године
  9. "Земунски гласник", Земун 1867. године
  10. "Српски сион", Карловци 1901. године
  11. "Време", Београд 1926. године
  12. "Даница", календар, Беч 1828. године

Галерија слика[уреди]

Спољашње везе[уреди]