Арсен Дедић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Арсен Дедић
DedicArsen.JPG
Арсен Дедић, шансоњер и кантаутор
Основне информације
Пуно имеАрсеније Дедић
Датум рођења(1938-07-28)28. јул 1938.
Место рођењаШибеник
Краљевина Југославија
Датум смрти17. август 2015.(2015-08-17) (77 год.)
Место смртиЗагреб
Хрватска
Активни период1969—2015.
Занимањепевач, композитор
Веб-сајтwww.arsen.hr

Арсеније Арсен Дедић (Шибеник, 28. јул 1938Загреб, 17. август 2015) био је југословенски и хрватски пјевач, композитор, пјесник, аранжер, текстописац, кантаутор и музичар.

Аутор је и извођач више десетина шансона и побједник многих музичких фестивала. Написао је, компоновао и извео бројне живописне љубавне и мисаоне пјесме, а својим изворним музичким стилом стекао многобројне поклонике. Слови за једног од утемељитеља шансоне у Хрватској. Уз музику, објавио је више збирки лирике. Преводио је и обрађивао познате шансоњере и ауторе, међу њима Ђина Паолија, Серђија Ендрига, с којима је често сарађивао, и Жака Брела, који је својим ликом и дјелом снажно утицао на његову каријеру. Основно одређење му је музика, али у споју са поезију, истакао је властити кантауторски говоа, који га је највише и обиљежио. Написао је музику за стихове Мирослава Крлеже, Добрише Цесарића, Тина Ујевића, Звонимира Голоба и многих других. Његове пјесме супреводили и обрађивали многи извођачи, а сâм је писао за многе познате хрватске естрадне умјетнике, међу којима се истичу Габи Новак, клапе и Ибрица Јусић. Велики дио његова опуса чини примијењена музика за телевизију, филм и позориште. Био је члан Хрватског друштва складатеља и Хрватског друштва писаца. Познат је и под придјевцима „пјесмар, академски тежак” и „пјесник опће праксе”. Сматра сенајкомплетнијим и најважнијим кантаутором у историји хрватске популарне музике.[1]

Биографија[уреди]

Дјетињство и младост[уреди]

Арсенија Дедић је рођен 28. јула 1938. године у Шибенику, у тадашњој Краљевини Југославији. Био је друго дијете у породици Јована (†1983) и Веронике (дјевојачко Миковић; 1904—1995). Са очеве стране сви су били Срби православци који су потицали из околине Дрниша,[2] док је мајка била Хрватица из Рупа код Скрадина и у православље је прешла приликом удаје за Јована.[3][4] Једна бака је била италијанског поријекла.[5] Арсен је одрастао у сиромашној, сељачкој породици, а мајка (надимак Јелка[6]) је била неписмена, веома побожна домаћина и праља, коју је он касније описменио.[7][8] Мајку је често истицао као извор надахнућа и особу којој се дивио.[9][10] Иако је мајка хтјела дати му име Игор, на наговор свештеника дала му је име Арсеније, по патријарху српском Арсенију III.[3] Отац Јован је био зидар и ватрогасац добровољац, касније пословођа у поморском грађевинском предузећу „ПомГрад”, а поред посла се бавио и пољопривредом.[11] Јован је био и музички надарен и у Шибенској народној глазби и хотелској капели је свирао више инструмената — трубу, тубу и тимпане.[10][11][12]

Током италијанске окупације (1941—1943) и усташке власти (1943—1944) у Шибенику током Другог свјетског рата и у послијератном периоду који је обиљежен мањом хране и немаштином, нека вријеме је провео са мајчином родбином у Рупама и Дубравицама, уз ријеку Крку у залеђу Шибеника.[13] Дјетинство је провео у шибеничкој четврти Варош, у кући са бројем 41. у данашњој улици Николе Тесле, у којој је рођен Игор Мандић, а неко вријеме су живјели и Вице Вуков и Мишо Ковач.[2][11][14] Дедић је био у веома добрим пријатељским односима са Вуковим.[15] Живот у Шибенику, мотиви града и његово становништво, као и медитераски угођај, обиљежили су велики дио Дедићевог опуса.[16] У дјетинству, Арсен је посјећивао и православну и римокатоличку цркву.

У лимену музику Арсена од његове тринаесте године, и његовог старијег брата Милутина, увео је отац Јован. Арсен је свирао приликом свечаности и концерата, али често и током споровода. Први учитељ флауте био му је њемачки војник који је остао у Шибенику послије рата.[17] На радију, којег му је поклонио ујак, слушао је италијанске извођаче (међу којима се истиче Доменико Модуњо), којима се дивио.[18] На наговор Ловре Матачића, који је тада боравио у Шибенику, петнаестогодишњи Арсен је почео свирати у позоришном оркестру. Шибеник је средином педесетих година 20. вијека имао оперу под водством Јакова Готовца, а Арсен се све више почиње занимати за музику.[19] Као дјечак, а ни у каснијем добу, није волио фудбал. Похађао је шибенску гимназију, био је један од најбољих ученик и члан кошаркашке екипе[20], а упоредо је похао и средњу музичку школу.[3] Своју склоност према музици испољио је и оснивањем клапе током гимназијских дана, у којој је пјевао и Вице Вуков.[21]

Музичка каријера[уреди]

Почетак[уреди]

Након матуре 1957. године одлази у Загреб, гдје му је живио ујак. Уписује Правни факултет Свеучилишта у Загребу са намјером стицања „солидног знања”, али га убрзо почиње све више привлачити умјетност, од вајарства до сликарства. Како је напочетку становао у Музичком интернату, са седам других студената права који су свирали инструменте, он остаје везан за музику. Упоредо са прве двије године права, поново похађа и завршава посљедња два разреда средње музичке школе (иако их је већ положио у Шибенику). Почиње писати пјесме. Његов цимер, Марио Бољуни, свирао је клавир и већ је имао свој оркестар с којим је наступао у плесним дворанама у Рибњаку.[22] Због тога је ангажовао Арсена као вокалисту. Пјевао је пјесме Доменика Модуња, The Platters-а, Пола Анке и осталих у то вријеме популарних извођача. Истовремено се занима за поезију. У загребачком часопису Присутности Дедић је 1958. године објавио двије пјесме под заједничким насловом Чуда. Због пјесама са религијским мотивима, „Господину Исускрсту” и „Светом Николу”, доведен је пред повјереништво и отпуштен као стални спољашњи хорорарни сарадник са Радија Загреб.[12][23] Погођен забраном, него вријеме проводи у околини Загреба. Након тога прекида писање пјесама и започиње период ауторске паузе. Оставши без прихода, као студент окреће се писању аранжмана, преписивању нота и сличним пословима.

[Ја] сам студирао на Академији глазбу, био сам увјерен да ћу бит’ складатељ искључиво класичне глазбе. И онда сам написао три минијатуре за флауту и клавир, доста модернистички написано, а онда с временом... Знали су колеге да пишем стихове, онда сам писао свакоме, Калођери, Кабиљу, једноме, другоме, Вучеру, више не знам коме...

Дедић, 2006.[24]

Током правних студија почиње пјевати у академском хору „Иван Горан Ковачић”. Склоност ка музици је на крају превагнула и након завршене три године права прекида студије 1959. године. Исте године уписује Музичку академију. Како би дошли до новца потребног за куповину флауте, његови родитељи су продали свињу.[11][25][26] За фестивал „Загреб ’59” Бољуни послао композицију „Морнарев ча-ча-ча”, а Арсена је замолио за писање стихова, на шта је он пристао и написао их под псеудонимом Игор Кримов, јер је писање текстова сматрао епизодом „које ћу се ја касније лишити. Дат’ ћу своје име онда кад будем писао праву поезију и праву глазбу”.[22][24] Како није имао прикладне одјеће ни новца за улазнице, фестивалу није присуствовао. Композиција је освојила награду, а Арсену је као текстописцу припала награда од 15.000 динара, што је студента био приличан износ. Убрзо почиње са писањем текстова за још Бољунијевих композиција, од којих „Послије љубави” на фестивалу „Сарајево ’60” добија награду за најбољи текст. Са Бољунијем оснива 1960. године оснива вокални квартет „Прима”. Иако је и сам помало компоновао, пажњу усмјерава на писање и аранжирање за друге, међу којима су Алфи Кабиљо и Никица Калођера. Састав „Прима” пролази на аудицији за младе пјеваче Телевизије Загреб „Први пут пред микрофоном” и добија сигурне наступе и хонорар. То утиче и на Арсена и остале, који музику почиње схватати све озбиљније и професиналније, издвајајући за њу све више времена. Са љубљанским ансамблом објављује два сингла, препјеве композиција Let's twist again од Чабија Чекера и Nata per me од Адријана Челентана. Када је чуо Ђина Паолија 1961. године, проналази се у новом жанру. Наставља са објављивањем пјесама у сплитском часопису Видици и часопису Полет, што примјећује Златко Томичић. Дубравко Хорват од Арсена, а у име Антуна Шољана, тражи пјесму за нови Шољанов часопис Књижевник, на шта Арсен пристаје.[2] Крајем 1961. вјенчава се са Весном Матош, нећакињом Антуна Густава Матоша, са којом у децембру 1962. добија ћерку Сандру.

Наступао је и у загребачким џез саставима као флаутиста. Због несугласица, састав „Прима” се распада, а како се у исто вријеме распао и састав који је водио Хрвоје Хегедушић, Арсен приступа Хегедушићу и оснива „Загребачки вокални квартет”. Повремено је наступао и као пјевач квартета „Мелос”, за који се све више везује, усљед распада „Приме”. На фестивалу „Загреб ’62” изводе композицију „Негдје” Никице Калођера. Ипак, како су чланови „Мелоса” могли учествовати са различитим интезитетима и нису се жељели бавити музиком професионално, пријатељски се разилазе 1962. године. Због тога, Дедић започиње каријеру као вокални солиста. Како полако схваћа да шлагери не задовољавају његов музички изражај, Дедић се окреће француској шансони и ђеновљанској школи музике. Сљедеће године (1963) на загребачком фестивалу као вокални солисти се појављују Звонко Шпишић и Дедић, чиме се постепено рађа нови музички правац у Хрватској — шансона. Изводи композиције „Милионер”, „Јесењи дажд” и „Болеро ноћи”. Ускоро добија позив на „Београдско прољеће” и сплитске „Мелодије Јадрана ’63”, гдје се упознаје са Зденком Руњићем и изводи његову композицију „Човјек од соли” и своју прву цјеловиту, ауторску композицију „Онај дан”, за коју добија награду. Након тога компонује „Вечер са Ксенијом” на наговор Бошка Петровића, за флауту и Загребачки џез квартет. Након 1963. године почиње писати пјесме под правим именом („Вратија се Шиме”, „Машкаре”, „Вино и гитаре” итд.).

Фестивали 1964—1969.[уреди]

У фебруару 1964. године дипломирао је флауту на Музичкој академији, а у априлу одлази на одслужење војног рока у Лику. Током боравка у Госпићу упознаје Рада Шербеџију, у то вријеме глумца аматера, и разрађује неке композиције. Одлази на турнеју са војним саставима по земљама Варшавског споразума. На турнеји пише и разрађује пјесме и композиције, а током путовања у возу од Одесе до Кишињева сусреће француске филозофе, брачни пар Жан Пол Сартр и Симон де Бовоар, са којима разговара.[27][28] Приликом путовања југословенског предсједника Јосипа Броза Тита бродом у египатски град Александрија, наређено му је да се укрца на Галеб, гдје је свирао и забављао војнике и госте.[27] Још увијек као регрут, у војној униформи 1964. године на сплитском фестивалу изводи пјесму „Кућа поред мора”, коју је написао током служења војног рока у Оточцу.[22][29] Композиција је једва ушла на фестивал, с обзиром да је већ одбијена на опатијском, загребачком и београдском фестивалу. Осваја прву награду жирија, другу публике и награду за најбољи текст. Сам Дедић је био изненађер, јер је до тада углавном писао и компоновао за друге. Постаје сензација и истовремено потврђен као кантаутор и шасоњер, стварајући потпуно нови музички жанр у Хрватској.[30] У избору часописа „Студио”, читаоци га бирају за трећег најпопуларнијег пјевача забавне музике у држави (11% гласова).[31] Исте године, у склопу загребачког фестивала окупља се група од десетак композитора и књижевника под називом „Студио 64”, а са циљем популаризације шансоне. Дедић представља композицију „Moderato cantabile”, написану још 1961. године, коју први пут изводи на Загребфесту ’64 у склопу концерта „Студија 64”, што у потпуности одређује његов кантауторски пут и сврстава га међу утемељивачке загребачке школе шансоне. Исте године пише композиције „Човјек као ја” и „Желим задржати љето”. Издавачка кућа Југотон му издаје прву сингл плочу. Почетком 1965. године разводи се од супруге, након три и по године брака. На Загребфесту учествује са пјесмом „Човјек као ја” и на ТВ Загреб упознаје Серђа Ендрига, са којим започиње дугогодишње пријатељство и сарадњу. Раскида сарадњу са телевизијом, како би имао више времена и тиме постаје слободни умјетник и извођач.[32]

Негдје 1965. године почео сам са солистичким концертима. У неку руку та је година била пријеломна у мом стваралаштву. Многе су дилеме сада биле рашчишћене, схватио сам с којим људима могу рачунати у тешким тренуцима, научио сам да се највише мораш ослонити на самог себе и да ентузијастичких залета попут оног са „Студијем 64” више неће бити.

Дедић, јануар 1968.[32]

Исте године наступа на сплитском фестивалу са композицијом „Стара цура”, која бива погрешно схваћена: умјесто оде усамљено Шибенчанки, публика је схваћа као ругање и напад на старије жене и због тога Дедић доживљава непријатности. По завшетку фестивала, одлази код родбине у Дубровик на неко вријеме, гдје су се наставили напади због пјесме. За исти фестивала 1966. године пише композицију „Мој брат”, која осваја трећу награду публике, док су је жири и струка одбацили, наводећи као разлог безначајност и тривијалност текста.[22] Због таквог пријема и неслагања са политиком фестивала, постепено се удаљава од фестивала наредних година. Изван фестивала објављује пјесме „Човјек и пас”, „Сањам те”, „Пјевам да ми прође вријеме” и друге. Посљедња је изазвала бурне реакције, јер је била схваћена као иронични напад на „друштвено ангажоване” прорежимске пјесме.[6][33] Са Ендригом 1967. године одржава заједнички концерт у Паризу.[32] Исте године наступа на фестивалу у Опатији са пјесмом „Ни ти, ни ја”, а на фестивалу Пјесма љета са пјесмом „Ако си пошла спат”, са којом побјеђује на фестивалима у Загребу и Дубровнику.[34] На Сплиту ’68 наступа са пјесмом „То је мој свијет”. Ускоро отпочиње сарадњу са Драгом Млинарцем и његовом рок-групом „Група 220”. У том раздобљује кориговао уши.[35] На сплитском фестивалу у алтернацији са италијанским канцоњером Паолијем изводи композицију „Враћам се”, за коју добија прву награду жирија. Публика је приликом проглашења погрешно схватила да је ријеч о проглашењу апсолутног побједника фестивала, због чега је протествовала и звиждала, што је Дедићу био повод за напуштање фестивала на неко вријеме.[36]

Прва трилогија 1969—1973.[уреди]

У новембру 1969. године снима, а у децембру објављује, свој први студијски албум „Човјек као ја”, који достиже сами врх љествице продатих албума, стиче сертификат Златна плоча (прва за Југотон) и укупно се продаје у око 60.000 примјерака. Касније је албум оцјењен као један од најбољих дебитанских албума у хрватској и југословенској музици. Дедић отпочиње сарадњу са пјесником Жељком Саболом, који за њега пише пјесме „Дјевојка за један дан”, „Пусти ме да спавам”, „Ти се смијеш” и друге. На фестивалима изводи своје нове композиције, „Оно све што знаш о мени”, „Празна обећања”, „Све било је музика”. Изалазак његове збирке пјесама „Брод у боци” 1971. године у библиотеци Гриот, у издању Кроација коценрта Звонимира Голоба, био је шок и ново изненађење за публику и критичаре. Иако је публика очекивала књигу сабраних текстова његових већ изведених пјесама, Дедић је објавио ново умјетничко дјело и широј публици се представио као пјесник. Књига се продала у осам издања и више од 80.000 примјерака. Обављена на Голобово инсистирање, збирку је пропратио његов коментар „захваљујући Арсену забавна глазба је примила велик’ број нових слушатеља из редова интелектуалаца”.[12]

Исте године поводом великог Маријанског конгреса, који се одржавао у Марији Бистрици, Дедић је написао текст и музику за пјесму „Мајка Марија” и дао је велики интервју за Глас Концила у којем је говори о свом односу према вјери и цркви.[9] Због тога је више мјесеци био изложен цензури у државним медијима.[10][37] Године 1971. објављује албум „Арсен 2”, са антологијским композицијама „Не плачи”, „О, младости” и обрадом БреловеNe me quitte pas” (срп. Немој поћи сад). Албум је садржио низ шансона хумористичког и кабаретског угођаја[38] и био је мање комерцијалан од претходног. Пјесма „Газела”, примјера ради, емитована је само један пут у години дана на свим радио-станицима.[39] Како је истовремено радио саундтрек за филм Жива истина Томислава Радића, настају пјесме „Таквим сјајем може сјати” и „Балада о пролазности”, које су такође уврштене на албум „Арсен 2”.[40] Због стихова пјесме „Таквим сјајем може сјати” и контекста у филму (приказ Другог свјетског рата) избио је скандал.[41] Године 1973. родио му се син Матија, након чега се вјенчао са Габи Новак, са којом је био у вези још за вријеме првог брака, док им је кум био италијански кантатур Ђино Паоли.[42]

Постаје суздржанији, склон иронији и сатити, а надухнуће проналази у свакодневном животу. Експериментисајући са звуком, у јесен 1973. снима, а пред крај године објављује, двоструки албум „Homo volans”, први двоструки албум у хрватској и југословенсој дискографији. „Homo volans” био уједно био и први концептуални албум на наведеном простору. Сматра се „каменом међашем ауторова искорака из традиционалног забавно-глазбеног оквира”.[43] Велимир Циндрић је изјавио како композиције са албума звуче „развијеније, продубљеније и искусније” и да је Дедић са њима направио „велики скок и створио својеврстан амалгам авангарднога, класика и хитова”. Примјећени су атонални звукови и утицај џеза.[44] На албуму је ипак превагнула кантауторска црта кроз пјесме „Твоје њежне године”, „Лаку ноћ, музичари” и „Модра ријека” (по поезији Мака Диздара.[45] Значајни комерцијални успијех међу пјесмама са албума забиљежила је композиција „Твоје њежне године”, али Ненад Полимац сматра да је „албум био крцат пјесмама које су биле доста претенциозне и јако ауторске [те] уопће нису претендирале на било каква мјеста на радијским топ листама”.[6] Одлично критички примљен, касније је сматран „једним од најбољих и најамбициознијих Дедићевих албума”. У мају 1974. године доспио је на осмо мјесто љествице десет најпродаванијих албума.[46]

Окретање пјесницима 1973—1980.[уреди]

На албуму „Породично стабло” у сарадњи са продуцентом Корнелијем Ковачом 1976. године се приближава рок музици под утицајем таласа југословенског прогресивног рока. На „Породичном стаблом” своје пјесме је „смјесто у помало кичасте и тендециозно супермодерне аранжмане”.[47] Исте године је са Гораном Бреговићем објавио пјесму „Лоше вино”. Године 1976. објављује албум „Отисак аутора”.

Средином седамдесетих година намјеравао је снимити албум обрада пјесама Ленарда Коена, које је за њега препјевао пјесник Никица Петрак. Због техничке грешке, албум је током постпродукције у Југотону избрисан па је Арсен обуставио пројекат. Сачуване су четири пјесме на демо-снимцима његовог наступка у једној музичкој емисији на ТВ Београду уз гитару и аранжман Маријана Мокара („Stories of the Street” — „Уличне приче”, „Seems So Long Ago, Nancy” — „То све је давно сад”, „The Stranger Song” — „Странчева пјесма” и „The Partisan” — „Партизан”).[48]

Све више пише за друге, па и за Габи Новак, а почиње писати музику и за пјесничка дјела (албуми „Дедић-Голуб” 1977. године, EP „Снијег у мају” са стиховима Горана Бабића 1979. и Пјевам пјесника 1980. године, на којем је Арсен између осталог пјевао пјесме Крлеже, Каштелана, Ујевића и Ковачића). До изражаја долази његова склоност сценској музици и пише музику за позоришта, филм и телевизију. Ауторска пјесма остаје његов основни израз, али пише и примјењену музику, пјесме за далматинске клапе, музику за рекламне спотове. Иако је још раних шездесетих година писао за клапе, седамдесетих и касније пише и компонује пјесме које су данас готово постале народне („Залуду ме свитовала мати”, „Вратија се Шиме”, „Све ти сритно било”, „Родија се син”, „Дида мој”, „Ни у мору мире” и друге).[49] Његов рад на шименском идиониму значајан је и са лингвистичког гледишта.[50] Седамдесете завршава албумом „Римска плоча” (1979), на коме је написао музику за пјесме Тина Ујевића „Одлазак” (у сарадњи са Сеђиом Ендригом), „Загрли ме” и саундтрек за филм „Влаком према југуПетра Креље.

Филмофилија и провинција 1980—1990.[уреди]

Током осамдесетих година Дедић објављује чак 14 носача звука. На албуму „Наручене пјесме” (1980) сабрао је све своје композиције које је написао другима, попут „Све је то од лошег вина” до „Памтим само сретне дане”. Исте године објављује и први студијски албум са супругом Габи Новак, „Arsen & Gabi”, са завршном пјесмом „Стара моја, стари мој”. Године 1981. потписује музику за аудио-књигу за дјецу са причама Ханса Кристијана Андерсена.[51] У том раздобљу наставља са писањем пјесама за дјецу и сљедеће године објавује албум „Арсен пјева дјеци” („Није лако бубамарцу”, „Чему служе родитељи”...). У албуму „Провинција” (1984) објавио је композиције које су касније редовно уврштане у спискове његових бољих пјесама („Дјевојака из мога краја”, „Све те водило к мени”, „Разговор с конобаром”). Године 1985. потписује саундтрек за филм „Антиказанова” и у двоструком носачу звука ироничног имена „Кантаутор” обрађује и објављује препјеве Брела, Коена, Ленона, Паолија, Окуџаве и других, али изводи и композиције које су написали и компоновали други (Голоб, Диклић, Бритвић, Монтено). Сљедеће године одлази у крајеве кајкавске попевке албум „Моје попевке” на којем је сабрао 16 пјесама (углавном по тексту Драге Бритвића), које су Дедић и Новакова изводили на фестивалу у Крапини. Под утицајем жанра загребачког кабарета прије Другог свјетског рата (нарочито Влахе Паљетка) осмишљава и саставља иронично-кабаретски програм „Cabaret Arsen”, критички добро прихваћен, али га занемарује како би се окрунео музици за филм и позориште.[24][52]

Албум „Кино слобода” (1987), у златном издању, посвета је тренуцима младости, филмофилији и исјечцима из Шибеника, посебно због само назив албума у част кина „Слобода” које је постојало у Дедићевој четврти између 1946. и 1965. године. На албуму се налазе композиције „Откако те не волим”, „Провинцијско кино”, „Тко стоји иза мене”, „Оригинал саундтрек” и друге. Исте године наступа на концерту са Бором Ђорђевићем у Београду, а снимак наступа није службено објављен, али се нашао на црном тржишту. Године 1988. поново објављује носач звука са супругом Габи Новак, „Храбри људи”, са поднасловом „Габи и Арсен — 30 година на сцени”. Сљедеће године своје стваралаштво за филм и телевизију објављује на албуму „Глазба за филм и ТВ” и објављује углавном прераде својих ранијих пјесама заједно са словеначким кантаутором Зораном Предином на плочи „Свједоци приче”.

Ратне године 1991—1997.[уреди]

У септембру 1991. године заједно са Новаковом придружио се „Хрватском бенду Еид” на снимању хрватске патриотске пјесме „Моја домовина”, у којој пјевају стих „немир је у срцима, а љубав у нама” и касније поново „има очи боје мора”.[53] Иако непотписан, коаутор је дијела текста пјесме.[54] На текст Крста Јураса компонује пјесму Вице Вукова „Кад разиђе се дим”.[55] Био је дио пројекта „Кроација арт форс” (Хрватске умјетничке снаге).[56] Написао је музику за хумну 101. бригаде Хрватске војске.[57] Године 1993. објављује албум „Тихи обрт” у којем се дотиче ратних дешавања и напада на његов родни Шибеник, у којем је тада још увијек живјела његова мајка. Међу познатије композиције са албума убрајају се „Моцартова година 1991.”, „Мајка храброст” и „Завршит ћу као Хауард Хјуз” (која није пуштана на радио-станицама због помињања Фрање Клуза).[58] Своје композиције и пјесме писане за клапе 1996. године сабире на компилацији „Ко то море платит”.

„Министарство”, „Кинотека”, „Ребус” 1997—2008.[уреди]

Године 1997. Дедић објављује носач звука „Министарство страха” (првобитно „Министарство”), критички одлично примљен.[59] По објављивању, критика је албум назвала „ремек-дјелом”, а професија му 1998. године додјелиа Порин у категорији најбољег албума забавне музике[60] и награду Миливој Керблер за ауторско стваралаштво на пољу забавне музике. Албум садржи 14 пјесама, међу којима су „Сеоско гробље”, „Твоје тијело — моја кућа”, „Ратни профитери”, „Стари вуци”, „Чистим свој живот”, „Руке”, „Министарство страха” и друге. Дедић је аутор готово свих текстова, осим антиратних пјесма „Сеоско гробље I” и „Сеоско гробље II” које је написао књижевник Антун Шољан. Касније, „брехтијанског угођаја, суморне и анегдоталне” су оцјењиване и најљепшим пјесмама о рату.[61] Године 1998. био је једна од покретача Фестивала далматинске шансоне у Шибенику.[62] Након компилације „Хербар”, усљедио је нови албум „Кинотека” 2002. године, „отмјено депресивна” призвука и са примјесом транзиције („Посљедњи танго у Ђеврскама”).[63] Албум садржи композиције „Живот се троши као креда”, „Нисам ти доспио рећи” и џез сарадњу са саставом „Пун кофер” на пјесми „На балкону”.

Дана 13. марта 2003. године у Опатији је одржан концерт „Све што знаш о мени — Почаст пјесмама Арсена Дедића” поводом десет година Порина и четрдесете годишњице Дедићевог сценског рада. На концерту су бројни извођачи (Нина Бадрић, Вице Вуков, Јосипа Лисац, Тони Цетински, Џибони, Маја Благдан и други) изводили Арсенове пјесме.[64] У периоду 2003—2004. година налази се на лијечењу у Падови, гдје му је пресађена јетра. Поводом тога објављује књигу „Падова — успомене с боловања”.[65] У новембру 2004. објављује повратнички албум „На злу путу” са 19 композиција, који је добио два Порина као албум године и најбољи албум поп и забавне музике. Албум је рефлексија Дедићевог поимања свијета и људи („Еквилибристи”, „Негве”), исјечцима из свакодневног живота са типичним ироничним одмаком („Само да ти ноге нису хладне”) или ипак омаж женама и пријатељима („Пјесма о Гави Новак”, „Жена која не зна што хоће”, „Амиго”).[66] Године 2005. у Лисинском одржава концерт „Трокут” са Ђином Паолијем уз гостовање Зорана Предина, који је објављен у DVD издању.[67] Годину дана касније издао је албум „Дуети-дуели” у којима сабире своје сарадње, нарочито са млађим и новим извођачима, од којих су неке лоче примљене међу музичком критиком (сарадња са Петром Грашом и М. Бурнаћем).[68] У марту 2008. године усљедио је албум „Ребус” са композицијама „Петра”, „Дан кад се пишу разгледнице” и друге, у којем Дедић пјева о властитим мислима и осјећањима, о Падови, својим љубавима и пријатељима.[69] Критика је албум оцјенила изразито позитивно, сврставши га уз Арсенов звук из времена албума „Homo volans” (1973) и прогласила га једним „од најбољих албум у Арсенову ионако ’дрско импресивном’ ауторском портфељу”.[70] Албум „Ребус” био је 13. најпродаванији домаћи албум у 2008. години.[71]

Касна каријера 2009—2015.[уреди]

Године 2009. Кроација рекордс објављује бокс-сетова са књигом „Добротворов дом — антологијаа” са 94 Дедићеве композиције, који је у седмој седмици 2012. године био најпродаванији домаћи албум.[72] У септембру исте године поново је одржао концерт са Паолијем, овај пут у Творници културе у Загребу.[73] У периоду 2008—2012. година реиздања његових албума у издању Кроација рекордса („Дедић-Голоб”, „За кино и ТВ”) и компилације („Platinum collection”, „Добротворов дом”) налазиле су се на службеној љествици 40 најпродаванијих домаћих албума.[74]

У априлу 2013. године Дедић је са Мишом Ковачем снимио дует, пјесму „Ми смо лишће с исте гране” у продукцији Кроација рекордса, за коју је снимљен и спот.[75] Касније се Дедић окренуо сарадњи са млађим извођачима (Масимо, Леа Деклева, Натали Диздар) и повратку клапама — од сарадње са Клапом Маслина („Да ми није моје дице”, „Шибенска бура”) до реиздања пјесме „Дида мој” са Клапом Себенико. У децембру 2014. године објавио је свој посљедњи албум „Сапутници”, скуп реиздања и компилација чији је темељ албум „Кантаутор” (1985).[76] Дедић је албум дефинисао као „један омаж себи. Својем напору, жељи и људима који су ми били најближи”.[77] За албум је снимио само једну нову пјесму, „Рана”, препјев пјесме „Hurt од Џонија Кеша. Писао је готово до самог краја. У прољеће 2015. године, написао је пјесму „Сниг у Шибенику” за шибенски дјечији хор Цврчак.[78] Посљедњу пјесму, џез-обраду композиције „1947” Серђија Ендрига, снимио је у Ријеци са сином Матијом и ансамблом Атма Мунди за тематском компакт диска издање у италијанском часопису „Musica Jazz”, посвјећено џез-обрадама Ендригових пјесама.[79] Иако је често одбија понуде за концерте и посвећивао се сликању и цртању и породичном животу,[29] наставио је и даље одржавти концерте, самостално или често са супругом Габи Новак и сином Матијом (или дугогодишњим сарадником Бранком Булићем)[80] као пијанистом. Свој посљедњи концерт одржао је 4. јула 2015. године на загребачкој сцени „Амадео”.[81]

Филм и телевизија[уреди]

На почетку своје каријере појављује се као глумац мањих улога у филмовима, попут улоге пјевача у филму Вишња на Ташмајдану (1968), када изводи пјесму Одабрат ћеш горе, или у филму Понедјељак или уторак (1966). Упоредо све више компонује филмску музику. За филм Жива истина Томислава Радића 1972. године израђује саундтрек и тако настају пјесме Таквим сјајем може сјати и Балада о пролазности.[40] Потписује музику 34 дугометражна играна филма, од којих су најпознатији Глембајеви, Жива истина, Влак у снијегу, Влаком према југу, Годишња доба, Донатор, Повратак Катарине Кожул, Пут у рај, Не заборави ме и Понт Неф.[82] Више пута ја награђиван за рад на филмској музици. Радио је и за анимирани филм, као и краткометражне филмове (Рабузин, Мештровић, Кравата Кроатика). Дедићева музика је често прожета сјећањима и утисцима на поједине филмове и биоскопске дворане. У својим пјесмама поименце спомиње класике (Moderato cantabile, Плави анђео, Министарство страха) и често се реферира на биоскопе (нарочито шибенска, као Кино слобода, Кино Тесла, Кино 20. април итд.).[83] Ауторски је сарађивао и током стварања Филмске енциклопедије.[84]

Велики дио Дедићевог опуса чини музика за телевизију. На почетку своје каријере био хонорарни запосленик ТВ Загреб, гдје је свирао у оркестру, преписивао ноте и помало компоновао музику. Након што је отпуштен након објављивање двије пјесме религијске тематике, постепено се удаљио од телевизије. Ипак, убрзо се враћа музици: музику за прву ТВ драму (Медитеранска клима) компоновао је 1966. године. Од 1971/72. године слиједе велике серије, као што су У регистратури, Просјаци и синови, Јеленко, Пуном паром, Једрима око свијета, Златна нит,[85] Вријеме за бајку, Загрљај, Пустоловина у Хрватској, Мале тајне великих мајстора кухиње[86] итд. Писао је и снимао често за дјечје емисије. Поред тога, писао је стихове и музику за велики број комерцијалних, рекламних порука.

Почетком седамдесетих година имао је своју музичку емисију на ТВ Загреб (касније с Габи Новак).[87][88] У новогодишњем телевизијском програму за нову 1980. годину учествовао је као водитељ музичком-хумористичке емисије ТВ-прољеће.[89]

Позориште и сликарство[уреди]

Од почетка седамдесетих година пише за позоришта. Радио је на око стотину наслова (дјела Шекспира, Држића, Вајса, Беговића, Брешана, Островског, Тургењева, Маринковића, Козарца, Хорвата, Голдонија, Цесарца итд.). Компоновао је мјузикл Лејди Шрам, а либериста је био Нино Шкрабе. Сарађивао је са авангардним театром Арбос у Салцбургу, написао је музику за плесни театар у Диселдорфу. Члан је глумачке дружине Хистрион од њеног оснивања, аутор је за све њихове представе, међу којима се истиче Кавану торзо. До 2003. године потписао је музику за укупно 115 позоришних представа.[90]

Дедић је од средњошлоских дана исказивао склоност према сликарству и разматрао је уписивање Академије ликовних умјетности. Касније је често цртао и сликао, портретирајући породицу и пријатеље. У многе збирке пјесама је укључивао и властите илустрације.[84] Повремено је и излагао своја дјела.[91][92]

Посљедњи дани[уреди]

Почетком 2014. године Дедић је незгодно пао и озљедио кук, након чега је отежано ходао и морао је користити штап.[93] Због неиздрживих болова, подвргнуо се операцији и 12. јула 2015. године у ортопедској болници у Крапинским Топлицама угрђена му је ендопротеза кука, након чега су усљедила двије седмице рехабилитације. На свој 77. рођендан провео је у кругу породице и пријатеља у Загребу, да би га сутрадан 29. јула у пријеподневним сатима супруга пронашла како лежи на поду поред ходалице.[94] Неразумљиво је говопао и возилом хитне помоћи је пребачен у Клиничко болнички центар Загреб, гдје је примљен на хитном неуролошким пријему.[95] С обзиром да му је 2004. године пресађена јетра и да је редовно узимао имуносупресиве, дошло је до тешке упале.[96] Дедић је готово без свијести пребачен на интезивну његу интерне клинике. Испрва се Дедићу стање побољшало, нестала је повишена тјелесна температура и налази су били бољи. Дедић је тражио отпуст кући, али је одбијао храну и био је сметен.[97] Дана 8. августа му је јављено да се упала смирила и да добро реагује на лијекове, чекајући повратак кући.[94] Стање се пет дана касније, 13. августа, драстично погоршало и постаје критично.[98] Сутрадан су му отказала плућа и био је прикључен на респиратор.[99] Ускоро је дошло до отказивања осталих органа. Супруга Габи Новак је одбила високоризичну операцију.[100] Арсен Дедић је преминуо у КБЦ Загреб у 21 час, 17. августа 2015. године.[101][102]

Бројни музичари и умјетници, као и поклоници, јавно су се опростили од Дедића. Телеграме саучешћа упутиле су многе институције, укључујући градоначелника Шибеника и жупана Шибенско-книнске жупаније. Предсједник Владе Хрватске Зоран Милановић у телеграмну је истакао да је Дедић „писао стихове које многи од нас знају напамет, писао је глазбу која је надживјела филмове за које је стварана. Унио је свој умјетнички гениј у све што је радио”.[103]

Хрватска радио-телевизија је телевизијским и радијским маратоном документараца, емисија, снимака разговора и концерата и низом прилога одала почаст Дедићу,[104] док су све националне новине издашле са посебним прилозима и текстовима. Комеморација је одржана у шибенском позоришту и загребачком Хрвастском глазбеном заводу.[105] Кремиран је и покопан, према властитој жељи, у кругу најуже породице, 25. августа 2015. године на градском гробљу Мирогој у Загребу.[106]

Награде и признања[уреди]

Добитник је влеиког броја награда на подручју популарне и примјењене музике и књижевности. На почетку своје каријере добио признање „Младо покољење” и „Златно сидро” за музички опус везан за море. Уз остале награде истичу се „Награда Јосип Штолцер Славенски” (1978) часописа Вјесник, „Иво Тијардовић” (1979) Хрватског народног казалишта у Сплиту, награда „Prix Jacques Brel” (1979) и „Premio Tenco” (1982) за ауторску шансону у Сан Рему. Добио је признање „Premio Recanati” 1991. године као истакнути европски шансоњер-аутор. Дедићу је 2003. године додијељена награда „Горанов вијенац” за пјеснички опус и укупан допринос хрватској књижевности. Награду „Киклоп” за пјесничке збирке добио је 2009. и 2013. године. У Зеници је 2007. године, у оквиру додјеле годишње музичке награде „Даворин”, уручена истоимена награда за животно дјело.

Два пута је добио Златну арену за филмску музику (филмови Донатор 1989. и Понт Неуф 1997. године),[19] а поводом педесете годишњице његове шансоне „Moderato cantabile” инспирисане истоименим филмом, за свој рад и пјеснички рад надахнут филмом добио је награду „50 година” на 17. Мотовунском филмског фестивалу сценске музике 2014. године.[107] Године 2007. добитник је и награде „Владимир Назор” у категорији сценске музике, за животно дјело. Троструки је добитник награде за сценску музику на Данима сатире, признања „Марул” за сценску музику на Марулићевим данима и признања „Златни Хистрион” (1995).

Добитник је чак осам дискографских награда „Порин” — 1994. за најбољу продукцију (заједно са Стипицом Калођером за албум „Тихи обрут), 1996. за најбољи албум фолклорне музике „Ко ово море платит’”, 1998. за најбољи албум забавне музике (са Калођером за албум „Министарство страха”), 1999. за животно дјело, 2000. за најбољи компилацијски албум „Хербар” и 2005. три награде, за најбољи албум поп и забавне музике, албум године („На злу путу”) и као коаутор за пјесму године „Носталгична” (у извођењу The Beat Fleet).[108]

Одликовања[уреди]

Одликован је Орденом заслуга за народ Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.[27] Први предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман му је 1995. године додјелио Ред Данице хрватске са ликом Марка Марулића за његов културни рад.[109] Хрватски предсједник Стипе Месић му је 2008. године додјелио Ред хрватског плетера за лични допринос развоју и угледу Хрватске и добробити њених грађана.[110]

Стваралаштво[уреди]

Дискографија[уреди]

Студијски албуми[уреди]

Албуми уживо[уреди]

Компилације и бокс-сетови[уреди]

  • Арсен (1973)
  • Враћам се (1975)
  • Кућа поред мора (инструментали) (1978)
  • Наручене пјесме (1980)
  • Арсенал (1981)
  • Храбри људи (Габи и Арсен) (1988)
  • Глазба за филм и ТВ (1989)
  • Најбоље од Арсена (1990)
  • Ретроспектива (1993)
  • Ко ово море платит (1995)
  • Хербар (1999)
  • Имена жена (2003)
  • Дјечје очи (2004)
  • Језик љубави (2005)
  • The Platinum Collection (2006)
  • Дуети — Дуели (2006)
  • Добротворов дом — антологија (2009)
  • Најљепше љубавне пјесме (2010)
  • Супутници (2014)
  • 50 оригиналних пјесама (2015)

Саундтрекови[уреди]

  • Влаком према југу (1981)
  • Антиказанова (1985)

Остало[уреди]

  • Пјесме са шлагом или шумар има шуму на длану (1976)
  • Царево ново рухо (аудио-књига, 1981)

Библиографија[уреди]

Дедић је објавио и три графичко-поетске мапе: Ex-votoМатком Треботићем), Твоје тијело, моја кућаМуниром Вејзовићем) и Падова (с Томиславом Петрановићем Рватом).

Објавио је збирку пјесама и стихова на италијанском Poesia e canto у Напуљу 1983. године и двојезичну збирку стихова Киша — Rain на хрватском и енглеском 1998. године. Нека Дедићева дјела је у својој антологији Zywe zradla 1996. године на пољски је превела пољска списатељица Луцја Данијелевска. Поједине Дедићеве ратне пјесме, као нпр. Мајка храброст, уврштене су 1992. године у збирку хрватске ратне лирике У овом страшном часу, које су заједно са збирком преведене на шпански, италијански, бугарски, пољски и друге језике (укупно 25).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Dragaš, Aleksandar (19. 8. 2015). „ALEKSANDAR DRAGAŠ O ARSENU DEDIĆU Leonard Cohen i Jacques Brel u malom jeziku i maloj kulturi - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  2. 2,0 2,1 2,2 „JUTARNJI U ŠIBENSKOJ ULICI U KOJOJ JE ODRASTAO ARSEN DEDIĆ ‘Kad se sjetim djetinjstva i Varoša, sjetim se gladi.... jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. 24. 8. 2015. Приступљено 23. 4. 2019. 
  3. 3,0 3,1 3,2 „Moj brat Arsenije”. kurir-info.rs (на језику: српски). Kurir. 25. 5. 2005. Архивирано из оригинала на датум 2. 6. 2014. Приступљено 23. 4. 2019. 
  4. ^ Fuka, Ivor; Kegelj, Ivan (19. 1. 2015). „RAZGOVOR S ARSENOM DEDIĆEM: Pomalo privodim svoju priču kraju!”. Lupiga (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. »- Gledajte, mene je rodila čista, što bi se reklo, Hrvatica – katolkinja, Veronika Mišković, a ćaća mi je bio ortodoks – dakle pravoslavac. Morate znati da je u Šibeniku i oko njega živjelo puno, mi to kažemo morlačkog življa. U tom vremenu ljudi su prihvaćali religije onako kako je tko pružao mogućnost održanja, životnog spasa, stjecanja nekog malog posjeda. U to neko vrijeme, recimo, pravoslavna crkva je davala najviše takvih posjeda. Tako su preci mog oca uzeli pravoslavlje.« 
  5. ^ Керблер, Јурица (1. 2. 2015). „Арсен Дедић: Знам ћирилицу, а говорим и руски”. www.novosti.rs (на језику: српски). Вечерње Новости. Приступљено 23. 4. 2019. 
  6. 6,0 6,1 6,2 Polimac, Nenad (19. 8. 2015). „NENAD POLIMAC PIŠE O JEDINOJ TAJNI ARSENA DEDIĆA Jednom je rekao: 'Ja se smrti ne bojim' - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  7. ^ Markovina, Dragan (5. 12. 2015). „Arsenov brat: Nisam pokazivao da bi roditelji trebali investirati u mene, za razliku od Arsena koji je bio spektakl”. Telegram.hr (на језику: хрватски). Telegram. Приступљено 23. 4. 2019. 
  8. ^ Лопушина, Марко (15. 10. 2008). „Београд ме створио”. www.novosti.rs (на језику: српски). Вечерње Новости. Приступљено 23. 4. 2019. 
  9. 9,0 9,1 „Arsen Dedić u intervjuu Glasu Koncila 1971. godine: »Ljepota, pravda, istina, moraju opet zasjati«”. web.archive.org (на језику: хрватски). 18. 8. 2015. Архивирано из оригинала на датум 26. 8. 2015. Приступљено 23. 4. 2019. 
  10. 10,0 10,1 10,2 Angeleski, Zoran (12. 4. 2015). „Arsen Dedić: Strah je postao naše redovito stanje / Novi list”. www.novilist.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 „Bare nosi dramatiku u kojoj ima istine, za razliku od Štulića”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). 15. 7. 2015. Приступљено 23. 4. 2019. 
  12. 12,0 12,1 12,2 Ivanjek, Željko (4. 5. 2008). „Arsen Dedić - život jednog kantautora - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  13. ^ Tasić, Živorad (1982). „Arsen, sasvim osobno: Moj autorski rad me čuva od kobne pripadnosti estradi”. www.index.hr (на језику: хрватски). Zum reporter. Приступљено 23. 4. 2019. 
  14. ^ Klarić, Snježana (31. 8. 2012). „Ulica djetinjstva Arsena Dedića, Mate Miše Kovača i Vice Vukova šibenski je ‘hall of fame. Šibenski portal (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  15. ^ Pacek, Tatjana; Morić, Danijela Ana (24. 9. 2014). „Arsen: Vice i ja bili smo u istoj klapi, on je imao najljepši glas”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  16. ^ „Arsen Dedić - Šibenik koji hoda”. Kroativ.at (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  17. ^ Živković, Ivan (8. 12. 2015). „IMA 80 GODINA, IZGLEDA SJAJNO, ALI SADA SMIJE POPITI SAMO POLA LITRE RAKIJE DNEVNO Intimna ispovijest brata Arsena Dedića - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  18. ^ Ferić, Stanko (5. 10. 2008). „Čarobna ulica u kojoj su odrasli Vice, Arsen i Mišo - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  19. 19,0 19,1 „Arsen Dedić”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Večernji list. 1. 12. 2006. Приступљено 23. 4. 2019. 
  20. ^ Rak, Ana (27. 7. 2016). „FOTO: Arsenov ‘Brod u boci’ zaplovio na tvrđavi Barone”. Šibenski portal (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  21. ^ Šarić, Jelena (26. 3. 2014). „Arsen Dedić: Još u gimnaziji imao sam svoju prvu, vlastitu klapu”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Večernji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 „Memoari Arsena Dedića (1. deo): Mojih deset godina na sceni (1968)” (на језику: хрватски). Plavi vijesnik. 01. 1968. Приступљено 26. 4. 2019. 
  23. ^ „Arsen Dedić – Nacional.hr”. arhiva.nacional.hr (на језику: хрватски) (423). 23. 12. 2003. Приступљено 26. 4. 2019. 
  24. 24,0 24,1 24,2 Ivanjek, Željko (30. 9. 2006). „Arsen Dedić: 'Krleža je volio moju Gabi' - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 26. 4. 2019. 
  25. ^ Kesovija, Tereza (2014). To sam ja (на језику: хрватски). Zagreb: Večernji list. стр. 507. ISBN 9789533131504. Приступљено 26. 4. 2019. »Neimućni tvoji prodali su prasca da ti kupe flautu. Istočasno – neimućni moji prodali su prasca da mi kupe flautu. Znači da nas vežu i ti prasci. Autentične svinje sretali smo kasnije.« 
  26. ^ „Tereza Kesovija: Torcida mi je ostavila živu ranu na duši”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). 30. 8. 2014. Приступљено 26. 4. 2019. 
  27. 27,0 27,1 27,2 Grozdanić, Dragan (27. 4. 2014). „Arsen Dedić: Dobio sam pedeset godina uvjetno, s pravom da se branim sa slobode” (на језику: хрватски). Приступљено 26. 4. 2019. 
  28. ^ Stričević, Marko (23. 5. 2013). „Arsen Dedić: Ja sam antidiletant!”. hr.rbth.com (на језику: хрватски). Приступљено 26. 4. 2019. 
  29. 29,0 29,1 Rožman, Klara (12. 11. 2014). „ARSEN DEDIĆ ZA JUTARNJI 'Mene ne može zaustaviti nikakav rock ni rap. Moji šlageri su vječni' - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 26. 4. 2019. 
  30. ^ Pogačar, Marko (27. 9. 2012). „Glazbeni dnevnik: Arsen Dedić, 'Kuća pored mora'. www.booksa.hr (на језику: хрватски). Приступљено 26. 4. 2019. 
  31. ^ Dukić, Ivan (1996). „˝Studio˝ i ˝Plavi vjesnik˝ - pogled na istraživanja prodora i utjecaja zapadne popularne kulture u Hrvatsku (1963—1965)”. Radovi : Radovi Zavoda za hrvatsku povijest Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu (на језику: хрватски). 29 (1): 331—448. ISSN 0353-295X. Приступљено 26. 4. 2019. 
  32. 32,0 32,1 32,2 „Memoari Arsena Dedića (2. deo): Mojih deset godina na sceni (1968)” (на језику: хрватски). Plavi vijesnik. 01. 1968. Приступљено 26. 4. 2019. 
  33. ^ Pelaić Strelkov, Goran (2000). Zapisi i sjećanja - Arsen Dedić: "Pjesme opstale pod teretom vremena, novih ukusa i novog estradnog glazbenog terora" (на језику: хрватски). Glazbeni portret. стр. 5. 
  34. ^ „Трезор”. www.rts.rs. 12. 2. 2013. Приступљено 26. 4. 2019. 
  35. ^ Pacek, Tatjana (13. 8. 2015). „Mladi dani: Mišo bez brkova, učenica Josipa i brkati Arsen”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 26. 4. 2019. 
  36. ^ Takvim sjajem može sjati - Zagrebačka škola šansone, dokumentarni serijal HRT-a, epizoda 4.
  37. ^ Škrabe, Nino (2015). „In memoriam: Arsen Dedić - jaska.hr”. www.jaska.com.hr (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  38. ^ Vrdoljak, Dražen (28. 4. 1972). „Jazz i šansona dijele sudbinu: osebujna suradnja” (PDF). Telegram (30/31 (546/7)). Приступљено 28. 4. 2019. 
  39. ^ Ivanjek, Željko (30. 9. 2006). „Arsen Dedić: 'Krleža je volio moju Gabi' - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 28. 4. 2019. 
  40. 40,0 40,1 Polimac, Nenad (2010). „Film koji je probudio hrvatsku kinematografiju”. www.hfs.hr (на језику: хрватски). HFS | Hrvatski filmski savez. Приступљено 28. 4. 2019. 
  41. ^ Gilić, Nikica (31. 8. 2015). „Rane 1970-e i filmski slučaj Tomislava Radića”. Poznańskie studia slawistyczne (на језику: хрватски). IV (6): 91—104. Приступљено 28. 4. 2019. 
  42. ^ Bobanović, Paula (29. 3. 2013). „Gabi i Arsen: Brak umjetnika koji je urodio evergreenima”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  43. ^ Sabolić, Maja (05. 2008). „Jezik ljubavi ne traje jedan dan” (PDF). Cantus (на језику: хрватски) (150): 12. 
  44. ^ Cindrić, Velimir (20. 3. 2003). „Smiono rođenje stila” (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  45. ^ Janjatović, Petar (2016). ExYU rock enciklopedija: 1960-2015 (на језику: српски). P. Janjatović. стр. 56—58. ISBN 9788690531721. Приступљено 28. 4. 2019. 
  46. ^ „Billboard” (на језику: енглески). 86 (19). Nielsen Business Media, Inc. 11. 5. 1974: 87. ISSN 0006-2510. Приступљено 28. 4. 2019. 
  47. ^ Tučkar, Zoran (18. 8. 2015). „Otišao je čovjek koji nikad nije razočarao svoju publiku ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  48. ^ „Obrade i prepjevi - A Thousand Kisses Deep - www.leonardcohencroatia.com”. leonardcohencroatia.com (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала на датум 10. 6. 2016. Приступљено 28. 4. 2019. 
  49. ^ Vrečko, Stjepan (10. 4. 2006). „Zaista, ko ovo more platit… ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  50. ^ Lisac, Josip (9. 12. 2014). „ŠIBENSKA JEZIČNA I KNJIŽEVNA BAŠTINA”. Čakavska rič : Polugodišnjak za proučavanje čakavske riječi (на језику: хрватски). XLII (1-2): 43—50. ISSN 0350-7831. Приступљено 28. 4. 2019. 
  51. ^ „CAREVO NOVO RUHO / POSTOJANI KOSITRENI V - CROATIA RECORDS”. crorec.hr (на језику: хрватски). Croatia records. Приступљено 28. 4. 2019. 
  52. ^ Vidačković, Zlatko (4. 9. 2003). „Ne kradite moje pjesme!”. Vijenac (на језику: хрватски) (247). 
  53. ^ „Hrvatska glazbena unija”. Архивирано из оригинала на датум 23. 9. 2014. Приступљено 28. 4. 2019. 
  54. ^ Tučkar, Zoran (15. 9. 2011). „Domoljubne i antiratne pjesme u Hrvata, regiji i svijetu ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 28. 4. 2019. 
  55. ^ „Kad raziđe se dim”. www.zamp.hr (на језику: хрватски). Baza autora. Приступљено 28. 4. 2019. 
  56. ^ „Intervju Arsena Dedića za N1: Okrenimo se budućnosti”. N1 HR (на језику: хрватски). 17. 1. 2015. Приступљено 28. 4. 2019. 
  57. ^ Radoš, Ivan; Brigović, Ivan (2013). The 101. Brigade of the Croatian Army (на језику: хрватски). UHBDR 101. brigade Susedgrad ; Hrvatski memorijalno-dokumentacijski centar Domovinskog rata. стр. 344. ISBN 9789537439484. Приступљено 28. 4. 2019. 
  58. ^ Prijović, Z. (3. 1. 2000). „Arsen Dedić: Moji ljudi su božji cvetovi”. arhiva.glas-javnosti.rs (на језику: српски). Glas javnosti. Приступљено 28. 4. 2019. 
  59. ^ Vrečko, Stjepan (16. 1. 2006). „Jedan, jedini, vanserijski i neponovljivi… ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  60. ^ „REIZDANJE "MINISTARSTVA STRAHA". www.crorec.hr (на језику: хрватски). CROATIA RECORDS. 11. 4. 2012. Приступљено 29. 4. 2019. 
  61. ^ Jergović, Miljenko (14. 3. 2015). „Damir Urban: Trule kosti”. www.jergovic.com (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  62. ^ „Ovogodišnja šibenska šansona posvećena Arsenu Dediću, Viljac: 'Bit će dirljivo'. www.sibenik.in (на језику: хрватски). ŠibenikIN. 18. 8. 2015. Приступљено 29. 4. 2019. 
  63. ^ „Arsen Dedić: 'Kinotika'. web.archive.org (на језику: хрватски). 14. 5. 2003. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2003. Приступљено 29. 4. 2019. 
  64. ^ Stilinovićr, Iva (13. 3. 2003). „Koncert u čast Arsenu Dediću unaprijed proglašen glazbenim događajem godine”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  65. ^ Dedić, Arsen (2004). Padova: uspomene s bolovanja, Padova 2003-2004 (на језику: хрватски). AGM. ISBN 9789531742146. Приступљено 29. 4. 2019. 
  66. ^ Črnko, Tina (8. 12. 2004). „Malo remek-djelo ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  67. ^ Wera, Ante Veršić (14. 11. 2005). „Trokut na kvadrat u Lisinskom ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  68. ^ Draščić, Željko (10. 10. 2006). „Čistim svoju diskografiju ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  69. ^ Vukušić, Marko (6. 4. 2008). „Neobične pjesme o običnim stvarima ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  70. ^ Gall, Zlatko (19. 3. 2008). „ARSEN DEDIĆ: Rebus”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  71. ^ „Top of the Shops - službena tjedna lista prodanih albuma u Hrvatskoj”. web.archive.org (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2015. Приступљено 29. 4. 2019. 
  72. ^ „Top of the Shops - službena tjedna lista prodanih albuma u Hrvatskoj”. web.archive.org (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2014. Приступљено 29. 4. 2019. 
  73. ^ „Arsen Dedić i Gino Paoli opet zajedno na pozornici”. Dnevnik.hr (на језику: хрватски). 16. 9. 2009. Приступљено 29. 4. 2019. 
  74. ^ „Top of the Shops - službena tjedna lista prodanih albuma u Hrvatskoj”. web.archive.org (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала на датум 25. 3. 2016. Приступљено 29. 4. 2019. 
  75. ^ „Online premijera dueta Arsena Dedića i Miše Kovača "Mi smo lišće s iste grane" ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). 13. 4. 2013. Приступљено 29. 4. 2019. 
  76. ^ Heidi, Janko (23. 1. 2015). „Arsen Dedić 'Suputnici' - novo i prošireno ruho stare priče”. ravnododna (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  77. ^ Gall, Zlatko. „Arsen Dedić: Estradi otkazujem pretplatu > Slobodna Dalmacija > Spektar”. Slobodna Dalmacija. Архивирано из оригинала на датум 13. 12. 2014. Приступљено 29. 4. 2019. 
  78. ^ M., N. (1. 12. 2015). „Poslušajte kako zvuči posljednja Arsenova pjesma koju je poklonio šibenskim 'Cvrčcima'. www.sibenik.in (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  79. ^ Silobrčić, Dobroslav (11. 1. 2014). „MATIJA DEDIĆ 'Ne pjevam i ne pišem pjesme. Pisati pjesme pored Arsena bilo bi - osuda na neuspjeh' - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr. Jutarnji list. Приступљено 29. 4. 2019. 
  80. ^ Tučkar, Zoran (14. 7. 2013). „Arsen Dedić i Branko Bulić - Otvaranje Scene Amadeo u veteranskom stilu ⋆ Muzika.hr”. Muzika.hr (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  81. ^ Goreta, M. (20. 8. 2015). „'Imponiralo mi je naše prepoznavanje'. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). Приступљено 29. 4. 2019. 
  82. ^ „Arsen Dedić dobitnik je Nagrade 50 godina”. web.archive.org (на језику: хрватски). Motovun Film Festival. 30. 6. 2014. Архивирано из оригинала на датум 7. 7. 2014. Приступљено 9. 5. 2019. 
  83. ^ Kragić, Bruno (3. 5. 2011). „Kojih se filmova sjeća Arsen Dedić?”. Dani Hvarskoga kazališta : Građa i rasprave o hrvatskoj književnosti i kazalištu (на језику: хрватски). 37 (1): 399—408. ISSN 1849-0158. Приступљено 9. 5. 2019. 
  84. 84,0 84,1 Paulus, Irena (4. 11. 2001). „Podsjetnik za zaboravne - Neradnik Arsen”. Vijenac (на језику: хрватски) (198). 
  85. ^ „ŠPIRO ŠPULA (ZLATNA NIT) - Filmovi, serije, emisije - Lukin portal za djecu”. www.pjesmicezadjecu.com (на језику: хрватски). Приступљено 9. 5. 2019. 
  86. ^ „Arsen: Maestro, djed i čarobnjak”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Večernji list. 21. 8. 2015. Приступљено 9. 5. 2019. 
  87. ^ „GABI NOVAK I ARSEN DEDIC - Title melody of their show”. 22. 6. 2007. Приступљено 9. 5. 2019. 
  88. ^ „From the "ARSEN I GABI SHOW" -- A funny sketch”. 22. 6. 2007. Приступљено 9. 5. 2019. 
  89. ^ „Novogodišnji 1. program TV ZG '80: Arsen Dedić, Oliver Dragojević, Novi fosili i pregršt disco hitova” (на језику: хрватски). 1979. Приступљено 9. 5. 2019. 
  90. ^ „Lu kao Mata Hari”. Vijenac (на језику: хрватски). 255. 11. 12. 2003. Приступљено 10. 6. 2019. 
  91. ^ Körbler, Iva (1. 3. 2007). „Umjesto recenzije”. Vijenac (на језику: хрватски). 339. Приступљено 10. 6. 2019. 
  92. ^ „Kako su Arsen, Luko, Hraste vidjeli Miljenka Smoju...”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). 26. 10. 2015. Приступљено 10. 6. 2019. 
  93. ^ Novak, Lada (13. 7. 2015). „ARSEN PONOVNO NA OPERACIJSKOMSTOLU Gabi bdije uz postelju: 'Dobro je prošlo, ali sada opet mora učiti hodati' - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 4. 5. 2019. 
  94. 94,0 94,1 Bobanović, Paula (8. 8. 2015). „Arsen Dedić uskoro ide kući iz bolnice, upala mu se smirila...”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 4. 5. 2019. 
  95. ^ Jureško, Goranka (30. 7. 2015). „HITNI ODLAZAK U BOLNICU: NAGLO MU SE POGORŠALO ZDRAVSTVENO STANJE Arsenu Dediću pozlilo, sumnja se na sepsu - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 4. 5. 2019. 
  96. ^ P., D. (30. 7. 2015). „Poboljšalo se zdravstveno stanje Arsena Dedića”. Hrvatska radiotelevizija (на језику: хрватски). Приступљено 4. 5. 2019. 
  97. ^ „ARSENU DEDIĆU JE BOLJE Legendarni kantautor još je smeten i odbija hranu, ali inzistira na povratku kući! - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. 3. 8. 2015. Приступљено 4. 5. 2019. 
  98. ^ „Drastično se pogoršalo stanje Arsena Dedića: legenda hrvatske glazbe u kritičnom stanju!”. Tabloid.hr (на језику: хрватски). 13. 8. 2015. Приступљено 4. 5. 2019. 
  99. ^ „Arsen Dedić u kritičnom stanju”. Slobodna Dalmacija (на језику: хрватски). 14. 8. 2015. Приступљено 4. 5. 2019. 
  100. ^ Bobanović, Paula; Sarić Čedić, Jasmina (16. 8. 2015). „Zabrinuta Gabi odbila je da Arsena ponovno operiraju”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 4. 5. 2019. 
  101. ^ Šegedin Miriovsky, Sanja (17. 8. 2015). „Napustila nas glazbena legenda Arsen Dedić”. Hrvatska radiotelevizija (на језику: хрватски). Приступљено 4. 5. 2019. 
  102. ^ „Glazbenici: Arsen Dedić je bio najveći”. Scena.hr (на језику: хрватски). 17. 8. 2015. Приступљено 4. 5. 2019. 
  103. ^ „Predsjednik Vlade Zoran Milanović uputio brzojav sućuti obitelji Arsena Dedića”. vlada.gov.hr (на језику: хрватски). 18. 8. 2015. Приступљено 4. 5. 2019. 
  104. ^ „Videoalbum: Sjećamo se Arsena Dedića”. Hrvatska radiotelevizija (на језику: хрватски). 18. 8. 2015. Приступљено 4. 5. 2019. 
  105. ^ „KOMEMORACIJA U ŠIBENIKU Prijatelji i kolege oprostili se od Arsena Dedića - Gloria”. www.gloria.hr (на језику: хрватски). 21. 8. 2015. Приступљено 4. 5. 2019. 
  106. ^ Volarić, Toni (25. 8. 2015). „Sprovod u Zagrebu: Arsenu su zbogom rekli obitelj i prijatelji”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 4. 5. 2019. 
  107. ^ „Arsen Dedić dobitnik je Nagrade 50 godina”. Motovun Film Festival (на језику: хрватски). 21. 2. 2019. Приступљено 19. 8. 2019. 
  108. ^ „Dobitnici Porina za životno djelo | porin.org”. www.porin.org (на језику: хрватски). Приступљено 19. 8. 2019. 
  109. ^ „Odluka kojom se odlikuju Redom Danice hrvatske s likom Marka Marulića”. narodne-novine.nn.hr (на језику: хрватски). 7. 7. 1995. Приступљено 19. 8. 2019. 
  110. ^ „Odluka o odlikovanju Redom hrvatskog pletera za osobit doprinos razvitku i ugledu Republike Hrvatske i dobrobiti njezinih građana”. narodne-novine.nn.hr (на језику: хрватски). 20. 6. 2008. Приступљено 19. 8. 2019. 

Литература[уреди]

  • Pelaić Strelkov, Goran (2000). Zapisi i sjećanja - Arsen Dedić: "Pjesme opstale pod teretom vremena, novih ukusa i novog estradnog glazbenog terora" (на језику: хрватски). Glazbeni portret. стр. 5. 
  • Kesovija, Tereza (2014). To sam ja (на језику: хрватски). Zagreb: Večernji list. стр. 507. ISBN 9789533131504. Приступљено 26. 4. 2019. »Neimućni tvoji prodali su prasca da ti kupe flautu. Istočasno – neimućni moji prodali su prasca da mi kupe flautu. Znači da nas vežu i ti prasci. Autentične svinje sretali smo kasnije.« 
  • Janjatović, Petar (2003). Ex YU rock enciklopedija. Beograd: Čigoja štampa.  COBISS.SR 137175308

Спољашње везе[уреди]