Арсен Дедић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Арсеније Дедић
DedicArsen.JPG
Арсен Дедић, шансоњер и кантаутор
Основне информације
Пуно имеАрсеније Дедић
Друга именаАрсен
Датум рођења(1938-07-28)28. јул 1938.
Место рођењаШибеник,  Краљевина Југославија
Датум смрти17. август 2015.(2015-08-17) (77 год.)
Место смртиЗагреб,  Хрватска
Активни период1969 - 2015.
Занимањепевач, композитор
Веб-сајтhttp://www.arsen.hr

Арсеније Дедић (Шибеник, 28. јул 1938Загреб, 17. август 2015), познатији као Арсен Дедић, био је југословенски и хрватски пјевач, композитор, пјесник, аранжер, текстописац, кантаутор и музичар. Аутор је и извођач више десетина шансона и побједник многих музичких фестивала. Написао је, компоновао и извео бројне живописне љубавне и мисаоне пјесме, а својим изворним музичким стилом стекао многобројне поклонике. Слови за једног од утемељитеља шансоне у Хрватској. Уз музику, објавио је више збирки лирике. Преводио је и обрађивао познате шансоњере и ауторе, међу њима Ђина Паолија, Серђија Ендрига, с којима је често сарађивао, и Жака Брела, који је својим ликом и дјелом снажно утицао на његову каријеру. Основно одређење му је музика, али у споју са поезију, истакао је властити кантауторски говоа, који га је највише и обиљежио. Написао је музику за стихове Мирослава Крлеже, Добрише Цесарића, Тина Ујевића, Звонимира Голоба и многих других. Његове пјесме супреводили и обрађивали многи извођачи, а сâм је писао за многе познате хрватске естрадне умјетнике, међу којима се истичу Габи Новак, клапе и Ибрица Јусић. Велики дио његова опуса чини примијењена музика за телевизију, филм и позориште. Био је члан Хрватског друштва складатеља и Хрватског друштва писаца. Познат је и под придјевцима „пјесмар, академски тежак” и „пјесник опће праксе”. Сматра сенајкомплетнијим и најважнијим кантаутором у историји хрватске популарне музике.[1]

Биографија[уреди]

Дјетињство и младост[уреди]

Арсенија Дедић је рођен 28. јула 1938. године у Шибенику, у тадашњој Краљевини Југославији. Био је друго дијете у породици Јована (†1983) и Веронике (дјевојачко Миковић; 1904—1995). Са очеве стране сви су били Срби православци који су потицали из околине Дрниша,[2] док је мајка била Хрватица из Рупа код Скрадина и у православље је прешла приликом удаје за Јована.[3][4] Једна бака је била италијанског поријекла.[5] Арсен је одрастао у сиромашној, сељачкој породици, а мајка (надимак Јелка[6]) је била неписмена, веома побожна домаћина и праља, коју је он касније описменио.[7][8] Мајку је често истицао као извор надахнућа и особу којој се дивио.[9][10] Иако је мајка хтјела дати му име Игор, на наговор свештеника дала му је име Арсеније, по патријарху српском Арсенију III.[3] Отац Јован је био зидар и ватрогасац добровољац, касније пословођа у поморском грађевинском предузећу „ПомГрад”, а поред посла се бавио и пољопрвиредом.[11] Јован је био и музички надарен и у Шибенској народној глазби и хотелској капели је свирао више инструмената — трубу, тубу и тимпане.[10][11][12]

Током италијанске окупације (1941—1943) и усташке власти (1943—1944) у Шибенику током Другог свјетског рата и у послијератном периоду који је обиљежен мањом хране и немаштином, нека вријеме је провео са мајчином родбином у Рупама и Дубравицама, уз ријеку Крку у залеђу Шибеника.[13] Дјетинство је провео у шибеничкој четврти Варош, у кући са бројем 41. у данашњој улици Николе Тесле, у којој је рођен Игор Мандић, а неко вријеме су живјели и Вице Вуков и Мишо Ковач.[2][11][14] Дедић је био у веома добрим пријатељским односима са Вуковим.[15] Живот у Шибенику, мотиви града и његово становништво, као и медитераски угођај, обиљежили су велики дио Дедићевог опуса.[16] У дјетинству, Арсен је посјећивао и православну и римокатоличку цркву.

У лимену музику Арсена од његове тринаесте године, и његовог старијег брата Милутина, увео је отац Јован. Арсен је свирао приликом свечаности и концерата, али често и током споровода. Први учитељ флауте био му је њемачки војник који је остао у Шибенику послије рата.[17] На радију, којег му је поклонио ујак, слушао је италијанске извођаче (међу којима се истиче Доменико Модуњо), којима се дивио.[18] На наговор Ловре Матачића, који је тада боравио у Шибенику, петнаестогодишњи Арсен је почео свирати у позоришном оркестру. Шибеник је средином педесетих година 20. вијека имао оперу под водством Јакова Готовца, а Арсен се све више почиње занимати за музику.[19] Као дјечак, а ни у каснијем добу, није волио фудбал. Похађао је шибенску гимназију, био је један од најбољих ученик и члан кошаркашке екипе[20], а упоредо је похао и средњу музичку школу.[3] Своју склоност према музици испољио је и оснивањем клапе током гимназијских дана, у којој је пјевао и Вице Вуков.[21]

Средином педесетих година почиње да објављује поезију у „Полету“, „Књижевним новинама“ и сплитском „Видику“. По завршетку гимназије 1957. године сели се у Загреб, уписује Правни факултет и средњу музичку школу, а затим и Музичку академију на којој дипломира 1964. године. Крајем педесетих, Дедић почиње са својим првим композиторским радовима везаним за класичну музику, али пише и текстове за забавну музику под псеудонимом Игор Кримов. Уједно приступа вокалним групама Prima, Sirynx, Загребачки вокални квартет и Melos, откривајући богатство шансоне и канцоне. Са њима снима плоче на којима су препеви страних хитова. Прву плочу објавио је са љубљанским Диксиеланд ансамблом и на њој су «Заплеши твист», препев «Let`s twist again» Чабија Чекера (Chubby Checker) и „Рођена за мене“ или "Nata per me" Адријана Челентана (Adriano Celentino). Године 1961. открива италијанског аутора Ђина Паолија (Gino Paoli), доживљава »шок идентификације» који ће утицати на јачање ауторске сигурности током даљег рада. Као комплетан аутор први пут се представља 1963. године када на Сплитском фестивалу изводи песму „Онај дан“. Затим први пут објављује своју песму »Невољен», а на том синглу се налази и „Окус соли“, обрада Паолијевог хита. Од 1959. до 1964. године ради као музички сарадник на ТВ Загреб, а затим прелази у слободне уметнике.[22]

Аутентични југословенски кантаутор[уреди]

Током шесдесетих година каријеру везује за фестивале, нижући серију евергрин композиција и односећи награде са лакоћом. Први солистички концерт одржао је децембра 1965. године у београдском Дому синдиката. Временом се повлачи са фестивала и оријентише се на снимање цењених плоча. Први LP „Човек као ја“, објављен 1969. године, доноси ретроспективу најбољих песама као што су "Moderato cantabile", „Кућа поред мора“, „Бит ћеш увек моја“, „Све што знаш о мени“ и друге. Следећи LP „Арсен 2" само потврђује његове високе квалитете, доносећи, „О младости“, „Не плачи“, „Таквим сјајем може сјати“. Дупли албум "Homo volans" објављен 1973. године дефинитиво му одређује централну кантауторску позицију кроз песме „Твоје нежне године“, „Лаку ноћ музичари“, „Модра ријека“. Уносећи временом у своју романтику елементе ироније и сатире, Дедић током седамдесетих снима кључне ауторске плоче, али се огледа и на другим пољима. Ради плоче за децу, примењену музику, компонује на текстове песника, а његове песме изводе Драго Млинарец, Бијело Дугме, Јосипа Лисац, Сребрна крила, Здравко Чолић и многи други. Такође, редовно компонује за супругу Габи Новак која често гостује на његовим плочама и наступима. Сарадњу са новим генерацијама продубљује током осамдесетих радећи препеве са словеначког, песама Андреја Шифера, Зорана Предина и других. Са Предином снима заједничку плочу «Свједоци приче» на којој се ауторски допуњују, нудећи другачије читање својих ранијих песама. У песми «Домовина» придружио им се Бора Ђорђевић са којим су 1989. године заједно наступали у више наврата. Године 1993. Дедић после дуже паузе објављује плочу «Тихи обрт» на којој уз Габи Новак учествује и њихов син Матија који свира клавир. У песмама „Између нас рат је стао“, „Мирис јефтине хране“, „Мајка храброст“, „Моцартова година 1991." Дедић на убедљив начин поетски прелама ратне рефлексије.

Следећи ЦД нуди помало неочекивану ретроспективу. Наиме, Дедић је 1961. године почео да пише текстове за далматинске песме, тако да су неке од њих, као „Вратија се Шиме“, „Машкаре“, „Цвите моја“, временом добиле атрибут народних. Од 1970. године почео је да компонује музику и пише текстове за шибенске клапе, а често је радио и на стихове Ујевића, Гулина, Билића и других. Од око четрдесет песама које су тако настале Дедић је за ЦД «Ко ово море платит» направио избор од двадесет далматинских песама снимљених од 1973. до 1995. године. Уз њега и Габи певају клапе Шибеник, Бонаца, Маслина, Носталија, Калафат. Године 1997. објављује ЦД „Министарство страха“ и у песмама „Твоје тијело, моја кућа“, „Министарство страха“, „Ратни профитери“ и другим гради горку, али емотивну атмосферу сличну оној коју је забележио на плочи „Тихи обрт“.

Успеси и награде[уреди]

Током каријере, Дедић је писао музику за позориште, филм и ТВ драме. Године 1968. глумио је у филму "Вишња на Ташмајдану“ редитеља Столета Јанковића. Прву књигу поезије „Брод у боци“ Дедић је објавио 1971. године и она је доживела бројна издања и импресиван тираж од осамдесет хиљада примерака, што не треба да чуди, будући да је песма „Не дај се Инес“ била прихваћена од свих генерација. Са Матијом Скурјенијем је објавио књигу за децу „Замишљено пристаниште“ (1975), па «Народне пјесме» (1979), "Canto e poesia" (1983), са фотографом Томиславом Рисићем „Загреб и ја се волимо тајно“ (1986) и „Хотел Балкан“. Публициста Игор Мандић је 1983. године о њему објавио књигу „Арсен“. Крајем 1997. године Дедић је објавио књигу „Стихови“ у којој су сакупљени материјали из његових књига, као и нове песме. За свој рад Дедић је добио бројене награде од којих су посебно цењене италијанске I premi Tenzo и Jacques Brel за допринос ауторској песми у Европи.

Фестивали[уреди]

Београдско пролеће:

  • Сада не / Пролећни цвет, '63, трећа награда публике
  • Далеко, далеко, '67
  • Свирач на жици, '68
  • Све што знаш о мени, '69
  • Моја, '70, награда за најбољи текст
  • Не плачи, '71

Песма лета:

  • Ако си пошла спат, '67
  • Твоја рука, '68

Опатија:

  • Пољевачи улица, '63
  • Љубавна прича бр. 9, '65
  • Тамара, / Ни ти, ни ја, '66, прва награда стручног жирија
  • У име љубави, '67
  • Што ће бити с нама, '70
  • И дође вријеме, '80

Ваш шлагер сезоне, Сарајево:

  • Долази дан твог вјенчања, '68
  • Све било је музика, '70, победничка песма

Сплит:

  • Онај дан / Веслај (дует са Зденком Вучковић), '63, друга награда жирија и публике
  • Кућа поред мора, '64, прва награда жирија, друга награда публике и нагрда за најбоље стихове
  • Желим задржати љето / Послије кише долази сунце (дует са Зденком Вучковић), '65
  • Каштеланске балатуре (дует са Бети Јурковић) / Стара цура, '65
  • Шентада на риви, прва награда жирија / Мој брат, '66, трећа награда публике
  • То је мој свијет, '68
  • Враћам се, '69, прва награда стручног жирија

Загреб:

  • Јесењи дажд, '63
  • Moderato cantabile, '64
  • Човјек као ја, '65
  • Сандра / Знат ћеш, '66
  • Празна обећања, '69
  • Дјевојка за један дан, '70
  • Милена, '71
  • Модра ријека, '73
  • Дида мој, '82
  • Научила ме, '89

Југословенски избор за Песму Евровизије:

  • Одлучи се, '64

Словенска попевка:

  • Пегасто декле, '72

Крапина:

  • Закај ву далине одхајају цајти (дует са Габи Новак), '77
  • Гдо ти је рекел (дует са Габи Новак), '84

Шибеник:

  • Невер море, '98
  • Нисам ти доспио рећи, 2000

Пула:

  • Има, а не зна (дует са Петром Грашом), 2008

Синглови[уреди]

  • Заплеши twist / Рођена за мене (Југотон 1962)
  • За сретан пут / Луталица / Измишљам живот / Један живи човјек (Југотон 1962)
  • Маргарет / Што да вам причам / Последња ноћ / Моје руке (Југотон 1963)
  • Цигарета / То сам ја / Цесте у ноћи / Доста је тога (ПГП РТБ 1963)
  • Писмо војника / Окус соли / Евелзн / Невољен (ПГП РТБ 1963)
  • Moderato cantabile / Мој пријатељ / Циркус / Писмо (Јутотон 1964)
  • Сањам те / Вера Павладољска / Човек као ја / Кад сви оду (Југотон 1966)
  • Кад би сви људи на свијету / Давне кише / Пјевам да ми прође вријеме / Два пријатеља (ПГП РТБ 1967)
  • Балада о птицама / Балада о земљи / Јесења балада / Балада о звонару (ПГП РТБ 1967)
  • То је мој свијет / Разговарам са морем / Прича о Marinelli / Снијег (Југотон 1968)
  • Све што знаш о мени / Хвала ти (Југотон 1969)
  • Враћам се / Као рпијатељи (Јутогон 1969)
  • Празна обећања / Повечерје (Југотон 1969)
  • Мајко моја / Пут у рај / Стране свијета / Свега ми је доста (Југотон 1971)
  • Све било је музика / Девојка за један дан (Југотон 1970)
  • Милена / Заједно (Helidon i Alta 1971)
  • Пегасто Декле / Љзбљански звон / Б страна Љзпка Димитровска (Helidor 1972)
  • Vse ceste vodijo v Rim / Моја мала из Љубљане (Helidor)
  • Прва љубав / Сине мој (Студио Б 1975)
  • Чермешина / Ја сам ту / Мама / Коме (Мелодија)
  • У Регистратури / Лаура (syzy 1977)

Албуми[уреди]

Студијски албуми[уреди]

Компилације[уреди]

Филмографија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Dragaš, Aleksandar (19. 8. 2015). „ALEKSANDAR DRAGAŠ O ARSENU DEDIĆU Leonard Cohen i Jacques Brel u malom jeziku i maloj kulturi - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  2. 2,0 2,1 „JUTARNJI U ŠIBENSKOJ ULICI U KOJOJ JE ODRASTAO ARSEN DEDIĆ ‘Kad se sjetim djetinjstva i Varoša, sjetim se gladi.... jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. 24. 8. 2015. Приступљено 23. 4. 2019. 
  3. 3,0 3,1 3,2 „Moj brat Arsenije”. kurir-info.rs (на језику: српски). Kurir. 25. 5. 2005. Архивирано из оригинала на датум 2. 6. 2014. Приступљено 23. 4. 2019. 
  4. ^ Fuka, Ivor; Kegelj, Ivan (19. 1. 2015). „RAZGOVOR S ARSENOM DEDIĆEM: Pomalo privodim svoju priču kraju!”. Lupiga (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. »- Gledajte, mene je rodila čista, što bi se reklo, Hrvatica – katolkinja, Veronika Mišković, a ćaća mi je bio ortodoks – dakle pravoslavac. Morate znati da je u Šibeniku i oko njega živjelo puno, mi to kažemo morlačkog življa. U tom vremenu ljudi su prihvaćali religije onako kako je tko pružao mogućnost održanja, životnog spasa, stjecanja nekog malog posjeda. U to neko vrijeme, recimo, pravoslavna crkva je davala najviše takvih posjeda. Tako su preci mog oca uzeli pravoslavlje.« 
  5. ^ Керблер, Јурица (1. 2. 2015). „Арсен Дедић: Знам ћирилицу, а говорим и руски”. www.novosti.rs (на језику: српски). Вечерње Новости. Приступљено 23. 4. 2019. 
  6. ^ Polimac, Nenad (19. 8. 2015). „NENAD POLIMAC PIŠE O JEDINOJ TAJNI ARSENA DEDIĆA Jednom je rekao: 'Ja se smrti ne bojim' - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutanji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  7. ^ Markovina, Dragan (5. 12. 2015). „Arsenov brat: Nisam pokazivao da bi roditelji trebali investirati u mene, za razliku od Arsena koji je bio spektakl”. Telegram.hr (на језику: хрватски). Telegram. Приступљено 23. 4. 2019. 
  8. ^ Лопушина, Марко (15. 10. 2008). „Београд ме створио”. www.novosti.rs (на језику: српски). Вечерње Новости. Приступљено 23. 4. 2019. 
  9. ^ „Arsen Dedić u intervjuu Glasu Koncila 1971. godine: »Ljepota, pravda, istina, moraju opet zasjati«”. web.archive.org (на језику: хрватски). 18. 8. 2015. Архивирано из оригинала на датум 26. 8. 2015. Приступљено 23. 4. 2019. 
  10. 10,0 10,1 Angeleski, Zoran (12. 4. 2015). „Arsen Dedić: Strah je postao naše redovito stanje / Novi list”. www.novilist.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  11. 11,0 11,1 11,2 „Bare nosi dramatiku u kojoj ima istine, za razliku od Štulića”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). 15. 7. 2015. Приступљено 23. 4. 2019. 
  12. ^ Ivanjek, Željko (4. 5. 2008). „Arsen Dedić - život jednog kantautora - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutanji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  13. ^ Tasić, Živorad (1982). „Arsen, sasvim osobno: Moj autorski rad me čuva od kobne pripadnosti estradi”. www.index.hr (на језику: хрватски). Zum reporter. Приступљено 23. 4. 2019. 
  14. ^ Klarić, Snježana (31. 8. 2012). „Ulica djetinjstva Arsena Dedića, Mate Miše Kovača i Vice Vukova šibenski je ‘hall of fame. Šibenski portal (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  15. ^ Pacek, Tatjana; Morić, Danijela Ana (24. 9. 2014). „Arsen: Vice i ja bili smo u istoj klapi, on je imao najljepši glas”. www.24sata.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  16. ^ „Arsen Dedić - Šibenik koji hoda”. Kroativ.at (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  17. ^ Živković, Ivan (8. 12. 2015). „IMA 80 GODINA, IZGLEDA SJAJNO, ALI SADA SMIJE POPITI SAMO POLA LITRE RAKIJE DNEVNO Intimna ispovijest brata Arsena Dedića - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  18. ^ Ferić, Stanko (5. 10. 2008). „Čarobna ulica u kojoj su odrasli Vice, Arsen i Mišo - Jutarnji List”. www.jutarnji.hr (на језику: хрватски). Jutarnji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  19. ^ „Arsen Dedić”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Večernji list. 1. 12. 2006. Приступљено 23. 4. 2019. 
  20. ^ Rak, Ana (27. 7. 2016). „FOTO: Arsenov ‘Brod u boci’ zaplovio na tvrđavi Barone”. Šibenski portal (на језику: хрватски). Приступљено 23. 4. 2019. 
  21. ^ Šarić, Jelena (26. 3. 2014). „Arsen Dedić: Još u gimnaziji imao sam svoju prvu, vlastitu klapu”. www.vecernji.hr (на језику: хрватски). Večernji list. Приступљено 23. 4. 2019. 
  22. ^ Ilustrovana Yu Rock enciklopedija 1960-1997, Petar Janjatović, Geopoetika

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]