Индијски мали мунгос

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Индијски мали мунгос
Small asian mongoose.jpg
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
H. javanicus
Биномијално име
Herpestes javanicus
Подврсте
Small Asian Mongoose area.png
Природно станишите индијског малог мунгоса

Индијски мали мунгос (лат. Herpestes javanicus) је врста мунгоса из јужне и југоисточне Азије, а од краја 19. века унешен на још многа места у свиету.

Западне подврсте понекад се одвајају у врсту Herpestes palustris. Сродан је и сличан својем већем рођаку индијском сивом мунгосу (Herpestes edwardsii) с којим дели домовину и већину свог природног ареала.

Опис[уреди]

Тело је витко, ноге кратке, глава дугуљаста са шиљастом њушком. Дужина без репа је 25 до 41 цм а маса око 0,5 кг, мужјаци имају робуснију главу и већи су од женки. Уши су кратке. Крзно мекано и кратко, светло до тамно смеђе боје прошарано златним тачкама (лат. auropunctatus). Одоздо је светлији. Реп је снажан и китњаст, поступно се стањује према врху. Кад се узнемири, длаке на телу и репу му се накостреше.[2] Шапе имају пет прстију и дуге канџе које не могу увући.

Распрострањеност и станиште[уреди]

Природно је распрострањен широм јужне Азије, од Ирана, северне Индије, Индокине до јужне Кине и отока Јаве. Интродуциран је на неке отоке Тихог оцеана (Хаваји, Фиџи, Окинава), Индијског оцеана (Комори, Маурицијус), Јадранског мора, Кариба (Јамајка, Порторико, Trinidad и друге) и обална подручја од Венецуеле до Суринама.[3] Разлози њиховог насељавања првотно је била контрола популације пацова и змија, али свугде су убрзо постали претња завичајној фауни. Локално су била могућа и ненамерна прекоморска насељавања са мунгосима као „слепим путницима“.

Настањује разнолика станишта од шикара и шума до травњака и каменитих пустиња. Добро су се прилагодили људском утицају на простор, одговарају им деградирана и пољопривредна земљишта, близина насеља такође. Преферира сува станишта али може живети у обалним подручјима, а у Полинезији и у кишним шумама.[3]

Понашање, прехрана и разможавање[уреди]

Мунгоси су активни дању и подносе високе температуре. Мали индијски мунгос живи углавном самотно, скупина мужјака може делити исту јазбину. Користе напуштене јазбине других животиња или их сами копају и терестични су тј. ретко се пењу на дрвеће. Користе 12 различитих звукова.

Није искључиви месождер већ прилагодљиви опортунист. Храни се највише бескичмењацима (скакавци, шкорпиони, пауци, ракове) и мањим бескичмењацима (жабе, змије, птице и њихова јаја). Знају јести воће и бобице а виђени су како убијају сисаре неколико пута веће од себе.

Змије убија захваљујући својој окретности и брзини, није потпуно имун на змијски отров али га може поднијети у битно већим количинама него друге животиње сличне величине.[4]

Трудноћа траје 7 недеља. Обично имају два легла годишње са по 2 - 5 младих и за њих се женка брине сама. Животни век до 7 година.[5]

Мунгос на Јадрану[уреди]

Интродукција малог индијског мунгоса на оток Мљет је спроведена 1910. по налогу Аустро-Угарског министарства пољопривреде. Након карантене испуштено је 7 мужјака и 4 женке код места Говеђари. Између 1921. и 1927. године унешени су на Корчулу (1923), Пељешац, Брач (1926) и Шолту. Циљ интродукције био је уништење поскока који је посебно био бројан на Мљету, кроз 20-ак година број змија је пао на минимум а затим се зверчица окомила на птице станарице, селице и домаћу перад.[6] Око 1970. насељен је на оток Хвар и брзо се проширио, на Брачу и Шолти није се одржао али се појавио на Чиову.[4]

На Мљету од 1949. не ужива никакву заштиту и сматра се штеточином, неко време биле су исплаћиване и награде за одстрел. Ни шумски пожари, ни лов, ни унесене дивље свиње нису смањили њихов број који је још увек изван контроле.[7] Осим поремећене природне равнотеже јужнодалматински отоци имају уљеза (мангуц како га зову на Мљету) који има склоност према перади, њиховим јајима, а храни се грожђем и смоквама.

Статус и однос с људима[уреди]

Интродукције мунгоса нису получиле жељен учинак. Након краткорочно корисног утицаја на евентуално штетне глодаре, почели су угрожавати локалну фауну која је на отоцима често специфична ако не ендемична. У свим таквим екосуставима негативно су утицали на биолошку разноликост. Постављени на врх хранидбеног ланца, предацијом аутохтоних сисаваца, гмазова, водоземаца, птица и њихових јаја узроковали су њихово смањење или истребљење. Сврстан је на листу „100 најгорих светских инвазивних врста“. Осим тога мунгоси могу преносити болести попут бесноће и лептоспирозе.[8]

У свом природном станишту није угрожен, ради прилагодљивости још је чест. Потпуно је заштићен само у Малезији и Тајланду, а у средњој Индији сматрају га светим. На истоку их лове и држе као кућне љубимце, у Кини и Вијетнаму једу, свеједно ниједна од ових угроза не утиче битно на стабилност популације.[3]

Подврсте[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Wozencraft, C.; Duckworth, J.W.; Choudury, A.; Muddapa, D.; Yonzon, P.; Kanchanasaka, B.; Jennings A. & Veron, G. (2008). Herpestes javanicus. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2008. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 22. 3. 2009.  Database entry includes a brief justification of why this species is of least concern.
  2. ^ PMF Zagreb, diplomski rad M.Ćuže: Etogram malog indijskog munga na otoku Korčuli, 2005.
  3. 3,0 3,1 3,2 IUCN Red List: Herpestes javanicus
  4. 4,0 4,1 PMF Zagreb, diplomski rad A.Karamarko: Spolno ponašanje malog indijskog mungosa u zatočeništvu
  5. ^ Mammalian species 342:1-6 D. W. Nellis: Herpestes auropunctatus (1989)
  6. ^ Bonner zoologische Beitrage 41:3–8 N. Tvrtkovic & B. Kryštufek: Small Indian mongoose Herpestes auropunctatus on the Adriatic islands of Yugoslavia, 1990.
  7. ^ Šumarski list 11-12/2000 A.Frković: Mungos na otoku Mljetu (uz 90. godišnjicu introdukcije), 2000.
  8. ^ Global Invasive Species Database 100 of the World's Worst Invasive Alien Species

Спољашње везе[уреди]