Корисник:Golija/Француске везе са Србима
|
Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Вики изворе. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. |
Везе између Срба и Француза почеле су још у раном средњем вијеку. Први крсташки поход у Свету земљу ишао је преко српских земаља, дијелом цариградским војничким друмом од Београда до Ниша и даље, а дијелом преко приморских области (1096—97). Гроф Рејмонд Тулушки имао је тада пријатељски састанак са краљем Бодином у Скадру. Други крсташки поход, под водством француског краља Луја VII, прошао је опет кроз Србију (1147). Кад је у Цариграду 1204 основано Латинско царство, са грофом Балдуином Фландријским као царем, везе између Срба и француских авантуриста постале су чешће и непосредније. Једно вријеме оне су биле и непријатељске. Насљедник и брат Балдуинов, Хеинрицх, у српским изворима назван Јерис Филандер, желио је, да, у савезу најприје с Бугарима, а послије са Маџарима, прошири своју власт на рачун Србије. Стефан Немања успио је да му поквари планове. Са насљедницима Хеинрицховим односи су постали нешто бољи. Краљ Урош I. оженио се (око 1250) францускињом Јеленом, врло популарном краљицом, која је била у роду са краљевском династијом Анжујаца. Њена сестра Марија, удата за Анзелма де Шор живјела је као удовица код своје сестре и а град Улцињ имала је као своје сједиште. Услијед тих веза краљ Урош ушао је у савез са Епирским владаром Михаилом II. против Византије. Поред њега у том савезу био је Вилардун, кнез од Ахаје, и сицилски краљ Манфред, зетови Михаилови.
Кад је 1266 Карло I Анжујски, брат француског краља Луја IX., побиједио краља Манфреда, и почео своју балканску политику, везе између Срба и Француза постале су врло уске. Истина, послије пада Латинског царства (1261), посљедњи цар Балдуин Л. у свом споразуму са Карлом, уступио му је не само врховну власт над Ахајом, него и трећину евентуалних освајања у Епиру, Албанији и Србији, али је тај споразум био без икакве реалне вриједности. Карло I. освојио је 1272 Драч, Берат и домало осталу Албанију, закорачио ногом на Балканско полуострво и постао непосредан сусјед Срба. Његови односи према Србима били су извјесно вријеме пријатељски, јер их је требао као савезнике против Византије.
Кад је у Мађарској изумрла династија Арпада (1301). напрегли су Анжујци из Италије сву своју снагу да на маџарски пријесто доведу једног члана своје династије. У томе су наишли на доста одзива и код Хрвата и код Маџара. Краљ Драгутин, који је био пашанац Карлу II. Анжу, подржао је са своје стране ту политику. И доиста. Карло Роберт прешао је 1300 у Далмацију, а 1309 крунисан је и признат за краља. У Албанији је била сецундо-генитура династије Анжу. Карло II. предао је тамо власт своме сину Филипу Тарентском, с којим је краљ Милутин ушао у савез. За вријеме Милутиново склопљен је и занимљив, иако бесплодан, уговор са Карлом Валоа, братом француског краља Филипа IV. Карло се заносио мишљу да обнови Латинско царство, и ступио је у везе с Милутином да га придобије за савезника. По том уговору, Милутинова кћи имала је поћи за Карлова сина, Милутин примити католицизам, а нови цар ће му за то потврдити посјед извјесних области (1308). Пред крај Милутинова живота помутили су се његови односи са представницима анжујске династије и у Маџарској и у Албанији, а 1318—1319 дошло је чак и до рата, који није имао штетних посљедица по Србију. 1323 желио је Стефан Дечански да ступи у сродство с анжујском династијом, запросио је кћер Филипа Тарентског, али је није добио, јер су Анжујци помагали свог рођака Владислава, сина краља Драгутина. Краљ и цар Душан потиснуо је потпуно анжујске владаре из Албаније, којима је остао у власти једино град Драч. Са Французима цар Душан је долазио у додир само преко црквених кругова. Желећи добити слободне руке за борбу против Турака, Душан се био обратио папи Инокентију VI, да му пружи моралну подршку и титулу „хришћанског капетана“, а он да ће признати његову врховну власт.
Папа, који се тад налазио у Авињону, послао је ученог бискупа Француза Петра Тому у Србију, да доврши преговоре (1355). Петровом биографу Filipu Mézièresу захваљујемо неколико занимљивих вијести о цару и Србији, исто као можда и барском бискупу Гијому Адаму, који је као ватрен католик препоручивао једним списом (1332.) француском краљу Филипу VI, да освоји Србију. Послије смрти мађарског краља Лудовика Великог (1382) помагали су напуљску анжујску династију, да поновно дође до угарског пријестола, кнез Лазар и краљ Твртко и његови насљедници све до 1408, кад је дефинитивно однио побједу у јужнословенским земљама краљ Сигисмунд из династије Луксенбурга. Француски краљ Карло VI Луди кад му је стигла вијест, да су Срби однијели побједу над Турцима на Косову 1389, дао је служити захвалну мису у Богородичиној цркви у Паризу.
Драгоцјених вијести о Србији дао је француски витез Bertrandon de La Broquière, који је 1433 боравио у њој на путу из Св. Земље. У хришћанским борбама против Турака 1444—45 учествовале су и лађе Бургундског војводе Филипа Доброг, али без већег успјеха.
У 16—18 вијеку биле су доста живе везе Дубровачке републике са француском краљевином. Остале државе у ропству под Турцима, нису имале директних веза са великом западном краљевином, али су често осјећале посљедице њене антихабсбуршке стога туркофилске политике, као у вријеме Луја XIV.
Нове везе са Французима почеле су од 19 вијека. У јужним земљама оне су биле непријатељске. Француска војска, с маршалом Мармонтом, укинула је слободу Дубровачке републике (1808). Као савезници Руса и Енглеза, Црногорци су ушли у борбе са Французима у Боки Которској (1806 до 1814), које су се понекад преносиле и на сусједно херцеговачко, односно турско подручје. Наполеонова политика према Турској била је једно вријеме у старој француској традицији: отоманско царство има да се одржава и помаже као непријатељ Аустрији и касније Русији. Стога је Наполеон био и против Карађорђева устанка, налазећи у њему опасност за мир и војну способност Турске, и видећи у Србима руско оруђе. Србијанци, међутим, обавијештени о Наполеоновим успјесима, а огорчени на Русе, нарочито 1809. дошли су на мисао, да ступе у преговоре с Наполеоном, и да му понуде протекторат над својом земљом. У том смислу био је донесен чак и један закључак Управног Савјета 16/8 1809. Као емисар француском цару био је упућен капетан Раде Вучинић Карловчанин. Али Француска није могла, због своје политике према Порти, примити српску понуду, а послије 1810 ни ради Аустрије, коју је хтјела придобити за савез против Русије. 16/7 1810. у разговору с кнезом Метернихом. Наполеон је чак изјавио, да Србија мора припасти једног дана Аустрији, и да се он неби противио ако аустријска војска запосједне Београд.
Француски утјецај у Србији и Црној Гори био је врло јак за владе Наполеона III. Његова политика помагања појединих народа у њиховим борбама за ослобођење и уједињење стекла је симпатије свега српског народа. Кнез Данило напустио је традиционалну политику Црне Горе ослањања на Русију, и 1857 ишао је у Париз Наполеону III. Овај га је доиста отворено помагао и против Турака и против Аустрије. Послије побједе Црне Горе на Граховцу (1858) Наполеон III спријечио је турску освету и успио код европских сила израдити разграничење Црне Горе.
Исто тако је одржавао уске везе с Наполеоном и кнез Михаило, и узео је чак једног француског пуковника за свог војног министра. Пораз Француске 1870 до 1871 донио је јачање германске опасности и њемачку политику према Балкану и Истоку. У припремама за оbrану и борбу против тога Србија је могла увијек да нађе разумијевања код Француза, који су и сами осјећали њемачки притисак. Живље помагање српских настојања почело је код Француза нарочито послије анексионе кризе 1908—09.
Осим ових историјско-политичких веза и утјецаја постоји и много духовних, нарочито у књижевности и социјалној идеологији. Покрет српских слободних мислилаца у 18 вијеку, француског је поријекла, а прве књижевне везе почеле су још и раније. Већ у првој половини 19 вијека добар дио српске омладине школовао се у Француској, а пре другог рата француски је био углавном културни језик српске интелигенције.
Литература[уреди | уреди извор]
- Народна енциклопедија (1927 г.), чланак написао Владимир Ћоровић.