Нићифор Дучић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нићифор Дучић
Nićifor Dučić.jpg
Нићифор Дучић 1874. год.
Датум рођења (1832-11-21)21. новембар 1832.
Место рођења Луг
Османско царствоОсманско царство
Датум смрти 5. март 1900.(1900-03-05) (67 год.)
Место смрти Београд
Краљевина СрбијаКраљевина Србија

Нићифор Дучић (Луг, Требиње, 21. новембар 1832Београд, 21. фебруар/5. март 1900) је био српски историчар, добровољачки командант, калуђер и архимандрит Српске православне цркве.
Био је добротвор и редован члан Српске краљевске академије, те председник Српског ученог друштва.[тражи се извор]

Биографија[уреди]

Рођен је 1832. у Лугу на Требишњици поред Требиња. Отац му се звао Јевто а мајка Сока.
Прво образовање је стекао у манастиру Дужи, код свог стрица архимандрита Јестатија Дучића. Закалуђерио се са седамнаест година 1849. Сарајевски митрополит Георгије Николајевић га препоручује у Београд гдје похађа Семинарију и предавања Ђуре Даничића из словенске филологије у Великој школи.
Након Београда се враћа у манастир Дужи гдје 1857. са Серафимом Перовићем отвара манастирску школу, а 1858. духовну школу за свештенике у манастиру Житомислић, гдје је био управитељ. Године 1861. у договору са Луком Вукаловићем командује једним од српских устаничких одреда у Источној Херцеговини.
Годину дана касније када је Књажевина Црна Гора објавила рат Турској, учествује у борбама против Турака заједно са војводом Петром С. Вукотићем по Старој Херцеговини. Овај српски устанак је угушен на Петровдан 1862. године, а Нићифор Дучић се уз дозволу књаза Николе Петровића премјешта на Цетиње гдје је проглашен за архимандрита 1863. године.[тражи се извор]

У кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу 1864. године.
Са кнезом Михајлом Обреновићем се 1866. састаје у Београду, након чега два кнеза потписују уговор о заједничкој акцији и уједињењу српског народа. Након атентата на кнеза Михајла 1868, Нићифор Дучић на позив Илије Гарашанина долази у Београд. За разлику од других монаха, архимандрит Нићифор Дучић није желио да борави у манастиру него себи гради кућу на углу улица Француске и Браће Југовића.[тражи се извор]

У Београду је почео да пише историјска дјела гдје је описивао сопствена искуства и догађаје из прве руке. Штампао је збирке народних приповјтки, загонетки, поскочица и умотворина из Источне Херцеговине.[тражи се извор]

Архимандрит Нићифор Дучић као командант српских добровољаца 1876-1878

У раздобљу између 1868. и 1876. је био председник Одбора за школе у српским областима изван Србије, председник Одбора за Народну библиотеку и музеј, те председник Комисије за зидање цркава у византијском стилу у Србији. Године 1876. одлази у Српско-турски рат, а кнез Милан Обреновић га поставља за команданта свих добровољачких дивизија Ибарске армије.
У свом штабу је имао једног војводу, два официра ађутанта, једног официра инструктора и око 3.000 војника. Од 25. јуна до 7. јула 1876. учествује у борбама око Нове Вароши, а 12. јула заузимају турску кулу и шанац на Васиљевићима.
На дан 24. јуна 1876. Турци убијају коња под њим, а Дучић у борбама отима турског коња у чијим бисагама проналази одсјечену српску главу.
У борбама са Турцима је био рањен, па се повукао у Ивањицу на лијечење.
Кнез Милан Обреновић га је унаприједио у чин пуковника за учешће у рату 1876, али је Нићифор Дучић одбио чин.
Годину дана касније у српско-турском рату 1877-1878. је био командант добровољаца и устаника Јаворске армије, а у операцији ослобађања Старог Влаха на правцу Увац - Нова Варош је командовао са три добровољачка батаљона.
У овој акцији су ослобођена четири округа: нишки, пиротски, врањски и топлички.[тражи се извор]

Био је посланик Народне скупштине у сазиву 1877-1880. године. Почетком 1886. губи државну службу јер је у Скупштини, послије Сливничке битке, гласао за предлог опозиције, али се убрзо поново враћа у службу, а потом одлази у пензију ради лошег здравља.
Био је управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године.
Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, гдје борави годину дана и слуша предавања о историји, географији, филозофији и књижевности.
У Паризу оснива Српску читаоницу а 28. јула постаје члан Société d'histoire diplomatique.
Након Париза обилази јужну Француску, Шпанију и посјећује Лондон.

Архимандрит Нићифор Дучић

По повратку у Београд је био професор историје Српске православне цркве тадашњем краљу Александру Обреновићу.
Кратко је управљао Жичком епархијом када је у манастиру Жича миропомазан краљ Србије Александар Обреновић.
Годинама је био потпредседник Великог духовног суда.
Архијерејски сабор му је 1886. године дозволио да носи епископску митру при богослужењу.

За редовног члана Српске краљевске академије је изабран 15. новембра 1891. године.
Оснивач је двије задужбине при Српској краљевској академији, данашњој Српској академији наука и уметности, а то су Фонд архимандрита Нићифора Дучића и Фонд за одржавање гробнице архимандрита Нићифора Дучића.
Био је у више наврата председник Српског ученог друштва и иницијатор спајања Српског ученог друштва са Српском краљевском академијом 15. новембра 1892.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду уз војне, црквене и почастио Српске краљевске академије. Своју имовину је тестаментом завјештао: новац 21.418,50 динара у злату Српској краљевској академији, књиге Богословији у Београду, ордење и приватне предмете Српском Народном Музеју у Београду, иконе цркви Св. Саве на Савинцу, затим 500 динара у злату манастиру Дужи, те по 100 динара у злату српском пјевачком друштву Гусле у Мостару, пјевачком друштву Српска слога у Дубровнику, српском пјевачком друштву Слога у Сарајеву, манастиру Житомислић, цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици итд.

Никшићке новине "Оногошт", број 25., од 1899.г. имају похвални чланак о Дучићу, поводом његове педесетогодишњице од монашења.
И Босанска вила је писала о њему. [1]

Чланство у научним институцијама и функције у истим[уреди]

  • Од 6. фебруара 1869. године: Редовни члан Српског ученог друштва (скр. СУД), односно Одсека историчког и државничког.[2]
  • Секретар Одсека историчког и државничког СУД (период: 1874-1875 и 1885-1888).[2]
  • Потпредседник СУД (период: 1887-1888).[2]
  • Председник СУД (мандати: 1889, 1890 и 1891).[2]
  • Од 15. новембра 1892. године: Прави члан без опредељења Српске краљевске академије (скр. СКА)[2]
  • Од 28. децембра 1892. године: Прави члан СКА (Академије друштвених наука).[2]

Одликовања[уреди]

Као учесник Српско-турских ратова (1861-1862 и 1876-1878), Дучић је одликован:

Избор из библиографије[уреди]

Галерија: Нићифор Јевтов Дучић[уреди]

Референце[уреди]

  1. Босанска вила. Сарајево. 1899. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Никић, Љубомир / Стипчевић, Никша / Жујовић, Гордана-Теодора Ђ. / Радојчић-Костић, Гордана: „ДУЧИЋ Нићифор“, Грађа за Биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије 1841-1947 (Београд: Српска академија наука и уметности, (2007). pp. 81)
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Бабац, Душан М.: „Српска војска у ратовима за независност 1816-1878“ (Београд: Медија центар „Одбрана“, (2011). pp. 37)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]